deveti nastavak
Piše: Grejl Markes
BIO JE TO
Bio je to, nekad uklonjeni, situacionistički slogan. “Dosada je uvek kontrarevolucionarna”, voleli su da kažu situacionisti.
Šta to, u stvari, znači?
Vi to već znate, situacionisti su prethodno odgovorili: sve što vam nedostaje jeste svest o onome što znate. Naš projekt nije ništa više od zavodljive, subverzivne ponovne konstatacije očiglednog: “Naše ideje u umu su svakog od Nas”. Naše ideje koje se odnose na način na koji svet funkcioniše, na to zašto se on mora promeniti, u umu su svakog od nas kao osećanja koja gotovo niko nije voljan da prenese u ideje, tako da ćemo to mi učiniti. I to je sve što treba da uradimo da bi smo promenili svet.
Dosada, za situacioniste, bila je krajnje moderan fenomen, moderan oblik kontrole. U feudalnim vremenima i tokom prvog veka Industrijske Revolucije, naporan, slabo plaćen rad i nemaština dovodili su do omamljujuće iscrljenosti i užasne bede. Onako kako su situacionisti videli modernost, ograničeni rad i relativno izobilje, gradsko planiranje i državna socijalna pomoć, dovodili su ne do sreće, već do depresije i dosade. U odsustvu Boga, ljudi su svoj položaj doživljavali manje kao činjenicu, a više kao fatalizam lišen značenja, koji odvaja svakog muškarca i ženu od svih ostalih, što onda vraća ljude natrag same sebi. Ja nisam srećan – šta sa mnom nije u redu? Fatalizam je prihvatanje: “Šta će biti biće” uvek je kontrarevolucionarno. Ali, po onome kako su situacionisti shvatili moderan svet, dosada je bila više pitanje rada nego dokolice. Kada su oni krenuli u pedesetim, činilo se da rad gubi svoju moć nad životom; “automatizacija” i “kibernetika” bile su divne nove reči. Vreme dokolice se produžavalo – a da bi zadržali svoju moć, oni koji su vladali, bilo kapitalistički direktori na Zapadu ili komunistički birokrati na Istoku, morali su da osiguraju da dokolica bude isto toliko dosadna koliko i novi oblici rada. Daleko dosadnija, ako dokolica treba da zameni rad kao mesto svakodnevnog života, hiljadu puta dosadnija. Šta može da bude produktivnije od raspršenog, beznadežnog fatalizma, od osećanja da si umrtvljen upravo tamo gde bi trebalo da se zabavljaš?
Osmoro muškaraca i žena koji su se okupili u italijanskom gradu Kozio d’Arosa 27. jula 1957. da bi osnovapi Situacionističku Internacionalu, zarekli su se da intervenišu u budućnosti za koju su verovali da je na ivici da progna kako materijalnu oskudicu tako i individualnu autonomiju. Moderna tehnologija stvorila je viziju sveta u kome bi “rad“- zaposlenje, nadničarski rad, bilo koji zadaci koji se obavljaju zato što je neko drugi rekao da je to neophodno – mogao uskoro da ne bude ništa više od bajke braće Grim. U novom svetu neograničene dokolice svaki pojedinac mogao bi da oblikuje sebi život, baš kao što je u starom svetu nekolicina privilegovanih umetnika oblikovala svoju predstavu o tome šta je život. Bio je to stari san, san mladog Karla Marksa – svaki čovek svoj sopstveni umetnik! – međutim, oni koji su posedovali sadašnjicu videli su budućnost daleko jasnije od bilo koje levičarske sekte koja se pozivala na Marksovo nasleđe. Oni koji su vladali reorganizovali su društveni život ne samo da bi zadržali kontrolu, već i da bi je pojačali. Moderna tehnologija bila je mač s dve oštrice – sredstvo za dominaciju nad slobodnim poljem izobilja i dokolice o kome su revolucionari maštali već pet stotina godina. Otud i dosada. Beda je dovodila do nezadovoljstva, koje je pre ili kasnije pronalazilo svoj cilj – one koji vladaju. Dosada je predstavljala zbrku, smetenost, i konačno vrhunski oblik kontrole, samokontrolu, sa usavršenom otuđenošću: grižom savesti.
