Its s’acheminerent vers un chateau
immense, au frontispice duquel on
lisait: „Je n’appartiens a tout le monde.
Vous y etiez avant que d’y entrer
et vous y serez encore quand vous
en sortirez.”
Diderot: Jacques le Fataliste et son Maitre (1769)
Buenos Ajres, 1955.
Ime mi je Alehandro Feri. Ratničkih odjeka ima u njemu, ali ni slava ni velika senka Aleksandra Makedonskog – rečenica pripada autoru Mramorja čije mi je prijateljstvo bilo na čast – ne liče na skromnog, sivog čoveka koji beleži ove redove na gornjem spratu jednog hotela u ulici Santjago del Estero, na jugu koji više nije jug. Svakog trenutka ću napuniti sedamdeset i nekoliko godina; i dalje držim časove engleskog malobrojnim učenicima. Iz neodlučnosti ili nemara, ili iz drugih razloga, nisam se oženio i sada sam sam. Ne boli me samoća; dovoljan je napor trpeti sebe samog i sopstvene manije.
Primećujem da starim; nepogrešivi znak je činjenica da me novosti ne zanimaju niti iznenađuju, možda zato što vidim da ničeg suštinski novog u njima nema i da predstavljaju tek stidljiva odstupanja. Kad sam bio mlad, privlačili su me sumraci, predgrađa i nesreća; a sada, jutra usred grada i vedrina. Ne igram se više da sam Hamlet. Učlanio sam se u Konzervativnu stranku i u jedan šahovski klub koji posećujem kao posmatrač, katkad rasejan. Radoznalac može iščačkati na kakvoj zabitoj polici Narodne biblioteke u ulici Meksiko primerak mog Kratkog istraživanja o analitičkom jeziku Džona Vilkinsa, dela koje bi iziskivalo drugo izdanje, ako ništa bar da se isprave ili ublaže mnogobrojne greške. Novi upravnik Biblioteke, kako mi kažu, čovek je od pera koji se posvetio proučavanju starih jezika – kao da današnji nisu dovoljno kržljavi – i demagoškom veličanju jednog zamišljenog Buenos Ajresa iz doba uličnih kavgadžija.
Nikad nisam poželeo da ga upoznam. Stigao sam u ovaj grad 1899. i samo jedanput me je slučaj suočio s kavgadžijom, to jest nekim tipom koga je bio takav glas. U nastavku ću, ako se ukaže prilika, prepričati tu epizodu.
Već sam rekao da sam sam; ima tome dana, sused sa sprata, čuvši me da govorim o Ferminu Egurenu, reče mi da je ovaj preminuo na Istočnom rtu. Smrt tog čoveka, koji svakako nikad nije bio moj prijatelj, zainatila se da me rastuži. Znam da sam sam; na svetu sam jedini čuvar sećanja na to zbivanje, na Kongres, i uspomenu na njega neću moći ni s kim da podelim. Sada sam poslednji kongresist. Istina je da su to i svi ljudi, da nema nijednog bića na ovoj planeti koje to nije, ali ja sam to na drugi način. Znam da jesam; to me čini drukčijim od mojih bezbrojnih sadrugova, sadašnjih i budućih. Istina je da smo se dana 7. februara 1904. zakleli onim što nam je najsvetije da nećemo otkriti – ima li na svetu ičeg svetog, ili ičeg što nije sveto? – povest o Kongresu, ali nije ništa manje tačno ni da je činjenica što ja sada kršim zakletvu takođe deo Kongresa. Izjava je zagonetna, ali može da raspali radoznalost mojih mogućih čitalaca.
U svakom slučaju, zadatak koji sam sebi postavio nije lak. Nikada se nisam bavio, čak ni u vidu pisama, pripovedačkim radom i, što je nesumnjivo još mnogo ozbiljnije, pripovest koju ću zabeležiti neverovatna je. Pero Hosea Fernandeza Irale, nezasluženo zaboravljenog pesnika Mramorja, bilo je predodređeno za ovaj poduhvat, no sad je već kasno. Neću namerno iskrivljavati događaje, ali predosećam da će me lenjost i neveštost uterati u grešku, i ne samo jednu.
Tačni datumi nisu važni. Podsetimo se da sam došao iz Santa Fea, mog rodnog kraja, 1899. Nikada se nisam vratio; srodio sam se s Buenos Ajresom, gradom koji me ne privlači, kao neko ko se srodi sa svojim telom ili sa kakvom starom boljkom. Predviđam, ne preterano zainteresovan, da mi je uskoro mreti; stoga moram da obuzdam svoju naviku da okolišim i da krenem u priču.
Ne menjaju našu bit, ako ikakvu imamo, godine. Pobuda koja će me odvesti jedne večeri na Svetski kongres bila je ista ona zbog koje sam napisao Sudnji čas. Za sirotog momka iz unutrašnjosti biti novinar može značiti romantičarsku sudbinu isto kao što neki siroti momak iz prestonice može zamišljati romantičnom sudbinu gauča ili radnika na seoskom imanju. Ne stidim se što sam hteo da budem novinar čiji mi se jednolični poziv sada čini oveštalim. Sećam se da sam čuo Fernandeza Iralu, svoga sadruga, kako kaže da novinari pišu za zaborav, a da on žudi da piše za pamtivek. Već beše izvajao (glagol je bio u opštoj upotrebi) neke od savršenih soneta koji će se kasnije pojaviti, uz tu i tamo lakše doterivanje, na stranicama Mramorja.
Ne mogu tačno da kažem kada sam prvi put čuo da se pominje Kongres. Možda onog popodneva kada mi je blagajnik isplatio mesečnu platu i kada sam ja, da bih proslavio taj dokaz da me je Buenos Ajres prihvatio, predložio Irali da zajedno ručamo. Ovaj se izvinio pod izgovorom da ne može da izostane sa Kongresa. Odmah sam shvatio da nije mislio na nadmenu zgradu sa kupolom u dnu jedne avenije naseljene Špancima, već na nešto tajnije i važnije. Ljudi su govorili o Kongresu, jedni s otvorenim podsmehom, drugi iz potiha, treći uznemireno ili znatiželjno; svi oni, mislim, s nepoznavanjem. Posle nekoliko subota, Irala me je pozvao da mu se pridružim. Već beše preduzeo, poveri mi, potrebne korake.
Bilo je oko devet ili deset uveče. U tramvaju mi je rekao da se pripremni sastanci održavaju subotom i da je don Alehandro Glenkou, možda podstaknut mojim imenom, već stavio svoj potpis. Uđosmo u Plinaru. Kongresisti, kojih beše negde između petnaest i dvadeset, nalazili su se oko jednog dugačkog stola; ne znam je li bilo podijuma ili mi ga sećanje pridodaje. Istog trenutka prepoznao sam predsednika koga nikad ne bejah video.
Don Alehandro beše gospodin dostojanstvenog izgleda, već zamakao u godine, visokog čela, sivih očiju i riđaste sede brade. Uvek je nosio tamni redengot; obično bi se skrštenih šaka oslanjao na štap. Beše krupan i visok. S njegove leve strane nalazio se mnogo mlađi, takođe riđokos muškarac; ta žestoka boja podsećala je na vatru, a boja brade gospodina Glenkoua na jesenje lišće. S desne strane nalazio se mladić izduženog lica i izuzetno niskog čela obučen kao dendi. Svi su poručili kafu, a poneko i pelinkovac. Moju pažnju prvo je pobudilo prisustvo jedne žene, usamljene među tolikim muškarcima Na drugom kraju stola nalazio se dečak od deset godina u mornarskom odelu koji je ubrzo zaspao. Tu je takođe bio jedan protestantski sveštenik, dva bez sumnje Jevrejina i jedan Crnac sa svilenom maramom i vrlo pripijenom odećom poput onih kicoša sa ćoškova. Ispred Crnca i dečaka stajale su dve šolje čokolade. Ostalih se ne sećam, sem izvesnog gospodina Marsela del Masa, krajnje uglađenog čoveka i prijatnog sagovornika koga nikad više nisam video. Čuvam mutnu i oštećenu fotografiju sa jednog od sastanaka koju neću objaviti jer bi joj odeća iz tog doba, duge kose i brci dali izraz podrugljivosti, čak oskudice, što bi prizor učinilo lažnim. Svaka grupa teži da stvori sopstveni način izražavanja i obrede; Kongres, u kome je za mene oduvek bilo nečeg poput sna, izgleda da je hteo da kongresisti bez žurbe otkrivaju cilj kome je težio, pa čak i imena i prezimena svojih sadrugova. Brzo sam shvatio da je moja obaveza bila da ne postavljam pitanja, pa sam se uzdržao da ispitujem Fernandeza Iralu koji mi ni inače ništa nije rekao. Nisam izostao nijedne subote, no prošlo je dva-tri meseca pre nego što sam shvatio. Od drugog sastanka moj sused je bio Donald Vren, inženjer Južnjačke železnice, koji će mi davati časove engleskog.
Don Alehandro je vrlo malo govorio; ostali mu se nisu obraćali, ali sam osetio da su govorili za njega i tražili njegovo odobravanje. Dovoljan bi bio lagani pokret rukom pa da se tema rasprave promeni. Otkrivao sam malo po malo da riđasti čovek s leve strane ima zanimljivo ime Usukanik. Sećam se njegovog krhkog izgleda, osobine nekih vrlo visokih osoba kojima kao da se od takvog stasa vrti u glavi i kao da se od njega zasvođuju. Njegove bi se šake, sećam se, obično igrale bakarnim kompasom koji bi na trenutke spuštao na sto. Krajem 1914. poginuo je kao pešadinac jednog irskog puka. Onaj koji je uvek zauzimao mesto s desne strane bio je mladić niskog čela, Fermin Eguren, predsednikov sestrić. Ne verujem u metode realizma – ako ih uopšte ima – izveštačene vrste; više volim da jednom valjano otkrijem ono što sam postepeno shvatao. Pre toga želim da podsetim čitaoca na moj ondašnji položaj: bio sam siroti momak iz Kasilde, seljački sin koji je stigao u Buenos Ajres i iznenada se obreo, tako sam to osećao, u samom središtu Buenos Ajresa i možda, ko zna, sveta. Već je pola veka prošlo, a ja i dalje osećam tu prvu zaslepljenost koja zacelo nije bila i poslednja.
Evo činjenica; izneću ih sasvim ukratko. Don Alehandro Glenkou, predsednik, bio je zemljoposednik sa istoka, vlasnik poljskog imanja koje se graničilo sa Brazilom. Njegov otac, rodom iz Aberdina, bacio je oko na ovu zemlju sredinom prošlog veka. Poneo je sa sobom stotinak knjiga, jedinih koje je, usuđujem se da tvrdim, don Alehandro pročitao za svoga života (Govorim o tim raznorodnim knjigama koje sam imao u rukama jer su u jednoj od njih koreni moje pripovesti.) Prvi Glenkou je po svojoj smrti ostavio jednu kćer i jednog sina koji će kasnije biti naš predsednik. Kći se udala za jednog Egurena i postala Ferminova majka. Don Alehandro je nekad stremio poslaničkom mestu, ali su mu politički vrhovi zatvorili vrata Urugvajskog kongresa. Ozlojeđen, čovek je odlučio da osnuje drugi Kongres šireg dometa. Setio se da je pročitao na jednoj od vulkanskih Karlajlovih stranica o sudbini onoga Anakarsisa Klotsa, odanog boginji Razuma, koji je pred trideset i šest stranaca govorio kao „govornik roda ljudskog” na jednoj skupštini u Parizu. Podstaknut njegovim primerom, u don Alehandru se začela misao da organizuje Svetski kongres koji bi predstavljao sve ljude svih naroda. Sedište pripremnih sednica bila je Plinara; čin otvaranja, za koji je predviđen rok od četiri godine, odigrao bi se na imanju don Alehandra. Ovaj, poput tolikih istočnjaka, nije bio Artigasov pobornik, voleo je Buenos Ajres, ali je odlučio da se Kongres sastaje u njegovom rodnom kraju. Zanimljivo je da će se prvobitni rok ispuniti sa gotovo magičnom tačnošću.
U početku smo dobijali dnevnice koje ne behu baš mršave, ali žar kojim smo svi izgarali učinio je da se Fernandez Irala, siromašan koliko i ja, odrekne svoje, a isto učinismo i mi ostali. Ova mera beše blagotvorna jer je poslužila odvajanju kukolja od žita; broj kongresista je opao i ostali smo samo mi verni. Jedina plaćena dužnost bio je posao sekretarice, Nore Erfjord, koja nije imala drugih sredstava za život i čiji je rad bio mukotrpan. Organizovanje nečega što se proteže na celu planetu nije makar kakav poduhvat. Pisma su odlazila i dolazila, kao i telegrami. Stizale su pristupnice iz Perua, Danske i Hindustana. Jedan Bolivijac je ukazao na to da njegova otadžbina nema nijednog izlaza na more i da bi taj nedostatak trebalo da bude tema jedne od prvih rasprava.
Usukanik, pronicljivog uma, primetio je da Kongres podrazumeva jedan problem filozofskog reda. Planirati skupštinu koja predstavlja sve ljude isto je kao odrediti tačan broj platonskih arhetipa, a to je zagonetka kojom se vekovima bave mislilački nemiri. Predložio je, bez daljeg odugovlačenja, da don Alehandro Glenkou predstavlja sve zemljoposednike, ali i istočnjake, i velike preteče, i riđobrade ljude, i one koji sede u foteljama. Nora Erfjord je bila Norvežanka. Da li bi ona predstavljala sekretarice, Norvežanke, ili prosto sve lepe žene? Da li je jedan inženjer dovoljan da predstavlja sve inženjere, čak i one sa Novog Zelanda?
Tada se, mislim, umešao Fermin.
– Feri predstavlja gringose – reče gromoglasno se nasmejavši.
Don Alehandro strogo pogleda i reče smireno:
– Gospodin Feri predstavlja iseljenike čiji rad podiže ovu zemlju.
Nikada Fermin Eguren nije mogao da me očima vidi. Stalno je nešto bivao nadmen: te da je istočnjak, te da ima španske krvi, te da privlači sve žene, te da je odabrao skupog krojača i, nikad neću znati zašto, da je od loze Baskijaca, sveta koji u zapećku istorije nije činio ništa osim što je muzao krave. Jedan najprostiji mogući događaj zapečatio je naše neprijateljstvo. Posle jedne sednice, Eguren je predložio da odemo u ulicu Hunin. Predlog me nije privlačio, ali ga prihvatih kako se ne bih izložio njegovom podsmehu. Otišli smo s Fernandezom Iralom. Po izlasku iz kuće mimoišli smo se s nekim pokrupnijim čovekom. Eguren, izgleda pripit, udari o njega. Ovaj nam prepreči put i reče:
– Ko hoće da izađe, moraće preko ovog noža.
Sećam se čeličnog odseva u mraku trema. Eguren odskoči prestravljen. Ja ne bejah toliko samopouzdan koliko mi je mržnja nadjačala strah. Prinesoh ruku unutrašnjem džepu kao da ću potegnuti oružje i rekoh čvrstim glasom:
– Sredićemo to na ulici.
Nepoznati mi odgovori već promenjenim tonom:
– Takvi mi se muškarci sviđaju. Samo sam hteo da vas iskušam, prijatelju.
Sada se ljubazno smejao.
– To „prijatelju” ste Vi rekli – odvratih mu i izađosmo.
Čovek s nožem uđe u javnu kuću. Posle su mi kazali da se zove Bedemović, ili Zidović, ili tako nekako i da ga bije glas kavgadžije. Kad smo nastavili put, Irala, koji beše zadržao pribranost, potapša me i izjavi napadno:
– Nas trojica, a jedan musketar, „Salve” D’Artanjanu!
Fermin Eguren nikada mi nije oprostio što sam bio svedok njegove slabosti. Osećam da sada, tek sada, počinje priča. Napisane stranice su samo zabeležile uslove koje je slučaj ili sudbina iziskivala da bi se zbio neverovatan događaj, možda jedinstven u čitavom mom životu. Don Alehandro Glenkou je uvek bio u središtu zapleta, ali smo postepeno počeli da primećujemo, ne bez izvesnog zaprepašćenja i uznemirenosti, da je pravi predsednik bio Usukanik. Ova izuzetna ličnost plamtećih brkova laskala je Glenkouu, pa čak i Ferminu Egurenu, i to tako preterano da je moglo da prođe kao šala i ne naruši njegovo dostojanstvo. Glenkou se dičio svojim ogromnim bogatstvom; Usukanik je pogađao da je, ne bi li mu nametnuo neki projekat, bilo dovoljno nagovestiti kako mu je cena pozamašna. U početku je Kongres bio, podozrevam, samo neodređeno ime. Usukanik je stalno predlagao proširenja koja je don Alehandro uvek prihvatao. Bilo je to kao stajati u središtu kruga koji se širi, beskrajno uvećava, sve dalje i dalje. Izjavio je, na primer, da Kongres ne može biti bez priručne biblioteke; Nirenštajn, koji je radio u knjižari, počeo je da nam dobavlja atlase Justusa Pertesa i razne obimne enciklopedije, od Plinijeve, Historia naturalis i Boveovog Speculuma, pa do primamljivih lavirinata (prečitavam ove reči glasom Fernandeza Irale) slavnih francuskih enciklopedista, do Britanike, Pjera Larusa, Brokhausa, Larsena i Montanera i Simona. Sećam se da sam s poštovanjem gladio svilaste tomove neke kineske enciklopedije čiji su mi se znaci, četkicom vešto izvučeni, činili tajanstvenijima od mrlja na leopardovom krznu. Još uvek neću reći kakav im je bio kraj zbog koga, naravno, ne žalim.
Don Alehandro beše zavoleo Fernandeza Iralu i mene, možda zato što smo bili jedini koji nismo pokušavali da mu se ulagujemo. Pozvao nas je da provedemo nekoliko dana na imanju Kaledonija gde su zidari već radili.
Posle duge plovidbe rekom uzvodno i jednog prelaska splavom, kročili smo na drugu stranu u osvit. Onda smo morali da noćivamo po oskudnim bakalnicama i otvaramo i zatvaramo mnoge vratnice na Crnoj oštrici. Putovali smo na zaprežnim kolima; zemlja mi se učinila većom i usamljenijom od one na kojoj sam se rodio. Još pamtim dve slike imanja: onu koju sam zamišljao i onu koju su moje oči na kraju videle. Besmisleno sam pretpostavljao, kao u snu, nemoguću mešavinu santafeanske ravnice i palate Žubor-voda; Kaledonija beše dugačka kuća od ćerpića sa slamenim krovom na dve vode i tremom od opeke. Činilo mi se da je sagrađena za nepogode i dugo trajanje. Gotovo aršin debeli behu grubi zidovi, a vrata uzana. Nikome nije palo na pamet da zasadi drvo. Peklo ju je i prvo i poslednje sunce. Torovi behu kameni; stoke mnoštvo, mršave i rogate; načičkani konjski repovi dosezali su zemlju. Po prvi put osetih vonj tek zaklane životinje. Donesoše kese s tainom; nadzornik mi reče, tek posle nekoliko dana, da u životu nije okusio hleb. Irala upita gde je kupatilo; don Alehandro mu širokim pokretom pokaza na zemlju. Noć beše obasjana mesečinom; izađoh da prošetam i zatekoh ga pod prismotrom jednog nandua.
Vrelina neublažena preko noći bila je neizdržljiva i svi su vapili za svežinom. Sobe behu niske i mnoge i učiniše mi se pustim; dodeliše nam jednu koja je gledala na jug i u kojoj su se nalazila dva kreveta i jedna komoda sa srebrnim lavorom i bokalom. Pod beše zemljan.
Sutradan sam nabasao na bicikl i na tomove Karlajla, pa potražih stranice posvećene govorniku roda ljudskog, Anakarsisu Klotsu koji me je odveo u ono jutro i onu samoću. Posle doručka, istog kao i ručak, don Alehandro nam pokaza radove. Prejahali smo milju preko goleti. Irala, koji je jahao užasno, pretrpeo je nezgodu; nadzornik primeti bez i najmanjeg osmeha:
– Čovek iz Buenos Ajresa baš zna da sjaše.
Iz daljine ugledasmo gradilište. Dvadesetina ljudi beše podigla neku vrstu rasparčanog amfiteatra. Sećam se nekih skela i rešetki kroz koje su se nazirali komadi neba. Više puta htedoh da zapodenem razgovor sa gaučima, ali mi trud ostade bez uspeha. Odnekud su znali da su drukčiji. Za međusobno sporazumevanje škrto su se koristili nekim nosnim brazilsko-španskim. Nesumnjivo im je venama tekla krv Indijanaca i krv Crnaca. Bejahu snažni i niski; na Kaledoniji sam bio visok muškarac što mi se do tada nije desilo. Skoro svi su nosili čiripe, a tek po koji čakšire. Imali su malo ili nimalo zajedničkog sa utučenim likovima Fernandeza ili Rafaela Obligada Pod dejstvom subotnjeg alkohola lako bi se osilili. Ne beše ni jedne žene i nikad ne čuh gitaru.
Više od ovih ljudi s granice zainteresovala me je potpuna promena na don Alehandru. U Buenos Ajresu bio je prijatan i odmeren gospodin; na Kaledoniji strogi gospodar klana, kao i njegovi preci. Nedeljom ujutro čitao je Sveto pismo radnicima koji nisu razumevali ni reči. Jedne večeri nadzornik, mlad momak koji je dužnost nasledio od oca, obavesti nas da su se jedan najamnik i jedan radnik dokačili noževima. Don Alehandro ustade bez preterane žurbe. Ode do kruga, skide oružje koje je obično nosio, dade ga nadzorniku koji mi se učinio preplašen i probi sebi put između sečiva. Istog časa čuh naređenje:
– Bacite noževe, momci.
Jednako mirnim glasom dodade:
– Sad ćete se rukovati i lepo ponašati. Neću ovde nikakvu gužvu.
Obojica poslušaše. Sledećeg dana saznadoh da je don Alehandro otpustio nadzornika.
Osetih kako samoća steže obruč oko mene. Uplaših se da se nikad neću vratiti u Buenos Ajres. Ne znam da li je Fernandez Irala delio ovaj strah sa mnom, ali smo mnogo pričali o Argentini i šta ćemo raditi po povratku. Nedostajali su mi lavovi na jednom ulazu u ulici Huhuj, blizu trga Onse, ili svetlost iz izvesne trgovine neodređene topografije, a ne uobičajena mesta. Uvek sam bio dobar jahač; počeo sam redovno da izjahujem i prevaljujem duge razdaljine. Još se sećam onog arapskog konja koga sam sedlao i koji je sigurno već uginuo. Možda sam neke od večeri ili noći bio i u Brazilu jer granica beše tek crta označena međašima.
Naučio sam da ne brojim dane kad nas, krajem jednog dana istog kao i svi ostali, don Alehandro obavesti:
– Sada ćemo leći. Sutra, po hladovini, krećemo.
Već ploveći niz reku, osetih se tako srećnim da sam bio u stanju da s ljubavlju razmišljam o Kaledoniji.
Obnovili smo subotnje sastanke. Na prvom Usukanik zatraži reč. Kaza, uz uobičajenu retoričku kićenost, da biblioteka Svetskog kongresa ne može da se svede na priručne knjige i da su klasična dela svih naroda na svim jezicima pravo svedočanstvo koje ne možemo da prenebregnemo bez opasnih posledica. Izlaganje je odmah naišlo na odobravanje; Fernandez Irala i doktor Kruz, profesor latinskog, prihvatili su se posla da odaberu neophodne tekstove. Usukanik je već ranije o tome govorio s Nirenštajnom.
U to vreme nije postojao ni jedan jedini Argentinac čija utopija nije bila grad Pariz.
Možda je najnestrpljiviji od svih nas bio Fermin Eguren: odmah iza njega stajao je Fernandez Irala, iz sasvim drugih razloga. Za pesnika Mramorja Pariz je značio Verlena i Lekonta de Lila; za Egurena, bolji produžetak ulice Hunin. Sporazumeo se, podozrevam, s Usukanikom. Ovaj je na narednom sastanku raspravljao o jeziku koji će koristiti kongresisti i o prikladnosti odlaska dva izaslanika u London i Pariz radi pribavljanja dokumentacije. Glumeći nepristrasnost, predložio je prvo moje ime i, posle ovlašnog kolebanja, ime svog prijatelja Egurena Don Alehandro se, kao i uvek, složio.
Mislim da sam napisao da me je Vren, u zamenu za nekoliko časova italijanskog, uveo u proučavanje beskrajnog jezika engleskog. Izostavio je, koliko je to bilo moguće, gramatiku i rečenice pravljene za učenje i uronili smo pravo u poeziju, čiji oblici nalažu sažetost. Moj prvi dodir s jezikom koji će mi ispuniti život bio je dragoceni Stivensonov Rekvijem, zatim su došle balade koje je Persi otkrio besprekornom osamnaestom veku.
Nešto pre odlaska za London upoznao sam zasenjujućeg Svinberna, koji me je doveo u sumnju, kao nekog ko se ogrešio, u pogledu uzvišenosti Iralinih aleksandrinaca. Stigao sam u London početkom januara devetsto druge; sećam se milovanja snega koji nikad ranije nisam video i na čemu bejah zahvalan. Srećom, nije mi dopalo da putujem s Egurenom. Odseo sam u skromnom pansionu iza Britanskog muzeja, čiju ću biblioteku posećivati pre i posle podne u potrazi za jezikom dostojnim Svetskog kongresa.
Nisam zanemario univerzalne jezike; zavirio sam u esperanto – koji Sentimentalni lunar određuje kao „pravičan, jednostavan i ekonomičan – i u volapik koji istražuje sve lingvističke mogućnosti deklinirajući glagole i konjugirajući imenice. Razmotrio sam razloge za i protiv oživljavanja latinskog za kojim žal ne prestaje ni posle toliko vekova.
Takođe sam se zadržao u ispitivanju analitičkog jezika Džona Vilkinsa, u kome je definicija svake reči sadržana u slovima koja je obrazuju. Tu, pod visokom kupolom čitaonice, upoznao sam Beatris.
Ovo je opšta povest o Svetskom kongresu, ne o Alehandru Feriju, meni, no prva obuhvata drugu, kao i sve ostale. Beatris je bila visoka, vitka, pravilnih crta i ruse kose koja me je mogla podsetiti, a nikada nije, na povijenog Usukanika. Još ne beše napunila dvadesetu. Napustila je jednu od severnih grofovija da bi postala student književnosti na univerzitetu. Bila je, kao i ja, skromnog porekla. Biti od italijanske loze u Buenos Ajresu je još uvek bilo nedostatak; u Londonu sam otkrio da je to za mnoge bila romantična osobina. Trebalo je samo nekoliko večeri da postanemo ljubavnici; zaprosio sam je, ali Beatris Frost, kao i Nora Erfjord, beše odana veri koju je propovedao Ibzen i ne htede da se veže ni za koga. Iz njenih usta rodila se reč koju se ne usuđujem da izgovorim. O noći, o zajednička i blažena tmino, o ljubavi što protičeš u senci poput tajnovite reke, o časku sreće u kome je svako od nas onaj drugi, o nevina i prečista srećo, o sjedinjenje u kome smo se gubili da bismo se izgubili potom u snu, o prvi osviti dana i o meni koji je posmatram.
Na surovoj brazilskoj granici progonila me je nostalgija; ali ne i u crvenom lavirintu Londona koji mi je toliko toga pružio. Uprkos izgovorima koje sam kovao da odložim povratak, morao sam se vratiti krajem godine; proslavili smo Božić zajedno. Obećao sam joj da će je don Alehandro pozvati kao učesnika na Kongresu; odvratila mi je neodređeno da bi je interesovalo da obiđe južnu poluloptu i da se jedan njen rođak, zubar, nastanio u Tasmaniji. Beatris nije htela da dođe na pristanište; opraštanja su za nju bila izveštačena, bezumna zabava nesreće, a ona je prezirala izveštačenost. Pozdravili smo se u biblioteci gde smo se i upoznali one druge zime. Ja sam kukavica; nisam joj dao svoju adresu da bih izbegao teskobno iščekivanje pisama.
Primetio sam da povraci traju kraće nego dolasci, ali mi je prelaženje Atlantika, nabijeno uspomenama i strepnjama, izgledalo vrlo dugo. Ništa me nije toliko bolelo kao pomisao da će uporedo sa mojim životom Beatris živeti svoj, iz časa u čas i iz noći u noć. Napisao sam pismo od mnogo stranica koje iscepah kad smo uplovili u Montevideo. Stigoh u otadžbinu jednog četvrtka; Irala me je čekao na doku. Vratio sam se u svoj stan u ulici Čile; taj i sledeći dan proveli smo u priči i šetnji. Hteo sam da se vratim Buenos Ajresu. Saznanje da je Fermin Eguren u Parizu bilo je pravo olakšanje; činjenica da sam se vratio pre njega ublažiće nekako moje dugo odsustvo.
Irali se cepalo srce. Fermin je u Evropi rasipao preterane sume i već više puta se oglušio o naredbu da se smesta vrati. To se moglo predvideti. Više su me uznemirile druge vesti; Usukanik se, uprkos Iralinom i Kruzovom protivljenju, pozvao na Plinija mlađeg po kome u svakoj, i najlošijoj knjizi ima nečeg dobrog i predložio je bezrezervnu kupovinu zbirki Štampe tri hiljade četiri stotine primeraka Don Kihota različitih formata, Balmesovog epistolarijuma, univerzitetskih teza, računa, biltena i pozorišnih programa.
Sve su to svedočanstva, rekao je. Nirenštajn ga je podržao; don Alehandro se „posle tri gromoglasne subote” saglasio sa predlogom. Nora Erfjord je napustila posao sekretarice; zamenjivao ju je novi član, Karlinski, Usukanikovo oruđe. Sada su se ređali prekomerni paketi, bez kataloga i kartica, u prostorijama u dnu i u podrumu don Alehandrove kućerine. Početkom jula Irala je proveo nedelju dana na Kaledoniji; zidari su prekinuli radove. Nadzornik, kad su ga pitali, objasni da je tako naložio gazda i da ono čega vreme ima na pretek jesu dani.
U Londonu bejah sastavio jedan izveštaj koji ovde nije vredan pomena; u petak sam otišao da pozdravim don Alehandra i da mu predam svoj tekst. Fernandez Irala je pošao sa mnom. Beše večernji čas i čovek iz pampe je ulazio u kuću. Pred kapijom u ulici Alsina čekala su kola sa tri konja. Sećam se povijenih ljudi koji su istovaravali teret u zadnjem dvorištu; Usukanik im je odsečno izdavao naređenja.
Tu bejahu, kao da su nešto predosećali, Nora Erfjord i Nirenštajn i Kruz i Donald Bren i još jedan ili dva kongresista. Nora me je zagrlila i poljubila i taj zagrljaj i poljubac me podsetiše na nekog drugog. Crnac, dobričina i blažen, poljubi me u ruku.
U jednoj od soba beše otvoren četvrtasti podrumski poklopac; nekoliko drvenih stepenika gubilo se u senci.
Iznenada začusmo korake. Pre nego što sam ga video, znao sam da to ulazi don Alehandro. Gotovo trčeći, stiže.
Glas mu beše drukčiji; nije to bio glas staloženog gospodina koji je predsedavao na našim subotama, niti feudalnog zemljoposednika koji nije dozvoljavao obračune noževima i koji je svojim gaučima propovedao božiju reč, ali je bio sličan ovom poslednjem.
Ne gledajući nikoga, zapovedi:
– Počnite da vadite sve što tamo dole stoji nagomilano. Da ne ostane ni jedna knjiga u podrumu.
Posao je trajao skoro sat vremena. Naređali smo u zemljanom dvorištu najveću kamaru ikad viđenu. Svi smo dolazili i odlazili; jedini koji se nije ni pomerio beše don Alehandro.
Zatim usledi naređenje:
– Sad tu hrpu zapalite.
Usukanik beše vrlo bled. Nirenštajn uspe da promrmlja:
– Svetski kongres ne može bez ovih dragocenih priručnika koje sam odabrao s toliko ljubavi.
– Svetski kongres? – reče don Alehandro. Nasmeja se podrugljivo, a ja ga nikad pre ne bejah čuo da se smeje.
Ima nekog tajanstvenog zadovoljstva u uništavanju; plamen je pucketao, blistav, a mi se zbismo uza zidove ili po sobama. Noć, pepeo i miris na paljevinu ostadoše u dvorištu. Sećam se nekih zalutalih, spasenih listova kako se bele na zemlji. Nora Erfjord, koja je gajila prema don Alehandru onu vrstu ljubavi koju obično gaje mlade žene prema starijim muškarcima, reče ne razumevajući:
– Don Alehandro zna šta radi.
Irala, veran književnosti, pokuša da nešto sroči:
– Svakih nekoliko vekova treba spaliti Aleksandrijsku biblioteku.
Onda nas stiže otkrovenje:
– Četiri godine mi je trebalo da shvatim ovo što ću vam sada reći. Poduhvat koji smo preduzeli tako je opsežan da obuhvata – to sada znam – ceo svet. I ne čini ga nekoliko brbljivih smetenjaka u ropskim kletima nekog imanja u nedođiji. Svetski kongres je počeo sa prvim trenutkom postojanja sveta i opstaće i kad mi budemo prah. Ne postoji mesto na kome ga nema. Kongres su knjige koje smo upravo spalili. Kongres su Kaledonjani koji proteraše legije svih Cezara. Kongres je Jov na đubrištu i Hristos na krstu. Kongres je onaj momak koji nije ni za šta i traći moje imanje na bludnice.
Ne mogadoh da se suzdržim, nego ga prekinuh:
– Don Alehandro, i ja snosim krivicu. Već sam imao gotov izveštaj koji Vam evo donosim, a zadržao sam se u Engleskoj trošeći Vaš novac zbog ljubavi prema jednoj ženi.
Don Alehandro nastavi:
– Pretpostavljao sam ja to, Feri. Kongres su moji bikovi. Kongres su bikovi koje sam prodao i milje zemlje koje više nisu moje.
Podiže se jedan preneraženi glas; pripadao je Usukaniku.
– Nećete nam valjda reći da ste prodali Kaledoniju?
Don Alehandro odgovori mirno:
– Da, prodao sam je. Nemam više ni pedlja zemlje, ali me moja propast ne boli jer sad razumem. Možda se više nećemo videti jer nismo potrebni Kongresu, ali ćemo ovu poslednju noć izaći svi da gledamo Kongres. Beše opijen pobedom. Preplaviše nas njegova čvrstina i njegova vera. Niko ni na tren nije pomislio da je lud.
Na trgu smo uzeli jedna otvorena kola. Ja se smestih na gornjem sedištu, do kočijaša, i don Alehandro zapovedi:
– Majstore, pođimo kroz grad. Vozite nas kud hoćete.
Crnac, koji se popeo na papučicu, neprestano se osmehivao. Nikad mi neće biti jasno da li je išta razumeo.
Reči su simboli koji pretpostavljaju zajedničko sećanje. Ono o kome sada želim da pričam jeste samo moje; oni koji su ga delili sa mnom već su pomrli. Mističari prizivaju ružu, poljubac, pticu koja je sveptica, sunce u kome su sve zvezde i sunce, krčag vina, vrt ili ljubavni čin. Od svih tih metafora nijedna mi ne koristi za dugu, razdraganu noć koja nas je spustila, umorne i srećne, na prag zore. Gotovo da nismo govorili dok su točkovi i kopita odzvanjali po kamenju. Pred svitanje, kraj neke tamne i omanje vode koja možda beše Maldonado, a možda Rijačuelo, visoki glas Nore Erfjord zapeva baladu Patrika Spensa, a don Alehandro je pratio izgovorivši nekoliko stihova tihim glasom, u raskorak.
Engleske reči ne prizvaše mi sliku Beatris. Za mojim leđima Usukanik promrmlja:
– Hteo sam da počinim zlo, a činim dobro.
Nešto od onoga što smo nazreli traje – crvenkasti bedem, Rekolete, žuti bedem zatvora, nekoliko ljudi koji su igrali na jednom nezarubljenom ćošku, neko dvorište popločano kao šah i ograđeno, vozne rampe, moja kuća, jedna pijaca, neprozirna i vlažna noć – ali nijedna od ovih nepostojanih stvari, koje možda i ne behu baš te, nije važna. Važan je osećaj da je naš plan kome smo se više puta smejali postojao u zbilji i tajnosti i da je bio univerzum i mi. Ne nadajući se preterano, godinama sam tragao za ukusom te noći; katkad bih poverovao da sam je povratio muzikom, ljubavlju, zamagljenim sećanjem, ali se nije vratila, sem jednog jedinog praskozorja u snu. Kad smo se zakleli da nikome ništa ne kažemo, već je bila subota ujutro.
Nisam video više nikoga od njih, izuzev Irale. Nikada nismo pominjali tu povest; svaka naša reč bila bi svetogrđe. Godine 1914, don Alehander Glenkou je umro i sahranjen je u Montevideu. Irala beše umro godinu dana ranije. Sa Nirenštajnom sam se jednom sreo u ulici Lima i napravili smo se da se nismo videli.
Horhe Luis Borhes
