Roman Omiljena igra (The Favourite Game, 1963) od trenutka objavljivanja pa sve do danas svojevrsna je žrtva, najpre potpune anonimnosti a potom planetarne popularnosti svog autora. U vreme kad je roman objavljen, malo ko je i u Kanadi znao za Leonarda Koena, mladog pesnika iz Montreala. (Roman je, uostalom, najpre objavljen u Engleskoj, a godinu dana kasnije i u Sjedinjenim Državama, oba puta s vrlo skromnim komercijalnim uspehom; prvo kanadsko izdanje pojaviće se tek 1970. godine.) Roman mladog montrealskog pesnika Leonarda Koena o mladom montrealskom pesniku Lorensu Brivmanu isprva nije privukao pažnju čitalaca; to će mu uspeti tek nekoliko godina kasnije, pre svega blagodareći činjenici da se njegov autor u međuvremenu svrstao među istinske velikane svetske popularne muzike, kao autor dugog niza pesama koje su – naporedo s delima Boba Dilana i drugih značajnih autora iz šezdesetih godina – na velika vrata uvele poeziju u rok kulturu i razvejale predrasude o nužno ograničenim umetničkim dometima te vrste stvaralaštva. I tako, od nepravednog ignorisanja do preterane pažnje, roman-prvenac Leonarda Koena tek je sporadično čitan kritički nepristrasno: kritičari su se mahom upinjali da pokažu da Koenov status rok zvezde ni na koji način ne utiče na njihovo rasuđivanje, pa su roman ili neodmereno hvalili i proglašavali za remek-delo, ili ga olako otpisivali kao osrednje, ili čak slabašno ostvarenje.
Istina je, dabome, negde između ovih dveju krajnosti. Omiljena igra je odličan, brižljivo i promišljeno napisan, a emotivno duboko proživljen roman, čvrsto oslonjen kako na evropsku, tako i na američku književnu tradiciju. Više iz geografskih nego iz književnih razloga, kritičari su nekako podrazumevano, najčešće sasvim površno i rutinski, ovo delo dovodili u vezu s uzorima poteklim iz američke književnosti. Naročito s jednim od njih: Selindžerov (Jerome David Salinger) Lovac u raži (Catcher in the Rye, 1951) najčešće je spominjan kao neizbežan reper za čitanje Koenovog prvenca – koji od takvih poređenja najčešće nije imao previše koristi, naprotiv. Jer, pripovedački glas u Omiljenoj igri jeste privlačan i zavodljiv, ali na potpuno drugačiji način no što je to glas Selindžerovog Holdena Kolfilda, koji već od prvih rečenica romana pleni svojom lucidnom, ironičnom duhovitošću. Sličnosti, međutim, a s njima i osnova za poređenje, neosporno ima; te sličnosti počinju već od činjenice da je Koenov roman, srodno Selindžerovom, priča o mladiću iz srednje klase koji svim silama i na različite načine nastoji da se otrgne od pogubnog, zaglupljujućeg uticaja sredine kojoj po rođenju pripada. Lorens Brivman, istina, ne odrasta u Njujorku već u Montrealu i desetak godina je mlađi od Holdena Kolfilda, ali je socioistorijski i kulturološki kontekst u dva romana po mnogo čemu sličan, a s njim i problemi s kojima se suočavaju njihovi glavni junaci. No to nije jedina, niti je najvažnija tačka poređenja. Znatno složeniji splet literarnih ukrštanja Omiljene igre i Lovca u raži moguće je sagledati kroz prizmu modela koji je Aleksandar Flaker nazvao „Selindžerovom paradigmom”.
Flaker ističe da je Lovac u žitu postao „paradigmom proznoga tipa što smo ga nazvali ’prozom u trapericama’”, pošto su u njemu najočitije izražene osnovne strukturne odlike na kojima se taj tip zasniva: „opozicija svijeta mladih i svijeta odraslih, novi tip pripovjedača na kojemu se takva opozicija gradi, a koji u prozu unosi suprotstavljanje dvaju jezika kao opoziciju dvaju svjetova (…), približavanje pripovjedačeva jezika usmenom spontanom govoru na razini pripovjedačeve svijesti o vlastitu pripovijedanju, unošenje žargona mladih ljudi u pripovijedanje s izrazito urbanom, civilizacijskom stilematikom; ironično-parodistički odnos prema zatečenim vrijednostima kulturnih struktura; naposljetku i težnja prema mitologizaciji omladinskog nonkomformizma…”
Sve pobrojane odlike lako je uočiti i izdvojiti u Koenovom romanu. Najpre, Brivman je sasvim precizno i nedvosmisleno postavljen kao ogorčeni protivnik sistema vrednosti odraslih, što se naročito jasno ogleda u njegovom verbalizovanju vlastitog bunta; nije to uvek žargon, ali jeste diskurs koji – u rasponu od psovki do nadrealističkog poetizovanja iskaza – odražava nepokolebljivo protivljenje svim nametnutim konvencijama „pristojnog” izražavanja. Nadalje, njegova priča o odrastanju svakako jeste obeležena i težnjama ka „mitologizaciji omladinskog nonkomformizma”: procesi nastajanja i samoodređenja omladinske supkulture koje je Selindžer uhvatio u samom začetku (i dao im svojim romanom nesamerljivo veliki doprinos) tokom pedesetih godina bili su manje-više okončani, pa stoga Kolfild i Brivman progovaraju iz suštinski istovetnog sveta – s tim što je u slučaju ovog prvog to svet u nastajanju, dok Brivman stasava u svetu čija je mitologizacija već uveliko okončana, smrću Džejmsa Dina i „rađanjem” Elvisa Preslija.
Naglašena kulturološka srodnost Džojsovog i Selindžerovog junaka doprinosi utisku o njihovoj međusobnoj bliskosti i u najuže literarnom smislu. Takav je utisak, međutim, jednim delom pogrešan: preciznije, posmatrano isključivo s aspekta naracije i opšteg književnog koncepta, znatno više nego Selindžeru Koen duguje nekim svojim evropskim prethodnicima – konkretno, engleskim modernistima. Ta veza vidljiva je već i u samom žanrovskom profilu Omiljene igre. Istina, žanr bildungsromana, kome ovo delo pripada, jedan je od najstarijih romanesknih žanrova i nastao je više stotina godina pre modernizma, ali je upravo u pomenutom periodu doživeo suštinski preobražaj. Do početka dvadesetog veka bildungsroman je podrazumevao pre svega socijalno stasavanje glavnog junaka: priča je po pravilu pratila život protagoniste od rođenja do trenutka sticanja pouzdanog materijalnog statusa i odgovarajućeg mesta unutar društvene zajednice. Njegov intimni život, osim u spoljašnjim naznakama podređenim preovlađujućem socijalno-didaktičnom tonu (jer, nalaženje „životnog saputnika” bilo je jedan od obaveznih koraka na putu do sigurnog mesta u društvu), ostajao je pokriven tamom autocenzure pisaca, svesnih direktne povezanosti besprekornog moralnog tona s brojem mogućih čitalaca. Modernizam je takav pristup bildungsromanu iz korena promenio. U skladu sa sveopštim isticanjem subjektivnosti kao jednog od ključnih umetničkih principa, pisci su i unutar naizgled okamenjenih okvira ovog žanra krenuli da pomeraju granice. To pomeranje ogledalo se pre svega u postavljanju intimnog sveta junaka u prvi plan: odrastanje je prestalo da bude prevashodno socijalni proces i postalo pre svega emotivno i čulno, pa tek onda i intelektualno sazrevanje glavnog junaka. Izlet na pučinu (The Voyage Out, 1915) Virdžinije Vulf i, posebno, Sinovi i ljubavnici (Sons and Lovers, 1913) Dejvida Herberta Lorensa odlični su primeri takvog novog bildungsromana: u njima pratimo odrastanje protagonista najvećim delom kroz prizmu njihovog puta ka emotivnom samoodređenju i samopotvrdi; stoga je i priča oslobođena obaveze pedantnog beleženja svih iole značajnih događaja od kolevke do utvrđenog mesta u društvenoj hijerarhiji, i usredsređena pretežno na one godine u kojima proces emotivnog sazrevanja junaka prolazi kroz najdramatičniji, sudbonosno značajan stadijum. Takav pristup ne samo da je najočigledniji nego je i obeležen najvišim umetničkim dometima, upravo u romanu s kojim Omiljena igra ima najviše dodirnih tačaka – u Portretu umetnika u mladosti (A Portrait of the Artist as a Young Man, 1916) Džejmsa Džojsa.
Srodnost opšteg koncepta Koenovog i Džojsovog romana vidljiva je već na prvi pogled, u samoj osnovnoj strukturi. I jedan i drugi pričaju svoje priče ne obazirući se na tradicionalnu, linearnu hronologiju – u ovoj vrsti romana, inače, gotovo podrazumevanu. Džojsu je uvođenje koncepta epifanije omogućilo da takvu hronologiju prenebregne: epifanije su u Portretu trenuci dubokih, emotivno snažnih spoznaja, kojima su obeleženi prelasci iz jedne u drugu etapu u procesu sazrevanja Stivena Dedalusa; otuda su takvi trenuci istovremeno i ključne tačke u pripovedanju. Zbog toga čitalac sliku o Stivenovom odrastanju dobija ne kroz realistički pedantno i rutinski konvencionalno izveštavanje o događajima, već kroz brižljivo probrani niz impresionističkih slika. Za Džojsa, u ljudskom životu nije važno ono što se podrazumevano takvim smatra, već ono što taj život menja, makar u pitanju bili naoko sasvim beznačajni događaji. Koen, sudeći već po prvim stranicama Omiljene igre, bezrezervno prihvata i takav stav prema životu i iz njega proistekli narativni koncept.
