Kad sam bio mali, deci su kupovali dve vrste sladoleda koji se prodavao na belim kolicima sa srebrnastom tendom: mali kornet od dve pare ili veliki od četiri.
Kornet od dve pare je bio jako mali, taman za dečju ruku. Baka je upozoravala da se kornet ne jede do kraja i da se onaj najslađi deo baci jer ga je sladoledžija svakako doticao prstima. (Jeli smo ga krišom.) Sladoled od četiri pare su posebnom lopaticom pakovali između dve oblande. Jezik bi klizio u pukotinu između njih sve dok ne bi dotakao jezgro sladoleda. Jelo se sve, do poslednjeg komada oblande, mekane i natopljene nektarom. Baka nije imala primedbi: teoretski, oblande su bile u dodiru jedino sa spravicom, a praktično, sladoledžija ih jeste dodirivao, kako bi ga nam inače dao, ali bilo je nemoguće identifikovati zaraženu zonu.
Ja sam, međutim, bio fasciniran nekim svojim vršnjacima kojima su roditelji kupovali ne jedan sladoled od četiri pare nego dva od dve pare. Ti privilegovani, hodali su ponosno s jednim sladoledom u desnoj i drugim u levoj ruci; praveći žustre pokrete glavom, lizali su čas jedan čas drugi. Taj ritual je u meni izazivao strašnu zavist i mnogo puta sam tražio da i ja u njemu učestvujem. Uzalud. Moji su bili neumoljivi: jedan sladoled od četiri pare da, ali dva od dve pare – nipošto.
Kao što svako može da primeti, ni matematika ni ekonomija ni dijalektika ne mogu da opravdaju ovo odbijanje. A ni higijenski razlozi, jer ono što je trebalo odbaciti od jednog, odbacilo bi se i od drugog (sladoleda). Neko jadno opravdanje se našlo, mada neuverljivo: dete koje stalno šara pogledom od jednog do drugog sladoleda, rizikuje da se spotakne o kakav kamen, stepenik ili odronjeni komad pločnika. Naslućivao sam da postoji drugi razlog, okrutno pedagoški, ali ga tada nisam bio svestan.
Danas, kao učesnik i žrtva potrošačke i rasipničke civilizacije (tridesetih godina nije bila takva), shvatam da su moji dragi kojih više nema, imali pravo. Dva sladoleda od po dve pare umesto jednog od četiri, s ekonomskog aspekta nisu bili rasipništvo, ali simbolično svakako jesu. Baš zbog toga sam ih želeo: dva sladoleda sugerisala su neumerenost, nešto kao prestup. I baš zato su mi bili uskraćeni: jer su delovali nepristojno, kao uvreda siromaštvu, razmetanje lažnom privilegijom, hvalisanje blagostanjem. Dva sladoleda dobijala su samo razmažena deca, ona koja su u bajkama uvek pravedno kažnjavana, poput Pinokija kada je prezreo ljusku i ogrizak. A roditelji koji su ohrabrivali ovu slabost malih skorojevića, učili su decu budalastom teatru „hteo-bih-al’-ne-mogu”; pripremali su ih, modernim jezikom rečeno, za check in u turističkoj klasi s jednom lažnom Gucci torbom, kupljenom na plaži u Riminiju.
Priča možda izgleda lišena pouke, u jednom svetu u kojem društvo potrošača želi da razmazi i odrasle obećavajući im stalno više – od sata priloženog uz kutiju deterdženta do poklon-priveska za kupce časopisa. Kao i roditelji onih lukavih sladokusaca s dve desne ruke kojima sam zavideo, potrošačka civilizacija samo prividno nudi više, dok, u stvari, za četiri pare daje ono što vredi četiri pare. Bacićete stari radio da biste kupili nov, koji ima i autoreverse, ali zbog neke neobjašnjive slabosti u unutrašnjoj strukturi, novi radio traje manje od godinu dana. Novi automobil imaće kožna sedišta, dva bočna ogledala koja se podešavaju iznutra i drvenu inetrument-tablu ali trajaće mnogo manje od slavnog „topolina” koga je kad se pokvari bilo dovoljno šutnuti da ponovo krene.
Tadašnji moral zahtevao je od nas da budemo spartanci, ovaj današnji traži da svi budemo mekušci.
Umberto Eko
(1989.)
