Izdavač – Klio, Beograd
„Ali šta traže naše duše putujući na trulim gredama morem od pristaništa do pristaništa?“ – jedno je od pitanja Jorgosa Seferisa (1900–1971) u nekom od stvaralačkih napora da reč pretopi u stih. Govoreći o sebi, o njima, o nama „što smo krenuli na ovo hodočašće“, pokrećući nas iz nepokreta tela i duše, daje odgovor: jer „život se ne gubi tek tako i smrt ima neistražene puteve“. Uranjajući u prošlost do mita i putujući ka početku, ponovo pitanjem zadire u srž problema:
„Zato što je toliko mnogo svega prošlo ispred naših očiju da nam oči nisu videle ništa… zato što smo tako dobro upoznali svoju sudbinu lomeći se uokolo po krševitom stenju, tri ili šest hiljada godina tragajući po razrušenim zgradama gde bi možda mogla da bude naša sopstvena kuća, trudeći se da se setimo datuma i junačkih podviga: hoćemo li imati snage?“
A on je uvek imao snage da gleda u ogledalo prošlosti, ma koliko „uspomena boli gde god da je takneš“ i uprkos tome što „seme smo koje umire“.
On koji se za života prepuštao i stvarnom i imaginarnom putovanju, večitom traženju i hitanju ka nepoznatom, neispitanom, stvorio je delo koje dodiruje i ispunjava, a ono mu je donelo i mnoga priznanja. Njegovu prvu zbirku pesama Prekretnicu, objavljenu 1931, Palamas je označio i pravom prekretnicom u grčkom pesništvu, „čistom poezijom“. Zatim je, 1932. godine, za vreme njegovog službovanja u Londonu (1931–1934), izašla Čatrnja, alegorijska poema o čovekovoj usamljenosti: „Kao što se u čatrnji skuplja voda, tako se i u čovekovoj duši talože uspomene i utisci kojih se ne može osloboditi, zbog čega ostaje sam sa svojim svetom“. A pišući Čatrnju, kao i sva druga svoja dela, neumorno je pisao pisma, tkajući tako jedan ćilim prepun misli, osećanja, zapažanja, utisaka, i ostavljajući na taj način zapis o onome što je ispunjavalo i činilo različitim njegov život.
To su Dani (Meres), koji se kroz pisma neprekidno nižu od 1925. Do 1956. godine (Dani I,1925-1931;Dani II, 1931-1934; Dani III, 1934-1940; Dani IV, 1941-1944; Dani V 1945-1951; Dani VI, 1951-1956). Prevod koji nudim odnosi se na njegov boravak u Londonu, gde je kao vicekonzul živeo od 1931. Do 1934. godine, na godine njegove najveće usamljenosti; iz njih je (nije ni čudo) iznikla poema o čovekovoj usamljenosti ^atrnja,napisana pod uticajem T. S. Eliota, koga je, kao i noviju anglo-američku književnost, u to vreme pomno proučavao.
Dani su tkivo iz kojeg su stvorena i od kojeg su zaživela sva njegova dela. Dani su pesnik sam. Oni su odraz tog jednostavnog čoveka („Veoma sam jednostavan čovek.“), prepunog saosećanja („U dubini duše sam nesrećan čovek, koji je često osećao koliko su nesrećni mnogi ljudi oko njega. Borim se da pomognem samom sebi kako bih mogao pomoć i drugima.“), mučenog osećanjima, koja mu, ipak, pružaju jedino utočište („Moj spas i moja pogibelj jesu osećanja.“); čoveka koji putuje putevima bez povratka, a ipak se vraća („U mojoj prirodi je da se krećem od tačke u kojoj svako oseća da istinski živi, pa do nule. Tačka gde ne postoji ništa: ni ja, ni ti, niko, niti ijedno živo drvo na čitavom svetu.“) i pri tom nas obasjava snagom svojih oscilacija („Preksinoć u predvorju ludila; danas sav taj teret sa lakoćom držim u rukama kao atleta.“), čoveka koji je izuzetno obrazovan, a ipak tako skroman i prema sebi kritičan, naročito u momentima kada se nečemu ili nekome divi („Čemu naši pokušaji, ako znamo da su postojali takvi ljudi?“), a u svemu tome dubok i kompleksan, čak i kada se čini jednostavnim.
Dani nas pribižavaju njemu kao čoveku, kao biću koje je sebe isklesalo u poeziji rečima neprolazne lepote. Tu on na naličje izvrće svoju dušu („… osećam se prazan kao na naličje izvrnuta duvankesa…“) i pripušta nas sebi blizu, bliže nego što to čini na bilo kojem drugom mestu. Čitajući Dane uspevamo mnogo dublje da proniknemo u sve ono što je ovaj čovek bio, a isto tako i da dokučimo svu složenost kojom su odisala njegova traganja zaodenuta poezijom. Mogućnost da naš pogled stigne do ovih skrivenih predela pravo je uživanje, a istovremeno i prilika za učenje, dodir, razmišljanje, „otvaranje vrata u podnožju Kule“….
Posle Prekretnice i Čatrnje usledila je Mitska istorija (1935) zbog koje je bio priznat za korifeja novog pesništva.
Tu on, jezikom bliskim narodnoj lirskoj poeziji, povezuje prošle i sadašnje grčke probleme u jedinstvenu viziju sveta.
Tragična sudbina helenstva, naročito u maloazijskoj katastrofi (1922), za njega je ujedno i drama čitavog današnjeg vremena. U toj zbirci javlja se sve ono što je i kasnije svojstveno njegovoj poeziji; narodni jezik (pisao je čak i na kritskom dijalektu), uticaj narodne poezije i kritske književnosti XVI i XVII veka, kao i antička mitologija sa primesom hrišćanske tradicije. Nije čudno što je zbog toga okarakterisan kao „helenocentrični pesnik“.
Zatim slede Vežbanka(1940) i Brodski dnevnikI, II, III (1940, 1944 i 1955), poema Drozd (1947), eseji, putopis Tri dana u kapadokijskom manastirima, prevodi Eliota, Valerija, Paunda…
Godine 1947. dobija Palamasovu nagradu „zbog umetničkih, duhovnih i nacionalnih grčkih kvaliteta“, a 1963. Nobelovu nagradu s obrazloženjem: „Izvanredno lirsko pesništvo, nadahnuto dubokim osećanjem grčke kulture“. Posle dobijanja ove druge nagrade veoma mnogo je prevođen u inostranstvu, pa nam se, evo, pruža prilika da prevodom Dana produžimo naše druženje sa Seferisom.
Olivera Čaprić
