Zen budizam i psihoanaliza – XXVII dio
Piše: D.T. Suzuki
Čajna ceremonija
Da zaključimo: duh večne usamljenosti (viviktadharma), koji je duh zena, izražava se pod imenom sabi u raznim oblastima umetnosti, kao što su uređenje vrtova, čajna ceremonija, slikarstvo, aranžiranje cveća, oblačenje, nameštaj, način života, no-ples, poezija itd. Taj duh obuhvata činioce kakvi su jednostavnost, prirodnost, nekonvencionalnost, prefinjenost, sloboda, prisnost na jedinstven način obojena uzdržijivošću, i svakodnevna običnost divotno zakriljena maglicom transcedentne unutarnjosti.
Primera radi opisaću čajanu i jedan od hramova pripojenih Daitokudžiju (Daitokuji), zenovskom svetilištu koje je središte čajne ceremonije. Onde gde prestaje red pljosnatog kamenja poredanog u nepravilnim razmacima, nalazi se najneuglednija koliba pokrivena slamom, niska i do krajnosti skromna. U nju se ne ulazi kroz vrata već kroz neku vrstu otvora; da bi ušao, posetilac mora da se otarasi svega što mu smeta: to jest mora otpasati oba svoja mača (dugački i kratki), koje je u feudalnim vremenima samuraj uvek nosio. Unutrašnjost kolibe sačinjava mala, poluosvetljena odaja površine oko deset kvadratnih metara; tavanica je niska, nejednake visine i sklopa. Stubovi nisu glatko oblanjani, većim delom načinjeni su od prirodnog drveta.
Kad prođe neko vreme, soba postepeno postaje svetlija, pošto naše oči počinju da se prilagođavaju novoj sredini. U alkovu zapažamo kakemono drevnog izgleda, na kome je neki rukopis ili slika sumiye-tipa. Iz kadionice dopire miris koji umirujuće deluje na živce. U vazi je jedan jedini struk cveta, ni jarkih boja ni upadljiv, ali kao što sićušni beli đurđevak cveta pod kamenom okružen nimalo sumornim borovima, tako je i lepota skromnog cveta istaknuta i privlači pažnju skupa, četvorice ili petorice gostiju koji su posebno pozvani da ispiju šolju čaja, kako bi zaboravili svetovne brige koje ih, možda, more.
Sad slušamo brujanje vode što vri u čajniku koji počiva na tronošcu nad vatrom zapaljenom u četvorouglastom otvoru urezanom u pod. To nije šum vode koja stvarno vri, već potiče iz teškog tučanog čajnika, a poznavaoci ga veoma prikladno upoređuju sa povetarcem što huji kroz borik. On znatno doprinosi spokojstvu odaje, jer se tu čovek oseća kao da sedi sam u planinskoj kolibi, gde su mu beli oblak i muzika borova jedini drugovi i tešitelji.
Ispiti šolju čaja sa prijateljima u ovakvoj sredini, uz razgovor o sumiye-skici u alkovu ili o kakvoj drugoj umetničkoj temi (na koju ih je naveo pribor za čaj iz te odaje), čudesno uzdiže um iznad životne zbrke.
Ratnik je pošteđen svog svakodnevnog bavljenja borbom, a poslovan čovek — uvek prisutne misli o zaradi.
Zar nije odista dragoceno pronaći u ovom svetu borbe i taštine jedan kutić, ma koliko skroman, u kojem se čovek može uzvisiti nad ograničenja relativnosti i čak nazreti večnost?
Nastaviće se
