1.
Satirički žanr se u srpskoj književnosti nakon Drugog svetskog rata razvijao u ideološki veoma nepovoljnim uslovima.
Prelistavanjem ondašnje jugoslovenske štampe, stiče se utisak da su, pored revolucionarnog patosa i retorike, ironija, invektiva i sarkazam bili, u stvari, najčešća sredstva izražavanja.
Primenjivali su ih pisci – mnogima od njih književna istorija imena nije upamtila – kao i politički radnici, u svim oblastima društvenog angažovanja. Tek kada se uzme u obzir priroda kulturnoistorijske stvarnosti u kojoj je takav diskurs bio legitiman, postaje jasnija i funkcija satire kao literarnog modusa: ona je bila privilegovano oružje Komunističke partije, rezervisana za borbu protiv njenih ideoloških neprijatelja i za agitaciju kojom je, u uslovima „crvenog terora”, dodatno kontrolisano javno mnjenje i gušena sloboda mišljenja.
Branko Ćopić je, u takvim okolnostima, bio vredan i svestrano angažovan kulturno-politički radnik: nosilac Partizanske spomenice i jedan od najpopularnijih pesnika i pripovedača, bio je i među poslanicima Bosne i Hercegovine u Veću naroda Narodne skupštine Jugoslavije; samo tokom 1949, gostovao je na 22 književne večeri širom zemlje.1 Pisao je mnogo, često i preko kolena, nastojeći da, u skladu sa socrealističkim poimanjem društvene uloge literature, ispunjava komesarske zadatke na „inženjeringu duša”, služeći se književnošću kao oružjem u klasnoj i ideološkoj borbi. Tako su nastale brojne didaktičko-propagandne priče, rasute po ondašnjoj štampi, u kojima je Ćopić izvrgavao ruglu kulturni model stare Jugoslavije, njeno monarhističko uređenje i hrišćansku religioznost. Mnoge od tih priča danas su zaboravljene, jer kao umetnički beznačajne ni za Ćopićevog života nisu bile preštampavane, ali jesu doprinele da njihov pisac stekne status „jednog od kamena temeljaca književnosti narodnooslobodilačke borbe i socijalističke revolucije”2; Komitet za kulturu i umjetnost, kao i Vlada FNRJ, nagrađivali su Ćopića uzastopno od 1947. do 1949. godine.
Objavljivanje „Jeretičke priče” – u Književnim novinama, 22. avgusta 1950 – zapretilo je da ovaj sklad između autora i režima trajno naruši: do tada omiljeni pisac postao je predmet brutalne političke kampanje, osuda, pretnji i ismevanja; gostovanja su mu bila otkazivana, a na zloslutan način je, sa urednikom Književnih novina, Dušanom Kostićem, bio sproveden i na saslušanje kod ondašnjeg glavnog partijskog ideologa, Milovana Đilasa.
Osim negativnih književnih kritika – prvu od njih napisao je Ćopićev ratni drug i bliski prijatelj, Skender Kulenović – podneo je i nekoliko sarkastičnih i duboko uvredljivih pamfleta, čiji su autori bili politički aktivisti; jedan od njih, pod naslovom „Klevetnička satira”, potpisao je agitpropovac Dušan Popović, dok je drugi, „Junaštvo Branka Ćopića”, objavljen anonimno te se i do danas identitet njegovog autora može jedino pretpostavljati.3 Sam Josip Broz je deo svog govora na Trećem kongresu AFŽ-a posvetio ovom slučaju, a taj tekst je, u celini, sa opisom reakcija publike u zagradama, takođe, prenela dnevna štampa.
Pokušavajući da se odbrani od tumačenja za koja je smatrao da su pogrešna, Branko Ćopić je, u istom periodu – od avgusta do oktobra 1950. godine – napisao još nekoliko satiričnih priča, kojima je neposredno odgovarao na napade, pokušavajući da dokaže svoju političku pravovernost.
Zajedno, ove književne kritike, pamfleti i priče čine građu za njegovu „jeretičku aferu”.4
2.
Branko Ćopić se, kao satiričar, ni pre „Jeretičke priče” nije ograničavao na kritiku predstavnika „starog sveta”, ali je to činio na blag način, iz šaljivo-pedagoške perspektive. Već 1946, u zbirci Sveti magarac i druge pripovetke, i 1949, u Ljudima s repom, on je tematizovao primere izvitoperavanja i zloupotrebe tekovina Narodnooslobodilačke borbe u praksi novoformirane narodne vlasti, predstavljajući ih iz komičnog ugla, kao prolazan problem u zamahu opšteg društvenog napretka. Pronalazio je način da svaki od takvih zapleta razreši sa optimizmom i da ga zaključi u rasterećujućim, vedrim tonovima. Nije drugačije postupio ni u „Jeretičkoj priči”.
Njen pripovedač je oličenja jugoslovenskog režima – jednog ministra, njegovog pomoćnika, generala i par „krupnih zvijerki” – predstavio u neformalnim okolnostima, dok u kupaćim kostimima dremaju na terasi luksuzne primorske vile; društvo im prave plitkoumna ministrova svastika i pokondirena supruga njegovog pomoćnika. Dok se oni, uz sav ulizički trud direktora hotela, neskriveno dosađuju, napeti zbog pomisli o mogućnostima napredovanja u karijeri, narod se na obližnjoj sindikalnoj plaži provodi odlično, o čemu svedoče graja i vesela vriska koje do njih dopiru. Ministra i generala moralno iskupljuje to što im je među privilegovanima neprijatno, te se do kraja priče obojica pridružuju kolektivnom liku, narodu; ministra će do sindikalne plaže, uz drugarsku šalu, sprovesti neki pisac, „podrugljivog šeretskog lica”, u kojem je lako prepoznati samog Ćopića.
