Legende i politički realizam

Legende nisu bezazlene priče. One prelaze s generacije na generaciju i utiču na formiranje pojmova i shvatanja svakog novog pokolenja ne samo kao kulturni prtljag već i kao optički instrument, ne uvek adekvatan, kroz koje te generacije mere i ocenjuju savremena ili tek protekla zbivanja. Katkad su legende, ustaljene u nekoj populaciji, igrale važnu ulogu u krupnim događajima i nesrećama ogromnih ljudskih masa. Legende i kao pamćenje istorije predstavljaju nasleđe viših i obrazovanijih društvenih slojeva, ali kako je kultura vladajućih slojeva uvek i vladajuća kultura – one nailaze na popularnost i rasprostranjenost i u širokim slojevima naroda. U Italiji, koja je s velikim zakašnjenjem (tek 1861) postigla nacionalno jedinstvo, tako što je požrtvovanjem Garibaldija i njegovih crvenih košulja jedno malo, sporedno kraljevstvo na severu zemlje – Pijemont – ujedinilo celo poluostrvo i tek nakon deset godina (1871) uspelo da mu prisajedini Rim kao prestonicu (gde je od antičke slave ostala samo gomila ruševina), u srcima i glavama stanovnika Apeninskog poluostrva uporno je preživljavala svest o nekadašnjoj moći, značaju i važnosti Rimske imperije. Ta istorijska činjenica pretvorena u legendu postaće pokretačka poluga mnogih istorijskih događaja, koji će dobiti i savremenije odjeke u Evropi i svetu.

ITALIJANSKI SOCIJALISTI I MUSOLINI

U Novom Sadu, u izdanju „Mediterran Publishing d.o.o.“, objavljena je 2017. godine, zanimljiva, korisna, inspirativna knjiga Jasne Tkalec Prvi svetski rat, italijanski socijalisti i Musolini; legende i politički realizam. I sam naslov i podnaslov dosta govore o njenoj tematici i karakteru. Knjiga je izašla u okviru Biblioteke „Levant“, ima 172 stranice srednjeg formata. U političko-ideološkom

smislu, knjiga je (pro)levičarska i antikapitalistička, te je, sasvim moguće, baš stoga prošla prilično nezapaženo, čak i u stručnoj javnosti. Knjiga je i naglašeno antiratnog usmerenja.

Jasna Tkalec je objavila, 2015. godine, takođe u izdanju novosadske izdavačke kuće „Mediterran“ zbirku eseja Fantom slobode, „u kojoj je razotkrila“ (kako piše Mladen Jakopović) „brutalnost i autoritarnost kapitalističkog i imperijalističkog poretka, koji se maskira kao demokratski. Ovoj crnoj stvarnosti suprotstavila je dosledno antiratnu, demokratsku, socijalističku politiku i široku humanističku kulturu“. Uvod u knjigu Prvi svetski rat, italijanski socijalisti i Musolinii napisao je

Luka Bogdanić; a pogovore Radivoje Jovović, i, kao spomen u čast preminule autorke, Mladen Jakopović.

„Ova knjiga nije klasično historijsko-znanstveno djelo, niti je literarno djelo, iako u njoj ima mnogo i jednoga i drugoga. U njoj se literarni i istraživački esej isprepliću tako da ’res gesta’ (historijske činjenice) kroz naraciju postaju ’historia rerum gestarum’ (istorija / priča o činjenicama koje su se dogodile). Logika događaja utkana je u same pore onoga o čemu se govori, ali pritom pozicija naratora nije skrivena već jasno izražena“, napisao je Luka Bogdanić. Iako je, u odnosu na glavne frontove, Italija bila „unekoliko ’zakasnelo’ sporedno ratište“, Prvi svetski rat ju je koštao više od pola miliona na razne načine izgubljenih života. Dobro je poznato da je glavni razlog ulaska Italije u rat, aprila 1915., na strani Antante, bio taj što su joj, (tajnim) Londonskim ugovorom, obećana (na račun Austrougarske, odnosno tamošnjeg većinskog, južnoslovenskog stanovništva) znatna teritorijalna proširenja, pre svega na drugoj, istočnoj, obali Jadrana. Ovo je, međutim, većim delom ostalo nerealizovano.

Zato je, odmah nakon rata, veliku većinu italijanskog stanovništva zahvatilo silno razočarenje i nezadovoljstvo. Započela je, vrlo brzo, besomučna ’revanšističko’-iredentistička kampanja; uperena, prvenstveno, baš protiv tek stvorene države – Kraljevine S.H.S. Strasti još više pojačavaju i tek stvoreni Musolinijevi fašisti, zloupotrebljavajući i to nezadovoljstvo.

O svemu ovome opširno, nadahnuto, uverljivo piše Jasna Tkalec u svojoj knjizi. Ona je detaljno prikazala i metamorfozu, političko-ideološki obrt, samog Benita Musolinija, njegov put od antiratnog „agitatora i bundžije“, revolucionarnog socijaliste, čak i (italijanskog) socijalističkog (opozicionog) publiciste, poslanika i lidera, pa do ultradesničara i vođe fašista već u prvoj polovini 1919.

