Opis
Skorašnja kriza demokratije i liberalizma treba da ukaže onim zemljama koje još uvek uživaju u slobodi na neke nedostatke njihovog sistema u svetlu globalnih promena. Demokratija i sloboda mogu se sačuvati jedino ako proučimo postepenu transformaciju totalitarnih država, ne zbog toga da bismo podražavali njihove metode, već da bismo otkrili uzroke onih strukturnih promena koje su omogućile da diktatura postane jedna od mogućih reakcija na situaciju u modernom svetu. Možemo očekivati da pronađemo rešenja koja su u skladu sa našim demokratskim i liberalnim idealima jedino ako znamo zašto su ona demokratska društva koja nisu uspela da se izbore sa novom situacijom bila primorana da prihvate diktatorski sistem. Velike zapadne demokratije, koje zbog svoje velike ekonomske sigurnosti još nisu prošle kroz neposrednu krizu, ne bi trebalo da se zavaravaju ovim trenutnim zatišjem. Iste one sile koje menjaju celokupnu strukturu društva u celom svetu aktivne su i kod njih, i moramo se zapitati nisu li one, u stvari, još jače kada se uzme u obzir njihov sistem obrazovanja. Demokratske vlade se ne mogu pohvaliti otkrićem zadovoljavajućeg oblika društvene kontrole kojom bi zamenile nestajuću kulturu zajednice, ili novim psihološkim tehnikama koje bi se bavile potrebama masovnog društva. Opšti psihološki slom može se sprečiti jedino ako odmah postanemo svesni suštine nove situacije, i ako ponovo, u skladu s tim, definišemo ciljeve i sredstva demokratskog obrazovanja.
Karl Manhajm
Kada jedan sociolog usred rata piše eseje u kojima pokušava da nađe moralne zamene za takvo stanje i u tom traženju puteva veruje u misiju sociologije – da ona može pomoći u teškoćama vrednovanja novonastale situacije – takvom nastojanju zaista treba pokloniti dužnu pažnju. Delo Karla Manhajma nosi mnoge sociološke implikacije: problem vrednosti, problem demokratije (militantne demokratije), problem javnog i privatnog, problem masovnog društva i masovne ekstaze, masovnog obrazovanja. Usred rata, ovaj sociolog je analizirao narušene vrednosti, nudeći alternative za njihovu revitalizaciju.
Prof. dr Dragan Koković
Karl Manhajm: Dijagnoza našeg vremena: ratni eseji jednog sociologa
(K. Mannheim: Diagnosis of Our Time: Wartime Essaysof a Sociologist). Novi Sad: Mediterran Publishing (biblioteka Arhipelag, knjiga 8), 2009, 221 str.
Kada jedan sociolog usred rata piše eseje u kojima pokušava da nađe moralne zamene za takvo stanje i u tom traženju puteva veruje u misiju sociologije – da ona može pomoći u teškoćama vrednovanja novonastale situacije – takvom nastojanju zaista treba pokloniti dužnu pažnju.
Karl Manhajm je rođen u Budimpešti, a predavao je u Hajdelbergu, Frankfurtu i Londonu. Njegovo delo nastalo je pod uticajem Marksovih radova, sociologije saznanja Maksa Šelera i nemačke sociologije razumevanja u stilu Maksa Vebera. U principu, smatra s članom novovekovnog pokreta.
Njegovi najvažniji radovi su: Ideologija i utopija (1929), Čovek i društvo u doba rekonstrukcije (1940), Dijagnoza našeg vremena (1943), Sloboda, moć i demokratsko planiranje (1951), Eseji o sociologiji znanja (1952), Eseji iz sociologije i socijalne psihologije (1956), Eseji o sociologiji kulture (1956), Sistematska sociologija: uvod u studije društva (1957).1
Za delo Karla Manhajma rečeno je da predstavlja, na početku dvadesetog veka, jedan od „najokrepljujućih pokušaja da se prevaziđe ortodoksna marksistička analiza“ (M. Lalman). Sa dosta nijansi, on procenjuje zasluge marksističkog pristupa ističući da je, u odnosu na idealistički pristup, jednom zauvek shvatio da kultura i vrednosti koje su deo nje zavise od postojanja određenih socijalnih uslova, od kojih je priroda ekonomskog uređenja odgovarajuće klasne strukture od primarne važnosti. Ovo je, po njegovom mišljenju, otvorilo oblast sociologije kulture; ali s druge strane, isticanje samo ekonomskih faktora ograničilo je od samog početka njen razvoj i perspektivu. Kultura zavisi od šireg determinističkog spleta i rečnik sociologije koji pristupa krizi kulture isključivo kroz prizmu klase suviše je ograničen, kao i gledište da su ekonomski i klasni faktori jedini odgovorni za krizu naših vrednosti (str. 33).
Glavni zadatak sociologije bio bi da proučava okolnosti u kojima se javlja neslaganje, u kojima proces grupnog usaglašavanja i mirenja vrednosti ne uspeva da funkcioniše u kontekstu svakodnevnog života. Manhajm veruje u nastojanje sociologije i njenu mogućnost da ponudi metode koje bi pomogle ljudima u njihovom svakodnevnom prilagođavanju; ona bi mogla posredovati kad se javi razlika u njihovom načinu vrednovanja. „Ako je istinita sociološka tvrdnja da nijedno društvo ne može opstati bez usklađivanja osnovnih vrednosti, institucija i obrazovanja, onda moraju da postoje demokratski načini podsticanja takvog sklada u velikom društvu.“ (str. 47)
U Dijagnozi našeg vremena Manhajm polemiše o uzrocima naše duhovne krize, nekim sociološkim faktorima koji narušavaju proces vrednovanja u modernom društvu, naglašavajući, pri tom, značaj demokratskog planiranja u mnogim sferama društvenog života, pa i u oblasti vrednovanja.
Već u predgovoru Manhajm ističe da je njegova knjiga pokušaj da se primeni metod i akumulirano znanje naučne sociologije na „našu“ stvarnost. Glavni problemi „našeg“ vremena, smatra on, mogu se izraziti sledećim pitanjima: da li je moguće planiranje koje se zasniva na koordinaciji, a ipak ostavlja prostor za slobodu? da li se novi oblik planiranja može svesno uzdržati od uplitanja, sem u slučajevima kada slobodno regulisanje ne vodi u sklad već u sukob i haos? da li postoji takav oblik planiranja koji vodi ka socijalnoj pravdi, postepeno uklanjajući sve veći nesklad između veličine dohotka i bogatstva različitih društvenih slojeva? da li je moguće našu neutralnu demokratiju transformisati u militantnu? da li smo u stanju da transformišemo naše vrednosne stavove tako da omogućimo saglasnost o određenim fundamentalnim pitanjima, a složenija pitanja prepustimo ličnom izboru? (str. 24).
Sociologija se, pre svega, mora suočiti sa teškoćama vrednovanja. Novo vrednovanje (prevrednovanje) i definisanje situacije biće neophodno nakon promene strukture. S obzirom na to da ova knjiga nastaje u ratnom okruženju, ekstremno anomičnoj situaciji, s pravom se primećuje da se novo društveno uređenje ne može održati bez ponovnog vrednovanja, jer za one koji su aktivni članovi društva i pripadaju određenoj kulturi, vrednosti su sastavni deo njihovog načina života. „Ali ako vrednosti u okviru svoje najvažnije uloge deluju kao društvena kontrola, semafori, jasno je da ne možemo uneti red i harmoniju u zbrku ovih pravila. Ako se ne upoznamo malo bolje sa društvenim procesima koji omogućavaju njihovo delovanje, kao i s onim socijalnim uslovima koji bi mogli da poremete funkcionisanje tog sistema signalizacije.“ (str. 34)
Stvaranje vrednosti, njihovo širenje, pomirenje vrednosti i njihova standardizacija, čine poentu ove knjige. Uočava se da je došlo do potpune zamene socijalnih faktora od kojih zavisi nesmetano i kompleksno delovanje procesa vrednovanja. Zapažajući da smo bili toliko slepi u socijalnom pogledu, da čak nismo mogli ni tačno da uočimo ove faktore, a kamoli da ispravimo ono što je bilo pogrešno, Manhajm navodi neke sociološke faktore koji narušavaju procese vrednovanja: nekontrolisani i nagli rast društva, tranzicioni procesi i antagonizam vrednosti, sve veći i složeniji kontakt između grupa, pojava novih oblika autoriteta i kažnjavanja, sukobi vrednosti zasnovanih na običajima s onima koji se zasnivaju na svesnoj racionalnoj proceni. Proces vrednovanja narušava i antagonizam između etike poslušnosti i zahteva za sopstvenom samoedukacijom.
Problemi sociologije obrazovanja zauzimaju značajno mesto u postavljanju dijagnoze našeg vremena. Govorimo o dijagnozi našeg, a ne ondašnjeg vremena, zbog precizno formulisanog Manhajmovog stava koji odslikava protivrečnost obrazovanja i u savremenom dobu globalizacije: „Cela naša obrazovna tradicija i sistem vrednosti još uvek su prilagođeni potrebama provincijskog sveta, a mi se uprkos tome čudimo što ljudi doživljavaju neuspeh kad treba da deluju na širem planu.“ (str. 36)
Navedena kritička viđenja na jedan sistematski način govore o današnjoj duhovnoj situaciji vremena, zalažući se pri tom za jedan potpuno nov sistem obrazovanja, „onaj koji bi glavnu energiju usmerio na razvoj naših intelektualnih sposobnosti i stvorio umni sklop koji je u stanju da izdrži teret skepticizma, i kojeg obuzima panika kad mnogi modeli razmišljanja bivaju osuđeni da nestanu“ (str. 41).
