Anatomija Fenomena

Kako lažni život sebe naziva slavodobitnom istinom [Tema: Hamvaš]

szathmari_botond_ki_nem_volt_hamvas_bela_or

Mesijanizam i diktatura

(Post skriptum uz Lajoša Saboa)

Verodostojna informacija o bivstvu postoji u svetim knjigama, ali nije realizovana.

Mesijansko ponašanje se neće zaustaviti dok ne dosegne onaj stepen u kojem će na zemlji odbaciti uživanja, slavu, imanje, vlast, udobnost, spokojstvo, a na drugom svetu odbaciti blaženstvo i spasenje, ali se neće zaustaviti ni tada, postoji samo jedno častoljublje, služiti čoveku, i realizovati ono što se naziva carstvom duha. Jer život, ako bude prepušten sebi, prokurva se, i jedina zaštita od toga jeste duh. Ovo ponašanje, koje mahajana naziva bodhisatva, i prvi hrišćani hteli su otprilike to da realizuju.

Odbiti ono što ne uzdiže čoveka i konačni poredak sveta, odbiti zemna uživanja, nebeska spasenja, i ako se dosegne oslobođenje, ne koristi se, ne zadržava se za sebe, uvek se iznova vraća, uvek se prihvata novi krah i poraz, patnja i lom. Svako živo biće odgovorno je za svoje spasenje i shvatilo je da je svako „stvarno odgovoran za svakoga – svako nosi grehe celog sveta”.

Isklizli i lažni vid mesijanskog ponašanja jeste ako neko nađe misao, i odluči da u ime toga odjednom iskupi čovečanstvo, smesta i celo, ako ne može rečju, naredbom, ako ne ide ni tako, tamnicom i prinudnim radom i mašinkom, jer je i diktator mesija, vara na najnižem nivou. Ono što je u bodhisatvi razum, to je u diktatoru suludost, što je u bodhisatvi znanje i čistota, volja i pouzdanost i snaga, to je u diktatora manija i zbrka, fiks-ideja i razjarenost i nasilje. Što je u bodhisatvi služba, u diktatoru je vlast.

Moderno doba se nalazi u znaku napetosti mesijanizma i diktature. To je jedino mesto odakle se naše biće može, sagledati jednim pogledom. To je naša veličina. Niče piše da je jedina mera veličine čoveka ko kakve suprotnosti može da podnese. „Ono o čemu jeste reč, osigurati prostor za protivrečnosti, čak i onda ako su one nepodnošljive za ljudski um, čak upravo zbog toga jer su nepodnošljive (Sent-Egziperi)”.

Svi u sebi nosimo misao i dela kojima svakog čoveka možemo da iskupimo, i svi smo zbunjeni diktatorskim fiks-idejama i fantazmom, i besom isključivosti. Ako je bodhisatva trenutno najviši rang, nesumnjivo je najniži rang istorije sveta diktator, niži od izdajnika, lažljiv kao mučki ubica.

Nije istina da svako mora od samog sebe da započne, i nije istina da treba početi od promene zajednice. Jedno je individualizam i psihologija, drugo je kolektivizam i vodi u sociološki lavirint. Ispravno je sledeće: postoji kratkotrajan i dugotrajan životni plan. Kratkotrajni je onaj koji se zbiva sada i smesta, svi odjednom i na komandu. To je diktatura. Postoji dugotrajni koji ne određuje vreme, jer njegov zadatak ne gleda težinu, ne brine za vreme, potrajaće dokle traje, ali se mora uraditi.

Postoji i životni plan beskrajnog trajanja, to je žrtva ujedno i zauvek (F-system Lajoša Saboa).

Tek je nedavno primećeno da je Evropejac tokom stoleća neprekidno podizao zahteve, ali mu ni na um nije padalo da odatle izvede zaključke u odnosu na sebe samog. Govorilo se o očaravajućoj uzvišenosti duhovnih ispoljavanja, za to vreme je čovek ostao isto tako jadan kao što je i bio Filozofija se zaustavila u obliku zahteva ispoljenih prema drugima. Ništa od toga nije ispunjeno.

Nezdrava i lažna situacija koja govori o budnim i otvorenim ljudima kada ovih ljudi nigde nije bilo.

Evropska filozofija je bila istorija nerealizovanih ideja.

U novije vreme je izgrađen ceo niz takvih metoda koji raskrinkavaju gore objavljene ideje, i time se čovek lišava svoje lažne uzvišenosti. Takvi metodi su u prvom redu Ničeov i Kjerkegorov, njihovim tragom između ostalih psihoanalitički, metod dubinske psihologije, sociologije saznanja, egzistencijalistički. Međutim, ovim teorijama ne samo što nije uspelo otkloniti teškoće, nego se situacija vanredno pogoršala. Ispostavilo se za moderne metode otvaranja bića da su pojačano pogodna skrovišta za odbranu korumpiranog čoveka. Skrivač se nigde ne može tako pouzdano smestiti kao u teoriju koja zahteva i objavljuje otvorenost. Sredinom XX veka čovek je prinuđen da utvrdi da su dvosmislene njegove metode za čišćenje bića, i njegove teorije su istovremeno, kada izgledaju kao čistači bića, i sistemi laži kojima se razara biće. Preokret svetske istorije, o kojem smo svi pribavili saznanja, jeste da vidimo kako se idejom slobode najgrlatije hvališu upravo ona društva u kojima je tlačenje najveće, otvorenost zahtevaju najenergičnije oni koji su se najdublje skrili u svojoj laži.

Trenutno je najteže razumeti u društvu kako se teror može tumačiti kao sloboda, odnosno kako se teror pomoću laži može preobratiti u slobodu, a u ličnom životu razumeti kako lažni život sebe naziva slavodobitnom istinom i koje su to teorije koje u ovoj operaciji pružaju čoveku pomoć. Činjenica je da danas u Evropi nema ni jedne teorije koja veoma visoke ideje ne bi umela da iskoristi za opako ugnjetavanje i nema teorije koja umesto otvaranja i ispoljavanja u čovekovom ličnom životu ne bi postala skrovište korupcije. Nema takve teorije istine koja ne bi bila sistem laži, nema takvog mesijanskog akta koji istovremeno ne bi bio diktatorski.

Dve stvari ipak treba razlikovati, i dve se i mogu razlikovati. Apsolutna oznaka života izvan istine je neobznanjivost. Diktator koji na upućeno pitanje ne odgovara ličnim bićem, nego uvežbanim frazama svoje ideologije. Diktator ne čuje šta mu se govori, čak ne čuje ništa drugo izvan neprekidnog kloparanja svojih fiks-ideja i živi u automatskom ponavljanju svojih formula laži, zbog toga se ne može obznaniti u svojoj ljudskoj suštini.

A bodhisatva zna da je prvi zahtev prema samom sebi spasavanje drugog čoveka. To je ono što se naziva žrtva. Za iskupljenje svakog čoveka neophodan je potpuno ceo drugi čovek. Žrtva je ova ponuda i pružanje i predavanje potpuno celog ljudskog života. Žrtva je ono što je pobeda čak i u porazu, i ako je krah, i onda je slavan. Delikatno je shvatanje da čovek može biti učesnik istine čistim razmišljanjem. Čovek mora da se unese svojim bićem. Mora da se preda svojim bićem. Ako čoveka ne održava čist život, ili bar napor ka čistoti, bezuslovno živi u laži.

Držanje bodhisatve i diktatorsko držanje mogu se prisluškivati u ljudskom tonu. Prisluškivanje je pojam Lajoša Saboa koji ga je formulisao prema Ferdinandu Ebneru. Znači: ako stvarno slušam šta neko govori, po onome šta dotiče moje biće stopostotno mogu da utvrdim da li govori ideološki automat sistema laži, ili pak živa ljudska duša. Imanuel Munije piše:

ako delatnost ima uspeha, nečista je,
ako doživi krah , čista je,
preuzimanjem na sebe ovoga konflikta znači autentično delovati.

