Jesmo li svi mi “jadna stvorenja”?
Bog, stvaranje, lepota, sreća i sloboda u novom filmu Jorgosa Lantimosa, za koji je Ema Stoun dobila Oskara
Ukoliko niste pogledali film “Jadna stvorenja” Jorgosa Lantimosa, svakako ga pogledajte.
To jest, ako se ne bojite lekcija iz anatomije, fiziologije i patofiziologije, seciranja mrtvih, krvi… i drugih vrsta eksplicitnih scena. Možda je meni film stoga bilo lakše pratiti, jer se, kao lekar koji je sve to prošao tokom studija medicine, a i radeći kao lekar na raznim mestima, sa ljudima u raznim stanjima, nisam zadržavala na tom aspektu filma. Taj aspekt je (govorim vam iz prve ruke o reakcijama nekih ljudi koji su ga gledali) malo teže podneti – ako niste familijarni sa raznim temama telesne građe, funkcionisanja, zdravlja i bolesti ljudskog tela… ukratko sa svim lepim i ružnim mogućnostima u koje naše materijalno telo može realno dospeti.
Možda je zbog toga, što počinje osnovnim činjenicama koje ograničavaju ljudsko postojanje, za mene ovo jedan veliki film o slobodi naspram ograničavanja i zatočeništva.
Za početak, jedan od glavnih likova se zove Godvin Bakster, skraćeno ‘God’ (‘Bog’), koji je sam kreatura osakaćena od svog oca koji je nad njim surovo eksperimentisao, stvorivši, kako sam kaže u jednoj sceni filma, čudovište koje su svi gledali ili sa gađenjem ili sa podsmehom, ili oba. Povremeno je ambivalentan u vezi s tim kako ga je otac sakatio “radi naučnih eksperimenata i napretka” i kako se ne može “emocionalno vezati” jer to smeta “naučnoj objektivnosti”, i s tim da je ceo život bio usamljen, odbačen i bez mogućnosti da oseti uživanje na primer u hrani, jer mu je otac odstranio želudačne žlezde za “koje se ipak ispostavilo da su ‘potrebne pri varenju hrane’”, ili u seksu jer “ga je otac kastrirao da bi usmerio svu svoju energiju ka naučnim saznanjima”.
On je vrhunski anatom, hirurg, frankenštajnskog “psećeg lica”, koji drži predavanja lekarima i studentima medicine i stalno istražuje na samim granicama poznatog, do trenutka kada od žene koja u visokoj trudnoći pokuša da se ubije napravi stvorenje sa njenim telom i mozgom njenog nerođenog deteta.
Ovo je čak i za trenutna naučno-tehnološka dostignuća 21. veka čista fantastika. Ali za umetničko ostvarenje, sasvim moguć obrt.
Ovo neobično biće zatim prolazi sve razvojne faze malog deteta – ovladavanje svojim fiziološkim funkcijama, učenje hoda, govora, a zatim polako pisma i svih ostalih stvari. Ali u svom malom, zatočenom svetu koji je za nju osmislio njen ‘Bog’.
Za mene kao psihoterapeuta ovo je tačna metafora onoga kako deca doživljavaju svoje roditelje – kao svemoćna i sveznajuća bića za koja nekako ‘znaju’ da su ih stvorila. Bića koja ih odgajaju u uobičajenom scenariju (ukoliko za to postoje uslovi), u koliko god mogu ograničeno-zaštićenom okruženju, da bi ih sačuvali od svega što u svetu može da im se desi.
