Ne znam da li ste ikada videli pornografski film. Ne mislim na film sa elementima erotike, mada je i on za mnoge uvredljiv, kao „Poslednji tango u Parizu”. Mislim na pornografski film čiji je pravi i jedini cilj da slikama različitih sparivanja podstakne kod gledaoca želju, a da sve drugo bude bez
značaja.
Često sudije moraju da odluče da li je jedan film samo pornografija ili ima i umetničku vrednost. Ne spadam u one koji veruju da je umetnička vrednost pokriće za sve; ponekad su autentična umetnička dela bila opasnija po veru, običaje i ustaljeni način mišljenja od onih manje vrednih.
Osim toga, mislim da odrasli imaju pravo na konzumiranje pornografskog materijala, u nedostatku nečeg boljeg. Ali mislim da u pojedinim slučajevima sud treba da odluči da li film izražava neku ideju ili estetski ideal (koristeći se pritom i scenama koje vređaju javno osećanje stida) ili mu je jedini cilj da kod gledaoca probudi nagon.
E pa dobro, postoji jedan kriterijum za prepoznavanje pornografskog filma, a zasniva se na računanju mrtvog vremena. Jedno kinematografsko remek-delo svih vremena, „Crvene senke”, dešava se isključivo (izuzev početka, kratkih intervala i kraja) u poštanskoj kočiji. Ali bez ovog putovanja, film ne bi imao smisla. Antonionijeva „Avantura” je sastavljena samo od mrtvog vremena: ljudi dolaze i odlaze, pričaju, gube se i ponovo pronalaze, a da se ništa ne dešava. Ali film upravo i hoće da kaže da se ništa ne dešava. Može nam se dopasti ili ne ali to je ono što hoće da nam saopšti. Jedan pornografski film, naprotiv, da bi opravdao cenu ulaznice ili kupovinu video-kasete, saopštava nam da neki ljudi seksualno opšte: muškarci sa ženama, muškarci sa muškarcima, žene sa ženama, žene sa psima ili sa konjima (primetio sam da ne postoje pornografski filmovi u kojima se muškarci sparuju sa kobilama ili kučkama: zašto?) I sve bi to bilo u redu da u njemu nema toliko mrtvog vremena.
Ako Džilberto da bi navalio na Džilbertu treba da ide od pjace Korduzio do korso Buenos Ajres, film pokazuje Džilberta za volanom kako od semafora do semafora prevaljuje ceo put. Pornografski filmovi su puni onih koji ulaze u kola i voze kilometre i kilometre, parova koji gube neverovatno mnogo vremena da bi se prijavili u hotelima, gospode koja provode dragocene minute u liftovima pre nego što se popnu u sobu, devojaka koje srču likere i gube vreme sa kopčama i čipkama pre nego što jedna drugoj priznaju da više vole Sapfo od Don Žuana. U pornografskim filmovima, da budem vulgaran, pre nego što prikažu jedno dobro tucanje, treba progutati i spot transportnog preduzeća.
Razlozi su očigledni. Film u kome Džilberto sve vreme siluje Džilbertu s preda, od pozadi i sa strane ne bi bio podnošljiv. Ni fizički, za glumce, ni ekonomski, za producenta. A ni psihološki, za gledaoca: jer da bi se uspelo u prikazivanju poroka, mora bar u pozadini da postoji privid normalnosti. Jednom umetniku je uvek najteže da prikaže ono što je normalno; devijacije, zločini, silovanja ili mučenja su najzahvalnije teme.
Zbog toga pornografski film treba da prikaže normalnost, neophodnu da bi se podstaklo interesovanje za porok, onakav kakvim ga prosečni gledalac zamišlja. Zato, ako Džilberto treba autobusom da se prebaci iz mesta A u mesto B, pokazaće Džilberta kako ulazi u autobus i autobus kako ide od mesta A do mesta B.
Ovo često iritira gledaoce jer bi oni stalno hteli one scene. Ali ovde je reč o iluziji. Oni ne bi podneli više od sat i po takvih scena. Znači, mrtvo vreme je neophodno. Da rezimiramo: Ušli ste u bioskopsku dvoranu. Ako protagonisti iz mesta A u mesto B putuju duže nego što biste želeli, to znači da je film pornografski.
Umberto Eko
(1989)
