Jerži Kozinski je rođen u Poljskoj 1933. godine od jevrejskih roditelja. Izgubio je u Holokaustu sve osim dva člana svoje brojne porodice. Godine 1957. napustio je Poljsku i postao američki državljanin. Romani: Obojena ptica, Dobro došao, Mr. Čens, Pasija, Cockpit, Pinball, prevedeni su na preko trideset svetskih jezika. Dobitnik je Nacionalne američke nagrade za roman Koraci, nagrade Američke akademije za književnost i umetnost, i britanske nagrade za scenario za film Being There (Dobro došao, Mr. Čens). Biran je dva puta za predsednika američkog PEN-a i aktivan je borac za ljudska prava.
Skica za portret
Slušala sam Jeržija Kozinskog prvi put na večeri posvećenoj Brunu Šulcu i dodeli književne nagrade koja nosi njegovo ime. Govorio je sa mnogo, kasnije ću shvatiti, njemu svojstvenog entuzijazma, o Šulcu, o književnosti, o prvom dobitniku nagrade Zbignjevu Herbertu. Nagrada „Bruno Šulc” je, kako sam saznala od Suzan Sontag, pre svega plod vizije i velikodušnosti Jeržija Kozinskog. Nisam ni slutila da ćemo godinu dana kasnije zajedno učestvovati na isto tako svečanoj književnoj tribini povodom (posthumne) dodele iste nagrade Danilu Kišu. Moji prvi utisci o Kozinskom su živahna ljubopitljivost, sposobnost za entuzijazam. Njegove prodorne, sjajne oči kao da stalno ispituju okolinu. Izbliza liči na pticu grabljivicu. Oštar povijen nos, gusta kruna kose, vitkost, elegancija, povišen glas, britkost u rečima, odsečenost u pokretima doprinose utisku o neobičnoj energiji koja zrači iz njegovog prisustva. Malo iznenađuje jak poljski akcenat na engleskom i posle više od trideset godina u Americi.
Priča mi sa oduševljenjem kako je od svih stranih izdanja
njegovih knjiga najlepše jugoslovensko. Razgovor skače sa teme na
temu. Zanima ga da li je Kišu otac ubijen u Aušvicu, objašnjava mi
šta znači novoosnovana Fondacija za jevrejsko prisustvo, čiji je
predsednik, zove me da ih posetim u novim prostorijama, priča mi
kako je mnogo uradio na modernizovanju američkog PEN-a dok je bio
njegov predsednik. Njegovo ime se na engleskom izgovara „Džerzi”.
Žalim se što se i moje ponekad ovde izgovara pogrešno. Kaže da ću
da se naviknem na to, ili da ga promenim u englesku
transkripciju
kao što je učinio Brodski postavši „Joseph”. Dogovaramo se za
dalji razgovor. Na miru, kod njega u stanu u 57. ulici. U zgradi koja
se zove „Hemisfera”. očekuje me već u hodniku. Pruža mi
srdačno levu ruku. Iščašio je zglob desne na skijanju,
objašnjava. Razgovor prelazi na skijanje, koje mu je velika strast.
Iznad radnog stola veliki poster Montane Kransa – čuvenog
švajcarskog skijališta, gde ima kuću. Ide tamo za koji dan. Da se
skija i radi. Oboje se spremamo za Evropu. Kažem da možda idem kod
prijatelja takoreći iza brda, u Zermat. Zove me da svratim u
Montanu. Priča kako pet godina nije skijao i zaboravio je veštinu,
izgubio osećaj. Radna soba je skromna, puna knjiga. Izdanja
Jeržijevih knjiga na raznim svetskim jezicima. Dosta knjiga o
Poljskoj, jevrejskoj istoriji, kabali. Priča mi kako je Obojena
ptica upravo zabranjena u Mineapolisu, a Dobro došao, Mr. Čens u
Nebraski. (Sećam se kako je on na Njujorškom univerzitetu emotivno
govorio o cenzuri i citirao Kišov odlomak o autocenzuri.)