Možda je film preterano slikovit, pun utisaka, boja i muzike koje prate jedan potpuno izmišljeni, fantastičan svet, koji ne postoji, ali tako dobro odražava sve ono što je loše i dobro u sadašnjem društvu
Isto tako, roditelji decu socijalizuju, da bi mogla da učestvuju u ljudskom društvu, koje ima svoja pravila o svemu, pa i o tome šta je “pristojno” i šta se “ne sme”. U filmu su veoma dobro prikazane faze učenja i kako dete bez predznanja i logike otvoreno za sve može da istražuje, lomi, ubija i uništava. Kako se bez socijalnih normi koje ne poznaje upušta u razna telesna uživanja koja se “ne smeju u pristojnom društvu” konzumirati. Ipak, Bela (Lepa) razvija se i ima neobuzdanu žeđ sa upoznavanjem tog sveta i želi napolje iz svog zatvora. Godvin smišlja ugovor između njega i svog asistenta, radoznalog ‘seoskog’ lekara koji mu se divi, a koga je zadužio da prati Belin razvoj, da ih venča i da nastave da žive s njim. Asistent, Maks, pristaje, budući da je fasciniran Belom kao eksperimentom, bićem, detetom i ženom.
‘Bog’ (‘otac’) shvata da je ne može zadržati kao zatočenika u svom uvrnutom i skučenom “raju” i da ona mora među ljude. Stoga je pušta, ali tek nakon što mu ona preti da će prestati da ga voli i da će ga zauvek mrzeti ako nastavi da je zarobljava.
Naravno, bira najprivlačniju alternativu u vidu raskalašnog nitkova – advokata koji je za nju i saznao sastavljajući “ugovor”, jer joj on nudi “instant” avanturu da upozna svet.
Kroz nekoliko zemalja i putovanja, Bela nastavlja svoj razvoj i istražuje neustrašivo svet, svoje telo i sebe. Iz svoje znatiželje i naivnosti ulazi u različite situacije iz kojih uči, na način koji advokat ne može da podnese, te dolazi do zaključka da mu ona “radi sve što je on radio drugim ženama” i dolazi do ideje da je mora posedovati tako što će je ponovo zatočiti dugim putovanjem na brodu. Ona tamo upoznaje neke interesantne ljude, ali po pristajanju u siromašnu luku upoznaje i drugo lice sveta – surovo, izgladnelo i nepravedno, i želi odmah da ga ispravi – novcem koji je advokat zaradio na – kocki i tako zatvara krug (iako su novac prevarom zadržali “mali od palube” i tako nije uspela da promeni baš ništa).
Kod kuće ‘Bog’ oboleva od tumora, od koga ga bezuspešno operiše Maks. On sve vreme dobija povremena pisma o tome gde je Bela i šta radi. Sada ‘Bog’ moli Maksa da je pronađe i dovede kući.
Takođe mu se poverava, da je Bela jedina koja ga nije gledala sa gnušanjem ili podsmehom, već ga je gledala drugačije. Onako kako deca gledaju roditelje. Još jedna dobra metafora o tome kako deca, šta god da im roditelji urade i kakvi god da su, gledaju ih s ljubavlju. Koliko god da roditelji zlostavljaju i zanemaruju svoju decu, ona najčešće zaključuju da s njima samima nešto nije u redu, a ne sa roditeljima, i iz toga se kasnije razvija većina psihopatologije. Godvin negde na kraju ipak izjavljuje da je njegov otac bio “idiot”, ali da je mnogo doprineo nauci i tako nekako na kraju objedinjuje s naukom sve ono zlostavljanje što je od oca preživeo.
Bela kada sazna da je ‘Bog’ na samrti, odluči da se vrati i da od njega sazna istinu o sebi, koja glasi: “Tehnički ti si svoja beba, a takođe svoja majka, i ništa od to dvoje.” Na šta mu ona odgovara da je fascinirana činjenicom što je živa, ali da je uvek mrzela laži i zatočeništvo koji su sledili, na šta on odgovara da je razumeo.
Mislim da bi svi funkcionalni roditelji i deca mogli nešto tako na kraju izjaviti o sebi. Da budem sasvim jasna – ne mislim da je u redu da roditelji svoju decu zatoče, muče i eksperimentišu na njima, niti mislim da je bilo koja vrsta zlostavljanja i zanemarivanja u redu, niti mislim, a što je često neka vrsta popkulturne mantre, da “ne možemo imati mir sa sobom dok roditeljima ne oprostimo” – jer neki roditelji zaista ne zaslužuju oproštaj za užasna zlodela koja su učinili svojoj deci.