Tako u uvodnim rečenicama Džojsovog romana dobijamo sliku sveta sagledanog kroz svest malenog, približno dvogodišnjeg Stivena Dedalusa. Njegov doživljaj sveta, s obzirom na uzrast, prirodno je zasnovan pre svega na čulnim utiscima: preciznije, na čulima vida i sluha, ali još i više na čulima mirisa i dodira:
Tu priču mu je ispričao njegov otac; otac ga je gledao kroz staklo: lice mu je bilo maljavo. (…)
Kad se u krevetu pomokriš, najpre je toplo, a onda hladno. Njegova majka je stavila mušemu. Mušema je imala čudan miris.
Majka je mirisala lepše od oca. Ona mu je svirala na klaviru mornarsku pesmicu da igra.
Koenovog Lorensa Brivmana očito upoznajemo u znatno starijem uzrastu, tačnije u godinama rane adolescencije, ali je i njegov doživljaj sveta u prvim rečenicama ponajviše čulne prirode, i pritom prevashodno taktilan:
Brivman zna devojku koja se zove Šel i koja je probušila uši da bi mogla da nosi viseće filigranske minđuše. Rupice su se zagnojile pa sad na obe resice ima mali ožiljak. Otkrio ih je skrivene pod njenom kosom.
Uočljiva je, čak i u prevodu, i stilska srodnost pripovedanja u dva romana, utemeljena pre svega na impresionističkoj, poetskoj lapidarnosti kazivanja. Džojs u Portretu još nije otišao predaleko od mladića koji je nekoliko godina ranije objavio mladalački romantičnu pesničku zbirku Kamerna muzika (Chamber Music, 1907); Koen je uvek i pre svega pesnik, i u svojim proznim delima. I to pesnik nepokolebljivo odan svojim životnim i umetničkim idealima – spreman, ukoliko je potrebno, i na stradanje onda kada ih treba braniti. O tome na detinjasto dirljiv i isto toliko uverljiv način svedoči njegov alter ego Brivman, koji na desnoj slepoočnici nosi ožiljak, zarađen u jednoj principijelnoj estetističkoj debati: „Sukob oko Sneška Belića. Kranc je hteo da mu kao oči stavi kamenčiće. Brivman je bio i ostao protiv toga da se pri dekoraciji Sneška koriste bilo kakvi umeci.”5 Sličnu beskompromisnost pokazuje u više navrata i Stiven Dedalus, a s njom i svest o neophodnosti žrtve u procesu umetničkog stvaranja – svest koju pripovedač Omiljene igre snažno poetski sažima u rečenici: „Ožiljak je ono što ostaje kada se reč otelotvori.”
Već i na temeljima ovih nekoliko ilustracija, očito je da su Brivman i Dedalus – premda ih dele hiljade kilometara i nekoliko decenija, izrazito srodni likovi. Ta srodnost temelji se pre svega na činjenici da su i jedan i drugi „umetnici u mladosti”, te da njihovo umetničko stasavanje podrazumeva proces oslobađanja od svih nametnutih autoriteta, pre svega porodičnih i verskih, a onda i izlaženje na kraj s vlastitom seksualnošću, odnosno stasavanje do stadijuma u kome žena i za jednog i za drugog prestaje da bude otelovljenje neutažive žudnje ili iracionalnog osećaja krivice i postaje trajno izvorište umetničkog nadahnuća. Ovaj potonji aspekt odrastanja naročito je naglašen kod Brivmana, što je kod pojedinih kritičara izazivalo negodovanje: dugi niz Brivmanovih ljubavi videli su pre svega kao odraz želje mladog pisca da demonstrira svoje iskustvo na tom planu; pritom je Brivman olako proglašavan za Koenovog dvojnika, a njegova mladalačka povest sagledavana prevashodno kao autobiografski roman.
A to svakako nije sasvim pogrešno: Omiljena igra jeste autobiografski roman, ali upravo na način na koji je to i Portret umetnika u mladosti – to je priča o vlastitom odrastanju sazdana na temeljima onoga što zaista jeste bilo, ali još više na temeljima onoga što je moglo biti. I za jednog i za drugog pisca umetnička istina superiorna je u odnosu na banalnu stvarnosnu faktografiju. Ili, malo drugačije rečeno, kao što je svaka pesma epitaf, tako je i svaki roman – makar donekle i makar u izvesnom smislu – autobiografija. Omiljena igra autobiografična je na način sličan Džojsovom Portretu umetnika u mladosti; njen stav prema životu srodan je onom koji zastupa junak Selindžerovog Lovca u raži; njen svet, međutim, prepoznatljiv je i jedinstven svet poezije Leonarda Koena – čije je pesničko sazrevanje okončano upravo u njegovom prvom romanu.
Zoran Paunović