U modernom društvu, dokolica (Šta želim danas da radim?) zamenjena je zabavom (Šta ima danas da se vidi?). Potencijalna činjenica svih mogućih sloboda zamenjena je fikcijom lažne slobode: imam dovoljno vremena i novca da vidim sve što ima da se vidi, sve što ima da se vidi o tome šta drugi rade. S obzirom da je ova sloboda bila lažna, ona je bila nezadovoljavajuća, bila je dosadna. A zbog toga što je bila dosadna, ona je ostavljala svakog onog ko je bio nezadovoljan da razmišlja o svojoj nesposobnosti da reaguje na ono što je, u krajnjoj liniji, bio hit šou. To je dobar šou, ali se ja osećam mrtvim: Bože, šta je to sa mnom? Kultura dokolice bila je ta koja je stvarala dosadu – stvarala je, vršila njen marketing, ubirala prihod, ponovo ga investirala. I zato će se svet promeniti, najavio je prvi broj časopisa Internationale situationniste juna 1958, “jer mi ne želimo da se dosađujemo… da budemo besna i nedovoljno informisana omladina, dobro stojeći adolescentni buntovnici kojima nedostaje sopstveno mišljenje, ali daleko od toga da im nedostaje razlog – dosada je ono što je zajedničko za sve njih. Situacionisti će izvršiti presudu koju savremena doko-lica izriče samoj sebi”.
Situacionisti su gledali na dosadu kao na društvenu patologiju, dok su njenu negaciju tražili među sociopatima. Na stranicama njihovog časopisa, suludi kriminalci i buntovnici bez manifesta ponekad su izgleda bili jedini saveznici koje su autori bili spremni da prihvate. Situacionisti su nameravali da definišu stav, a ne ideologiju, jer su oni sve ideologije smatrali otuđenjem, transformacijom subjektivnosti u objektivnost, željom za moći koja je pojedinca činila bespomoćnim: “Situacionizam kao takav ne postoji”, govorili su oni godinama. Svet je bio struktura otuđenja i ideologija, hijerarhija i birokratija, od kojih su svaku videli kao verziju onog drugog. Tako su oni veličali kasapljenje čuvene umetničke slike od strane nekog ludaka kao simbolični revolt protiv birokratski zavedenog otuđenja u kome je ideologija tog remek-dela svodila ni na šta svakog onog ko bi ga gledao. Na isti način, oni su gledali na dežurnog redara na paradi koji je pokušavao da drži pod kontrolom kretanje ljudi za vreme jednog marša protiv Vijetnamskog rata – birokratsko ideološko sredstvo koje nameće raskol između želje i ponašanja i isto tolikog neprijatelja kao što su general Vilijam Vestmorlend, ili, recimo, Ho Ši Min. I slika i rat bili su hit šou: bilo da se radilo o odlasku u muzej ili uličnom maršu, i jedno i drugo pretvaralo je trošenje slobodnog vremena u potrošnju represije. Remek-delo te je uveravalo da su istina i lepota nečiji tuđi Božji dar, a protest u korist borbe Vijetnamaca da je revolucija činjenica iz nečijeg tuđeg života. Nijedno ni drugo nikada nije moglo biti tvoje, tako da bi ti odlazio sa oba šoua umanjen, s manje nego što si doneo sa sobom. Upravo zato, situacionisti su neprestano ponavljali, šou mora i može biti zaustavljen: baš kao što su sitna poniženja koja nanosi redar na paradi bila suština opresije, egzemplarni čin jednog fanatika mogao je da dokaže da je sloboda svima na dohvat ruke.
Situacionisti su se deklarisali kao revolucionari koje interesuje samo sloboda, a sloboda može da znači dozvolu da se radi sve, s posledicama koje se ne mogu razlikovati od ubistva, krađe, pljačke, huliganstva, ili pravljenja nereda – fenomena koje su, s obzirom da nisu znapi ni za šta bolje, situacionisti bili skoro uvek spremni da prihvate kao glasnike revolucije.
Međutim, sloboda takođe može da znači šansu da se otkrije ono što zaista želiš da radiš: da otkriješ, kako je to Edmund Vilson napisao u Parizu 1922, “kojoj dra mi je namenjen dekor koji nas okružuje”. To je takođe bilo ono što su situacionisti podrazumevali pod dokolicom – i to je bila žudnja ne samo da se otkrije, već i da se stvori upravo ona drama koja je naterala dvadesetpetogodišnjeg Parižanina po imenu Gi-Ernest Debor da okupi umetnike i pisce iz Francuske, Alžira, Italije, Danske, Belgije, Engleske, Škotske, Holandije, i Zapadne Nemačke u Situacionističku Internacionalu 1957.1975, kada pokojna SI nije bila ništa više od legende za nekolicinu nekadašnjih studenata umetnosti i studentskih radikala, ta drama bila je upravo ono za čim je Maklaren još uvek tragao. Šta je politika dosade?
nastaviće se