Pred moj dolazak postavio je (očigledno namerno) na sto
knjigu Stenlija Korngolda o Kafki. Hteo je da proveri moju reakciju
pošto je pretpostavio da znam njenog autora sa Prinstona. Zadovoljan
što sam odmah reagovala pokazuje mi čudni metalni predmet i pita da
li mogu da pogodim šta predstavlja. Liči na okruglu kvaku. „To je
veštački zglob”, kaže likujući kao dete, „još niko nije
uspeo da pogodi šta je.”
Osvrćem se. Još nisam imala priliku da odahnem i sednem.
Vadim mali kasetofon i kažem da bih volela da snimimo naš razgovor.
Kozinski odbija. Kaže da bi više voleo da na ta pitanja odgovori
pismeno. Kažem mu da nisam otkucala pitanja već samo nabacila neke
ideje na papir u želji da se
razgovor spontano razvija.
Pokazujem mu beleške koje samo ja mogu da razumem. Predlaže da mu
ih diktiram u pisaću mašinu. Već je ubacio papir. Dešifrujem
pitanja iz beležaka. On kuca. Objašnjava da će mi tako ne samo
uštedeti vreme koje bih utrošila na „skidanje” razgovora sa
trake, nego da će i on verovatno moći da smisli mnogo
interesantnije odgovore. Slažem se sa tim, ali i dalje žalim za
neposrednošću nepripremljenih odgovora. Ali i shvatam da naš
razgovor uopšte ne prestaje. U mojim telegrafskim beleškama
uobličuje se portret.
Na zidovima mnogo karikatura Kozinskog. Primećujem na zidu
diplomu doktora hebrjeske književnosti i povelju National Book Award
za roman Koraci. Fotografije. Vraća se za svoj pisaći sto i pruža
mi svoju sliku sa konjem. Znam da je i strasni igrač pola. Već
godinama se bavi fotografijom. Imao je i samostalne izložbe. Na zidu
iza mene crno-bela fotografija zatvorskog zida i prozora sa
rešetkama. Do nje je ženski akt. U vodi. Počinje da mi priča o
lebdenju u vodi satima. To mu je još jedna od strasti. Poklanja mi
svoju fotografiju kako lebdi u bazenu u joga položaju, objavljenu u
„Njujork tajmsu”. Daje mi primerak poslednje knjige, Pustinjak
69. ulice, sa sličnom slikom na koricama. Traži po sobi pero da mi
napiše posvetu. Pružam mu svoje crno-zeleno „pelikan” pero.
Odobrava što imam pravo pero a ne hemijsku olovku. Onda ga zagleda i
priseća
se sa smeškom da je takvo bilo i njegovo prvo pero. „I
moje”, kažem „zato sam ga ponovno i nabavila”. Piše mi
posvetu i brzo crta svoju karikaturu iz profila. Onda, kao da je pero
na nešto drugo podsetilo, vadi iz fioke stari sat. Kaže da je to
prvi sat koji je dobio od oca. Marke „revue –
sport”.
Pokazuje mi sliku oca i majke. Kaže da ima i brata u Poljskoj.
Roditelji Kozinskog su ga posle rata usvojili i on im je zbog
odvojenosti od Jeržija, rođenog sina, postao bliži. (Ovo, mislim u
sebi, još nikad do sada nisam pročitala o njemu. Šta je sa onom
popularnom predstavom o Kozinskom kao siročetu?) Sve vreme dok
razgovaramo, njegova žena Katarina, Kiki, ulazi i izlazi iz sobe
donoseći Kozinskom neki kućni tekst koji on stalno prepravlja.
Kozinski brzo precrtava nekoliko rečenica i onda, kao da se opet
nečega setio vadi foto-aparat, i počinje da me slika,
zatim
moli Kiki da nas slika zajedno.
Pitam ga da li je to što prepravlja rukopis na kome radi.
Kozinski kaže da je to nacrt za cirkularno pismo koje treba da
pošalje povodom osnivanja prve Američko-poljske banke, čiji je on
(opet) jedan od osnivača i predsednik. Priča mi kako preko dvadeset
miliona Poljaka živi van domovine i kako je to izvanredna poslovna
šansa. Pitam ga kako pored svih svojih pasija i aktivnosti stiže da
se bavi i tzv. velikim biznisom i čudim se istovremeno da kao autor
tolikih svetskih bestselera ne živi samo od pisanja. Kaže da je za
njega pisanje vokacija, ne profesija, a biznis je biznis. Veče
nastavljamo na rođendanu kod prijatelja. Kozinski je u svom
elementu. Našavši se u većem društvu, počinje da „radi” na
svom „mitu” i zabavlja društvo bizarnim pričama o
transseksualcima i o nekom iranskom princu koji je postao „princeza”
a koga/koju je fotografisao ne znajući ko je u pitanju, pa je onda
imao posla i sa agentima CIA, itd. Svi ga zadivljeno slušaju. To je
Jerži Kozinski kakvog očekuje publika. O Kozinskom kruže razne
priče, koje on sam često pothranjuje: da je kao dete onemeo od
užasa koje je video lutajući po nacističkoj Evropi (roman Obojena
ptica), da je bio upleten u stravičnu tragediju Šaron Tejt (zbog
zbrke sa prtljagom zadržao se u Njujorku i nije stigao isto veče u
kuću svog prijatelja Romana Polanskog, te za dlaku izbegao smrt od
Mensonove bande; roman Blind Date), da je bio oženjen jednom od
najbogatijih žena Amerike, Meri Vir (posle njene smrti preko noći
se našao takoreći na ulici), da noću luta po Njujorku i
zadovoljava svoje bizarne strasti, da je nepristupačni snob, da ne
piše sam svoje knjige (veliki skandal iz 1982. godine), itd., itd.
Jerži Kozinski – pripovedač bizarnih priča o seksu i nasilju,
kozer, šarmer, čovek mutne prošlosti, šokantnih sklonosti. Često
lično zanimljiviji od svojih književnih junaka. Na oprezu da nikada
ne otkrije granicu gde prestaje njegova biografija a gde počinje
fikcija. Pisac otvoren prema
svim manifestacijama života, prema
vrhu i dnu ljudskog iskustva. Čovek koji je kao dete doživeo
Holokaust, kao mladić staljinizam, kao emigrant bez pare u džepu
američki san i gubitak istog, kao pisac svetsku slavu i optužbe za
istu, i – preživeo. Survivor.
Nedelju dana kasnije, u Štutgartu, otvaram kovertu od
Kozinskog. Održao je reč. Iz nje se prosipa velikodušno bogatstvo
informacija: njegovi odgovori, adrese i telefoni gde ga mogu naći,
fotokopije članaka o njemu, poslednja priča sa posvetom meni,
fotogafija sa dodele britanskog Oskara (Bafta) za scenario filma
Being There u režiji Hola Ešbija, po istoimenom romanu Kozinskog sa
Piterom Selersom u glavnoj ulozi. Opet slika sa konjem, ovog puta sa
statuom konja.
Autofikcija
Razgovor sa Jeržijem Kozinskim
Ovo su odgovori Jeržija Kozinskog na moja pitanja kompilovani iz naših razgovora, beležaka, pismenih izvora i preko telefona između Njujorka, Štutgarta i Montane Kransa u februaru i martu 1990:
Maja Herman Sekulić: Kada si počeo da pišeš?
Jerži Kozinski: Kada sam uređivao školski list. Bilo je to 1948. Pisanje i čitanje bilo je naša porodična tradicija. Osećao sam da je za mene književnost izmišljanja jedan od načina bekstva od totalitarne države. Poreklom sam iz poljsko-jevrejske porodice, u kojoj su pisaći sto i stolica bili dovoljna garancija sreće. Mislim da se to do sada dobro pokazalo. I sa pedeset sedam godina zadovoljan sam što pisaći sto i stolica zauzimaju središnje mesto u mom životu. Svi članovi moje porodice bavili su se pisanjem. Jedan ujak je bio helenista. Otac je bio filolog. Majka mi je bila koncertni pijanista, a muzika je isto simbol. Dede i babe su mi sa obe strane bili intelektualci. Sve je u koncentraciji. I pisanje je koncentracija. Uvek sam želeo da pišem.
Maja Herman Sekulić: Kada i zašto si napustio Poljsku?
