Kim je ljigav, morbidan mladić nezdravih sklonosti sa nezajažljivim apetitom za ekstremnim i senzacionalnim. Njegova majka bavila se prizivanjem duhova i Kim obožava ektoplazmu, kristalne kugle, duhove vodiče i aure. Prosto guta bezbožništvo, neiskazive rituale, bolesne demone ljubavnike, ogavne tajne prenesene gusto ljigavim šapatom, pradrevne ruševne gradove pod ljubičastim nebom, miris neznanih izmeta, mošusni slatkotruli smrad užasne crvene groznice, erogene guke iz kojih curi gnoj na idiotski kikotavom mesu. Ukratko, Kim predstavlja sve ono čega normalnog američkog momka uče da se gnuša. On je zao i ljigav i potajan. Možda bi mu se njegovi gresi mogli oprostiti, ali on je takođe predan subverzivnoj praksi razmišljanja. On je zapravo neizlečivo inteligentan.
Kasnije, kada postane važan igrač, naučiće da se ljudi ne mogu podmititi da ćute o onome što znaju. Oni se podmićuju da stvari uopšte ne saznaju. A ako si inteligentan kao Kim, teško je da neke stvari ne otkriješ. Sad, američkim momcima govore da treba da razmišljaju. Ali samo sačekaj da tvoje mišljenje bude različito od mišljenja tvog šefa ili nastavnika… Otkrićeš da se od tebe ne očekuje da razmišljaš. Život je samo jedan splet laži koje treba da sakriju njegove osnovne mehanizme. Kim se seća nastavnika koji je pred razredom citirao reči: „Ako neku stvar uopšte valja raditi, onda je valja raditi valjano.” „Pa, gospodine, hoću ređi da i obrnuto važi. Ako neku stvar uopšte valja raditi, onda je valja raditi čak i nevalja- no“, rekao je Kim hitro, nadajući se da će impresionirati nastavnika svojom munjevitom inteligencijom. „Mislim, ne možemo svi da budemo kao En Oukli’, ali to ne znači da ne treba da steknemo malo zabave i koristi od pucanja…”
Nastavniku se to nimalo nije dopalo, i sve do kraja polugođa za Kima je izdvajao naglašeni sarkazam, obraćajući mu se kao .našem uvaženom brđaninu i skautu Kada Kim nije mogao da odgovori na pitanje iz istorije, nastavnik ga je upitao: „Da li si ti jedan od onih snažnih, ćutljivih muškaraca?” I pisao je kratke vickaste komentare na marginama Kimo- vih sastava: .Nemoj baš ovoliko loše”, podmuklo podvlačeći pasus koji mu je zasmetao. Na kraju polugođa nastavnik mu je zaključio četvorku, iako je Kim jebeno dobro znao da je zaslužio peticu. Istine radi. Kim je bio načisto truo, skroz naskroz i izgledao je kao ostrvljeni pas i smrdeo je kao tvor, ali je takođe bio najingeniozniji, najradoznaliji, najsnalažljiviji i najinventivniji balavac koji je ikada kročio sa stranica Dečačkog života, i uvek je smišljao bolji način da se nešto uradi od većine drugih. Kim bi prodro do osnovnog korena toga kako je neka sprava konstruisana i zapitao bi se, da li ona svoju namenu obavlja na najjednostavniji i najefikasniji mogući način? Znao je da jednom kada neki proizvod ode u masovnu proizvodnju, poslednja stvar koju proizvođač želi da čuje jeste bolji i jednostavniji proizvod koji je u osnovi drugačiji. A nisu ni zainteresovani za efikasniji, jednostavniji ili bolji proizvod. Njih zanima da zarade novac. Kada je Kim imao petnaest godina otac mu je dozvolio da prestane da ide u školu zato što je tamo bio nesrećan, a drugi dečaci i njihovi roditelji nisu ga podnosili.
„Ne želim tog momka više da vidim u svojoj kući”, kazao je Pukovnik Grinfild. „Izgleda kao ostrvljeni pas.“ „To je leš koji hoda”, kazala je otrovno jedna matrona Sent Luisa. „Dečko je načisto truo skroz naskroz i smrdi kao tvor”, dogmatski je zaključio Sudija Feris.
To je bilo istina. Kada je bio naljućen ili uspaljen ili uzbuđen, Kim bi se jarko zarumeneo, a sa njega bi isparavao oštar požudan životinjski miris. A ponekad bi izgubio kontrolu nad svojim prirodnim potrebama. Tešilo ga je kada je saznao da delimično pripitomljeni vukovi pate od sličnog problema. .To dete nije kako treba”, kazao je g. Kajndhart sa svojom uobičajenom suzdržanošću. Kim je bio najnepopularniji momak u školi, ako ne i u celom Sent Lu- isu.„Ionako nemaju čemu da te nauče”, kazao mu je otac. „Pa šta dalje reći, kad ti je razredni starešina jebeni sveštenik.”
Leta su provodili na farmi, i tokom dana Kim je većinu vremena bio napolju, šetajući, loveći i pecajući. Voleo je rano ujutro da ide u lov na veverice, i obično je u lov išao sa Džerijem Eliso- rom, krivozubim, blago retardiranim dečakom koji je živeo u susedstvu. Džeri je bio sklon napadima, pa je Kim nosio kožom obloženi štapić koji bi gurnuo u Džerijeva usta da bi ga sprečio da pregrize jezik. Kim je uživao da posmatra te napade, jer bi se ponekad Džeriju tokom njih đoka digao pa bi svršio u gaće, a to je bio moćan prizor. A Džeri je imao maznog crnog lovačkog psa. Svi znaju da ne možeš da nađeš veverice ako nemaš psa koji će da laje uz drvo na kome je veverica. Njegov otac imao je bogatu i raznovrsnu biblioteku, i Kim je mnogo vremena provodio čitajući tokom zimskih meseci. Kim je čitao sve u očevoj biblioteci, Šekspira i sve klasike. Dikens nije bio za njega, i nije mogao da podnese ser Valtera Skota. Vitezovi i dame su ga odbijali. Oklop je glomazno i nepraktično sredstvo, viteški okršaji su glupi i zverski, a romantična ljubav je odvratna, nešto kao kult južnjačke ženskosti. Zapazio je da ga se posebno gnušaju samozvani južnjački džentlmeni, vaistinu kužna sorta. Jedan veterinar bi trebalo da sve te južnjačke džentlmene uspava injekcijom, zajedno sa vitezovima i damama, zaključio je on.
Bilo je mnogo knjiga iz medicine, koje je Kim požudno gutao. Voleo je da čita o bolestima, prevrćući im imena po svom jeziku: tabes dorsalis, Fridrihova ataksija, klimaktične buboe… a tek slike! Otrovne ružičaste i zelene i žute i ljubičaste boje kožnih bolesti, kao predmeti u onim katoličkim radnjama koje prodaju male oltare i madone i raspeća i religiozne slike. Bila je neka kožna bolest od koje se koža naduje u crveni plik i možeš da pišeš po njemu. Bilo bi zabavno naći nekog dečaka koji boluje od te bolesti i nacrtati kurčiće svuda po njemu. Kim je mislio da bi možda mogao da studira medicinu i postane doktor, ali dok su mu se bolesti dopadale, bolesne ljude nije voleo. Stalno su se žalili. Bili su džandrljivi i samoživi i dosadni. A pomisao da na svet donosi bebe bila je dovoljna da se čovek skameni. Njegov otac imao je veliku zbirku knjiga o magiji i okultizmu, a Kim je crtao magijske krugove u podrumu i pokušavao da prizove demone. Njegovi omiljeni bili su Bogohulnosti kao što je Humvava, čije lice je masa iznutrica i koji jaše na šaputavom južnom vetru, Pa- zuzu, Gospodar Groznica i Pošasti, i naročito Telala i Lilit, koje upadaju u krevete muškaraca, zato što je ponekad doživljavao vrlo živopisne seksualne noćne posete nadao se da je u pitanju inkubus.* Znao je da je užas od ovih demonskih ljubavnika jedna mračna hrišćanska stvar. U Japanu postoje fantomske kurve poznate kao .gospe lisice”, koje su na visokoj ceni, a čovek koji može da takne gospu lisicu smatra se srećnikom. Bio je uveren da postoje i dečaci-lisci. Takva stvorenja mogla bi da uzmu oblik oba pola.
Jednom je primenio seksualnu magiju protiv Sudije Ferisa, koji je kazao da je Kim načisto truo skroz naskroz i da smrdi kao tvor. Zakucao je za zid fotografiju sudije u prirodnoj veličini, preuzetu sa društvenih strana časopisa, i masturbirao pred njom dok je intonirao stihove iz pesmice koju je naučio od svoje velške dadilje:
Klizni i teturaj (usne mu se savijaju iznad zuba)
Sapleti se i zaleti (oči mu zasvetle iznutra)
Niz stepenice
U zid uletiiiiiiiii.
Kosa mu nakostrešena. Cvili i laje i urliče reč dok štrca po Sudijinoj nozi. A Sudija Feris je zaista pao niz stepenice nekoliko dana kasnije i slomio svoju ramenu kost. Sudija se kleo svakome ko je hteo da ga sluša da je neki žgoljavi, smrdljivi riđi pas nekako ušao kroz prozorče u podrumu i iznenada ga zaskočio na stepenicama, sa najčudnijim osmehom na licu, tako što je ogolio sve zube, obgrlio mu šapama noge i sapleo ga tako da je ovaj pao i ramenom udario u zid u prizemlju.
Niko mu nije verovao, osim Kima, a Kim je znao da je uspeo da projektuje misaonu formu. Ali nije bio previše impresioniran. Sudija je bio mrtav pijan svake večeri i stalno je padao. Magija se Kimu činila kao posao koji čas hoće čas neće. a istine radi, pomalo je i bezvezna. Pištolji i noževi su mnogo pouzdaniji. Čitao je o Hasanu i Sabahu, Starcu sa Planine, Gospodaru Asasina, i bio je fasciniran. Koliko je žudeo da bude posvećen među asasine u jednom potpuno muškom društvu. Sanjao je o Starcu, koji mu se javljao sa belom bradom i bledim plavim očima i kazao mu da ide i ubije Pukovnika Grinfilda, koji je Kimu kazao da izgleda kao ostrvljeni pas.
GRRRRRRRRR… Zgrabiću ga za grkljan kao što kažu da foke čine ako ih dreser maltretira.” (…)
Kim smatra da su ovi zamišljeni putevi u svemir na druge svetove praksa za pravu stvar, kao pucanje u metu. Kao što zatvorenik koji odrađuje svoju doživotnu robiju može da razmišlja jedino o bekstvu, tako se i Kimu podrazumeva da je jedini smisao njegovog života put u svemir. On zna da to ne podrazumeva samo promenu okruženja, već suštinske biološke izmene, kao što je bilo pri prelasku iz vode na kopno. Prvo treba da postoji potencijal za disanje vazduha. A koji je medijum koji korespondira sa vazduhom u kome moramo naučiti da dišemo? Odgovor je Kimu došao u srebrnom blesku… Tišina.
Kim je znao da se nalazi u stanju Zaustavljene Evolucije: Z. E. Ništa manje nije bio stvoren da stagnira u ovom trodimenzionalnom životinjskom obliku nego što je punoglavac stvoren da ostane punoglavac. Vodenjaci i salamanderi imaju škrge u ranoj životnoj fazi. U nekom trenutku odbacuju škrge i izlaze na tlo, ili barem većina njih. Ali ova jedna vrsta salamandera, aksolotl, koji živi u mirnotočnim rečicama Meksika, nikada ne odbacuje škrge. Zašto ne?, upitao se istraživač i ubrizgao aksolotlu injekciju hormona, posle koje je aksolotl odbacio svoje stare škrge i uspuzao se na obećanu zemlju… Možda bi ovo bilo tako jednostavno, maštario je Kim… samo taj hormon stavite u koka-kolu i u rezervoare vode i svi ima da mutiramo ovako ili onako…
Ako stepen smrtnosti bude visok moramo da shvatimo da je Priroda okrutna učiteljica. Nema druge šanse na Kursu Opstanka kod Majke Prirode. Kim zna da je prvi korak u pravcu istraživanja svemira izučavanje ljudskog predmeta imajući na umu biološke izmene koje će Lj. P. učiniti prikladnijim za svemirske uslove i za svemirsko putovanje… Mi smo poput vodenih stvorenja koja gledaju nagore ka zemlji i vazduhu i pitaju se kako će moći da prežive u tom tuđinskom medijumu. Voda u kojoj mi živimo je Vreme. Taj tuđinski medijum koji naziremo izvan vremena je Prostor (Svemir). I to je mesto ka kome idemo. Kim čita svu naučnu fantastiku koja mu padne šaka i zapanjen je otkrićem da u svim tim pisanijima postoji bazična pretpostavka da putovanje u svemir neće uključivati bazične promene.
Gospode, evo ih svetlosnim godinama daleko od Zemlje kako gledaju kriket i bejzbol na svojim Vizija Ekranima (možete li da zamislite kako svoje glupave razbibrige nose svetlosnim godinama u svemir?). Da, gospodine, reče riba, samo ću da gurnem jedan mali akvarijum tamo na tlu i da imam sve što mi treba. Treba nam ionako previše. Za početak tu je pitanje težine. Sirov Lj. P. teži oko 85 kila. Ovaj Lj. P. koji mora da diše, jede, sere, spava, sanja, mora da ima čitavo jedno okruženje esencijalno da omogući njegove trapave životne procese u kapsuli prevezeno zajedno s njim. „Čovek se pita…” Kim prelazi u svoju akademsku rolu, puštajući naočari da mu skliznu niz nos dok izbacuje izanđalu šalu….. Čovek se pita, gospodo, da ovaj Lj. P. nema, možda, jednog slona kao ljubimca esencijalnog za njegovo dobrobi- tije.” Koncept puta u svemir tera ljude da trče kako bi gradili svemirske brodove. Kim značajno podiže prst.
„Razmislite, moje male zemaljske lenčuge, šta to predlažete da se transportuje. Potegao sam pitanje težine. Imamo ovde pri ruci model sa mnogo lakšim telom, zapravo sa telom koje je praktično bez težine. Govorim o astralnom ili snenom telu. Ovaj model nam ukazuje na promene koje moramo da podnesemo. Ja ovde ne govorim o moralnim već o biološkim imperativima, a san nam pruža uvid u stanje kakvo je u svemiru. Nedavno istraživanje ustanovilo je da je sanjanje biološka nužnost. Ako se prekine deo spavanja u kome sanjamo, REM san, subjekat pokazuje sve simptome nesanice, bez obzira na to koliko mu je bilo dopušteno da spava bez snova; razdražljivost, nemir, halucinacije, na kraju koma i smrt.”
Kim vidi san kao vitalnu sponu sa našom biološkom i duhovnom sudbinom u svemiru. Prikraćeni za ovaj dotok vazduha, mi umiremo. Ako hoćeš da ubiješ čoveka ili narod, preseci im snove, onako kako su belci uradili sa Indijancima: ubili im snove, magiju, familijarne duhove.
Kim nikada nije sumnjao u mogućnost života posle smrti ili u postojanje bogova. Zapravo, on namerava da postane bog, da štrcne svoj put do besmrtnosti, da izmisli svoj put, da ispiše svoj put. On ima čitav niz patenata: Karsonsov nož na oprugu, razvijena verzija principa „skakavca”; čaura u kojoj omotač postaje projektil; vazdušni pištolj u kome se vazduh kompresuje malim barutnim punjenjem; magnetski pištolj u kome se propulzija ostvaruje komprimovanjem preokrenutog magnetnog polja. „Kad god budete koristili ovaj luk ja ću biti uz vas”, kazao je zen učitelj gađanja iz luka svojim učenicima i tako stekao jednu dozu besmrtnosti. A besmrtnost pisca treba shvatiti doslovno. Kad god neko čita njegove reči, on je tu uz njega. On živi u svojim čitaocima. Tako da svaki put kad neko prospe creva svom protivniku pomoću mog noža na oprugu ili odseče dve glave u jednom zamahu mojim mačem na oprugu, ja sam tu da pijem krv i osetim miris svežih iznutrica dok ispadaju uz božanstveni sploćkavi zvuk. Ja sam prisutan kada košuljica metka pogodi metu – pravo u stomak… kako ljubak vapaj! A moja sata će svetlucati u očima adolescenata koji škilje kroz dim vatrenog oružja.
Bang! Bang! Bang! Kim smatra da je besmrtnost jedini cilj kome vredi težiti. On zna da to nije nešto što automatski dobijaš zato što veruješ u nekakve gluposti poput hrišćanstva ili islama. To je nešto na čemu moraš da radiš i da se za to boriš, kao i za sve ostalo u ovom ili onom drugom životu.Najproizvoljnija nestabilni i birokratski plan za besmrtnost zacrtali su stari Egipćani. Prvo moraš da budeš mumificiran, a to je bilo vrlo skupoceno, što je besmrtnost učinilo monopolom istinski bogatih. Zatim je trajanje tvoje besmrtnosti u Zapadnim Zemljama u potpunosti zavisilo od trajnog postojanja tvoje mumije. Zato su oni svoje mumije dobro skrivali i stavljali im demone čuvare.
Evo jednog običnog, prosečnog Horusa… Ima dovoljno blagoslova da preživi svoju prvu telesnu smrt. Neće daleko stići. Nema mumiju, nema imena, nema ništa. Šta biva sa takvom propalicom, bezimenom guzicom bez mumije? Pa naravno, demoni će da mu se nakače na prvom kontrolnom punktu. Raskomadaće ga i baciti u ognjenu jamu, gde će dušu potpuno da mu proždru i unište zauvek. Dok će oni drugi, koji imaju čvrste mumije i znaju prava imena da ih došapnu na pravim mestima, otploviti pravo u Zapadne Zemlje.Postoje, naravno, i oni koji će na jedvite jade da se provuku. Njihove mumije nisu u dobro očuvanom stanju. Ove drugorazredne duše prebacuju u trećerazredne usputne hotele odmah iza kontrolnog punkta, gde mogu da sa svojih balkona nanjuše mirise iz pećnica u kojima se spaljuju lešine otpalih. „Vidite ovaj znak?”, reži barmen.CRVLjIVE MUMIJE OVDE NE SLUŽIMO
„Moram ipak da se suočim sa činjenicama… Mojoj mumiji je krenulo nizbrdo.
U startu je to bio jeftin posao… Zaboga, crvi gmižu svuda po njoj… a tek način na koji me je njušio onaj demon čuvar jutros…“ Usputni hoteli…
A evo tebe u tvom luksuznom apartmanu, duboko u Zapadnim Zemljama… ni ti nemaš sigurnost. Neki tvoj nezadovoljni bivši radnik ušunja se u grobnicu i baci ti kiselinu na mumiju… Ili je polije benzinom i zapali dok ni govno od nje ne ostane. „OH… neko se zajebava s mojom mumijom…“
Mumije su sigurne mete. Bez obzira na to ko si, to što može da ti se desi s mumijom jeste košmar svakog faraona: užasni uništavači mumija i pljačkaši grobova, lešinari, poplave, vulkani, zemljotresi. Možda je egiptolog najbolji prijatelj jedne mumije: zatvori je u stakleni sanduk, čuva na stalnoj temperaturi… Ali mumija ti nije sigurna ni u muzeju. Sirene za avionski napad, počinje bombardovanje! „Za ime Raovo, nosite nas u podzemno sklonište”, vrište mumije, bez grla, bez jezika. Svako ko se primi na ovu priču trebalo bi da ode da se njegova mumija pregleda.
Vilijam Barouz
Iz romana Mesto slepih puteva
Preveo sa engleskog Dejan Ognjanović
(Časopis Gradac)
*
En Oukli bila je čuvena streljačica koja je svojom nepogrešivom veštinom pucanja iz vatrenog oružja postala glavna zvezda putujućeg cirkusa Bufalo Bila i prva američka žena superstar. – Prim. prva.
*
Inkubus je muški demon koji pohađa krevete ženskih spavačica. Ipak. imajući u vidu homoseksualne sklonosti pisca i njegovog (autobiografskog) junaka, moguće je da ovde nije u pitanju omaška. Ženski demon koji pohodi muške spavače u snu zove se sukuba. – Prim. prev.