Eto, kako je teško autentično govoriti. A tek pisati.

Diktatora prepoznajem po tome što ne ume da bude autentičan. Prepoznajem ga po tome što ne ume samo sebe da dâ, odnosno nesposoban je za žrtvu. Nesposoban je da čini dobro. Njegova delatnost je da nekim uvek novijim zahtevima preplaši čoveka, i ne voli ako se njegovi zahtevi ispunjavaju, radije ako se zbog neispunjavanja u čoveku budi podređenost i strah, i to čoveka ponizi.

Bodhisatva pak: “Ne mogu da podnesem da čoveka kvare.”

Bodhisatva je u znaku slobodnog prihvatanja života (présence en moi). Ne obrazovanje, ne podizanje duhovnog nivoa, nego zahtev prema samom sebi. U svom najvećem delu učenjem se ne može zameniti, i pisanje je ovde samo sekundarni fenomen. U ovom životu ništa nije uživanje ili ukras ili studija ili teorija. Značaj ima samo ono što je rođeno u oskudici i pod egzistencijalnom prinudom, ne za pisaćim stolom i u fotelji ili kafani. Prvi korak je odustati od osećanja sigurnosti i njegove zaštite.

Gde je reč o zasnivanju osećanja sigurnosti, tu uvek preti opasnost da čovek svoj život zasnuje izvan istine, u instinktu vlasti. To više nije autentičan život, nego neprekidan zaplet agresivnosti i odbrane. Egzistencija nije verodostojna, i otuda je izgubila pravo na verodostojan sadržaj.

Unutar obzorja svetske istorije nema nikoga ko bi mogao izdržati vlast. Još ponajdalje je stigao Perikle koji se trudio da što manje suza izazove u očima ljudi. Vlast je posledica one desperatne ekstraverzije koja, budući da čovek svojom sudbinom nigde dospeo nije i ne može da izađe na kraj sa zadacima sopstvenog bića, hoće drugoga da prinudi na to što sam ne ume da učini. Osnova zahteva prema napolje jeste što se neko nasukao u sopstvenom životu. Vlast, imanje, slava nepregledno su područje očajne ekstraverzije, nije laž, nije jednokratna i prinudna laž, nego mnogo teže: lažna egzistencija, beskrajnost i splet laži, sistem nečistog i korumpiranog života, od čega postoji samo jedno što je gore, živeti u ovom svetu i od drugoga zahtevati čistotu na osnovu toga što je on već ispunio zahtev. Diktator ne može da stvori ravnotežu između aktiviteta i kontemplacije. Požuda prema spoljnjem svetu koja se u njemu pretvara u požudu za događajima, živi u divoti uzbuđenja poslednjeg trenutka, u njemu se rastače, u teorijama svakidašnjim koje sutradan više nemaju nikakvog smisla.

Budući da nema čoveka koji bi mogao da izdrži vlast, slava života je upravo postala odricanje od vlasti. Pod vlašću se svako slomio, ne tragično nego nečisto, nije od toga nastala drama, nego skandal, jer vlast demorališe, i što je isključivija, sve više: power always corrupts, absolute power corrupts absolutely. Podizanje vlasti, imanja, slave ide u korak s propadanjem životnih vrednosti, i što je najneutešnije, budući da vlast, imanje, slava ne znače pravu ozbiljnost, pad je ovde uvek komičan.

Svemu ovome treba pridodati teškoću koju je stvorilo društvo niskog nivoa, u kojem je veličina lažna i groteskna, nivo častoljublja neozbiljan i realitet poseduje samo korupcija. Otprilike u celoj Evropi, ali u Istočnoj Evropi isključivo. Diktatura se može ostvariti u društvima niskog nivoa, u kojima se ne ume načiniti razlika između stvarnosti i sistema laži.

Bela Hamvaš

Ostavite komentar: