U doba kada su putovanja po Zapadnoj Evropi obično odlikovala modus vivendi intelektualаca, Aleksandar Blok nije bio sklon da često i na duže vreme napušta Peterburg; izuzetak je bilo samo selo Šahmatovo u klinskom okrugu Moskovske gubernije, kuda je svake godine, sve do 1917, putovao na leto. Nekoliko odlazaka u Moskvu i Revel, nedelja u Kijevu, tri nedelje u Varšavi zbog očeve sahrane, sedam meseci vojnog roka na području Pinskih močvara – to je karta pesnikovog kretanja po Rusiji. Tu se može dodati poseta Saratovskoj guberniji kada je imao devet godina i okolina Peterburga koju je obilazio u razno doba dana i godine.
To odsustvo kretanja izazvalo je začuđenu repliku V. Pjasta koji je pisao prijatelju iz Berlina u maju 1906. godine: „ne razumem kako to da svaki Rus koji ima slobodnog vremena i bar malo ušteđenog novca ne putuje – po mesec dana otprilike svake dve godine – u inostranstvo”1. U odgovoru, baš iz Šahmatova, Blok je, kao što je često bio slučaj kada se radilo o „područjima” njegove duše, učtivo izbegao raspravu o tom pitanju („radujem se što Vam je dobro u Minhenu. A ja sada ne želim u inostranstvo” – VIII, 154), ostavljajući za kasnije diskusiju o „slovenofilstvu” i „zapadnjaštvu”.
On nije nasledio mania transcendi koja je obeležila sudbinu pesnikovog pradede – g. S. Karelina, strastvenog putnika i istraživača Srednje Azije i Sibira,2 ali njeni tragovi mogu se uočiti u burnim zanosima duha i unutrašnjem nemiru, u težnji ka ekstremima i afektu, a možda i u samoj „ideji puta”.
U veoma opširnom i reprezentativnom spisku literature o travelozima (aktuelnom pravcu savremene humanistike koji proučava istoriju putovanja kao jednu od oblasti kulturne prakse3) ne postoji adekvatna studija o Blokovoj „karti putovanja”. „Italijanska tema”, koja je detaljno razrađena i izložena u solidnim radovima V. N. Alfonsova, S. Daniela, Dž. Piroga, O. Sedakove, A. Flakera, razmatra se uglavnom sa intermedijalnog i semiotičkog aspekta i ne odnosi se na „travelog”. Najpotpunija verzija književno-istorijskog i realnog komentara uz Blokove tekstove i cikluse sadržana je u do sada izašlim tomovima akademskih „celokupnih dela i pisama A. A. Bloka”.
Evropska karta Blokovih putovanja poznata je pošto ju je on detaljno fiksirao u svojim beležnicama i gotovo svakodnevnim pismima majci i drugim korespondentima. Prilično očigledne su i njene književne posledice. Za razliku od drugih pisaca, koji su mnogo putovali, i to ne samo po Evropi, i dugo živeli daleko od Rusije, prihvatajući nomadizam kao životni princip – K. Baljmonta, I. Bunjina, Vjač. Iivanova, Mereškovskih, Andreja Belog, Maksimilijana Vološina i dr., Blok je samostalno (zajedno sa ženom, i verovatno na njenu inicijativu) preduzeo samo tri putovanja u inostranstvo, svako u trajanju oko dva meseca: 1909. godine u Italiju (severnu i srednju) i Nemačku, 1911. godine na sever Francuske, u Bretanju, s posetom Parizu i u povratku – u Belgiju, Holandiju i Berlin, 1913 – na jugo-zapad Francuske, na obalu Biskajskog zaliva uz posetu obližnjih španskih gradova. Sve ove činjenice, uključujući dve ranije posete uglednoj nemačkoj banji Bad Nauhajm – 1898. i 1903. godine, kada je pratio majku na lečenje, istaknute su u „Autobiografiji” iz 1915. godine kao „događaji, pojave i tendencije, koji su naročito snažno uticali” na njegovo duhovno formiranje i stvaralački svet.
Svaki put podsticaj za putovanje bila su stanja depresije, duševnog umora, koje su izazvali nervna iscrpljenost i napeti odnosi u porodici, ali glavni razlog bilo je traganje za mogućnostima izlaska iz stvaralačke krize – uzdanje u nove utiske i osećaje koji bi mogli da obnove presahlu stvaralačku energiju i da osnaže delovanje mašte.
Uprkos karakterističnoj Blokovoj „evropatiji” i nezadovoljstvu savremenom kulturom koja se pred očima njegovog pokolenja neumitno pretvarala u masovnu – raspoloženju, kojim su ispunjena skoro sva pisma iz inostranstva („prokletstva Firence”, „odvratan duh ove zagađene Evrope”, „sam duh umetnosti uništili su Francuzi” itd.), ta putovanja su uvek ostavljala trag u njegovoj mašti, postajući stvaralački događaj. Bad Nauhajmu duguje sećanje na prvu zaljubljenost, mistiku povratka i likove romantizovanog zapadnoevropskog srednjeg veka. iz italije, gde ga je „opekao” dodir s ranije nepoznatim slojevima kulture, „poneo je umetnost” (ciklus „italijanski stihovi”, nezavršena knjiga o italijanskim utiscima „Bleskovi umetnosti”) i osećanje buđenja „duha radoznalosti i duha skromnosti” (ЗК, 153). „glas okeana”, koji je čuo u Bretanji, odredio je lajtmotiv drame „Ruža i krst”,4 „čudovišni Pariz” pokrenuo je rad nad glavama „Odmazde”, granično područje između Francuske i Španije pripremilo je buduću „pojavu karmensite” i omeđilo topografiju „Slavujevog vrta”.
Ne treba zaboraviti da je Blok spadao među aktivne potrošače raznovrsne štampane turističke produkcije, koja je početkom XX veka bila već prilično razvijena. Džepni vodiči („Bedekeri”) na različitim jezicima, karte turističkih putanja i ekskurzija, reklame hotela, literatura o istoriji umetnosti, muzejski katalozi, razglednice i albumi predela, reprodukcije – sve je to u velikom broju zastupljeno u privatnoj pesnikovoj biblioteci, nosi tragove njegovog čitanja, upoznavanja, korišćenja (Библиотека Блока: 2, 166–169; 3, 9–31, 40–42, 101–104, 121–122). Zbirke razglednica, reprodukcija i fotografija uredno su poslagane u albume,5 i ta crta bitno dopunjuje predstavu o Bloku-putniku kao pripadniku svog vremena i sredine. Značaj tih materijala nije još uvek dovoljno shvaćen, na primer, iz aspekta proučavanja vizuelnih „izvora” i aluzija u čitavom nizu pesama, ali i same mentalne istorije epohe. Hermeneutički resurs nastaje putem „gustog opisa” (thick description), koji ne zanemaruje nijednu činjenicu, pošto je kultura, prema definiciji savremenog američkog antropologa k. gerca – „sistem značenja izražen simbolima koji se prenosi istorijski, sistem nasleđenih predstava, koje su izražene u obliku simbola, preko kojih ljudi prenose, čuvaju i razvijaju svoje poznavanje života i svoj odnos prema njemu”.6
Belgiji na književnoj karti Aleksandra Bloka pripada samo jedna pesma „Antverpen” (4–5. oktobar 1914). ona je napisana po narudžbi – za specijalan broj novina „Dan”, posvećen „junačkoj Belgiji”, koja je primila prve udarce u Prvom svetskom ratu. 7 Pesma se gradi kao retrospekcija i oživljava one stvarne momente koji su se, zadržavši se u sećanju i izvučeni iz njega, transformisali u predstave, a stvaralački čin – u zamišljeno putovanje. Blok aktivno koristi instrumentarij simbolističke poetike. Uvod je obeležen motivom magle, koji prema g. Bašlaru, reprezentuje oniričku stvarnost, tj. zamišljenu, sanjalačku – stvarnost sna, vizije.8 Po principu eha on je ponovljen u drugoj strofi, a epitetima topao i dubok povezan je sa obavijajućom supstancom „ženskog” (veznik „kao” uvodi poređenje s pogledom mlade Flamanke), i podržan predstavama bliskog semantičkog niza i metafizičkog svojstva: površina vode, dim koji se širi, magla vekova, providnost (lakoća) haljine (poslednji primer je iz radne verzije rukopisa).
Sve to stvara efekat iluzije, vizije, iracionalne „magije” umetnosti, demonstrirajući nestalnost granice stvarnog i zamišljenog i njenu fundamentalnu ambivalentnost za simbolističko shvatanje sveta. (na sličan način se gradi mnemonička poetika u „sećanju” na Abervrak – pesmi „Sećaš se, u našem mirnom zalivu…”) na toj hipnotičkoj pozadini poslednja strofa dobija udarnu snagu i deluje kao koda: smanjuje napetu atmosferu i vraća nas stvarnim utiscima, koji su ipak osmišljeni u providencijalno-metafizičkoj perspektivi – u ime transpersonalnog subjekta. Sugestivna poetika oslobađala je od nužnosti da se apeluje na retoriku i patos istorijskog trenutka, i to je izdvajalo Blokovu „medijumsku” pesmu od aktuelnih angažovanih deklaracija najbližih literarnih saboraca. U istom broju i narednim brojevima novina „Dan” objavljene su pesme „Tri krsta” Z. Hipiusa, „Uteha Belgije” F. Sologuba, „Belgija” V. Pjasta, esej D. Mereškovskog „Ubica labudova”, „Poeza o Belgiji” igora Severjanina, publicistički proglas l. Andrejeva „Belgijancima” i dr. U „Belgijskom zborniku” (Petrograd, 1915.) pesma V.
Pjasta „Belgija”, prožeta savezničkim patosom, objavljena je pored Blokovog „Antverpena” (ponovljena publikacija).
Neka je to vreme daleko,
Antverpene! – Uspomena na tebe
Duboka je i iza mora krvi…
Magla se širi iz gornjeg toka
Široke, poput Neve, esko.
U toploj i dubokoj magli,
Poput pogleda mlade Flamanke,
Bezbroj brodogradilišta, jarbola, dokova,
i miris užadi i smole.
Sekući površinu vode
kroz širenje dima
Spreman je da baci sidro
teški dvojarbolni jedrenjak…
on putuje za Kongo…
A ti – zagledaj se u maglu vekova
U mirnom gradskom muzeju:
tamo vlada Kventin Masis;
tamo se cveće od zlata
Uplelo u nabore Salomine haljine…
Ali sve je – varka, sve je – laž:
Pogledaj gore… na komadiću plavetnila
Što promiče kroz maglu
Videćeš najavu bure –
Aeroplan koji kruži 9.
Vratimo se od zamišljenog putovanja stvarnom. Zašto se u Blokovoj maršruti pojavljuje Belgija, „mala zemlja s velikom istorijom” (Vi, 411)?
Istraživači obično koncentrišu pažnju na rezultate ostvarenih putovanja i njihov značaj za kasnije stvaralaštvo. Mi bismo želeli da skrenemo pažnju na motivisanost premeštanja u geografskom prostoru i uzroke pojedinih „stanki” na linijama kretanja. S tog stanovišta „belgijska epizoda” Blokove evropske odiseje nije proučavana. Međutim, ona je nesumnjivo zanimljiva jer je povezana sa čitavim slojem kulturno-istorijskih asocijacija koje su aktuelne za epohu modernizma i koje zahtevaju interpretaciju.
Dakle, 4. jula 1911. godine Blok je dobio pasoš, a takođe i savete doktora da „pazi na živce” i preporuke za „pravilan način života”: da „uopšte ne pije vino”, uzima dva puta dnevno popularne pilule s bromom i da se kupa u moru (Viii, 350). Sutradan (18. jula po novom kalendaru) u 23:15 otputovao je po maršruti Peterburg – Berlin – Hanover – Keln – La Šapel – Llijež – Namir – Pariz – Brest – Abervrak. U Abervraku, malom seocetu u Bretanji na obali okeana, čekala ga je L. D. Blok, koja je otputovala nekoliko nedelja ranije da izabere odgovarajuće mesto za odmor. Prekinuo je rad na velikoj poemi u žanru koji je za njega bio nov i koji je tražio stvaralačku energiju – nadao se da će je pronaći na putovanju u Evropu. „Evropa treba da odene u forme i telesnost onaj duboki i neprestano izmičući sadržaj kojeg je puna svaka ruska duša. odatle potiče stalni zahtev za formom, naročito moj; forma je – telo ideje (…) imam potrebu da proširim krug svog života, koji je dosad bio produbljen…” (Viii, 331, 332) – pisao je majci 21. februara 1911. godine o „važnom preokretu” u svom doživljaju sveta. nove aspekte življenja, adekvatne „doživljaju sveta” i sebe-u-svetu koji su podbacili, on naziva „evropeizmom” (a u pismu Andreju Belom – „očovečenjem”), koji otkriva u sebi i koji traži podršku spolja. Nasledstvo koje je dobio posle očeve smrti (novčani iznos od 80 000 rubalja ravnopravno je podeljen između njega i sestre Angeline – kćerke A. l. Bloka iz drugog braka) omogućilo mu je da bude slobodniji u izboru maršrute, trajanja putovanja i stepenu luksuza.
Ključ za rekonstrukciju plana putovanja pruža Blokovo pismo prijatelju s fakulteta A. V. Hipiusu. „Početkom jula putujem kod ljube u Bretanju” – pisao je 13. juna 1911. iz Šahmatova. – „(…) nameravam da idem preko Stokholma i putujem kroz Dansku, Holandiju, Belgiju i severoistok Francuske (katedrale!). Zadržaćemo se u Bretanji (negde u mestima vezanim za Tristana), a onda ću sam, a možda ćemo i zajedno, otputovati na jug; želim da se kupam u okeanu negde blizu Pirineja – zbog „metabolizma”. (…) iz Španije, kroz italijanska mesta gde smo već bili – u Peterburg” (Viii, 347).
Prema tome, putovanje je imalo dve svrhe: odmor i oporavak organizma, tj. somatsku (doduše, tu postoji i metafizički momenat – težnja ka okeanskoj stihiji), i poseta mestima koja su povezana s privatnom mitologijom, tj. simboličku. Može se čak pretpostaviti da je pesnik nastojao da ponovi put junaka svoje „lirske trilogije”: baš u to vreme on se bavi priređivanjem svojih „Sabranih pesama” u tri knjige.
Sve izabrane tačke puta poseduju simboličku podosnovu, i nije teško otkriti književni trag. U Stokholmu živi August Strindberg, s čijim stvaralaštvom ga je upoznao Vl. Pjast; čitanje njegovog romana „Na ostrvima” završio je 29. maja 1911, a u „znaku Strindberga” ostao je i 1912. godine. S Pjastom je zamislio „julsku šetnju do Strindberga”,10 ali ona se odlaže zbog različitih razloga. A u aprilu 1912. kada Pjast putuje kod pisca koji umire Blok odbija da ga prati pošto više „ništa ne oseća”.11 Danska i konkretno Elsinor, kao što se precizira u pismu majci posle odlaska iz Pariza (Viii, 371), bili su za „Hamleta XXI veka” svojevrstan locus nativus. ideju o odlasku u Bretanju aktuelizovala je Mejerholdova postavka Vagnerovog „Tristana” u Marinskom pozorištu, koja je oživela legendarnu keltsku starinu i probudila sećanje na koncertno izvođenje izoldine arije „leibestod” („Smrt od ljubavi”) u Bad nauhajmu u junu 1903. godine. Holandija, obavijena velom legende o porodičnom poreklu (uporedi u gorepomenutom pismu majci: „… otputovaću u domovinu – u Amsterdam…”), privlačila ga je zbog rada na „patrologiji” – sižejnoj liniji „oca” u „Varšavskoj poemi” (naslov jedne od prvobitnih redakcija nezavršene poeme „odmazda”). Katedrale severoistočne Francuske (Amijen, ruan itd.) – locus communis svakog „Bedekera” – logično su ulazile u krug interesovanja u vezi s romantizovanim srednjim vekom i kultom Večne Ženstvenosti u njegovim različitim konfesionalnim i nekonfesionalnim varijantama. Sasvim je očekivano da u tom kontekstu Belgija mora da dobije psihogeografski status. i ona ga dobija, ako se setimo belgijskih simbolista i – naročito – Žorža rodenbaha i njegove knjige „Mrtvi Briž” („Bruges la Morte”, 1892; ruski prevod M. V. Veselovska 1904), bestselera fin de sieclea, koji je pretvorio mali flamanski grad-muzej u mesto turističkog hodočašća još početkom XX veka, a na njegovom kraju, osamdesetih godina, neočekivano ponovo postao aktuelan u mnogim pozorišnim, filmskim i televizijskim verzijama i interpretacijama.12 Ali koliko je to ime bilo važno za Bloka? na to pitanje ćemo i pokušati da odgovorimo, uzimajući u obzir da je ovaj problem samo deo višeaspektnog problema recepcije i popularizacije belgijske književnosti simbolističke orijentacije u ruskom književnom modernizmu s početka XX veka.
Južni deo putovanja koje je Blok planirao otpao je odmah (on će delimično biti realizovan 1913), dok je severni, mada ne u potpunosti, ostvaren. na kraju, maršruta putovanja 1911. godine osmišljena je i zapisana u piščevoj beležnici: „l’Aber’Wrach (22. Vii – 15. Viii). Quimper (16. Viii – 26. Viii). Paris (27. Viii – 5. iX). Antwerpen (5. iX – 7. iX). gand (7. iX). Brugge (7 – 8. iX). Heyst, Sluis (l’ecluse), Breskens, Vissingen (9. iX). Dordrechte (9 – 10. iX). rotterdam (10 – 11. iX). Den Haag (11. iX). Amsterdam (11 – 12. iX). Berlin (13 – 18. iX)” (ЗК, 184). Zavolevši „legendarnu Bretanju”, istrpevši vrućinu od trideset pet stepeni u Parizu, obavivši „silazak” u podzemlje Panteona i „uspon” na brdo Monmartr (na sličan način, po principu ogledalskog paralelizma, gradi se stvarna i metafizička putanja u eseju „Duh rima i Monte luca”) – jedina mesta koja se činilo da imaju smisla na pozadini „jezivog osećanja besmisla”, zamrzevši Pariz i ponevši odatle utisak duboke „stranosti” i „banalnosti”, on petog septembra (po novom kalendaru) napušta prestonicu Francuske i kreće za Brisel. Međutim, ne zaustavlja se tamo zbog svoje večite odbojnosti prema prestonicama (poznato je da u italiji nije otišao u Rim) i nastavlja pravo na sever. „od Belgije ne očekujem mnogo” – piše majci uoči odlaska iz Pariza – „ali želim da vidim 18 nilskih konja u zoološkom vrtu u Antverpenu – i Briž” (Viii, 371). Kao što se vidi iz gorepomenutog itinerarija, Blok je proveo u Belgiji dovoljno dana da se upozna sa znamenitostima severnih gradova.