U posleratnim pripovednim zbirkama koje smo spomenuli, Sveti magarac i Ljudi s repom, nalaze se gotovo svi motivi na kojima počiva i Ćopićeva satirična serija iz 1950. godine; to su sumnja u buržoaske aspiracije predstavnika komunističke vlasti („Nezadovoljnici”, „Đurino preobraženje”), koristoljublje i karijerizam („Sedmak Čorokalo”), moć koju u novom društvu imaju glasine i ogovaranja („Ljudi s repom”). Primetno je i da je oštra kritika u ovim pričama, baš kao i u „Jeretičkoj”, išla na račun sitnijih predstavnika vlasti, dok su pravi moćnici ostali neupitni, pouzdana oličenja partijskih ideala; Ćopić je isti princip – ismevanje nižih eksponenata vlasti – primenjivao i kada je kritikovao otelovljenja stare Jugoslavije, crkvenjake umesto vladika, činovnike umesto ministara i sl.
Jedina tematska inovacija „Jeretičke priče” sastojala se, u stvari, u povezivanju pojava koje su privukle satiričarevu pažnju – obnavljanja klasnog društva – sa sovjetskim socijalnim modelom; pisac se time poslužio u karakterizaciji negativnih junakinja, ministrove svastike i supruge pomoćnika ministra, koje žale što taj model u Jugoslaviji nije zaživeo. I Skender Kulenović i Dušan Popović su, u prvim reakcijama na problematičnu priču, upravo na to skrenuli pažnju – da je Ćopić krenuo u nepoznato, putevima kritike „baćuškinog kursa” u jugoslovenskom društvu.
Ali da li je to mogao da bude povod za hajku na Ćopića?
U datom društvenoistorijskom kontekstu – kada je, usled sukoba sa Informbiroom, na Golom otoku bilo najviše kažnjenika – čini se da je pisanje o sovjetskom uticaju kao pojavi koja je društvu nanela određene štete ali je i prevladana, bilo prihvatljivo i poželjno. Na to je računao i Ćopić: prema njegovim docnijim svedočenjima, očekivao je da će „Jeretička priča” naići ne samo na podršku već i na pohvale od strane najuticajnijih rukovodilaca.5 U pismu jednom od njih, najverovatnije visokom partijskom funkcioneru Veljku Vlahoviću, koje je pronađeno u piščevoj zaostavštini, Ćopić je ispovedio da je imao hrabrosti da dirne u osetljivu temu ekonomski privilegovanih u novoj vlasti zato što je verovao da će „za kritiku ove vrste imati podršku i od Partije i od svih poštenih i razumnih ljudi u ovoj zemlji.”6
Iako je Ćopić tvrdio da za prototip nikada nije uzimao jednog čoveka – „meni je potrebno da upoznam veliki broj ljudi da bih mogao da stvorim svog junaka”7, govorio je – likovi „Jeretičke priče” su u recepciji povezivani sa nekima od najmoćnijih ljudi režima, pre svega, sa Mošom Pijade i Milovanom Đilasom; u argumentaciju je uključivana i ilustracija Zuka Džumhura8, za koju se pričalo da prikazuje neku od njihovih vila u Dubrovniku.
Tito je u spomenutom govoru takvim čitanjima dao za pravo, izjavivši da je Ćopićev „napad” bio, u stvari, uperen protiv najvišeg državnog rukovodstva. Dušan Kostić je pak svedočio da su piščevi prototipovi bili konkretni ljudi koje je posmatrao tokom letovanja na Lapadu, polovinom avgusta 19509; ono što pritom nije spomenuo jeste da je na Lapadu svoju vilu imao i Josip Broz.
Ostavimo li po strani sadržaje koji su obeležili recepciju „Jeretičke priče”, međutim, i posvetimo li se samom njenom tekstu, književnoistorijskim okolnostima i Ćopićevim autopoetičkim izjavama, pretpostavka da pisac nije imao nameru da provocira značajne političke ličnosti čini nam se sasvim prihvatljivom.
Politički najprovokativniji deo „Jeretičke priče”, u stvari, jeste sâm njen naslov: njime se najavljuje ideološki sablažnjiva sadržina, odnosno da će u priči koja sledi biti formulisano otpadništvo od dogme komunizma kao novog oblika religioznosti. Važno je stoga uzeti u obzir da to nije bilo autorsko rešenje: Ćopićev naslov satire bio je „Odvojeni krug”, dok je sintagma „jeretička priča” trebalo da ostane u podnaslovu; zahvaljujući uredničkoj intervenciji Dušana Kostića, međutim, do toga nije došlo.10 Stoga ne bi trebalo da čudi što u samom testu „Jeretičke priče” od subverzije i sablazni koje naslov potencira nema gotovo ništa: ministar i general se pridružuju radnom narodu laka srca, dok se ministarski pomoćnik, usled sopstvene, ljudske slabosti – a ne, dakle, usled iskvarenosti sistema – i dalje zanosi karijerističkim maštanjima, koja su iskarikirana kao bezopasna; samo je par brbljivih žena, dvostrukih autsajderki, ostao da žali za „baćuškinim kursom”, sa kojim je jugoslovensko društvo raskrstilo.
U pismu iz zaostavštine „Dragi druže Veljko”, Ćopić je obrazložio svoje mišljenje da je satirički trebalo „udariti po onome krugu svastika, direktora i raznih prišipetlji, koji se vječito vrzmaju oko naših rukovodilaca i love u mutnom.” Pisac je, izgleda, verovao da slični poltroni „među javnim i kulturnim radnicima” predstavljaju glavnu opasnost po društvo, iz sitnog koristoljublja kvareći izvorno dobar režim, i to tako što šire dezinformacije, „iako to od njih naša Partija ni u kom slučaju ne traži [kurziv V. T.]”11; iz ove formulacije proističe da bi širenje dezinformacija po nalogu partije bilo legitimno i moralno neupitno.
Predstavljajući ministra i generala kao „narodske” ljude koji se zbog društvenog statusa koji im obezbeđuju upravljačke uloge ipak ne preuznose, Ćopić je režim koji je u njima oličen, a proistekao je iz Narodnooslobodilačke borbe, u stvari, izuzeo iz predmeta satire; krivica je svaljena na nesavesne pojedince iz malograđanskog miljea. Primenom sheme sukoba ratničkog i mirnodopskog odnosno patrijarhalnog i gradskog, društvena kritika sadržana u „Jeretičkoj priči” praktično je do kraja bila neutralisana.
Problem se, međutim, krio u semantičkim mogućnostima naizgled sasvim jednostavne priče. Prva od njih podrazumeva da luksuzno letovanje generala i ministra znači da je „baćuškin kurs” – istina samo površinski i bez ozbiljnijih posledica – ipak infiltriran u jugoslovenski režim. Druga se odnosi na ulogu koja je njome književnosti poverena u komunističkom društvu: pisac je taj koji, na kraju priče, nekoliko zabludelih rukovodilaca izvodi na pravi put.
Rešenja za koje su se u pogledu naslova opredelio Dušan Kostić i u pogledu ilustracije Zuko Džumhur značajno su doprineli sudbini „Jeretičke priče” u primarnom kontekstu recepcije.
Ostale Ćopićeve priče iz razmatrane satiričke serije neuporedivo su manje provokativne od toga. U svakoj od njih, pisac se, u stvari, posipa pepelom, pokušavajući da se opravda pred javnošću i da sve uveri u svoju privrženost partiji. Još eksplicitnije se pritom određuje prema Rezoluciji Informbiroa – na koju u „Sudiji sa tuđom glavom” aludira kao na odvajanje jugoslovenskog jedrenjaka od „nepokretnog zamrznutog ledolomca” – a izjavljuje i da je, kao pisac, sa svojom satirom „promašio”, pogodivši „sasvim druge ljude” („Ko s đavolom priče piše”). Protagonisti ovih priča – kritičar Petar Moljac iz „Sudije sa tuđom glavom”, činovnik Teofil iz „Priče o Teofilu bojažljivom” i Kojo Pekmezović iz „Građanina suncokreta” – vezani su za kulturni model stare Jugoslavije i upravo je to ono što ih čini nesposobnima da misle kritički, svojom glavom. Ćopić im suprotstavlja uzorne komuniste, predstavnike vlasti nove Jugoslavije, druga Stojana (u „Sudiji sa tuđom glavom” i „Ptičjem cvrkutanju”)12 I pripovedača Jovana (u „Priči o Teofilu bojažljivom”); jugoslovensko društvo opisuje pak kao slobodno i demokratsko, u kojem kritika cveta, „u ministarstvu, i u sindikatu, i uopšte svuda”; sam ministar prihvata društvenu kritiku, dok je Teofil taj koji ne može da je podnese, što se okončava na drastičan način, njegovim samoubistvom.
Efekti Ćopićevih satiričkih priča, međutim, nisu imali veze sa autorovim namerama: malo kome je, izgleda, bilo važno šta je pisac zaista hteo da kaže; režim je, iz nekog razloga, insistirao na njihovom pogrešnom čitanju.
3.
Između „Jeretičke priče” objavljene 22. avgusta 1950. i grupe tekstova koji se mogu smatrati reakcijom režima na Ćopićevo pisanje – gde spadaju članci Dušana Popovića, anonimnog autora i govor Josipa Broza – štampanih poslednje nedelje oktobra iste godine, protekla su puna dva meseca. To ne znači da polemike oko „Jeretičke priče” u međuvremenu nije bilo već da ona nije bila vođena u medijima već usmeno, u javnosti. Za to ima posrednih dokaza u Ćopićevim člancima iz istog perioda, kao i u tekstovima negativnih kritika i pamfleta koje je docnije pobrao.
Skender Kulenović je, na primer, u članku „Istina i sloboda”, koji su Književne novine objavile već 29. avgusta 1950, nastojao da bagatelizuje pojavu „Jeretičke priče”, uporno je nazivajući sličicom ili crticom. Istovremeno je pozivao Ćopića da uvidi svoju grešku i da, zajedno sa čitaocima, bude kritičan prema
implikacijama problematične priče; ostavio je otvorenom čak i mogućnost da je on društvo i režim napao nesvesno, zaveden magijom vlastitog izraza. Sve to posredno govori koliko je Kulenović, u stvari, bio zabrinut za bezbednost i sudbinu svog prijatelja.13
U članku „Otvoreni finale jedne anonimne diskusije”, objavljenom u istom časopisu dva meseca kasnije, Skender Kulenović ne spominje ni Ćopićevo ime ni naslov njegove priče: bilo je dovoljno da na njih aludira kao na „priču koju znate”, što rečitije od svega govori da je tema bila u žiži javnosti. On se žali i da je na adresu redakcije Književnih novina stiglo osam protestnih i uvredljivih pisama – od kojih je, kako kaže, pet anonimnih ili nečitko potpisanih – čiji su autori negodovali zbog njegove negativne kritike „Jeretičke priče”, nazivajući ga „advokatom nove aristokratske klase”.
Anonimni autor „Junaštva Branka Ćopića”, članka koji je Borba objavila u dva broja, 28. i 29. oktobra 1950, eksplicitno je posvedočio da su Ćopićeve satire naišle na široko odobravanje čitalaca i to ne samo među pripadnicima „malobrojne reakcije” već i među „dobronamernim graditeljima socijalizma” kojima je, prema njegovim rečima, „Ćopić uspeo da podvali” zloupotrebom svog ugleda ili predstavljanjem „detalja koji su svima poznati” kao da su tipični za sistem. Izražavajući ubeđenje da će takvi ubrzo promeniti mišljenje (a potpuno je jasno da je ovaj tekst sa tom namerom, između ostalog, bio i pisan), autor „Junaštva” je posredno otkrio da problem nije ni bio u samoj Ćopićevoj priči već u kretanjima javnog mnjenja za koje je ona postala reprezentativna.
Iz Brozovog obraćanja okupljenima na Trećem kongresu AFŽ-a saznajemo da je u javnosti bilo negodovanja i zbog članka „Junaštvo Branka Ćopića”, koji je tumačen kao udarac „po naprednim piscima”. Broz je, međutim, te tvrdnje odlučno negirao, stajući na stranu anonimnog autora spomenutog teksta: „Onome ko je pogriješio”, kazao je Broz, ne izgovarajući pritom ime autora „Jeretičke priče”, „ima pravo da se kaže u štampi da je nepravilno to što radi. […] Takvu satiru mi nećemo dozvoliti i nećemo je ostaviti bez odgovora.”
Kongres na kojem je Josip Broz ove reči izgovorio održavan je u Zagrebu, 28. i 29. oktobra, dakle, u isto vreme kada je Borba objavljivala maliciozno „Junaštvo Branka Ćopića”. Štampanje maršalovog govora dan kasnije, 30. oktobra, u istom dnevnom listu, označilo je kraj serije partijskih odgovora na „Jeretičku priču”, a samim tim i rasplet „afere”.
4.
Zanimanje javnosti za „Jeretičku priču” bilo je, dakle, ogromno: Vera Delibašić je, nekoliko godina kasnije, iznela podatak da je primerak Književnih novina u kojem je ona bila odštampana ispod ruke na ulicama Sarajeva bio prodavan za čak hiljadu dinara, dok mu je redovna cena bila je svega tri. Upravo je to, a ne autorove namere, bilo ono zbog čega je Ćopićeva priča postala opasna po režim.
Prema piščevom svedočenju, Milovan Đilas mu je, tokom saslušanja do kojeg je došlo odmah po objavljivanju priče, zamerio to što je njome, navodno, pokvario prijatno iznenađenje: „Saznao si da Partija priprema akciju protiv privilegija, pa sad, da ispadneš hrabar, opalio prvi. Ti si kao onaj borac u rovu koji, ne čekajući, opaljuje prvi i tako otkriva položaj!”14 Decenijama kasnije, Đilas je ovu verziju događaja potvrdio, pokušavajući istovremeno da umanji ili pre da ublaži ulogu koju je sam u njemu odigrao: „S Briona su sevale munje protiv Ćopića, koje sam na jedvite jade ublažio predlogom da razgovaram s Ćopićem. […] Objasnio sam Ćopiću da nam ometa, jureći pred rudu, izvođenje demokratizacije.”15
Kulenović i Popović su, u tekstovima objavljenim poslednje nedelje oktobra u Književnim novinama, bezmalo istim rečima, aludirali na izvesnu uredbu Savezne vlade koja je njihovom pisanju prethodila: „Ćopić je udario na one koji se bore protiv […] privilegija, iako je to verovatno prvi slučaj u istoriji da ih neko sam sebi oduzima, dobrovoljno i svesno”, piše Popović u članku „Klevetnička satira”; „Pobogu čovječe, kakva vam je to kasta koja sama sebi onemogućava kastinske privilegije,” kaže Kulenović u „Otvorenom finalu”.
Zanimljivo je da u ovom kontekstu oba autora o Ćopićevim satirama govore uopšteno, kao o književnoj pojavi, a ne kao o seriji pojedinačnih priča koje su objavljivane od 22. avgusta do 21. oktobra 1950. godine; na taj način, oni su stvorili utisak da je spomenuta uredba ovim tekstovima prethodila, što u stvari nije bio slučaj.
Anonimni autor „Junaštva Branka Ćopića” ovoj temi se najenergičnije posvetio, otkrivajući pritom i najviše detalja o pozadini događaja: on je priču „Ko s đavolom priče piše” doveo u neposrednu vezu sa pismom o borbi za štednju, za pravilno snabdevanje i raspodelu, koje je Centralni komitet uputio partijskim organizacijama 13. oktobra 1950, četiri dana pre nego što je sâma ta priča bila objavljena:
Zar taj tako pronicljivi, oštroumni i šeretski, u najskrivenije dubine „naših duša” prodirući duh nije razumeo to pismo, ili ga je naopako razumeo kao da to CK sprovodi njegovu liniju, kako bi se dalo zaključiti po karikaturi njegovog sabrata Džumhura, koja ilustruje priču o đavolu, ili on odbija da razume, na taj način se pretvarajući u klevetnika najodlučnijih inicijatora borbe protiv tih [negativnih – prim. V. T.] pojava.
Ćopićevo neprijateljstvo anonim, dakle, pronalazi u tome što se on, svojom pričom, u očima naroda, stavlja ispred partije, dozvoljavajući sebi da pre ili, čak, nezavisno od državnog vrha, reaguje na negativne društvene pojave, na taj način čineći se junakom.
Međutim, spomenuta uredba prethodila je jedino satiri „Ko s đavolom priče piše”, poslednjoj iz Ćopićeve razmatrane serije. Njeno donošenje bilo je, po svemu sudeći, iznuđeno nezadovoljstvom u javnosti kojem je objavljivanje „Jeretičke priče” bilo u središtu, kao njegov svojevrstan simbol ili katalizator. S druge strane, ono je omogućilo da se na „jeretika” konačno izlije gnev koji se, nedeljama pre toga, nakupljao među članovima državnog i partijskog vrha.
5.
Osnovni cilj Ćopićevih kritičara bio je da „Jeretičkoj priči”, iz perspektive socrealističkog „kriterijuma stvarnosti”, poreknu istinitost: jednoglasno su i bezmalo istim rečima isticali da je u njoj tematizovana društvena stvarnost koja ne postoji, odnosno da je njen pisac ili zlonamerni lažov ili zanesenjak u zabludi.
Kulenović, na primer, poziva čitaoce da vrednost „Jeretičke priče” ispitaju poređenjem njene sadržine sa sopstvenim svakodnevnim iskustvom: „Zna li iko od vas ma i jedan takav slučaj da je neko preko ministrove svastike postao danas ministar i može li se to kod nas uopšte desiti?” Zalažući se za vulgarno-materijalistički način čitanja, on tvrdi da je Ćopić zloupotrebio umetničku slobodu tako što nije podržao partijsko rukovodstvo u klasnoj borbi u kojoj ono, navodno, s „nevjerovatnom upornošću” istrajava. Na taj način, Kulenović implicira da je partijsko rukovodstvo izvor istine, a da je zadatak književnika da toj istini služi. Raspored društvenih uloga koje imaju pisac i minister time je, u odnosu na „Jeretičku priču”, bio, u stvari, obrnut.
Anonimni autor „Junaštva Branka Ćopića” i u ovom pogledu je otišao najdalje: predmet satire, prema njegovim rečima, može da bude jedino „desna reakcija i leva kontrarevolucija”, jer je kritika narodne vlasti isto što i „udar na temelje socijalističke demokratije”. U tom kontekstu, on konstruiše pojam socijalističke satire, koja bi trebalo da bude „usmerena na podršku novog, socijalističkog, a protiv starog, kapitalističkog” društva. Stoga anonim, kao i pre njega Dušan Popović, Ćopićevim tekstovima negira satiričnost: „To nije satira. Samo prljav pamflet.”
Razloge za ovakav piščev „promašaj” kritičari pronalaze u njegovoj nedovoljnoj ideološkoj izgrađenosti: Ćopić je inače hvale vrednu nameru – da o određenim društvenim problemima govori u kontekstu sukoba Komunističke partije Jugoslavije sa Informbiroom – izveo, po Kulenovićevim rečima, iz „babje perspektive”, odnosno, po Popoviću, „svojeglavo-originalnim tumačenjima društvenih pojava”. Jedino što je na taj način postigao su, prema rečima anonima, „štetočinsko kritizerstvo” i „malograđanska razularenost”, koje su ga pretvorile u posrednika i podstrekača „povampirivanja reakcionarnih buržoaskih shvatanja”, odnosno, po Titovim rečima, u onoga koji je „zaglibio”.
Jedini pažnje vredan tekst koji se ticao „jeretičke afere”, a objavljen je nakon Brozovog govora jeste „Jeres Branka Ćopića”, koji je napisao Velibor Gligorić, a Književne novine objavile pred kraj novembra 1950. godine. U njemu se ideološka neizgrađenost piščeva dovodi u neposrednu vezu sa spontanom prirodom njegove naracije, koja nastaje „na krilima vica”, kao „lakomislena igra duha”; zbog toga je Ćopić u problematičnoj priči „progovorio jezikom Ben-Akibe iz 1906”, za junake dovodeći tašte i gospođe ministarke, a ne jezikom progresivnog socijalističkog književnika.
Sa stanovišta poetike doktrinarnog tipa socijalističkog realizma, Gligorićeve zamerke bile su suštinske: estetika je mogla da bude argumentovana ili osporena jedino iz ideološke perspektive. Stoga Ćopićeva partijnost nije dovođena u pitanje samo kao etički problem – zbog čega su mu pretile određene kazneno-popravne mere – već i kao estetički kriterijum koji njegova priča nije zadovoljila, zbog čega joj je umetnička vrednost i poreknuta.
6.
Drugi cilj ovih tekstova bila je moralna osuda ličnosti Branka Ćopića, odnosno uništenje ugleda koji je on do tada imao u javnosti.
Dušan Popović posredno predstavlja autora „Jeretičke priče” kao pokvarenjaka i pijanicu, kukavicu koja se krije iza partije, „u pozi nekakvog literarnog prvoborca za razvitak socijalističke demokratije”, kao licemera koji nastupa „s jedne sitnoburžoaske idejne platforme […] da sebi izvojuje izvesne pozicije”. Iako se na „Jeretičku priču” obrušava sa velikom oštrinom, Popović istovremeno nastoji da umanji njen značaj, ne priznajući joj ni status umetničkog dela koje je pokrenulo bilo kakvu polemiku.
Anonimni autor „Junaštva Branka Ćopića” predstavlja pisca kao karikaturu narodnog heroja, čime implicira da je u ondašnjoj javnosti njegovo satiričko istupanje tumačeno kao odvažno i vredno poštovanja. Anonim je naročito oštar prema autorovoj upotrebi pojmova iz teološke literature, „jeres” i „jeretik”, koji su imali pozitivan etički predznak, kao izrazi slobodoljublja i odvažnosti16, što je uloga kojoj Ćopić, po njegovom mišljenju, nije dorastao: „On se vara ako misli da je jeretik”, tvrdi autor ovog teksta, „jer niti on hoće da vrati jedno učenje u njegovu pravu kolotečinu niti da ga unapredi. On vuče nazad kao svaki reakcionar, kao raspušteni malograđanin koji ne zna da se snađe u komplikovanim odnosima sadašnjice”.17
Najefektniji način na koji autor „Junaštva” opanjkava pisca jeste prepoznavanje Ćopićeve biografske ličnosti u ulozi skrivenog ili implicitnog protagoniste satiričnih priča iz ove serije; on to čini na ubedljiv način i sa mnogo prezira. U liku pisca „podrugljivog, šeretskog lica” iz „Jeretičke priče”, na primer, on prepoznaje Ćopića i to po detalju „mlaćenja” honorara; čak tvrdi da je satiričarev „napad” na ministarskog pomoćnika motivisan upravo tom njegovom primedbom (kao da jedan književni lik može da ima misli osim onih koje mu dodeli autor), a ne nekim „višim razlozima”. Kaže, zatim, da je Ćopić u liku mladog perspektivnog pisca iz „Sudije sa tuđom glavom” samoga sebe nahvalio, dok u članku druga Jovana, koji je predmet „Priče o Teofilu bojažljivom” vidi baš „Jeretičku priču”.
Nijedna od teza ovog anonimnog kritičara, međutim, nije neutemeljena: ove priče jesu nastajale kao reakcija na konkretne događaje koji su se, na razne načine, prelamali u životu njihovog autora; one su Ćopićeve replike u dijalogu čiju „drugu stranu” mi danas ne čujemo. Anonim to okreće protiv pisca, interpretirajući priče isključivo u kontekstu njegovog privatnog života, pretpostavljene sujete i niskih pobuda.
Efekti takvog „kritičkog postupka” zaista su ubitačni: Ćopić je predstavljen kao glupi i neumereni hvalisavac koji preuveličava sopstveni značaj i „razbarušeno [se] isprsava kao društveni spasilac koji se javio u dvanaestom času”, uobražavajući „da je on taj koji je uveo kritiku negativnih društvenih pojava u našoj zemlji” i „anđeo spasitelj” predstavnika narodne vlasti otuđenih od naroda.
Anonim mu, istovremeno, i preti: „U Ćopiću se mešaju razna osećanja: strah od sopstvenog junaštva, od zatezanja užeta koje bi jednog dana moglo da pukne [kurziv V. T.], i drsko junačenje da se rastera strah.”
Strogo uzev, anonimni autor „Junaštva” jedini je kritičar koji je Ćopićevim pričama dao određeno tumačenje, aktualizujući njihov sadržaj. Međutim, njegova interpretacija je manipulativna: ona ne polazi od namera ni Ćopića kao autora niti priča kao predmeta estetske valorizacije već od društvenopolitičke svakodnevice u koju nastoji da ih smesti i da ih njome objasni; njegov cilj nije da razume ove satire već da omalovaži njihovog autora, kompromitujući ne samo njegove dobre namere već i samu pojavu društvenokritičke književnosti.
U delu govora održanog na Trećem kongresu AFŽ-a koji je posvetio ovoj temi, Josip Broz je izređao najteže optužbe na račun Branka Ćopića, tvrdeći da on „nije dobronamjeran” i da je „iznio neistinu […] jednu stvar koja je prosto nemoguća”, kako bi ne samo opanjkao najviše rukovodstvo već i „slistio” društvo u celini: „On je jasno kazao šta je i ko je […] instrument u rukama reakcije, a indirektno i u rukama Informbiroa.” Zaključujući ovaj niz optužbi, s obzirom na njihovu vrstu i težinu, paradoksalnim obećanjem – „Ne treba se bojati da ćemo ga mi zbog toga što je on to pokušao hapsiti” – Broz ipak izriče presudu Branku Ćopiću: Takvi naši umjetnici ne mogu uživati simpatije niti rukovodećih ljudi niti naših naroda. (Jednodušno odobravanje.) Ne mogu, bez obzira kakve su bile njihove zasluge. […] Njegova je stvar da uvidi svoje griješke i da krene putem kojim idu naši socijalistički književnici. (Aplauz.)
Ima mišljenja da je autor „Jeretičke priče” bio pošteđen zbog popularnosti koju je uživao; iz ove perspektive se čini da je baš zbog te popularnosti i bio kažnjavan. Podneo je ono što je režimu u tom trenutku bilo potrebnije od njegovog zatvaranja na Golom otoku: neko zaslužan, istaknut i voljen poput Branka Ćopića bio je, javno i tajno, zastrašivan, grđen i ponižavan, kako bi svima, tada i u budućnosti, poslužio kao primer i opomena.
7.
Prema svedočenjima Branka Ćopića i njegovih savremenika, višemesečno kažnjavanje koje je nakon „jeretičke afere” usledilo podrazumevalo je neku vrstu piščeve izolacije, uvredljivog ignorisanja i niz sitnih pakosti; dojučerašnji prijatelji, saborci i rođaci privremeno su mu okrenuli leđa, „raskrinkavajući” ga čak i u rodnim Hašanima, po direktivi18, koja je bila početak i kraj svakog morala. Dušan Kostić se sećao da je u Klubu književnika, gde je Ćopić do tada bio „rado viđen gost i uvijek opsednut ljudima”, sada „sjedio sam-samcat”, a Dimitrije Bjelica da je, nakon tekstova u Borbi, čak i telefon prestao da mu zvoni.
U Kerempuhu je 4. novembra objavljena karikatura „Ko s đavolom priče piše…”, čiji je autor Oto Rajzinger, samo dve nedelje ranije, ilustrovao Ćopićevu priču „Građanin suncokret”. Ovoga puta, pod utiskom „Junaštva Branka Ćopića”, Rajzinger je javno poniženog pisca prikazao dok od straha ili čuđenja pada na leđa; na njegov identitet je ukazao posredno, rasutim rukopisima „Jeretičke priče” i oborenom flašom žestokog pića. Ono što je književnika dovelo u takvu nepriliku jesu maskirani reakcionari, otkriveni siglom „IB kulak”, uobičajenoj u ondašnjim Rajzingerovim karikaturama, koji mu podrugljivo dovikuju: „Hi, hi, hi, taj đavolčić, to smo mi!…”
S obzirom, međutim, na težinu optužbi sa kojima se Ćopić suočavao, „jeretička afera” se po njega, u stvari, dobro završila: bez fizičke torture, robije, čak i bez izbacivanja iz Komunističke partije.19 Ni u materijalnom pogledu nije trpeo: svedoci tvrde da je u to vreme „počeo da prima poveće sume novca koje je tada malo ko imao”. U „Sjećanju na Jeretičku priču” Dušan Kostić je naveo da mu ni samom nije jasno kako je tako „jevtino prošao: jedno ili dva vrlo korektna saslušanja, bez posljedica [kurziv V. T.]”.20
Za sve to vreme, istina, Ćopić je bio praćen i prisluškivan; on je jedini pisac sa dosijeom u Gradskom komitetu Saveza komunista Beograd, a navodno je i Udba vodila jedan, punih sedamnaest godina. Policijskim strukturama, Branko Ćopić je mogao da bude zanimljiv i zbog ljudi među kojima se kretao, povezujući jugoslovenske sa sovjetskim kulturno-političkim krugovima.
Ako je pak suditi prema odlikovanjima, priznanjima i počastima, „jeretička afera” Branku Ćopiću nije naškodila: dobio je sve najznačajnije književne nagrade – Oktobarsku već 1956, Ninovu 1958, Sedmojulsku 1969, a Njegoševu i Nagradu Avnoja 1972 – postao je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti 1965, a redovni 1968. godine; od njegovih Sabranih dela u dvanaest knjiga iz 1979. prodato je čak 33 hiljade kompleta.
Kao satiričar, Branko Ćopić je u potpunosti rehabilitovan u Antologiji savremene srpske satire (1970) Miroslava Egerića, u kojoj je „Jeretičkoj priči” pripalo prvo, počasno mesto.
Dr Vesna Trijić
Narodna biblioteka Srbije, Beograd
1 Vidi: Radovan Popović, Knjiga o Ćopiću ili put do mosta (Beograd: SKZ, 1994).
2 Mladen Oljača, „Umesto pogovora ili apoteoza Branku Ćopiću”, u: Voja Marjanović, Branko Ćopić, kazivanja saremenika (Beograd: Stručna knjiga, 1988), 147–150.
3 Preovlađuje mišljenje da je autor ovog teksta Moša Pijade, iako ga Ćopić u pismu pismu Veljku Vlahoviću spominje kao onoga ko mu je obećao podršku ako ne i pomoć. Ni autorski udeo Milovana Đilasov u ovom tekstu nije dovoljno rasvetljen: postoji više izvora prema kojima je „Junaštvo Branka Ćopića” nastalo tako što je osnovnom tekstu, koji je napisao Moša Pijade, humoristički prizvuk dodao Milovan Đilas (Bunjac 1984: 15; Bošković 1996: 143). I Dušan Popović je kasnije tvrdio da je u „Klevetničkoj satiri” postupao „po direktivi”, prenoseći Đilasove, a ne sopstvene ocene „Jeretičke priče” (up.: Popović 2006). Početkom 1952, Đilas je sličan scenario upotrebio i protiv Isidorine studije Njegošu, knjiga najdublje odanosti: u Borbi se najpre pojavio anonimni članak koji je pozivao na hajku protiv ugledne autorke; stil i rečnik tog članka, ali i način političkog intervenisanja u pitanjima književnosti neodoljivo nas podsećaju na „Junaštvo Branka Ćopića”.
4 Novinski prilozi koji čine „jeretičku aferu” priloženi su na kraju ovog rada, u hronološkom redosledu.
5 Čengić, 235.
6 Pismo je pronašao Vasilije Krestić, koji je i pretpostavio da je bilo namenjeno Veljku Vlahoviću; nema podataka da je ikada bilo poslato. Citiramo prema: Peković, 110–112.
7 Bunjac, 40.
8 Ilustracije Zulfikara Zuke Džumhura u Književnim novinama i u Ježu dopunjavale su, a najverovatnije i pooštravale značenja Ćopićevih priča; na to su pažnju skretali i Dušan Popović i anonimni autor „Junaštva Branka Ćopića”. „Sudiju sa tuđom glavom”, na primer, pratio je crtež umetnika koji balansira kao akrobata na žici, pokušavajući da održi ravnotežu ogromnim perom; naročito su zanimljiva lica u publici, od kojih su neka brižna, a neka zlurada. U središtu ilustracije koja prati „Ko s đavolom priče piše” jeste pero kao personifikacija pisca, koje beži pred ruljom rešenom da ga kamenuje.
9 Marjanović, 59–62.
10 Dušan Kostić, „Sjećanje na Jeretičku priču”, u: Marjanović, 59–62.
11 Peković, 111.
12 Drug Stojan je u „Sudiji sa tuđom” glavom opisan kao „velik autoritet za pitanja iz oblasti umjetnosti”, a u „Ptičjem cvrkutanju” kao crnomanjast, jakih obrva i oštrog pogleda; u oba slučaja razrešava spor u koji je, bez svoje krivice, upleten odan partijski čovek. Iako smo neskloni pretpostavkama o prototipovima Ćopićevih junaka, ne možemo da se otmemo utisku da iza druga Stojana zaista stoji ugledna ličnost tadašnje vlasti, od koje je pisac očekivao podršku ili pomoć, možda baš Veljko Vlahović, kojem je, prema proceni Vasilija Krestića, bilo upućeno čuveno pismo pronađeno u piščevoj zaostavštini.
13 Ima mišljenja da je Ćopićeva priča „Sudija sa tuđom glavom” nastala kao neposredna reakcija upravo na ovaj Kulenovićev tekst. Činjenica je, međutim, da se Ćopić, u pismu „Dragi druže Veljko”, s nešto gorčine, ali ipak pozitivno izjasnio o Kulenovićevoj kritici kao principijelnoj; na nju će neposredno aludirati tek u podnaslovu „Ptičjeg cvrkutanja”, koje je odredio kao „zabilješke iz babje perspektive”.
14 Čengić, 264.
15 Bunjac, 45.
16 Iste pojmove je, koju godinu kasnije, za sebe vezivao Milovan Đilas, „pomalo hvalisavo […] pišući o sebi.” Prema: Goran Miloradović, „Ljudi na strateškim mestima: uzroci, posledice i smisao sukoba Josipa Broza Tita i Milovana Đilasa na Trećem (vanrednom) plenumu CK SKJ 1954. godine” u: Tito – viđenja i tumačenja: zbornik radova (Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije; Arhiv Jugoslavije, 2011), 224.
17 Zanimljivo je da autor „Junaštva Branka Ćopića” nijednu reč nije utrošio na pravdanje vere (komunističke ideologije) u odnosu na koju je Ćopićeva priča, barem svojim naslovom, subverzivna; ukazujući na složenost društvenog trenutka, on posredno konstatuje postojanje krize te vere.
19 Ćopić je privremeno bio isključen iz partije deceniju kasnije, nakon Gluhog baruta i intervjua glasilu sovjetskih književnika, Literaturnaja gazeta, u kojem je optužio jugoslovenske moderniste za nekritičko podražavanje zapadnjačkog kulturnog modela.
20 Marjanović, 59–62.
IZVORI ZA „JERETIČKU AFERU”
hronološkim redom
Ćopić, Branko. „Jeretička priča”. U: Književne novine, 22. 8. 1950.
Kulenović, Skender. „Istina i sloboda: nekoliko misli povodom Ćopićeve Jeretičke priče”. U: Književne novine, 29. 8. 1950.
Ćopić, Branko. „Sudija s tuđom glavom”. U: Književne novine, 9. 9. 1950.
Ćopić, Branko. „Ptičje cvrkutanje: zabilješke iz ’babje perspektive’”. U: Književne novine, 23. 9. 1950.
Ćopić, Branko. „Riječ-dvije o satiri”. U: Književne novine, br. 41, 10. 10. 1950.
Ćopić, Branko. „Priča o Teofilu bojažljivom”. U: Književne novine, br. 42, 17. 10. 1950.
Ćopić, Branko. „Ko s đavolom priče piše”. U: Jež, 21. 10. 1950.
Ćopić, Branko. „Građanin suncokret”. U: Kerempuh, 21. 10.1950.
Kulenović, Skender. „Otvoreni finale jedne anonimne diskusije”. U: Književne novine, br. 43, 24. 10. 1950.
Popović, Dušan. „Klevetnička satira”. U: Književne novine, br. 43, 24. 10. 1950.
„Junaštvo Branka Ćopića”. U: Borba, 28. i 29. 10. 1950.
Tito, Josip Broz. „Treći kongres AFŽ”. U: Borba, 30. 10. 1950.
Rajzinger, Oto. „Ko s đavolom priče piše” (karikatura). U: Kerempuh, 4. 11. 1950.
Popović, Dušan. „O slobodi književnog stvaranja”. U: Književne novine, 14. 11. 1950.
Gligorić, Velibor. „Jeres Branka Ćopića”. U: Književne novine, 21. 11. 1950.
Ćopić, Branko. „Prastari obračun”. U: Književne novine, 12. 12. 1950.
LITERATURA
Ćopić, Branko. Sveti magarac i druge priče. Beograd: Savez udruženja novinara FNRJ, 1946.
Ćopić, Branko. Ljudi s repom: humoreske. Beograd: Savez udruženja novinara FNRJ, 1949.
Bunjac, Vladimir. Jeretički Branko Ćopić 1914–1984. Beograd: Narodna knjiga, 1984.
Čengić, Enes. Ćopićev humor i zbilja 2. Zagreb: Globus, 1987.
Marjanović, Voja. Branko Ćopić, kazivanja savremenika. Beograd: Stručna knjiga, 1988.
Bošković, Velizar. Svedok epohe. Kazivanja Dušana Kostića. Beograd: Književne novine, 1996.
Peković, Ratko. Sudanije Branku Ćopiću (1950–1960). Banja Luka – Beograd: Književni atelje – DMP, 2000.
Popović, Dušan. Letopis o Vlaovićima. Novi Sad: Agencija MIR, 2006.
Koljević, Svetozar. „Branko Ćopić: krajiški vitez tužnog lika”, 125–142. U: Odjeci reči. Beograd: Službeni glasnik, 2009.
Miloradović, Goran. „Ljudi na strateškim mestima: uzroci, posledice i smisao sukoba Josipa Broza Tita i Milovana Đilasa na Trećem (vanrednom) plenumu CK SKJ 1954. godine” u: Tito – viđenja i tumačenja: zbornik radova (Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije; Arhiv Jugoslavije, 2011), 199–231.
Tekst objavljen u Letopisu Matice srpske
