Posle Hamsunove smrti prvi ga je pomilovao Tomas Man. Pisao je da Hamsunovo delo samo po sebi demantuje postupke svog autora. Norvežani mu nisu zaboravili saradnju sa Hitlerovim režimom, ali je njegovo književno delo, nezavisno od autora, ponovo postalo svojina celog naroda
Bilo je to negde sredinom 1943. godine kada je na adresu ostarelog Knuta Pedersena (1859-1952), alijas Hamsuna, najvećeg norveškog pisca i proslavljenog nobelovca, na njegovo imanje u Norholmu, pravo plemićko gnezdo kupljeno od honorara za milionske tiraže romana “Blagoslov zemlje” stigao prvi veliki poštanski paket. Paket sa knjigama.
Nema sumnje da su na tu adresu godinama stizali paketi slične sadržine. Za tog norveškog čudaka i pustinjaka teško možemo i zamisliti da je nešto drugo naručivao iz velikih, udaljenih gradova, da ga je odande još išta više interesovalo. Ovaj paket je, međutim, sadržavao nešto što se sasvim malo razlikovalo od svih prethodnih, a upravo ta mala razlika nosila je nemu poruku razorne sadržine i dejstva.
I u čemu je zapravo bila ta mala, malena, jedva uočljiva razlika? Jedan piščev sunarodnik vraćao je Knutu Hamsunu sva njegova dela, protestujući tako zbog saradnje ostarelog romansijera sa Hitlerom i njegovim norveškim sledbenikom Vidkunom Kvislingom.
Sledećih dana, meseci i godina, ta se slika ponavljala. Do kraja rata, i posle rata. Hamsunov dvorac punio se njegovim delima, onim istim tvorevinama, dakle, koje su odavde jednom i izlazile, odlazile u velike gradove i ceo svet, ali u jednom, rukopisnom primerku, manuskriptu. Ili mašinopisu, u najboljem slučaju. Ove povratne i multiplicirane pošiljke postepeno su punile i zatrpavale Hamsunov dvorac: zatrpavale dnevnu sobu i trpezariju, zatrpale kuhinju, hodnike i predsoblja, prelivale se u podrume, predvorja, trem i dvorište, prekrile potom i dvorište, i vrt, i cvetne leje i kolski prolaz sve do gvozdene ograde prema glavnom putu. Ležale su tu neraspakovane kroz sva četiri godišnja doba, pokisle, raskvašene, promrzle, iskaljane, natrule, potklobučene, nagužvane i već sa intenzivnim kiselkastim mirisom truljenja i raspadanja. A među njima je umirao ostareli i poludeli genije, poluslep i već potpuno gluv, ali britko svestan kazne svojih sunarodnika, kazne čijoj strahoti pa čak i lepoti nema primera u celoj istoriji knjige i istoriji sveta istovremeno.
Nadživeo je, nažalost, i streljane norveške rodoljube, i svog heroja Adolfa Hitlera, i slom planiranog “hiljadugodišnjeg Rajha”, i sna o pangermanskoj Evropi u kojoj je za svoju Norvešku video značajno mesto, i umro tek 1952, u 93. godini svoje starosti.
Za takav čin veleizdaje Srbi bi ga streljali na “dan oslobođenja”, Rusi i Kinezi isto, ali bi mu zacelo pucali u potiljak, Italijani bi ga zacelo, kao svog Dučea, za noge obesili, Španjolci, po svom običaju već, spalili na lomači. Turci bi ga vezali “konj’ma za repove” i rastrgli, “raskinuli načetvoro”, ili bar svilenim gajtanom udavili, Bugari živa na ražnju ispekli, Hrvati zakucali ekser u glavu… A Norvežani su mu poštom poslali njegove knjige.
Da li je ta kazna bila lakša ili teža od napred nabrojanih? Ja na strašniju nisam naišao u celokupnoj istoriji literature.
A najtužnija u celoj ovoj priči je činjenica da Knuta Hamsuna u kolaboraciju sa najcrnjim zlom ovog veka, a valjda i cele poznate istorije, nije odvukao konformizam. Već odavno je on bio i bogat i slavan, povučen i star i mogao je komotno da se skloni u Englesku, zajedno sa norveškim kraljem i vladom, ili da u svom dvorcu sačeka pet-šest godina dok se svo to zlo ne istutnji. Ali on se svesno, s početka čak i oduševljeno zalagao, prosto se nudio, nametao ovom zlu koje bi se danas zvalo Novi svetski poredak, baš kao i njegov sunarodnik po čijem će imenu vreme i istorijsko pamćenje iskovati jednu od najsramnijih reči – kvisling, antonomazijski naziv za saradnika fašističkog okupatora u Drugom svetskom ratu, koji su kasnije poneli i maršal Peten, Jon Antonesku, Jožef Tisa, Pjer Laval, Leo Rupnik… ili Ante Pavelić.
Knut Hamsun, doduše, nikad nije ni bio preterano normalan. Još u svojim prvim romanima, od kojih nas danas deli celo stoleće (“Glad” 1890, “Misterije” 1892, “Pan” 1894. godine), njegov glavni junak, tj. on, prečesto se povlači duboko u šumu da gleda mrave, ili večernje zvezde, ili po mrklom mraku satima sluša kako padaju šišarke. A ako devojci zakaže sastanak na proplanku pored nekog potoka, on na taj sastanak dođe nekoliko sati ranije i čekanje prekraćuje tako što iz džepa izvadi maramicu, pokvasi je u potoku, okači na granu, legne na travu s rukama pod glavom i gleda kako se maramica suši. Pa iako nam ostaje dužan za motivaciju tih i takvih postupaka i aranžmana sve to kod Hamsuna “drži vodu” jer je ispričano tako kako je ispričano, a ispričano je, čini mi se, kako to niko na svetu nije bio kadar na početku veka.
Antisemita Knut Hamsun sigurno nije bio. Ne samo njegovi obožavaoci, nego i bliski i iskreni prijatelji bili su mnogi Jevreji: Štefan Cvajg, Andre Žid, Henri Miler, Ilja Erenburg, Egon Fridel… Ovaj poslednji je i pisao o Hamsunu kao o – Homeru našeg doba. Ali kako onda objasniti da ga je nacizmu privukao baš onaj najogavniji ogranak volkisch (folkiš)-nacionalista, koji je programski slavio “arhaični svet zemljoradnika, združenih ljubavlju i rasom i sjedinjenih obožavanjem boga sunca”? Povratak tom svetu za njih je bio moguć tek pobedama nad silama zla (Jevrejima, naravno, i jevrejskim bankarima) koje su razorile to primitivno, srećno nemačko društvo izumima modernog doba: kapitalizmom, demokratijom, fabrikama, bankama, berzom i uopšte (vele)gradskim načinom života.
A Hamsun propoveda još 1928. godine: “Napredak – šta bi to imalo da bude? Da se putevima vozimo sve brže? Ne… Napredak, to je mir telu i neophodna duševna smirenost. Zadovoljstvo u čoveku – to predstavlja ljudski napredak.”
Kroz sve godine Drugog svetskog rata slavni nobelovac pisao je pohvale Adolfu Hitleru i politici (politici?) fašističke Nemačke u uvodnicima vodećih norveških listova i ubeđivao norvešku mladost da se odupire tada masovnoj i atraktivnoj regrutaciji u ilegalni pokret otpora. I to je, zahvaljujući autoritetu svog književnog “minulog rada” činio s ogromnim uspehom, uveren da je njegovom narodu najveći protivnik “britanski imperijalizam”.
Pouzdano se zna da je privatno uticao da se na stotine norveških rodoljuba pusti iz nemačkog zatvora, tik pred streljanje, ali šta to znači u zemlji sa tri miliona stanovnika i 10.260 žrtava u Drugom svetskom ratu, pogotovo ako se na drugi tas istorijskog kantara stavi njegova javna delatnost, koja je tada odjekivala Evropom.
U sred one strašne 1943. godine Knut Hamsun je učestvovao na kongresu pisaca u Beču, a zatim ga je Hitler primio u svojoj čuvenoj planinskoj kućici. Razgovor je, kažu, trajao više od 45 minuta, dijalog jednog klinički gluvog čoveka i drugog vazda gluvog za tuđa mišljenja. Ostalo je ipak zabeleženo da je Knut Hamsun bio jedini Hitlerov sagovornik tokom celog Drugog svetskog rata koji se usudio da prekine čuvene firerove monologe, i to – tri puta. A jednom se nagnuo preko stola i upiljio u Hitlerove pedantno izglancane cipele: “Imate odlične cipele, gospodine rajshfireru”, rekao mu je, “gde ste ih nabavili?”
Ja, međutim, malo držim do njegova tri upada u firerov monolog, kojima je možda povod bio i Hamsunov oštećeni sluh, pa i do ludačkog fiksiranja cipela visokog sjaja, jer je odmah posle ove istorijske posete na adresu Jozefa Gebelsa stiglo jedno Hamsunovo toplo pismo velike zahvalnosti za sve prijatnosti koje je doživeo na putovanju kroz veliku Nemačku. Uz to pismo norveški velikan je Gebelsu na dar poslao i svoju Nobelovu medalju!
Posle Hamsunove smrti prvi ga je pomilovao Tomas Man. Pisao je da Hamsunovo delo samo po sebi demantuje postupke svog autora. Norvežani mu nisu zaboravili saradnju sa Hitlerovim režimom, ali je njegovo književno delo, nezavisno od autora, ponovo postalo svojina celog naroda. Ako su ga u najtežem i najosetljivijem trenutku, kad je u svim rodoljubima trebalo probuditi i učvrstiti moral, Norvežani onako živopisno odbacili, posle njegove smrti su ga ponovo prigrlili.
Štampaju ga, čitaju i vole.
Protiv tog dela bio je izgleda samo Knut Hamsun.
Đorđe Randelj
Pingback: Како је умро Кнут Хамсун – Најстрашнија казна у историји књижевности | Журнал