Jerži Kozinski: Decembra 1957. Prvi put sam se vratio tamo pre dve godine da pronađem Sebe – sebe sa velikim S. Da bih objasnio zašto sam otišao iz Poljske poslužiću se metodom mog junaka Koskog iz Pustinjaka 69. ulice i navešću drugog pisca koji je to bolje rekao. Tomas Volf objašnjava u Ne možeš da se vratiš kući zašto je napustio Austriju. „Da napustiš zemlju koju imaš za veće znanje; život koji imaš za veći život; prijatelje koje si voleo za veću ljubav; da nađeš zemlju nežniju od doma, veću od zemlje.” Zato sam otišao. Ne bih umeo da to lepše iskažem.
Maja Herman Sekulić: I da li si našao Sebe? Jednom prilikom si rekao da si došao u Ameriku da bi postao univerzalan? Kakvu ulogu je u tome odigrao engleski jezik?
Jerži Kozinski: Poslednjih tridesetak godina egzistiram u
veštačkoj dimenziji. Prve 24 godine života proveo sam u Poljskoj,
a identitet čoveka se rano formira. Po povratku u Poljsku shvatio
sam koliko čovekova unutrašnja fondacija počiva na onome što
zovemo zemljom u kojoj smo odrasli.
Po dolasku iz Poljske nisam
prekinuo sve veze sa njenom kulturom i jezikom. Mogao sam da promenim
ime da sam hteo da prekinem tu vezu. Mada su mi roditelji umrli dok
sam bio u Americi i godinama nisam video svoje prijatelje, otkrio sam
da delimo istu svest. To mi je dalo novo osećanje identiteta, koje
mi je potrebno sa 57 godina.
Engleski jezik mi je dao novu svest pre 30 godina kada sam
došao ovamo. Engleski mi je dao drugačiji filter, novu perspektivu.
Kada sam počeo da govorim samo engleski, osetio sam da mogu
slobodnije da se izrazim, ne samo što se tiče lične istorije,
ličnih poriva, nego i svih misli koje bih mnogo teže izrazio na
maternjem jeziku… Engleski, moj „pomajčinski” jezik, pružio
mi je osećanje otkrovenja, ispunjenja, oslobađanja.
Maja Herman Sekulić: Da li možda upravo činjenica što pišeš na stranom jeziku i što ti je u toku rada na rukopisu prirodno potrebnija saradnja sa lektorima nego nekome ko piše na maternjem jeziku, doprinela onim ružnim pričama kako plaćaš druge da pišu za tebe, koje su se 1982. godine pretvorile u skandal koji je dugo potresao ne samo tebe lično, nego i američku i svetsku književnu scenu? Zašto i kako je došlo do toga?
Jerži Kozinski: U „Vilidž vojsu” se 1982. pojavio
provokativan članak napisan od strane dvoje dobronamernih ljudi koji
su, po mom mišljenju, površno shvatili neke podatke iz moje
biografije. Zaključili su da sam plaćenik CIA, jer kako bih inače
mogao da budem toliko antikomunistički raspoložen. Blaženi, nisu
živeli u Istočnoj Evropi. Ali zaključili su da to mora da je tačno
s obzirom na to da nemam književnog agenta, da sâm plaćam svoje
lektore i urednike i pišem u svom stanu. Inače, nemam nikakve veće
teškoće nego bilo koji drugi pisac koji piše na jeziku koji mu
nije maternji. Od početka sam se brinuo o celokupnom procesu
pisanja. Pokušali su da insinuiraju da moj lektor mora da radi mnogo
više nego lekturu. To nije bio skandal za mene. Iznenada sam video
da me neko koristi za svoju „fikciju”. Bilo je traumatski utoliko
što sam iznenada shvatio koliko sam sujetan. Inače, mi pisci smo
pitoreskne ličnosti. Tada sam već igrao i negativan lik u filmu
Crveni. Bilo je i mnogo izdavača i urednika koji su bili
nezadovoljni što mi je na naslovnoj strani magazina „Njujork
tajms” izašla slika kako polunag igram polo. Romanopisac se obično
tako ne fotografiše. Sve je to doprinelo da se stvori prilično
zabavna metafora kako je Kozinski isto što i njegovi književni
junaci. U jednom mom romanu junak ne piše sam svoju doktorsku
disertaciju
– znači ni Jerži Kozinski ne piše svoje romane.
U drugom romanu je agent CIA, a pošto su svi romani autobiografski,
znači…
Maja Herman Sekulić: Koliko je tvoj prvi roman Obojena
ptica autobiografski?
Jerži Kozinski: On je najmanje autobiografski od svih mojih romana zato što predstavlja kolektivno iskustvo stotine hiljada dece koja su preživela Drugi svetski rat, potucala se od nemila do nedraga… To je vizija mene kao deteta. To je možda moja najuniverzalnija knjiga upravo zato što govori o detinjstvu.
Maja Herman Sekulić: Poslednji roman, Pustinjak 69. ulice, prvi koji je izašao posle napada na tebe, nazvao si „autofikcija”. Šta to znači? Da li ti smeta da se na taj način javno eksponiraš?
Jerži Kozinski: Naprotiv. Na taj način otkrivam samo ono što
hoću i osećam se mnogo jači i da više imam kontrolu. Uostalom,
svaki pisac se, hteo to ili ne, ogoljuje pred čitaocem. Knjigu sam
nazvao „autofikcijom”, a čitaocu prepuštam da sam oceni šta je
istina a šta izmišljeno. Prve ideje za autofikciju nalaze se u
beleškama iz 1965. godine za dodatak Obojenoj ptici: „može da se
kaže da pisac uzima izvan sebe samo ono što bi ionako mogao da
stvori u svojoj uobraziji”. To je platforma autofikcije. Inače,
romanopisac je vrhunski duhovni zabavljač. I to važi za svaki
trenutak njegovog života i pisanja. Zašto bi se moj život
razlikovao do romana? Za oboje je potrebna imaginacija. U tome je
suština drame. Ona treba da nas pročisti od opasnih emocija. Kao
pisac ih imenujem i oslobađam čitaoca od njih. Mislim da je to
svrha umetnosti. Oslobađanje, pročišćenje. U životu
smišljam
slične akcije, razlika je samo u tome što posedujem veoma jaku
moralnu svest.
Maja Herman Sekulić: Smatraš se piscem ideja. Koje ideje su najviše uticale na tebe?
Jerži Kozinski: Predstave o sebi, o životu i duhovnoj
odgovornosti kako su formulisane u filosofiji Abrahama Jošue Hešela,
američko-jevrejskog teologa, i Pola Tiliča, vodećeg američkog
protestanskog teologa. Preporučio mi ih je otac kada sam se 1950.
upisao na Univerzitet u Lodžu
da studiram sociologiju i
istoriju. Imaj na umu da posle užasa Holokausta, nacizma i sovjetske
okupacije moja generacija nije verovala ni u kakvu teologiju ili
ideologiju, čak ni religiju jer smo osećali da oni „služe” ili
državi, partiji ili nacionalnoj crkvi – kolektivnim institucijama
ravnodušnim prema sudbini pojedinca. Hešelovi iskazi da „ljuska
egzistencija ne može da izvede svoje značenje iz društva, jer je
samo društvo u potrazi za značenjem” i da se „čovečnost
začinje u pojedincu kao što se i istorija začinje u pojedinačnom
događanju” dali su mi početnu snagu da kažem „ne”
totalitarnom sistemu, da postanem državni neprijatelj i smislim
način da pobegnem na Zapad. Da nisam u tome uspeo, ubio bih se
kapsulom cijanida koju sam uvek nosio sa sobom od 1955. godine do
bekstva u rano jutro 19. decembra 1957. godine. Isto tako Tiličovi
koncepti ličnosti
i „granične situacije” stvorili su za
mene duhovnu sintezu koja je uobličila moje poglede na sebe, čoveka
i društvo, i dala mi snagu za bekstvo. Svi moji romani su na neki
način meditacije na ove duhovne izvore.
Maja Herman Sekulić: Mnogi tvoji likovi su „autsajderi”?