Pišući u vremenu rata, Manhajm je smatrao da se opšti psihološki slom može sprečiti jedino onda ako odmah postanemo svesni nove situacije i ako ponovo, u skladu s tim, definišemo ciljeve i sredstva obrazovanja. „U toj borbi ili ćemo uspeti da stvorimo neophodnu svest, koja ratnu tragediju pretvara u kreativni poduhvat socijalne rekonstrukcije – ili ćemo stradati… To takođe znači da je planiranje tranzicije od još većeg značaja nego planiranje budućnosti, jer ako se u periodu socijalne rekonstrukcije potisnu sloboda i parlamentarna kontrola onda je to verovatno njihov kraj.“ (str. 93-94) Demokratija kao metod društvene promene, institucionalizacija verovanja da se prilagođavanje stvarnosti koja se menja i pomirenje različitih interesa može postići miroljubivim sredstvima uz pomoć diskusije, dogovaranja i zajedničkog konsenzusa, predstavlja temelj za rešavanje svih novonastalih problema.
Manhajmova Dijagnoza našeg vremena veoma je aktuelna i danas, s obzirom na događaje u sferi ekonomije. On se na kritički način odnosio prema liberalizmu i politici laissez-faire, ističući da je svima jasno „da iz ovog rata ne postoji put povratka u laissez-faire društveni poredak, da je rat kao takav pokretač tihe revolucije jer priprema put u novi oblik planskog uređenja. Jedna od lekcija koju treba naučiti iz ratne ekonomije jeste: biznis i finansije su barem isto toliko javne delatnosti kao i zdravstvene usluge i socijalni rad, i mogu se prepustiti privatnom sektoru sve dok on bude delotvorniji od kolektivnog. – Još jedna lekcija koja se mora naučiti iz ratne ekonomije: vlasništvo nad kapitalom i privatni profit mogu se dozvoliti u određenom stepenu, ali se moraju kontrolisati kad god dođu u sukob sa društvenim interesom. Pored toga, ratna ekonomija nas uči: investiranje novca po vlastitom nahođenju nije sveto pravo koje pripada pojedincu, već odluke o bitnim pitanjima moraju da se uklapaju u globalni plan.“ (str. 56-57)
Posebna pažnja u ovoj knjizi posvećena je „nacističkim grupnim strategijama“, njihovom uticaju na pojedinca, stvaranju novog poretka i novih vođa („tajni cilj ovih grupa jeste da neprekidno održavaju duh adolescencije… Pomoću grupnih mehanizama očuvati i širiti nezrelost i neobuzdanost mladalačkog doba u društvu kao celini…
Hitler se svojim kreštanjem obraća uglavnom takvoj publici koja je veštački sputavana u svom emotivnom razvoju“, str. 123). Na zanimljiv način Manhajm govori o hrišćanstvu i nudi sociološki izazov hrišćanskim misliocima. On raspravlja o dilemi hrišćanstva koje se nalazi na raskrsnici: da li se povezati sa masama ili sa vladajućim manjinama?
Od početka do kraja knjige Manhajm upotrebljava sintagmu „plansko društvo“ (mada se ovaj pojam više odnosi na „planirano društvo“); planiranje u takvom društvu je demokratski dogovoreno, iako će značenje reči demokratija u vremenu masovnog društva morati da se ponovo razmotri u mnogim aspektima, da se iznova osmisli i prilagodi novim uslovima. Manhajm smatra da je potrebno uložiti napor da se još jasnije razrade principi po kojima se model demokratskog planiranja razlikuje od modela totalitarnog tipa (str. 172). Za Manhajma, društvo nije „zajednica anđela“, sistem koji bi mogao da funkcioniše bez pritiska bilo kakve vrste i u kojem bi se sve moglo zasnivati na apsolutnom, spontanom konsenzusu.
Imajući u vidu vreme nastanka ove knjige („ratni eseji jednog sociologa“), Manhajm posebnu pažnju posvećuje problemima „vrednosti opstanka“, pod čime podrazumeva one vrednosti koje karakterišu sve aktivnosti sa svrhom garantovanja ili osiguravanja opstanka pojedinca ili grupe. Ovaj problem se nalazio u centru njegove pažnje zbog pitanja koje je pokrenuo nacizam i ratna mašinerija.
Delo Karla Manhajma nosi mnoge sociološke implikacije: problem vrednosti, problem demokratije (militantne demokratije), problem javnog i privatnog, problem masovnog društva i masovne ekstaze, masovnog obrazovanja. Usred rata, ovaj sociolog je analizirao narušene vrednosti, nudeći alternative za njihovu revitalizaciju.
Dragan Koković
Filozofski fakultet
Novi Sad
Sociološki pregled, vol. XLIII (2009), no. 1, str. 137–147
1 O intelektualnoj biografiji i delima Karla Manhajma šire videti I. Morrish Disciplines of Education. London: George Allen & Unwin Ltd, 1967.