A za nekoliko sledećih godina, do oktobra 1922. [„maršem na Rim“], fašisti preuzimaju praktično svu vlast u Italiji. Njihov vođa („duče“) Musolini postaje svemoćni diktator ove države; a ubrzo i zagovarač, pa i predvodnik, agresorskih, porobljivačkih ratova, protiv drugih zemalja i naroda.

Autorka u knjizi daje genezu italijanskog fašizma, od njegovih početaka do osvajanja vlasti. Organizovani, uniformisani i javno prepoznatljivi fašisti su se pojavili, širom Italije, već u aprilu 1919. god. Isprva malobrojni, brzo se brojčano „umnožavaju“, pojavljujući se i u gradovima i krajevima gde ih ranije nije bilo. Paralelno sa tim, neprekidno narastaju i njihova militantnost – „prodornost“ i zastrašujuća agresivnost (verbalna, ali sve više i fizička, ne retko čak i smrtonosna).

Široko pritom terorišu sve svoje – stvarne i potencijalne – političko-ideološke protivnike (antifašiste svih „boja“), ali, „prirodno i logično“, ponajviše (ultra) levičare: socijaliste, komuniste i anarhiste. Nasilje je bilo jedna od najvažnijih (ako ne i najznačajnija) poluga u fašističkom osvajanju vlasti. Teror prema svim neistomišljenicima je uskoro i „ozakonjen“, postao je zvanični-državni. Ipak, Musolinijev(ski) jednopartijski, diktatorski, fašistički režim konačno se – „doktrinarno“ i uopšte – uobličava, konstituiše i učvršćuje 1925–1927. god. nakon otmice i brutalnog ubistva (u jednoj od glavnih rimskih ulica, 1925. god.) socijalističkog poslanika Mateotija.

Od prvih meseci 1919. godine (dakle, praktično, tek što se okončalo prethodno, ratno „klanje“), pa do dolaska fašista na vlast (oktobar 1922.), a naročito intenzivno i masovno sve do pred kraj 1921., širom Italije događaju se povremeni, prilično česti, manji i veći, politički, fizički, pa i oružani sukobi i okršaji između pojedinaca, grupa, pa i većih organizovanih skupina socijalista, komunista, anarhista i, s druge strane, (Musolinijevih) fašista, ali i (državnih) „snaga reda“: policije, žandarmerije-„karabinjera“, ređe i vojske.

Ilustracije radi, preneću iz knjige Jasne Tkalec samo nekoliko drastičnih primera iz onovremene italijanske „društveno-političke stvarnosti“.

U glavi „Nasilje za vreme ’crvenog bijenija’ (dvogođa, 1919–1921.) – od trijumfa socijalista do konačnog sloma levice i liberalne demokratije u Italiji, i trijumfa fašizma“, na strani 125. piše:

„6. septembra 1920. fašisti napadaju Radničku komoru (Camera del Lavoro) u Puli, i tom prilikom pogiba socijalist Vinčenco Forađoni (Vincenzo Foragioni).

Na njegovom sprovodu ponovo dolazi do sukoba i u Trstu, u kojima gine mornar Stefano de Radio. Fašisti se zatim obrušavaju na tršćanski radnički kvart San Đakomo, i tada pogibaju jedna devojka i jedan vojnik iz brigade Sassari. Sutradan, vojnici brigade Sassari (naziv drugog po veličini, grada na Sardiniji) topovskom paljbom ubijaju petoro radnika u San Đakomu, i osvajaju taj tršćanski radnički kvart.“

„14. oktobra 1920. socijalisti i anarhisti proklamuju generalni štrajk protiv mešanja stranih sila u Rusiji. Širom Italije dolazi do velikih nereda, taj put između ’snaga reda’ (policije i žandarmerije) i socijalista. U Bolonji su usmrćena četiri štrajkača i dva policijska agenta, u Trstu ubijen jedan fašist – redaktor lista Popolo d’Italia. U Milanu karabinjeri pucaju na štrajkače, odnosno na umešane u sukob između anarhista i fašista, i ubijaju dvojicu štrajkača, dok u Torinu gine jedan fašist, a u Breši policija ubija dva socijalista. Isto se događa i na drugom kraju Italijanskog poluostrva, u Tarantu… 21. novembra 1920. dolazi do najvećeg incidenta, na glavnom trgu u Bolonji… Oko Palazzo d’Accursio (Gradska većnica) okupila se golema masa ljudi. Skvadristi (fašisti) se probijaju do palate pucanjem iz pištolja, i bacaju bombu na gradsku većnicu, kada gine deset socijalista. Kraljevska garda želi da zaustavi sukobe, ali ne uspeva. Navodno je jedan od ’crvenih’ pucao i ubio demohrišćanskog poslanika i ratnog invalida Đulija Đordanija (Giulio Giordani).“ (str. 125–126)

„27. februara 1921. grupa anarhista u Firenci napala je na trgu Antinori skup Musolinijevih skvadrista i slavljenje njihove zastave. Bačena je bomba, koja je uzrokovala 15 teško ranjenih i dva poginula (jedan od njih bio je karabinjer, a drugi student). Istog popodneva skvadristi napadaju komunističku organizaciju ratnih invalida… Sutradan se sukobi nastavljaju u radničkom kvartu San Fredijano: fašisti ubijaju deset socijalista. U tim sukobima bilo je i oko stotinu ranjenih.“ (str. 127)

„6. avgusta 1922. poslednja je pobeda antifašista… Italo Balbo, jedan od najistaknutijih fašističkih vođa sa 10.000 fašista napada na ’crvenu tvrđavu’ Parmu, u kojoj su antifašisti svih (političkih, „antimusolinijevskih“) stranaka čvrsto ujedinjeni, i čine jedinstveni zajednički front. Tu su ’arditi del popolo’ i ’difesa proletaria’ (naoružane – poluvojne – dobrovoljačke – levičarske formacije – milicije), koji ne dopuštaju fašistima ulazak u grad. Parmanci se bore na barikadama, te u jurišima pogiba 40 fašista. Italo Balbo, na čelu skvadrista koji nasrću na Parmu, budući da je ne uspeva zauzeti ni uz tolike gubitke, diže opsadu. Antifašisti broje pet mrtvih, i to je poslednja njihova pobeda i trijumf.“(str. 131–132)

„Decembra 1922, kada je Musolini već bio na vlasti, izvršen je pravi pravcati pokolj u Torinu. Fašisti su iz njihovih vlastitih kuća izvukli 11 antifašista, zapalili im stanove a njih pobili, neke i smrskavanjem glave, pred očima članova njihovih porodica. Bila je to osveta za prethodno ubistvo dvojice skvadrista, do kojeg je došlo iako oni nisu imali nikakve veze sa politikom.“ (str. 133)

Kombinujući u knjizi, vešto i skladno „posebno i opšte“, te ujedno povezujući prošlost i današnjicu, autorka, tako, u drugom delu knjige, pri kraju svojih „zaključnih razmatranja“, na stranici 156, na neki način sumira i rezimira čitavo delo, rečima: „U XXI veku, kada se tobože apsolutno nedodirljiva sloboda ličnosti prodaje pod parolom ’prava čoveka i građanina’ i sumnjive demokratije, realno postoji jedino apsolutna sloboda kapitala današnjih multinacionalnih kompanija. Istovremeno se, izvitoperenom liberalnom mišlju, inspirisanom Hajekovom knjigom Put u ropstvo, u ime imaginarne slobode, privatizuje gotovo sve, čak i intelektualna, virtuelna i opšta dobra, kako bi se podržala bezumna jurnjava za profitom. To dovodi do stalne nesigurnosti ljudi, i do pretnji zdravlju, pa čak i opstanku čitave planete, ugrožavanjem: klime, vegetacije, i izumiranjem niza biljnih i životinjskih vrsta. Ratom se zatiru čitave zemlje i narodi, a preživeli, pogođeni bedom, u milionskim brojevima, nahrupljuju u bogatiji deo sveta…”

Nešto slično kaže i dr Radivoje Jovović u svom Pogovoru, na stranicama 164–165: „Kapitalu je potreban rat, a ratu je potreban nacionalizam, mogli bismo na ovaj način parafrazirati reči Ide Sabo, navedene u knjizi. Jasna Tkalec, koje upečatljivo prikazuje vezu između kapitalizma i nacionalizma, navodeći profitnu motivisanost italijanskih industrijalaca za uključivanje u rat. Manje-više latentne uzroke ratnih sukoba ovog tipa možemo videti kroz celokupnu savremenu istoriju…. Nacionalistički zanos i međunacionalna trvenja nisu u biti ništa drugo do kamuflaža borbe za održanje i uvećanje društvene moći vladajuće klase, koja se ispoljava kroz političke i ekonomske pozicije.“

Autorka ove knjige i pisci predgovora i uvoda Luka Bogdanić, Radivoje Jovović i Mladen Jakopović bili su tokom devedesetih godina prošlog veka, a i nakon 2000. god., saradnici ili članovi redakcija pojedinih demokratskih, građansko-liberalnih, (umereno) prolevičarskih, antiratnih biltena, novina, časopisa. Tu je na prvom mestu poznati zagrebački mesečni časopis Hrvatska ljevica. (Osnivač i glavni urednik tog časopisa bio je prof. dr Stipe Šuvar, koji je pokušao utabati puteve za novu, autentično-demokratsku socijalističku politiku.) Zatim levi(čarski) zagrebački časopis za politiku i kulturu Novi Plamen, kao i neki inostrani časopisi, poput italijanskog Balcanica.

Vladimir Marković

HERETICUS – Časopis za preispitivanje prošlosti