2. Jul 2009. godine
18:00
Zimbru Stadium, Chişinău
Referee: Gerhard Grobelnik (Austria)
Zimbru (Moldavija) – Okzhetpes (Kazahstan)
1 2
Demerji 48′ Karakulov 72′
Çoňkaýew 74′
Anton Sidorenco je prihvatio, nakon dužeg telefonskog razgovora, da televizija dođe kod njega i snimi prilog pred utakmicu sa kazahstanskom ekipom. Znao je Anton o čemu će govoriti, i znao je da taj novinar nije bez razloga baš njega izabrao iz stare garde. Anton je jedan od rijetkih koji se sjeća vremena kada je Zimbru igrao prvu ligu velikog Sovjetskog Saveza i zna mnogo zanimljivih priča. Pospremio je dnevnu sobu, sa teškoćom premjestio fotelju ispred regala sa knjigama, pomislio, prvo ću da kažem kako su me svi iz kluba zaboravili, ne zovu ni kada su godišnjice, kao da je istorija počela raspadom velike države, a kakva je tek to država bila. Znao je da će ga novinar pitati o sadašnjem rukovodstvu kluba, i da će on sve negativno o njima reći, i kako je moldavski fudbal u lošem stanju, i infrastruktura, i igrački i trenerski kadar, znao je Anton Sidorenco o čemu će da govori tog dana kada se kamere uključe i nije osjećao tremu. Nije znao da će ga novinar pitati da predvidi rezultat, i što je još nevjerovatnije, ko će dati golove. A tek nije mogao ni sanjati da neće pogledati ni jednu sekundu utakmice i to ne zbog toga što će se TV pokvariti ili što će nestati struja. Ne zbog toga.
Eugen Trofi nije slušao starca koji je pričao kako prati fudbal preko štampe i TV-a. Nikada nije ni čuo za njega, niti ga je interesovalo šta starac priča. Snimao je krupni kadar, druga kamera je bila u pokretu, kasnije će se montirati prilog za emisiju. Ali se začudio kada je novinar, nakon što je starac predvidio rezultat i rekao da će biti 2:1 za kazahstanski tim, pitao i ko će dati golove. Starac se zamislio, nasmiješio, rekao, sačekajte da vidim sastave ekipa:
– Za nas će gol dati Demerji, povešćemo, ali će onda za njih…dati golove…Karakulov i Conkajev…
– I sigurni ste da će Zimbru izgubiti? – pitao je novinar.
– Izgubiće, ali će pobijediti u Kazahstanu i proći u narednu rundu – rekao je bivši
fudbaler.
Eugen Trofi je tek tada stvarno pogledao i vidio starca, njegove velike uši i kukast nos i pomislio da li će i njemu kada ostari tako porasti uši. Ako ostarim – sjetio se šta mu je djevojka sinoć rekla – ako tako nastaviš da piješ, ubićeš sebe prije tridesete.
Kada je pao prvi gol Ian Beliuga se nasmijao i rekao prijatelju:
– Baš kao što je stari predvidio!
Ali kada su kazahstanski fudbaleri i to za samo tri minuta preokrenuli rezultat, Ian Beliuga se nije smijao. Okrenuo se prjatelju i rekao mu:
– Ovo je za naslovne strane svih novina.
– Ako se ne promijeni rezultat.
– Neće se promijeniti – rekao je Ian i požurio ka izlazu. Dok je hodao pozvao je kućni broj starog fudbalera. Telefon je zvonio, niko se nije javljao. Možda stari gleda utakmicu, možda slabije čuje pa je pojačao ton – pomislio je Ian Beliuga. U kafani je naručio pivo, sačekao da se utakmica završi i da se ne promijeni rezultat, ponovo zvao starog i ponovo mu se niko nije javio. Ian Beliuga je zatim pozvao urednika i ispričao mu šta se desilo.
Urednik nije mogao da povjeruje i Ian je morao da se zakune i u majku i u vjerenicu. Kada je urednik povjerovao, rekao mu je:
– Ti odmah kreni kod starog, ja šaljem kamermane. Koja je adresa?
Ian Beliuga je zadihan stao pred vrata, koja su se u tom trenutku otvorila, iz stana je izašla žena i zaključala ih.
– Da li je gospodin kod kuće? – pitao je.
Žena ga je pogledala.
– Ko ste vi?
– Novinar, juče smo sa njim razgovarali.
– Na žalost, starac je jutros pao u kupatilu. U bolnici je. Srčani udar. Izgleda da mu je razgovor sa vama bio i poslednji. – rekla je žena, u trenutku zatvorila jedno oko, kao da je namignula, i pritisnula dugme za lift.
Uh, i ja ponekad svašta lupetam! Idem od jednog do drugog, govorim gluposti, šapućem jednoj ženi jedno, drugoj drugo, nerviram se pred njima a u stvari me baš, baš briga. Možda da prestanem sa svim tim. Da angažujem neke druge ljude da sve ove likove provedu kroz prostor i vrijeme, da ih smjeste u neki okvir koji ima i početak i kraj, da ne umiru baš onda kada se saznanje pojavi kao fleš, kao munja, kao, ah. I svi će pisati i svi će dopisivati i tako ćemo se igrati, mi, koji pišemo, igraćemo se sa ovim likovima dok mastila ne ponestane ili dok se sve knjižare ne zatvore, ili dok nam srca kucaju, da, pitanje je koliko ljudi može da nastavlja jednu rečenicu, tako unedogled, ja je započnem, nastavi neko iz Kišinjeva, pa idemo dalje, obilazimo svijet, tako, riječima, i nikada se ne umorimo, predajemo baklju, i eto, to tako može da traje, traje, do kada, do prvog ledenog doba, naravno, ili do eksplozije koja dovodi do druge, zemlja planeta, crna kao ugarak.
Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu
