To je, nema sumnje, pitanje koje se jednom romanopiscu najčešće postavlja.
Zavisno od toga ko pita, uvek postoji uljudan odgovor. Štaviše, korisno je da se na to pitanje odgovori ne samo zbog toga što lepota sveta potiče iz njegove raznovrsnosti, već i zbog toga što je u raznolikosti možda i sadržana istina. Jedno je ipak izvesno: verujem da su oni, koji češće od drugih postavljaju pomenuto pitanje, upravo romanopisci. Mi sami, opet, na to pitanje svaki put dajemo drugačiji odgovor. Mislim, pri tome, prirodno na pisce koji veruju da je namena literature da poboljša svet. Drugi, koji veruju da je sudbina umetnosti da uveća njihov račun u banci, poseduju formule za pisanje koje se mogu razrešiti sa maltene matematičkom tačnošću. Urednici i izdavači to dobro znaju. Jedan od njih se zabavljao objašnjavajući mi kako je za njegovu izdavačku kuću najlakša stvar da osvoji prestižnu nacionalnu nagradu za literaturu. Na prvom mestu treba obaviti analizu članova žirija, njihovih biografija, njihovih dela, njihovog književnog ukusa. Izdavač je zaključio da ukupnost tih elemenata daje prosek sklonosti žirija. „Za tako nešto postoji kompjuter”, govorio je. Kada se jednom utvrdi kakav je tip knjige koja ima najveće izglede da se izglasa, treba izabrati metod suprotan onome koji se obično koristi u životu: umesto da se traži knjiga, potrebno je da se otkrije pisac, dobar ili loš svejedno, koji ima najviše dara da željeni tip knjige proizvede. Ne preostaje potom drugo do da se potpiše ugovor. Zastrašujuće je da je urednik podvrgao ovu igru sudu kompjutera i da je mašina izglede na uspeh procenila na visokih osamdeset procenata.
Problem, dakle, nije u tome da se napiše roman ili kratka priča, već da se piše ozbiljno bez obzira kako će se knjiga prodavati i da li će dobiti bilo kakvu nagradu.
Tu već odgovor izostaje jer ni sam ne znam kako da razrešim enigmu u koju se upuštam. Jednom sam se posle godinu dana vratio u Meksiko i na radnom stolu zatekao započeti roman i nekoliko nedovršenih priča. Sa pričama nije bilo velikih problema jer su sve odreda završile u korpi za otpatke. Pošto sam ih pročitao sa pristojne udaljenosti od godinu dana mogao sam se zakleti da ih nisam ja pisao. Bili su deo staroga plana da napišem šezdesetak ili više priča o životu Latinoamerikanaca u Evropi. Njihov glavni nedostatak je bio onaj zbog koga su i završile u korpi za otpatke: čak ni ja im nisam verovao.
Neću da nadmeno tvrdim kako mi nije zadrhtala ruka dok sam papir kidao na komadiće a potom ga rasturio tako da ne može da bude rekonstruisan. Da ni to nije dovoljno da se rukopisu sasvim zatre trag svedočim opet ličnim primerom. Pre nego što sam otputovao u Evropu kao specijalni izveštač El Espectadora u moj stan u Bogoti iznenada je hrupio pesnik Horge Gaitan Duran sa molbom da mu dam prilog za književni časopis koji je tada uređivao. Pošto uoči puta nisam imao ništa da mu ponudim, gost je sa nezasitom žeđi za literaturom, po kojoj je bio poznat, počeo da prekopava po korpi za otpatke. Konačno se uspravio mašući rukopisom za koji je tvrdio da će mu savršeno odgovarati. Prepoznao sam u njemu celo jedno poglavlje koje sam izbacio iz mog prvog romana (tada već štampanog) sa uverenjem da je suvišno. Gaitan Duran nije bio saglasan. Možda je, govorio je, poglavlje suvišno za roman, ali samo za sebe ima drugačiju vrednost. Više da mu udovoljim nego iz ubeđenja, dozvolio sam da objavi odbačeno poglavlje kao zasebnu priču. „Koji naslov da joj damo?”, pitao je, koristeći množinu, što je u tom slučaju bilo više nego opravdano. „Ne znam”, rekao sam, „jer to što držiš u ruci nije ništa drugo do monolog Izabele dok posmatra kako u Makondu pada kiša”. Gaitan Duran je istoga trenutka na praznini iznad prve stranice napisao: „Monolog Izabele dok posmatra kako u Makondu pada kiša”. Tako je iz korpe za otpatke izbavljena priča koja je zadobila mnoge pohvale kritičara i čitalaca. To iskustvo me, svejedno, nije odvratilo od toga da i ubuduće kidam rukopise koji mi se ne čine vrednim štampanja, ali me je naučilo da ih rasparčavam na takav način da se ne mogu ponovo sastaviti.
Gabrijel Garsija Markes