Jerži Kozinski: U mojim romanima je „autsajder” onaj koji uspeva da preživi uprkos sebi i tome kako ga je društvo odredilo. U isto vreme on je u stanju da se posmatra kao da je druga ličnost.
Maja Herman Sekulić: Jedan takav „autsajder” je i junak romana Dobro došao, Mr. Čens (Being There)? Kako je došlo do ideje za taj roman?
Jerži Kozinski: To je moj treći roman. Želeo sam na neki način da izrazim suštinu američkog političkog i finansijskog sistema. U isto vreme hteo sam da pokažem kako prisustvo televizije daje novu dimenziju američkoj demokratiji. Pitanje koje sam postavio bilo je – da li stvarno nevin čovek može da ostavi traga na televiziju i preko televizije na američki politički proces? To nije bila ni satira ni sociološka studija. Smatram da je to bila neka vrsta romaneskne meditacije na temu šta predstavlja prirodu američkog karaktera.
Maja Herman Sekulić: Imao si neobična iskustva sa Piterom Selersom, koji je bio tvoj poslednji izbor za glavnu ulogu u filmu Being There?
Jerži Kozinski: To ti samo govori o tome kako pisci ne treba da
se mešaju u izbor glumaca. Piter Selers je zavoleo knjigu čim se
pojavila 1971. godine. Čitao mu je preko telefona Džordž Harison,
jedan od Bitlsa, inače moj stari prijatelj. Harison je mislio da je
Selers prirodan izbor za ulogu Čensa. Kada sam sreo Selersa u
Londonu, on je došao smešno prerušen i odmah izrazio želju da
igra tu ulogu. A ja sam mislio da je on poslednji glumac koji to
treba da igra – ne zato što nije dovoljno veliki glumac, nego
upravo zato što jeste. Suviše je prepoznatljiv. Moj junak je niko i
ništa. Kako da gledaoci ne prepoznaju Selersa? Ali Selers je ostao
uporan. Šest godina kasnije odlučio sam da je vreme da se konačno
napravi film i da se nađe neki nepoznati glumac. Pozvao sam Selersa
u Malibu da mu kažem da nema šanse da igra ulogu u filmu. Čuo sam
da je bezbroj puta do tada igrao Čensija Gardnera pred raznom
publikom. Rekao mi je da strašno grešim. „Gardner je vrlo nevin
čovek. Nepoznat glumac će pokušati da ga glumi. A Čensi ne glumi.
Ja neću
da ga glumim, igraću samog sebe.” I pretvorio se
preda mnom u lik mog romana. U tom trenutku sam rekao sebi: „Jerži
Kozinski, ne mešaj se u izbor glumaca. Ovo je jedini glumac koji
može da igra Čensija Gardnera.”
Maja Herman Sekulić: Bio si dva puta izabran za predsednika američkog PEN-a i pokazao si se kao veoma aktivan borac za ljudska prava?
Jerži Kozinski: Zbog mojeg porekla i prošlosti hteo sam da što više promovišem prvi amandman o ljudskim pravima. Zahvaljujući PEN-u više desetina pisaca i intelektualaca oslobođeni su zatvora u Iranu, Latinskoj Americi, Istočnoj Evropi i SSSR-u. Ukratko, u toku poslednjih dvadesetak godina posvetio sam jednu trećinu svog radnog vremena borbi za ljudska prava.
Maja Herman Sekulić: Šta te pokreće?
Jerži Kozinski: Prirodan poriv prema životu. Volim dan i volim noć. Volim ljude. Volim skijanje i konje i lebdenje u vodi. Veoma sam posvećen ideji o promeni predstave o Jevrejima u istoriji. Želeo bih da se Jevrejin ponovo vidi kao čovek bogat kulturom, duhovnim životom, ne traumom. Aušvic nije moj spomenik, to je moja tragedija. Moj spomenik je ono što sam, kao kolektivna jevrejska svest, poklonio svetu: osećanje drame, muzike, životne radosti, pa i deset zapovesti, ako ćemo i njih da računamo, mada radije ne bih.
Maja Herman Sekulić: Kaži mi nešto o svom bavljenju fotografijom.
Jerži Kozinski: Fotografija je za mene suprotnost pisanju. Pisanje uvek dolazi od apstraktnog – od reči – i onda vodi konkretnom u svesti čitaoca. Fotografija uvek polazi od konkretnog i završava kao nešto apstraktno. Fotografije su moje beleške na drugi način.
Maja Herman Sekulić: Na čemu sada radiš?
Jerži Kozinski: Na dva romana i zbirci priča.
Maja Herman Sekulić: Možeš li da kažeš nešto određenije o njima?
Jerži Kozinski: Jedan roman će imati naslov na italijanskom Dialoghi d’Amore i pisan je u trećem licu. Drugi se zove Center State i pisan je sa subjektivne tačke gledišta, u prvom licu. Zbirka pripovedaka još nema naslov. To i nisupriče nego „fikcije”, odnosno ono što zovem „autofikcije”.
In memoriam
Američki pisac poljskog porekla Jerži Kozinski nađen je mrtav u svom stanu u Njujorku u petak 3. maja 1991. godine. Imao je 57 godina. Izvršio je samoubistvo. Noć pre toga proveo je naizgled u dobrom raspoloženju na prijemu kod književnika Geja Talesija. Četrnaest sati kasnije, njegova supruga Katarina (Kiki) fon Fraunhofer Kozinski našla ga je kako leži u kadi punoj vode sa plastičnom kesom preko glave. To je način samoubistva koji preporučuje društvo za „samooslobađanje” Hemlok. Scena kao iz jednog od njegovih romana – tragična, surova i groteskna. Istovetna sa nagoveštajem tog čina u njegovoj poslednjoj knjizi Pustinjak 69. ulice, a inspirisana načinom samoubistva Artura Kestlera i njegove supruge Sintije. Mnogi delovi toga romana iz ove tragične perspektive dobijaju novi značaj. On tu piše: „Moje vreme je skoro isteklo. Pedesetsedmogodišnjaku svet više ne veruje da može da piše romane, a ja već dugo znam da me se
zemlja zasitila.” Ne treba zaboraviti da je 1982. godine bio optužen od nekih novinara iz „Vilidž vojsa” za plagijarizam, što se, naravno, pokazalo potpuno netačnim, ali se Kozinski nikada više nije sasvim oporavio od tog šoka. U poslednje vreme Kozinski je patio od srčanih smetnji i depresije. Zbog lekova koje je uzimao bio je omamljen, gubio koncentraciju i teško pisao. U poruci koju je ostavio govori o tome kako nije hteo da postane bespomoćan, na teret ženi i prijateljima. Njegova odluka je bila prerana, ali svesna, unapred planirana. Ipak, svi su bili zatečeni. Ceo književni Njujork je to doživeo kao tragično iznenađenje. Kozinskog sam u poslednjih godinu i po dana imala
prilike da bolje upoznam. Bio je čudak. Još više sam se uverila u njegovu ekscentričnost, ali i velikodušnost. Bio je lišen svake malicioznosti. „Noćna ptica” – spavao je danju, i to dva puta po četiri sata. Voleo je noću, često prerušen, da luta po Njujorku. Imala sam tako priliku da me vodi
na neobične „ture” po Njujorku – naime, po opskurnim mestima i klubovima na Menhetnu. Dogovor je bio da mi ništa unapred ne kaže o mestu koje ćemo da posetimo već da sama pokušam da pogodim kakva vrsta ljudi tu dolazi, zašto i slično. Voleo je igre skrivalica i prerušavanja, kao da
je stalno u bekstvu. Nije želeo da ima bilo kakav materijalni posed. Sve je iznajmljivao. Poslednji put sam ga videla pre nekoliko meseci na projekciji filma za koji je pozajmio svoj glas o getu u Lođu, gde mu je ubijen veći deo porodice. Pripremajući prošle godine njegov književni portret,
napisala sam da je bio survivor, što i jeste tačno. Kozinski nije imao osećanja greha, tako često u onima koji su preživeli Holokaust, koje je dovelo Prima Levija do skoka u ponor pre četiri godine. Ali da bude bespomoćan i na teretu svojim bližnjima, očigledno nije mogao da – preživi.
Preuzteo iz časopisa Ars