Ali mislim da ovo umetničko preterivanje može biti metafora za ono što se u funkcionalnim porodicama (u kubnom ili više korenu) dešava kada deca odrastu – shvate da su ih roditelji stvorili, neki se pitaju, a neki veruju da iznad svega toga stoji i Tvorac, Bog, shvate da su grešili i roditelji i oni i da sve u svemu cene činjenicu da su živi i da se ceo život borimo za razne slobode; i da sloboda, iako bi trebalo da bude zagarantovana svima nama koji smo rođeni, kao i svim drugim živim bićima na planeti, nije niti zagarantovana, niti ju je lako postići, niti je jeftina.
Ovde postoji i moguća asocijacija na biblijsku priču o Isusu, grehu i grešnicima, odnosno grešnici, na priču o Isusu koji spasava Mariju Magdalenu od kamenovanja rečenicom razularenom narodu “Ko od vas nije zgrešio, neka prvi baci kamen”, posle čega se niko nije usudio da kamen i baci, i nesumnjivoj ljubavi prema Isusu i Bogu koju ona kasnije pokazuje tokom njegovog stradanja. Interesantno je takođe pomenuti i da je glumac koji ovde glumi Godvina, igrao ranije Isusa u filmu “Poslednje Hristovo iskušenje” ali i u filmu “Antihrist”, Larsa fon Trira.
Pre nego što umre, ‘Bog’ prisustvuje venčanju Bele i Maksa, za koje su se oboje slobodne volje dogovorili. Ona mu u razgovoru o tome postavlja pitanje da li mu takva njena prošlost smeta u smislu “muške potrebe za posedovanjem”. Maks je muškarac kakav je Beli, prema njenoj sopstvenoj izjavi, zapravo bio potreban – koji je neće posedovati i kome nije važno sa koliko muškaraca je ona bila u seksualnom smislu, već mu je samo žao što to vreme nije provela sa njim.
Na njihovo venčanje upada uništeni, osvetoljubivi advokat, lud od mržnje, straha i želje da je uništi, sa osobom za koju se ispostavlja da je bila oženjena ženom koja je trudna pokušala suicid, a u čijem telu Bela sada “stanuje”. Bela pristaje da ode s njim da bi istražila zašto se ona ubila, što je vrlo brzo shvatila – muškarac je opet pokušao da je zatoči i isplanirao da je potpuno seksualno osakati, tako što bi joj odstranio spoljašnje genitalije “da bi je smirio” i da bi mogao da “posadi seme u nju”.
Bela se suprotstavlja ovoj potpunoj objektifikaciji (svođenju osobe na objekat zanemarivanjem svih ostalih osobina, na primer telesnih, duhovnih, misaonih i identitetskih, ali i svih ostalih aspekata) i ponovo oslobađa sebe, svodeći dotičnog generala, simbolično, na telo s mozgom koze i priprema se za ispit iz anatomije, jer želi da postane lekar. Pred kraj filma upoznajemo i Felisiti (Srećna) koja je nova Godvinova kreacija koju je stvorio da bi skrenuo misli s patnje za Belom i koja polako napreduje, ne tako dramatično kao Bela, ali polako i sigurno.
Možda je film preterano slikovit, pun utisaka, boja i muzike koje prate jedan potpuno izmišljeni, fantastičan svet, koji ne postoji, ali tako dobro odražava sve ono što je loše i dobro u sadašnjem društvu. Stavlja na diskusiju šta sve može biti aspekat slobode i da li je sloboda greh. Da li slobodu treba ukinuti, jer nije pristojna, jer onemogućava posedovanje. I da li je moguća potpuna sloboda?
Pitanje slobode je jedno od osnovnih pitanja kojim se psihoterapija bavi.
Pitanje naše slobode da budemo ono što jesmo (a šta zapravo jesmo i koliko se razlikujemo od drugih životinja, i na koje načine – ako se razlikujemo) u društvu koje od nas zahteva razne stvari.