U Antverpenu je odseo u hotelu „Metropol”, označenom u „vodiču” koji je kupio još u Parizu,13 i, osećajući se udobnije u severnom kulturnom i geografskom arealu, prepustio se zadovoljstvima putnika-flanera. iz pisma ženi od 6. septembra:
„… danas sam od ranog jutra obišao gotovo ceo grad i muzeje. Nakupovao sam fotografija i razglednica. Ovde je zadivljujuća Šelda s brodovima, dokovima, dizalicama i mirisom mora, katedrala, kipovi, fontane, flamanska starina, koja mi je već bliska, i izvanredan muzej. Čak mi se svidelo ponešto od Rubensa. Francuski govore s mukom, uglavnom flamanski, često nemački. Sada idem da gledam razne dragane, a posle ću preći na drugu obalu Šelde skelom. Sutra idem u Briž ili Gent”.14
Gent je obeležen razgledanjem muzeja, gde su „dobri naivci i Boš”, kao i mnogobrojnim razglednicama i reprodukcijama slika majstora severne renesanse.15 karakteristično je da se spomenik Rodenbahu, podignut u Gentu 1903. godine, nije našao u Blokovom vidokrugu. Istog dana, 7. septembra, Blok dolazi u Briž.
Bez sumnje, poseta gradu odvija se „u znaku Rodenbaha” i njegovog čuvenog romana, čije je francusko izdanje sačuvano u Blokovoj biblioteci: primerak je defektan (nedostaju prve četiri stranice), mnogo čitan, ali ne sadrži nikakve zapise.16 Činjenice koje svedoče o Blokovom bliskom poznanstvu sa stvaralaštvom belgijskog simboliste ili nekakve njegove izjave o njemu nisu nam poznate. iz plejade „Mlade Belgije” u orbitu njegovog interesovanja dospeli su E. Verharn, čiju je pesmu „Koraci” čak preveo, i M. Meterlink. Međutim, on je spadao u onaj književni krug, gde se zahvaljujući naporu i entuzijazmu pesnika, prevodilaca, kritičara – V. j. Brjusova, Elisa (L. L. kobilinskog), j. A. i M. V. Veselovskih, Z. A. Vengerove – događalo otkrivanje stvaralaštva tog „istančanog pisca-mističara” – upravo kao takvog doživljavali su ga savremenici – i upoznavanje ruskih čitalaca s njim. Žorž Rodenbah (1855–1889), originalni pesnik, prozaista, esejista, pripadao je pokolenju entuzijasta „nove umetnosti” i razvijao se u okviru magistralnih ideja tog pokreta. Poreklom iz aristokratske porodice s književnim sklonostima, pitomac jezuitskog koledža, završio je pravni fakultet na univerzitetu u gentu, gde se upoznao sa svojim vršnjakom E. Verharnom. Časopis „Mlada Belgija”, osnovan na njihovu inicijativu 1881. godine, okupio je pisce kojima je bila bliska atmosfera fin de siecle-a – M. Meterlinka, M. Valera, i. Žilkena i dr. estetski program začetnika belgijskog simbolizma zasnivao se na, karakterističnoj za evropski style nouveau, negaciji utilitarno-tendenciozne književnosti, s jedne strane, a s druge – naturalizma i njegove filozofske osnove pozitivizma, iako je kult istančanih osećaja bio naličje naturalističke strategije „posmatranja” psihičkih „stanja”.
Kao umetnički credo isticana je koncepcija romantičarskog ideala i nezavisne, samodovoljne umetnosti, suprotstavljanje sveta snova, estetizovane usamljenosti banalnoj buržoaskoj stvarnosti u kojoj nema mesta za ideal i za slobodni let fantazije. Posebnu estetsku vrednost dobija subjektivni svet prefinjene ličnosti otuđene od uobičajenog života i utonule u narcističku refleksiju i beskrajnu introspekciju. Kod rodenbaha ta raspoloženja su pojačana motivima melanholije, tuge, eskapizma, estetizacije ljubavi i Smrti, potragom za idealnom lepotom i kultom erotizovanog katolicizma s karakterističnim interesovanjem za jednu od njegovih starinskih institucija – beginaž (manastir za devojke bez roditelja i udovice koje zadržavaju pravo da izađu iz manastira i sklope brak). na nestalnoj, varljivo-avetinjskoj pozadini, koju pojačava pejzaž (nepokretna voda kanala, odrazi koji se udvajaju, severna magla koja poništava obrise predmeta i figura), u mistično-erotskoj atmosferi, koju naglašavaju aluzije na sižeje religioznog slikarstva (Memlingovo „Mučeništvo sv. Ursule” kao ključna alegorija mistifikovanog devičanstva), odvija se misterija umirućih gradova Flandrije i tragedija usamljene ličnosti stvaraoca, čija se duša u ekstazi smrti spaja s „dušom grada” („Agonije gradova”, „Mrtvi Briž”, „Stari grad”, „Umetnost u egzilu”, „Zvonar” [u drugom prevodu – „iznad života”], „Muzej beginki”, „Mistični ljiljani” i dr.). Sam grad je predstavljen kao muzej presahlih formi socijalnog i individualnog života. Antropomorfizovani grad kao nekakva depresivno-patološka zona je protagonista svih Rodenbahovih dela. Štaviše, antropomorfizuju se pojedini gradski toposi, na primer, Beffroi – stražarska kula iz XiV veka, „monument de la liberte”, glavna prostorno-organizaciona vertikala Briža i simbol njegove izgubljene veličine.
U sudbini protagoniste romana „iznad života” („carillonneur”) zvonara Žorisa Borlita ona igra ulogu demonskog dvojnika: u nastojanju da postigne duhovnu visinu junak se u bukvalnom smislu stapa sa Apsolutom, obesivši se o klatno glavnog zvona kule. na taj način, u skladu sa simbolističkim kanonom, taj topos postaje ne samo simbol uzdizanja ka Apsolutu već i samog čina transgresije – junakove želje da bude iznad života i narcističke težnje da samog sebe spozna i prevaziđe.
„Zaborav svega, sa ciljem da se ovlada sobom! osećao se kao prvi čovek prvog dana svog života, kada mu se još ništa nije dogodilo. Slast metamorfoze! Dugovao je to visokoj kuli, osvojenom vrhu, gde je zupčasto odmorište izgledalo kao oltar beskraja!
S takve visine nije više mogao da se razaznaje život, da se razume! Da! Svaki put bi mu se vrtelo u glavi, dobijao je želju da izgubi ravnotežu, da se baci, ali ne u pravcu zemlje, provalije, spirala zvonika i krovova koji su se videli tamo dole, u dubini. ne, osećao je privlačnost beskrajne visine”.17
Pred nama je tipična „slika sveta” i odgovarajući „pejzaž duše” epohe fin de siecle. U Parizu, kuda se preselio 1887, rodenbah se zbližava s krugom francuskih pisaca „parnasovaca” i posebno sa Stefanom Malarmeom18, te u vlastitu poetiku ugrađuje princip analogije koji je otkrio metr simbolizma. „Demonom analogije” obuzet je gig Vian („Mrtvi Briž”), u čijoj svesti se mešaju stvarnost i iluzije poput izokrenutih odraza u vodi kanala. Postupak poređenja i projekcije unutrašnjeg stanja lirskog junaka na okolni gradski pejzaž pisac je dosledno sproveo, i to je njegov način pisanja učinilo prepoznatljivim. U Parizu je rodenbah postao čuven. Ovde su tokom osamdesetih i devedesetih godina devetnaestog veka izašla sva njegova dela – mnogobrojne knjige pesama i romani „Umetnost u egzilu” (1889), „Mrtvi Briž” (1892), „Zvonar” (1897), zbirka priča „Preslica magle” (posmrtno 1901. godine), dve drame – „opsena” (pozorišna verzija romana „Mrtvi Briž”) i „koprena”, čiji naslovi manifestuju poetiku iluzionizma, te ciklus književno-kritičkih eseja pod isto tako deklarativnim naslovom „Elita” (1899). tu je i umro u 43. godini, ostvarivši u vlastitoj biografiji, kao što priliči romantičnom pesniku, sudbinu svog lirskog junaka, autobiografskog po psihotipu i estetskim težnjama.
U Rusiji Rodenbah nije delio sudbinu ni svog starijeg savremenika Šarla de Kostera, čija je „legenda o Ulenšpigelu”, u skladu s kompleksom ljubavi prema narodu ruske inteligencije, ušla u obaveznu lektiru obrazovanog čoveka, ni najbližih saboraca iz „Mlade Belgije” – Verharna i Meterlinka, koje je podržao mejnstrim ruskog „style nouveau”. Do 1910. godine, kada su, pre svega zahvaljujući aktivnom interesovanju M. V. Veselovske, prevedeni i objavljeni svi piščevi romani, te izašla sabrana dela u pet tomova, a pesme (u prevodima nejednake vrednosti i. thorževskog, V. Brjusova, Elisa, S. Golovačovskog) i manje prozne forme redovno stizali do masovnog čitaoca u zbornicima „Za recitovanje”, vreme simbolističkog romana po obrascu fin de siecle nepovratno je prošlo. Vrhunac Rodenbahove popularnosti u rusiji pao je na sam početak novog veka. M. V. Veselovska u autobiografskim zapisima rekonstruiše psihološku atmosferu, u kojoj se odvijalo prevođenje dela pisca koga su svi složno smatrali „mističarem”. Energična mlada žena koja je znala strane jezike i težila samostalnoj karijeri sledila je pragmatični savet profesora N. I. Storoženka: „… ako počnete ozbiljno da se bavite književnošću, izaberite nekog autora i bavite se njime celog života.
Morate da se specijalizujete ako želite da steknete ime!”19 Dva izdanja zbirke priča „Preslica magle” (1901, 1903) brzo su rasprodata. Džepno izdanje, slika autora na koricama, predgovor j. A. Veselovskog (muža prevoditeljke, predstavnika poznate profesorsko-akademske porodice) – obezbedili su komercijalnu zainteresovanost o. k. notoviča, urednika lista „novosti”, konkurencije „novog vremena”.
„Kada sam počela da prevodim Rodenbaha – on je odmah pročitao prvu knjigu i tražio je da mu je dam za distribuciju na železnici – „novosti” su posedovale trafike uz železničku prugu na jugu – priznajući da knjiga odgovara za čitanje na putu – format je dobar, autor je zanimljiv i sl. – Ali on lično imao je drugačije mišljenje o Rrodenbahu.
– Ah, Marija Vasiljevna, taj vaš Rodenbah! – napisao je „Bruges-la-Morte”, skroz se obrukao! – proslavio se! A to je pravo opelo! Šta tu može da se svidi publici? A sviđa se! knjiga se prodaje – znam! takvo mišljenje o rodenbahu nije me omelo da kod Osipa Konstantinoviča u ilustrovanom dodatku „Peterburški život”, koji je izlazio u listu „novosti”, objavim nekoliko prevedenih rodenbahovih priča”.20
U recenziji na jedan od prevoda Veselovske („Mistični ljiljani” u masovnoj ediciji „Savremena biblioteka” V. M. Sabljina), urađen „savesno i s ljubavlju”, istaknuto je osnovno svojstvo simbolizma rodenbahijanskog tipa – „doživljaj sveta preko dubina vlastitog duha”.21 Međutim, krajem prve decenije dvadesetog veka poetski i psihološki svetovi („područja duše”, kao što bi rekao Blok), koje je otkrio belgijski pisac, nisu više bili novina za ruski modernizam, koji je prošao kroz melanholiju i iluzionizam i osećao potrebu za „formom” i „duhovnim otrežnjenjem”. „Visoki” modernizam razvijao je program sabiranja socijalnog tela pomoću totalnog umetničkog dela (Gesamkunstwerk), što je principijelno negiralo životnu i estetsku „refleksiju”, afirmišući kult volje i „životnog poriva”. na talasu antinemačkog raspoloženja i solidarnosti s junačkom Belgijom 1914. godine „krotki Rodenbah” je precenjen, a melanholija i uživanje u „ruševinama” protumačeni su u mistično-providencijalnom ključu: „Umornu tugu Žorža rodenbaha, privrženog svim predmetima stare Belgije, one koja nestaje, gubi se u nepovratnoj prošlosti – prošlosti, jedva vidljive u bučnoj savremenosti – tu proročku tugu shvatili su kao ljupku prefinjenost i hir. tu tajanstvenu tugu su „ukoričili” i stavljali na policu – pored drugih pesama i proze”.22
Blok je ostao po strani od opijenosti stvaralaštvom belgijskog simboliste. titulu „ruskog rodenbaha” kritičar j. Ajhenvald dodelio je B. k. Zajcevu23, predstavniku neodređenog stilskog pravca „lirski ekspresionizam”. Blok nije delio ni mističnu egzaltaciju elisa, pravog rodenbahijanca, autora članka prožetog oduševljenjem „labud ,Mlade Belgije’. Žorž Rodenbah (osnovni motivi njegove ličnosti i stvaralaštva)”24, ni smerno obožavanje M. V. Veselovske, koja je uporno gradila piščev kult, neodvojiv od „grada smrti” u njegovom delu.25 Pogotovo mu je bilo strano epigonstvo predstavnika nove pesničke generacije.26 Pritom, on je sve vreme prisutan „oko rodenbaha”. Piše prikaz zbornika „Tristia” 1906. godine, koji sadrži primere najnovije francuske lirike u prevodima I. Thorževskog, uključujući i rodenbahove pesme. iste 1906. godine zabeležio je naslov piščevog romana. „Rodenbah. ’carillon n eur’” (ЗК, 72). godine 1908. preuzima pregovore sa izdavačkom kućom „Šipak” oko objavljivanja romana „Umetnost u egzilu” u Elisovom prevodu, upoznajući se sa sadržajem romana u opširnom pismu njegovog strastvenog obožavatelja (knjiga nije objavljena jer je te godine roman izašao u prevodu M. V. Veselovske)27. A godinu dana kasnije susreće se s tim da ga otvoreno porede s belgijskim piscem. Potpuno nepoznati književnik iz Minska Samojlo Vl. u podrobnom eseju „Aleksandar Blok. osnovni motivi poezije”28 ustrajno je sprovodio ideju o „kultu ruske Madone” i interpretirao Blokove urbanističke fantazme kroz prizmu „bolesnog katolicizma” autora „Bruges la morte”. Termin-kliše „pesnik grada” koji se zalepio za Bloka posle izlaska zbirki „nehotična radost” i „Zemlja u snegu” autor nije više povezivao sa impresionističkom stilistikom, osporavajući gledište k. Čukovskog, već ga je prebacivao na religiozno-mistični smisaoni plan.
„S Rodenbahom Bloka zbližava prvi period njegove pesničke evolucije, njegov kult „bele” Madone – kult bele boje uopšte – njegovo obožavanje ideala koji se ne može razložiti na zemaljske boje poput duge. (…) Specifični, bolesni katolicizam takođe povezuje Bloka s Rodenbahom, ali kod ovog drugog katolicizam je – staračko-samrtni, pomireni, dok je kod Bloka – samo mladalački umoran; optimistični, ali sumnjičavi i slabi rodenbah ima više vlastitih tradicija, više hrabrosti i prava da do kraja ostane aristokrata starog „mrtvog grada”, sa potpunim mirom samrtnika odbacujući novi grad. Blok je podeljen. on je malodušan kao pravi ruski vlastelin; on nije siguran da je u pravu, nije siguran u svoje pravo na aristokratizam, u vrednost starog idealizma.
U njemu već ima suviše mnogo novog „grada”, mladosti, ženske nepostojanosti, žive, promenljive lepote i života. kod rodenbaha bela boja se nije razložila. kod Bloka je to razlaganje, mada i mučno, sa iskustvom greha, podeljenom srećom pobede i pada, „niskog i žalosnog pada”, koji je prorekao sebi još prvih godina svoje nevinosti – postalo činjenica”.29
Treba reći da se Blok odnosio s razumevanjem prema takvim tumačenjima i u „Autobiografiji” iz 1909. godine pomenuo je kritičarevo ime, nabrajajući pojedince čije su mu reakcije na njegovo stvaralaštvo bile bliske i korisne (Vii, 434).
To je simbolički prtljag koji je Blok poneo sa sobom u Briž. isprva se ustručavao da prizna razočaranje koje ga je obuzelo: „Briž mi se nešto za sada ne sviđa naročito. Vrućina se vratila” – oprezno saopštava majci (Viii, 372) i gotovo od reči do reči ponavlja istu formulu u pismu ženi: „juče sam doputovao u Briž. nešto mi se ne sviđa zasad naročito. osim toga opet je vrućina. Sada idem u muzeje i crkve”.30 Šta je to? Vrućina, komarci, „rimska bolest” ili novi napad „evropatije”? ili nesvesna želja da se otarasi kulturnih mitova, iluzija, fantoma svesti? očekivana „misterija Briža” nije se dogodila – grad-priviđenje pretvorio se u obično „smetlište”. Šetnja po „rodenbahovskim mestima” u pratnji vodiča samo je pojačala osećaj sveobuhvatnog duha „zagađene Evrope”.
„… Briž od kojeg su Rodenbah i turisti napravili „Veneciju severa” (Venice du nord) prilično je očajna rupa. Čamdžija me je sat i po vodao po kanalima. Stvarno – kanali, labudovi, srednjovekovna starež, nekakvi hiljadugodišnji suncokreti i zova na obalama. krećući natrag: „A sada novi pogled, n’est pas?” Ali nema ničeg novog: druga zova, drugi suncokret i drugi pas laje na čamac sa obale. „A šta je to Minnewater?” „Ach, c’est anglais, n’est pas? „Water” – c’est l’eau, et „Minne” – c’est l’amour (ljamjujurrr) – n’est pas?”. – Memling u Brižu je zaista izvanredan. Sa zavišću gledam na brzi voz iz ostendea, koji uz buku i zvižduk proleće pored Briža…” (Viii, 373).
Takvu žučnu i gotovo grotesknu sliku upućuje on majci iz roterdama, već pateći zbog „mučnog putovanja” i želeći „da se vrati kući što brže”. Ali iskusni turista je poklonio pažnju znamenitostima Briža, koje su postale scenografija rodenbahovskog „pozorišta smrti”. Quai de rosarie, Place de la Vigne i Beguinage, Minnewater, lac d’amour, Maison de Pelican, Beffroi (nije je razgledao pošto se nalazila u rekonstrukciji – „pod skelama”), Hospital Saint-Jean sa čuvenom Memlingovom grobnicom svete Ursule, koja je odredila vizuelno-simbolički kod romana „Umetnost u egzilu”, a takođe remek-dela flamanskog slikarstva, koja su svojim naivnim naturalizmom podsećala estete tog doba na „modernističke himere” – prošli su kroz svest i potvrđeni su kulturno-simboličkim činom – kupovinom razglednica i reprodukcija u tolikom obimu da je za njih bila potrebna posebna pošiljka.
Odvratnost prema Hagu, pažljivo, ali ne i temeljito, sudeći po beleškama u katalogu, upoznavanje s muzejskom zbirkom slikarstva u Amsterdamu (Библиотека Блока: 3, № 1123), „sivi Berlin” s „Hamletom” u Rajnhartovoj režiji (Viii, 375–376) umesto odlaska u Elsinor, iako je džepni vodič po Švedskoj, norveškoj i Danskoj nabavio još u Antverpenu (Библиотека Блока: 3, № 1065)… Vratio se u Peterburg 7. (20) septembra.
Blok je rezimirao svoje belgijske utiske u pismu Andreju Belom (16.4.1912), koji je tada putovao po Evropi:
„Sada ste verovatno već bili u Brižu, koji mi se nije svideo (mada Memling!). Zato je u Antverpenu divno: obala Šelde, pesak i tvrđava na drugoj obali, štamparija iz Srednjeg veka i Masis u muzeju. Posetite ga!”.31
Jedna od stvaralačkih posledica putovanja za Bloka je nastavak pisanja dnevnika, koji je prestao da vodi 1902. godine. i to bukvalno ex itinere. Prvi unos je datiran 17. 10. 1911. i fiksira drugačije viđenje sebe i pojavu novog doživljaja metafizičkog prostora:
„Svi mi treba da pišemo dnevnike, ili bar beležimo ono što je najvažnije. Vrlo je moguće da je naše doba veliko i da se baš mi nalazimo u središtu života, tj. na onom mestu gde se ukrštaju sve duhovne niti, kuda stižu svi zvukovi. (…) Vratili smo se početkom septembra – ljuba iz Pariza, ja takođe odatle, pošto sam proputovao Belgiju i Holandiju i boravio u Berlinu (…) kao što smo iz putovanja u italiju (1909) poneli umetnost, tako smo iz ovog – utiske o životu – mučne, šarolike, mnogo nepovezanog” (Vii, 69).
Nešto od tog haosa će se uobličiti i omogućiti otelotvorenje „slobodnoj fantaziji”
Zaključujući opis „belgijske epizode” u Blokovoj biografiji dodajmo da se, po mišljenju Ž. niva, najbolji prevodi Blokovih pesama nisu pojavili u Francuskoj, već u Belgiji.32 Dvanaest Blokovih pesama preveo je belgijski pesnik, akademik rober Vivije 1960. godine. nekima od njih prevodilac je dodao naslov: „Attente” („Предчувствую Тебя. Года проходят ми- мо…”), „Madone” („Ты в поля отошла без возврата…”), „legende” („Потемнели, поблекли залы…”), „A l’ombre” („День поблек, изящный и невинный…”; naslov je Blokov – tako se pesma zvala prilikom prvog objavljivanja), „intimite” („В голубой, далекой спаленке…”), „enterrement” („У берега зеленого на малой могиле…”), „Ville nocturne” („Улица, улица…”), „Aux ecoutes” („Я вышел в ночь, узнать, понять…”), „Automne”
(„Когда в листве сырой и ржавой…”). „očekivanje”, „Madona”, „legenda”, „U senci”, „Blizina”, „Sahrana”, „gradski nokturno”, „Po sluhu”, „jesen”… nisu postojali u originalu, ali su karakteristični kao primer fenomena povratne recepcije – recepcije poezije ruskog simboliste u domovini pesnika „Mlade Belgije”.
Natalija Gryakalova
S ruskog jezika preveo Zorislav Paunković
Časopis Treći program
1 Лит. наследство, т. 92, кн. 2, стр. 198
2 V. o njemu: В. И. Липский, Григорий Силыч Карелин ( – ): Его жизнь и путешествия, Санкт Петербург 1905; takođe: В. Енишерлов, „Семья моей матери…”, Прометей, т. 13, Москва 1983, стр. 268–273.
3 V. na primer: jas elsner and joan-Pau roubies (еd.), Voyages and Visions: Towards
a Cultural History of Travel, london 1999. toj temi posvećen je stručni časopis Journal of Travel Research.
4 V. glavu „Бретонская тема” u studiji V. M. Žirmunskog „Драма Александра Блока ‘Роза и крест’: Литературные источники” (В. M. Жирмунский, Теория литературы. Поэтика. Стилистика, Ленинград 1977, стр. 290–310).
5 ИРЛИ. Ф. 654. Оп. 1. Ед. хр. 401–404.
6 К. Гирц, Интерпретация культур, Москва 2004, стр. 89 (up. Kliford Gerc, Tumačenje kultura, Biblioteka XX vek, Beograd 1998, prevod Slobodanke Glišić).
7 realni komentar uz pesmu i reakcije kritike v.: ПССиП: 3, 811–813 (сост. Н. В. Лощинской).
8 Г. Башляр, Грезы о воздухе: Опыт о воображении движения, Москва 1999.
9 ekfraza u pesmi reprezentuje deo triptiha „Sahrana isusa Hrista” (1508–1511), velikog majstora holandskog slikarstva kventina Masisa. Blok je nabavio reprodukciju slike, uramio je („tokom dana uramio sam Masisovo Odsecanje glave” – beleška u dnevniku od 27. decembra 1911. godine) i obesio je u svom kabinetu; sada je izložena u Muzeju Aleksandra Bloka u Peterburgu. razglednice s putovanja na kojima je luka u Antverpenu i dvojarbolni jedrenjak nalaze se u pomenutim albumima.
10 V. pismo Vl. Pjasta Bloku od 2. juna 1911: Лит. наследство, т. 92, кн. 2, стр. 207.
11 Вл. Пяст, Воспоминания о Блоке. Письма Блока, Санкт Петербург 1923, стр. 98.
12 Vidi V. j. Dettemmerman, De „Bruges-la-Morte” a „Bruges-die-Stile”, ou les avatars sceniques et cinematographiques d’un theme, theatre de toujours. D’Aristote a kalisky. Hommages a Paul Delsemme. Editions de l’Universite, Bruxelles 1983, p. 171–182. Vidi poglavlje „Bruges-la-Morte ou le roman des analogies” u najnovijoj monografiji: W. M. Malinowski, Le roman du Symbolisme (Bourges – Villiers de l’Isle-Adam – Dujardin – Gourmont – Rodenbach), Poznań 2003, str. 171–210. izdvojićemo takođe zbornik novih prevoda: Умственный аквариум: Из поэзии и прозы бельгий- ского символизма, Sankt Peterburg 2003.
13 P. joanne, Belqique et Hollande, Hachette et c°, Paris 1910. kupovina je zabeležena na prvoj stranici: „Alexander Block. Paris Aout 1911”. opis beležaka vidi: Библиотека Блока: 3, 101–102. to je glavni dokument za rekonstrukciju Blokovog kretanja po muzejima u Belgiji i Holandiji i njegovih sklonosti u umetnosti. kao i uvek, s karakterističnom pažnjom registruje ljude koji imaju isto prezime (na istom mestu, str. 102).
14 Лит. наследство. т. 89, стр. 272–273. Dragani – tako Blok naziva životinje. ilustrovani album-vodič po Antverpenskom zoološkom vrtu sa umetnutim u njega planom sačuvao se u Blokovoj biblioteci (Библиотека Блока: 3, № 1255). U zoološkom vrtu je video onaj „aeroplan koji kruži”, koji se pretvorio u metaforu „najave bure” u poslednjoj strofi pesme „Antverpen”. „juče sam umoran sedeo u zoološkom vrtu kraj nilskih konja (ima ih 3). odjednom čujem poznatu buku. Podignem glavu, a Blerio je visoko iznad mene. Drhti i ljulja se, jadnik” (Лит. наследство, т. 89, стр. 274).
15 ИРЛИ. Ф. 654. Оп. 1. Ед. хр. 402. citati u tekstu su iz pisma ženi od 7. septembra (Лит. наследство, т. 89, стр. 274).
16 G. Rodenbach, Bruges la morte, ill. de M. Baldo, Flammarion, Paris s.a. (библиотека ИРЛИ, шифр 94 12/160). V: № 1398. U rubrici „knjige za koje se ne zna gde se nalaze” zabeleženo je izdanje drame „koprena” u elisovom prevodu (Мoskva, Заратустра 1907) (Библиотека Блока: 3, 252).
17 Ж. Роденбах, „Полн. собр. соч”, т. 1, Выше жизни. М. Веселовской, Москва 1911.
18 Vidi L’amitie de St. Mallarme et de G. Rodenbach. Lettres et textes inedits publies par F. Ruchon, Pierre cailler, geneve 1949.
19 M. В. Веселовская, В семье академика. Автобиографические записки, РГАЛИ. Ф. 80. Оп. 4. Ед. хр. 1. Л. 72.
20 na istom mestu, l. 62–63.
21 В. Г-нъ. Новости журнальной и книжной литературы, Слово 1909. 28 фе- вр. № 722.
22 Вл. Гиппиус, Бельгийские пророчества, День 1914. 21 окт. № 286.
23 navedeno u članku M. V. Veselovske „georges rodenbach et les ecrivains russes”. Separat članka poklonjen je Brjusovu s posvetom: „Mnogopoštovanom V. j. Brjusovu kao znak dubokog uvažavanja njegovog talenta. M. Veselovska – 1913” (РГБ. Ф. 386. Книги. № 994). Članak je objavljen u časopisu Le Belgique artistique et litтeraire
s posvetom: „A M-me Rodenbach, la compagne devouee du poete regrette, Georges Rodenbach”. navešćemo još jednu posvetu Brjusovu na knjizi:Жорж Роденбах. Агонии городов. (Брюгге, Остров Вальхерн, Сен-Мало, Гент), Авторизов. пер. М. Веселовской. Пред. Анны Роденбах. М., 1917: „Vrlo poštovanom V. j. Brjusovu s posebnim zadovoljstvom poklanja prevod omiljenog pesnika zahvalna prevoditeljka Marija Veselovska. 1916” (na istom mestu, № 995). Pisma Veselovske Brjusovu v: РГБ. Ф. 386. Карт. 80. Ед. хр. 5.
24 Članak je objavljen u zborniku Mlada Belgija, koji je upoznavao čitaoce sa savremenim belgijskim pesnicima; urednica tog zbornika bila je M. V. Veselovska (Mосква 1906.). U zborniku su bili elisovi prevodi, uključujući 21 rodenbahovu pesmu. Drugi deo knjige Istorija savremenog simbolizma koju je Elis zamislio, trebalo je da bude posvećen francuskom i belgijskom simbolizmu („Simbolizam u Francuskoj i Belgiji. Bodler, Verlen, rodenbah, Malarme, Verharn” [РГБ. Ф. 167. Х. 3]).
25 Članak „Briž u rodenbahovom stvaralaštvu” poslužio je kao predgovor uz piščeva „Sabrana dela” (Ж. Роденбах, Полн. собр. соч, т. 1. Выше жизни, Пер. М. Веселовской, Москва 1911, стр. 9–21).
26 kao nesumnjiv Rodenbahov imitator u književnost je ušao I. Erenburg koji je tada živeo u Parizu. U recenziji na njegovu prvu pesničku zbirku kritičar i. Vojtolovski je primetio: „celu ovu knjigu nazvao bih: ‚Pod rodenbahovim uticajem’” (cit. po: Переписка [В. Брюсова] с И. Г. Эренбургом, Вступ. ст., публ. и комм. Б. Я. Фрезинского, Лит. наследство, т. 98, Валерий Брюсов и его корреспонденты, Москва, 1994, кн. 2, стр. 526).
27 tu epizodu je detaljno istražio i prokomentarisao A. V. lavrov prilikom objavljivanja elisovih pisama Bloku (Лит. наследство, т. 92, кн. 2, стр. 288–290).
28 Туманы [Сборник], Минск 1909, стр. 40–46. o Blokovom poznanstvu s kritičarem i oceni njegovog članka: „Письма к Блоку В. И. Самойло”, сообщ. М. А. Файнберг, Лит. наследство, т. 92, кн. 5, стр. 577–583.
29 Вл. Самойло, нa istom mestu, стр. 58–59. nešto kasnije, 1913. godine, elis, praveći paralelu između Blokove „ženstvene lirike” i katoličkog kulta Madone takođe se poziva na rodenbahov poetski svet.
30 Лит. наследство, т. 89, стр. 274.
