Nemam ništa protiv fudbala. Na stadione ne idem iz istih razloga koji me sprečavaju da spavam u podzemnim prolazima Centralne železničke stanice u Milanu (ili da šetam njujorškim Central parkom posle šest popodne), ali dogodi mi se da sa interesovanjem odgledam neku lepu utakmicu na televiziji, jer priznajem i uvažavam sve vrline ove otmene igre. Ne mrzim fudbal. Mrzim fudbalske zanesenjake.
Ali ne bih želeo da me pogrešno razumete. Gajim ista osećanja prema „tifozima” kao Liga za sever prema došljacima: „Nisam rasista dok sede kod svojih kuća”.
Pod njihovim kućama podrazumevam mesta na kojima vole da se sastaju preko nedelje (kafić, porodica, klub) i, naravno, stadione; lično me ne zanima šta se tamo događa, ali ako dođu oni iz Liverpula utoliko bolje; posle se zabavljam čitajući hronike, jer ako već mora da bude igara, neka bar potekne krv. Ne volim „tifoza” jer ima jednu čudnu osobinu: ne razume onoga koji to nije i uporno s njim razgovara kao da jeste. Daću vam jedan primer, da biste razumeli šta hoću da kažem. Ja sviram na flauti (sve gore, sudeći po javnoj izjavi Lučana Berie, ali za mene je satisfakcija što me veliki maestro tako pomno prati). Pretpostavimo da se nalazim u vozu. U želji da započnem razgovor, pitam gospodina koji sedi preko puta mene:
„Da li ste čuli poslednji kompakt disk Fransa Brigena?”
„Kako, kako?”
„Kažem Pavane Lacryme. Mislim da suviše usporava na početku.”
„Izvinite, nisam razumeo.”
„Van Eyck (sričem). Blokflauta.”
„Gledajte, ja… Da li se svira s gudalom?”
„Ah, razumeo sam, vi ne…”
„Ne”.
„Zanimljivo. A znate li da za jednu Coolsma ručne izrade, treba čekati tri godine. U tom slučaju bolje uzeti jednu Moeck od abonosa. Najbolje što se može naći u prodaji, to mi je rekao i Gazeloni. Slušajte, uspevate li da stignete do pete varijacije Derdre Doen Daphne D ‘Over?”
„Ja, u stvari, idem u Parmu…”
„A tako, sad sam shvatio, vi svirate F, a ne C. Pruža veće zadovoljstvo. Znate da sam otkrio jednu sonatu od Loillet-a koja…”
„Leie?”
„Ali da vidim ja vas u Telemanovim fantazijama. Šta kažete? Ne biste valjda koristili nemački prstored?”
„Vidite, ja Nemce… BMW je svakako odličan auto i ja ih poštujem ali…”
„Razumem. Koristite barokni prstored. U pravu ste. Slušajte, oni iz Saint Martin in the Fields…”
Eto, ne znam da li sam uspeo da vam dočaram situaciju. Vi biste svakako dali za pravo mom nesrećnom saputniku ako bi povukao sigurnosnu kočnicu. Ali tako se ponašaju „tifozi”. Taksisti su posebna priča.
„Jeste videli Vialija?”
„Nisam, verovatno je došao u mom odsustvu.”
„Ali gledaćete utakmicu večeras?”
„Ne, moram da se pozabavim poslednjom knjigom Metafizike, znate, Stagirita.”
„Dobro, gledajte pa ćete mi reći. Po meni, Van Basten može da bude Maradona 90-ih, šta kažete? Ali ne treba potceniti ni Hadžija.”
I sve u tom stilu, kao da govoriš zidu. Nije problem u tome što on ne mari za to što ja ne marim. On ne može da shvati da neko ne mari. Ne bi to razumeo ni da ima tri oka i dve antene na zelenoj kori potiljka. Nema svest o različitosti, varijetetima i neuporedivosti Mogućih Svetova.
Uzeo sam taksistu kao primer, ali isto se dešava i sa sagovornikom iz viših staleža. To je kao čir, pogađa bogate koliko i siromašne. Ali zanimljivo je da su ta stvorenja, inače čvrsto ubeđena da su svi ljudi jednaki, spremna da razbiju glavu nekom „tifozu” iz susednog mesta. Ovaj ekumenski šovinizam mi izmamljuje usklike divljenja. To je kao kad bi ovi iz Lige za sever rekli: „Pustite Afrikance da dođu kod nas. Posle ćemo da ih mlatimo.”
Umberto Eko
(1990.)