Ovo umetničko preterivanje može biti metafora za ono što se u funkcionalnim porodicama dešava kada deca odrastu – shvate da su ih roditelji stvorili, neki se pitaju, a neki veruju da iznad svega toga stoji i Tvorac, Bog, shvate da su grešili i roditelji i oni i da sve u svemu cene činjenicu da su živi i da se ceo život borimo za razne slobode I neke od njih su dobre – kao na primer da budemo solidarni i humani – ali ima i raznih aspekata koji omogućavaju procvat narcisizma kao crte, osobine i karaktera koji se glorifikuje kao način za zadovoljenje materijalnih, seksualnih, osvajačkih, takmičarskih potreba i potrebe za slavom i obožavanjem, i onih koji omogućavaju dalje kreiranje nepravde, ratova, osvajanja, porobljavanja u svetu.
Koliko sami možemo biti slobodni u neslobodnom svetu i društvu? Imaju li neki ljudi, zemlje, nacije, više prava nego neke druge? Imaju li neke rase – crne, bele, žute – veće pravo od drugih? Imaju li muškarci veće pravo od žena? Osobe drugačijeg rodnog identiteta od uobičajenog? Vođe od podanika? Radnici od multimilijardera?
Nažalost, u teoriji nemaju, ali u praksi – imaju, i sa tim se srećemo svakog dana u svom životu. Neko manje, neko više.
Ovaj film u tom smislu omogućava glavnoj junakinji jednaku slobodu kao svima ostalima, pa čak i više slobode od ostalih u odnosu na trenutak u kome živi.
A da li je ovo realno moguće za sve nas u današnjem svetu?
Na globalnom nivou, prisutno je jedno zarobljavanje u ekstremistički narativ, pravljenje rascepa i tabora i večita proizvodnja neprijatelja koga treba napasti da bismo ga se oslobodili, te stalna opasnost rata, kao ultimativnog uništitelja i jednog od “jahača apokalipse”.
Da li smo slobodniji zato što imamo više znanja, tehnologije, pristupa resursima, više zdravlja, mogućnosti putovanja itd.? Ili su slobodniji bili ljudi ranijih davnih epoha koji su slobodno lutali stepama i naseljavali se gde su želeli, iako su bili ograničeni brojnim problemima koje savremena civilizacija lako rešava? Ili smo porobljeni tim rešenjima? Na primer, antivakserski pokret tvrdi da nas vakcine porobljavaju. A da li nas tehnologija porobljava – da sedimo ‘prikucani’ za ekrane televizora, kompjutera, tableta, mobilnih telefona?
I da li, da bismo bili slobodni, moramo sami vladati nekim drugim ljudima? Svojom decom, ženom, prijateljem, komšijom, saradnikom…?
I zašto često ne možemo da podnesemo ako neko pravi drugačije izbore od onih na koje smo sami navikli? Zašto takve pojedince, iako nikome ne čine štetu, stigmatizujemo i odbacujemo?
Zašto nam često smeta napredak nauke i tehnologije? Zašto se bojimo razuzdane kreativnosti naučnika i umetnika koji na svoj jedinstveni način stvaraju nešto drugačije u ovom svetu?
Ili ih pak fanatično sledimo stvarajući pokrete i obožavajući ih, uz to gubeći slobodu da sami istražujemo i stvaramo svoje kreacije, već “konzumiramo” njihove.
Na kraju praveći od nečega što je na početku bilo revolucionarno nešto dogmatično.
Zašto se sigurnije osećamo u svojim malim konzervama nego da budemo slobodni u svakom smislu, a pri tome ne nanoseći štetu drugima (ovo je, usput budi rečeno, utkano u definiciju slobode i tu su njene granice – živeći slobodno ne štetim slobodi drugih)?
Da li smo svi mi samo jadna stvorenja?
Ili smo privilegovani postojanjem i postankom iza koga stoji Viša sila?
Ili oba?
Svako za sebe može promišljati svoje odgovore na ova (i sva ostala pitanja) tokom gledanja ovog filma, a bogami i dugo posle toga.
