Pošli smo da ovladamo Košurom. To je kota 787, na levoj obali Sutjeske, više Popovog Mosta. Ko drži Košur vlada Tjentištem, ima u rukama komunikaciju Foča—Gacko, obezbeđuje prolaz iz Tjentišta za Vrbrticu, Zelengoru i Miljevinu. Otuda za dalji pokret naših jedinica prema istočnoj Bosni, i za izvlačenje iz obruča koji se sve više zatvorio i stezao, tolika važnost ovog položaja. Doduše, bataljonu taj značalj Košura nije naglašen i štab bataljona je na Košur gledao kao i na svaki drugi položaj. Ako može da se bez većih žrtava uzme i održi — dobro je. A ako ne može, nema neke krupnije štete. Kota kao i svaka druga kota, razmišljali smo, ako je moguće ovladaš njome, a ako ne — ima i drugih kota! I raspoloženju boraca je odgovarao pokret. Išlo se na novi teren, a sekcija je pokazivala da na tom terenu ima naselja. Znači, biće i hrane. To nije mala stvar posle Šćepan-Polja i Vučeva.
Znali smo i to da ćemo u Suhoj naići na 1. bataljon, da je naš 4. negde na padinama Vučeva s desne strane Sutjeske. Vreme lepo i sunčano. Sve u svemu, skoro da se veselo krenulo. Svaki pokret sa terena Vučeva činio nam se boljim rešenjem nego i dalje ostati na njemu.
Preko Sutjeske je tada postojao drveni most u dosta dobrom stanju. Prešli smo ga i izbili na put Foča — Gacko. Njime bi trebalo ići do Tjentišta, a odatle skrenuti ka Košuru. Put ravan, valjan i širok, lako je po njemu kretati se. Sunce je peklo a visoko drveće pružilo grane gotovo preko puta, pa se ide kao kroz zeleni tunel. Zdesna nam je Sutjeska, u to vreme sasvim bistra i dosta mala, a s leva se dižu padine Ozrena. Gotovo na izlazu iz klisure naiđosmo na četu 1. bataljona. S njom je Javo Stamatović, zamenik komesara bataljona. Četa izviđa prema Tjentištu. Na pitanje ima li koga na daljem pravcu našeg kretanja, odgovoriše nam da se u Tjentištu sve do maločas odmarala poveća grupa Nemaca sa komorom. Čak su se kupali i sunčali, a sada se spremaju da krenu u klisuru Sutjeske. Po svemu sudeći, Nemci ne znaju za prisustvo naših snaga u klisuri. Četa 1. bataljona se sprema da im postavi zasedu, ali, s obzirom na mali broj ljudi u četi, a veliki broj Nemaca, predlažu da ih ojačamo jednom našom četom. Pristajemo. Svejedno nam je tukli ovde Nemce ili na drugom mes tu. A ovde je baš pogodan teren, odgovara nam, ii akcija se može vrlo .uispešno izvesti. Naravno, prisustvo Nemaca na Tjentištu sprečava nas da preko njega, i lakšim terenom, izbijemo na Košur. Moramo da krenemo uz padine Ozrena, besputicom, vrlo strmim terenom kroz šumu i kamenjar.
Teško se penjemo. Velika je vrućina, a borci gladni i zamoreni dugim spuštanjem sa Vučeva. Trebalo se uz Ozren peti do visine Košura, a onda skrenuti desno. Nismo daleko odmakli, a dole na putu poče borba. Odjekuje Sutjeska od bombi i puškomit ral jeza. Nemoi su upali u zasedu i sad ih naši likvidiraju. Kad oceniismo da smo se dovoljno ispeli, izidosmo iz šume, ugledasmo Košur koji nam je služio kao orijentaciona tačka.
Teren više nije kamenit, naiđosmo na prve proplanke, valjda nekadašnje livade, pašnjake i njive. Puno je blagih prevoja, kosa i uvala sa manjim i većim potočićima koji žure prema Sutjesci. Kad smo na prevoju vidimo Košur, pa ga izgubismo u uvalama, i stalno tako. Trava bujna i negažena, sve čisto i nedirnuto u svojoj lepoti, tišini i miru. Kao da miko ne živi u blizini. Javlja se sumnja da nismo pogrešili, jer na karti se vide kuće i trebalo bi da je tu negde selo ispred nas, da se već nailazi na ljude na poslu, da odjekuje zvonce na ovcama, da se dim probija kroz krovove kuća. Ništa od svega. Samo proplanoi sve češći i veći, šuma se sve više kida, ali Košur kao da nam se ne približava. Deluje mimo, gotovo uspavano. To je breg na kraju jedne kose, zaobljen do pred vrh, a onda zasečen. Sitno retko žbunje po padini prema Popovom Mostu, a tu i tamo poneko veće kvrgavo drvo. Na samom vrhu ima nešto više visokog drveća, ali, sve u svemu, jako ružno debije. Liči na neku ćelavu glavu po čijem temenu se podigao retki pramen dugačkih dlaka.
Izlazeći iz jedne uvale, neko od boraca viknu:
— Eno nemačke kolone, penje se na Košur!
I zaista, dugačak niz zelenkastih uniformi žuri od Popovog Mosta da se što pre dohvati vrha. Svaki od nas za sebe ocenjuje čije su šanse veće, naše ili nemačke, ko će pre sHići. Pred nama su još mnogi prevoji i uvale, možda smo i čitav kilometar daleko, a Nemcima nije ostalo više od koju stotinu metara. Očigledno, zaseda 1. bataljuna i napad na njihovu kolonu u Sut ješci bio im je siguran znak o našem prisustvu i na levoj obali Sutjeske. Da bi mogli ostati na Popovom Mostu, morali su hitno izaći na Košur. Oni su odmorni, a put im je kraći nego nama. Ipak, žurimo, sve u nadi da nas neće preteći. Oči su nam prikovane za nemačku kolonu, te skoro ne primetismo selo pred nama.
Selo, ali bivše. Sad ga više nema. Popaljeno je i uništeno, samo goli zidovi štrče u nebo. I trava je već izrasla među zidinama. Čitava slika sablasno deluje. Jasno nam je: radi se o muslimanskom selu i četničkom pirovanju.
Izbismo na put ispod sela. Nešto je širi i kamenit, ali i on je već zarastao u travu. To je onaj put koji od Tjentišta vodi prema Vrbnici i kojim je trebalo da i mi idemo da je bilo moguće preko Tjentišta.
Sad već više ne mora da se ide u koloni po jedan. Taj deo puta je okrenut prema Košum i Nemoi su već na njemu. Plrimetili su našu kolonu, brzo namestili mitraljeze i počeše da tuku. Doduše nešto prebacuju, ali biju dugim rafalima. Dobij a se utisak da se od rafala stvara čelična zavesa koja bi, ako bi se uspravno išlo, zakačila glave. Instinktivno, svako se povija da ne dohvati do zavese i žuri da što pre pređe ovaj prostor i zamakne za kosu na kraju sela.
Iza sela je poveći šumarak i put se, više njega, blago spušta u dolinu, a onda opet penje na Košur. Ova strana doline prema selu je nekad bila obrađivana, a sad je pokrivena travom. Po drugoj strani kose je retko drveće sa crvenkastim peskom. Ova padina je bez trave i ispresecana vododerinama. Izlazeći na kosu prema dolini, obuhvatih je pogledom, kao i drugu stranu doline. Samo manji deo kose preko doline još je grejalo sunce, sve ostalo je već bilo u senci. Onda mi sinu čudna misao. Za momenat, možda ni čitavu sekundu, gledao sam kosu prema sebi, ne verujući očima. Učini mi se kao da sam video jedan breg prema mojoj kući, u seliu pred zalazak sunca. Neverovatna sličnost. Zastao bih da gledam, da se sećam sela i detinjstva, da obnavljam uspomene, ali misao koja se kao munja pojavila isto tako brzo nestade. Nije vreme za to. Uspomene i sećanja treba potisnuti. Sad je rat, mučan i težak.
Onako u pokretu, možda prebrzo, odlučismo da će jedna naša četa moći da očisti i kosu da zbaci Nemce sa Kosura. Sa četom pođe Milorad Dostanić, zamenilk komesara bataljona. Mi ostali: Dragoslav Čekić, Rađivoje Ćuslović i ja posedasmo na jednoj uzvišici, odakle smo mogli pratiti nastupanje čete. Čim pređe dolinu, četa se razvi u strelce i (krenu uz kosu. Izgleda da se sa nemačkih položaja videlo i mesto na ikome smo sedeli. Na to nismo ni obraćali pažnju. Ćutali smo i pratili nastupanje čete, ali u jednom trenutku zapraši se zemlja među nama. Očigledno od nemačkih zrna nama namenjenih. Ovaj put su promašili za dlaku, što se kaže. Nemački snajper uzeo nas je na nišan. Morali smo da se sklonimo, jer za Ibežainje nije bilo vremena. Trenutno, kao po komandi, sva trojica smio polegli po zemlji i nekoliko trenutaka ostali nepokretni. Izgleda ida je to prevarilo snajpera, i on više nije gađao. A onda, jedan po ijedan, u nekoliko skokova napustili smo ovo mesto.
Za to vreme je naša četa jurišala.
Tako su počele borbe i na levoj obali Sutjeske.
Sunce ugasnu i izgubi se negde u bosanskim brdima. Noć krenu iz šuma i dolina. Iščezoše zgarišta Krekova, nestade Košur u tami. Dobismo prve dzveštaje. Naša četa ne može da zbaci Nemce sa Košura i traži pojačanje. Ubaaismo prvo jedan, a onda i drugi vod 3. čete. I opet ništa. Kota 787 ostade tvrd orah.
U prvi mrak dovedoše nam jednog ranjenog Nemca. Stajao je sada pred nama, (dobro obučen, uhranjen i crven u licu. Čekić škrgutom zubima, prostreli ga pogledom i krenu prema njemu. Nemac, očigledno preplašen, uzmahnu glavom i naglo ustuknu. Natucajući nemački, upitasmo ga odakle je.
— Aus Miinihen… Minhen — ubrza Nemac.
Pomislih: ovo je jedan od »čiste rase«. Eto, on od Miinhena došao je da, u ime te iste »čiste rase«, pravi zgarišta, podiže vešala, parni koncentracione logore i da uništava milione drugih ljudi.
— Sklonite ga! — reče Čekić.
Noć odmiče. Čekamo konačne izveštaje. Pokušavamo da razgovaramo o čemu bilo, samo da vreme prođe. Ipak pažljivo pratimo svaki glas, svaki rafal, skoro svaki šum sa Košura. Po svim tim glasovima ocenjujemo šta se (tamo odigrava. Stiže i nov izveštaj. Jedan drug iz 2. čete poginuo, nekoliko ranjeno. Uskoro jednog donese. »Ko je«, više očima nego glasom pitamo. Iva Konstantinović iz 2. čete ranjen je u stomak. Eto, ramiše nam teško i smrtonosno i tog tihog i dobrog beogradskog studenta Ivu.
— Ivo, kako ti je?
— Eto, ranjen sam — odgovara jedva čujno.
— Proći će Ivo, izlečićeš se. Lepo ćemo te previti, pa ćeš ujutru u bolnicu i opet ćeš nam doći.
— Drugovi — šapuće Iva — nemojte me zaboraviti, ja znam da ću umreti. Nije to tako teško, znam zašta život dajem… Ja sam i pošao da se borim.
Njegov glas postaje sve tiši, skoro se ne čuje. Onda opet nastavlja.
— Da vas zamolim nešto, drugovi!
Pa kao da se boji da će zaboraviti misao, ili da će ga nešto sprečiti da je izrekne do kraja, žuri da još nešto kaže.
— Imam sestru, drugovi, i kad se vratite u Srbiju recite joj da sam je mnogo voleo!
Previše je tužno gledati druga koji uskoro treba da umre, a nikako ne može da mu se pomogne. Okrećem glavu u stranu, kao da se i u mraku mogu videti suze u očima.
Vraćaju se obe čete sa Dostanićem.
U štabu bataljona dugo smo raspravljali o neuspelom napadu. Osvanuo je 30. maj. Nebo bez jednog oblačka, sve blešti od sunca i rase. Može mirnije da se posmatra teren na kome smo. Puno je cveća i zelenila. Sve čisto i lepo, ali svuda vlada neka skoro stravična tišina. Ni ptica da zacvrkuće, niti se čuje onaj tihi žamor hiljada insekata. Kao da ničeg živog nema. Kao da je čitav životinjski svet iznenađen našim prisustvom i borbom, pa zanemeo i ne može da se snađe.
Već je 24 časa kalko smo bez ikalkve hrane, a pošli smo i bez komore i već se čuju pitanja: »Sta je sa komorom«. »Poslaćemo joj vezu, samo ako ima štogod da donesu, jer juče ništa nije ostalo, a i gde bi se šta našlo na golom Vučevu«, razmišljamo u sebi. Pa ipak, neka neugasiva nada još tinja u nama da će se nešto moći da donese, pronađe.
Pošto smo zanoćili na livadi okrenutoj Košuru, bataljon mora da se razmesti na manje vidna mesta. Ranjenike treba nositi u bolnicu, a nemamo čime nosila da napravimo. Zato odabiramo jače drugove da ih nose na leđima. Javio se i Dostanić. On bi pokušao i da uhvati vezu i sa komorom. Čekić i ja obilazimo čete. Svaka je smeštena posebno. Tu je i 1. četa koja je bila ostala da pojača zasedu 1. bataljona. Imala je i ona ranjenike. Zaseda je potpuno uspela, malo se ko izvukao od čitave nemačke kolone. Bilo je i plena.
U ovakvim situacijama, kao po nekom pravilu, borci se uvek na isti način ponašaju. Neko čisti oružje, malo dalje grupa boraca, pribijenih jedni uz druge, spava. Jedna grupa nešto tiho priča i smeje se. Možda govore o Boračkim jezerima kada su, u čitavoj ofanzivi, pręterali u »pikiranju«, pa je ceo bataljon dobio oštar prekor. Ovde moraju biti drukčiji, jer nigde kuće dokle dopire pogled. Steva i Pule i još neki skinuli košulje i pregledaju svaki šav. Čudan je taj Steva. Slavonski partizan, u naš bataljon je došao u početku četvrte ofanzive. Bio je na nekom oficirskom kursu pri Vrhovnom štabu, pa i njih uhvatila ofamziva. Nije mogao više da se vrati u svoju Slavoniju. Krupan, jak, crven u licu, odličan borac, ali nenavikao na glad. Ako igde ima kuća, ne bira načina da dođe do hrane. Pule mu je sličan, i brzo su se sprijateljili. Sad sigurno zavaravaju stomake pretresanjem uspomena. Nailazimo na 3. četu. Perica Gračanin, dobro raspoložen kao i uvek, izlazi i raportira. To je njegova navika, uvek se drži vojnički i disciplinovano. A to isto traži i od boraca. Nekad hoće i da vikne, da potera, ali na takav način da to ni kod koga ne izaziva zlovolju. Među najhrabrijima, on je i kad treba krenuti u napad uvek među prvima. Poznaje skoro svakog borca i zna u kom momentu koga treba podstaći. Ljudi ga vole, a i sastav čete mu je dobar…
Ovde se najviše zadržasmo. Govorili smo malo i o borbi prošle noći. Očekivali smo da ćemo uspeti da Nemce sa Košura potisnemo — a ono ništa. Taman da krenemo, kad osmatrač viknu: »Avion«.
Najpre se ču buka motora, a zatim, iza Ozrena, više nas, izbi čitava eskadrila. Obilazi nas nemačka avijacija. Posle noćašnje borbe dolaze im u pomoć i avioni. Po već utvrđenom redu, napraviše nekoliko krugova, a zatim iz njihovih utroba poleteše bombe. Fi-ju-uu! Fi-ju-u-u! Bap… bap! Ne naneše nam nikakve štete, čak ni blizu nas ne eksplodiraše, već nekud dole, po potocima, daleko od nas. Nekako se čovek na sve navikao, pa i na bombardovanje iz aviona.
Dostanić se beše vratio. Sunce pripeklo i među ovim planinama. Potražismo još bolju hladovinu, bar toga ovde može da se nađe. Razgovaramo o predstojećem napadu, moramo još da se okušamo sa Nemckna, večeras ide ceo bataljon, Čekić i ja. Dostanić i Radivoje su slobodni. Po planu, 3. četa, Peričina, kretala bi se sa mnom kosom, direktno prema Košiuru, 2. da se što više zabaci levo, a 1. desno uz kosu. Treća četa bi se prvo susrela sa Nemcima, počela borbu, na sebe bi privukla pažnju i sve snage neprijatelja, a u tom momentu Nemci bi bili iznenađeni bočnim udarima. Tako će ih uhvaltiti u klešta, zbuniti i zbrisati sa Košura.
Ovakvom planu ni Dostanić nije imao šta da prigovori. Zbog toga smo ga malo zadirkivali, jer se on često u koncepcijama od Čekića i mene razlikovao. Uvek je imao svoje ideje. Ovoga puta nije imao primedbi.
Da nam vreme brže prođe, da ne mislimo samo na glad, pokušavamo da razgovaramo o svetskoj situaciji. Ali, brzo se ipak vraćamo na bataljon i opet na hranu. Isprobali smo srijemušu, bukov žir i puževe, ali… srijemuša nema prijatan ukus, pogotovu bez soli. Bukov žir je previše opor, teško se žvaće, još teže guta. Puževa nema dovoljno.
Dostanića smo svi u štabu voleli. Čekić ga je zvao Belov, valjda zbog plave, skoro bele kose. Čekić je imao naviku da dosta priča, a Dostanić je sa zadovoljstvom slušao Cekićeva pričanja.
Dođe i veće. Ćete se pripremaju. Oružje je spremno. Pred polazak bataljon se postroji. Čekić govori, pa onda i ja. Čekić završava:
— Noćas Košur mora biti naš, drugovi!
Čini mi se da smo preko predviđanja dugo išli dok se ne popesmo na kosu prema Košuru. Jedino vreme ceo bataljon je išao kosom, a onda prema rasporedu, svaka četa krete svojim pravcem. Preko dana nismo imali mogućnosti da osmatramo kako izgleda leva strana kose kojom treba jedna četa da se penje ka Košuru. Isto tako, nismo imali u vidu noć, strminu, žbunje i vododerine preko kojih je prelazila četa koja je bila na desnom krilu. Stoga nije napad tekao po planu, jer je četa, koja je išla direktno ka Košuru, suviše rano naišla na Nemce, i počela borbu polako ih potiskujući ka samom vrhu. Ona je doista privukla sve snage Nemaca na sebe, ali pošto nije usledio napad sa bokova, to je i ona popustila u oštrini napada. Nešto docnije, počeo je napad čete s desnog krila. Nova intenzivna borba, pa opet, za momenat sve prestaje. Najzad i sa leve strane zapuca. Tako se borba razgorevala mestimično, u različito vreme, bez one žestine kad ćeli bataljon jednovremeno nastupa. Stoga i pritisak bataljuna nije bio onakvog stepena, one jačine, kad neprijatelju ne ostaje ništa drugo nego da se povlači. Pa ipak, više se postiglo nego što se to činilo, o čemu Čekić i ja tada nismo znali. Nas dvojica bili smo između srednje čete i one na levom krilu. Odatle smo poslali kurire, s tim da drže vezu između četa i nas. Sedeld smo na livadi ispod jednog omanjeg drveta. Mi smo, u stvari, na onoj strani kose koja se spušta u Hrčavku, a preko nje je nešto levo Zamršten, a još dalje Vrbnica i iznad nje Zelengora, mračna i tajanstvena. Na toj strani je sve mimo, ništa se ne čuje, nigde vatre, ni dima, niti petla da se oglasi. S te strane, povisoko nad Zelengorom, samo sjajna mesečeva kugla, kao da se čudi kome je stalo do toga da uznemirava ovu beskrajnu tišinu. Povremeno naiđe poneki beli oblak, plovi nebeskim svodom, prekrije mesec, pa ga opet pusti da i dalje mimo hoda svojim puitem. Gledamo ovu noćnu raskoš, ali oči i uši su nam sa četama. Pratimo svalki pucanj, svaku eksploziju ručnih granata, svaki rafal, svaki svetleći metak sa Košura. Pažljivo procenjujemo: da li i koliko se naši približavaju vrhu Košura, kakav otpor daju Nemci, da li čete sa krila već stupaju u borbu i s kalkviim uspehom.
Najzad, tako nam se učini, sve se utiša. Mesec već počinje da bledi, primiče se jutro, istok se rumeni. Nema smisla tu dalje ostati. »Hajde da idemo«, kaže Čekić smaknuto. »Opet ništa«, glasno razmišljam.
Kad smo bili na samoj kosi granuše prvi sunčevi zraci. Zajedno sa Perišinom četom spuštamo se prema Krakovima. Tada se začu glasan povik sa Košura: Alo, 3. bataljon! Alo, 3. bataljon!«. Za momenat zastadosmo, iznenađeni otkud sad taj glas, na našem jeziku, sa Košura. Nemoguće je da su to naši; javili bd se ili na neki drugi način oglasili. Ovako, jedino može da bude to da sa Nemcima na Košuru ima i ustaša, da su nekog našeg zarobili i od njega doznali koja je jedinica prema njima, pa nas sada zovu i podsmevaju nam se. Još nekoliko puta ču se poziv, pa i to prestade. Kad smo bili na pomolu našeg logora — začu se kratka borba sa Košura. To nas još više zbuni. Nešto docnije sve nam je bilo jasno.
Četa koja je napadala na levom krilu teško se kretala, jer je na svom pravcu imala nepogodan i šumovit teren. Ipak nekako je uspela da se približi Košuru. Odmah je stupila u borbu. Napad i sa ove strane, gotovo iza leđa, uneo je pravu paniku među Nemce. Nisu već znali na koju stranu da se okrenu, jer im se činilo da su naši sa svih strana. Neki su se upustili u borbu dok nisu izginuli, drugi su, bacajući oružje, bežali u šumu, treći se peli na drveće, misleći da će tako uspeti da se prikriju. Dvadesetak do tridesetak Nemaca ležalo je mrtvih i ranjenih na Košuru. Oružje, »šarci«, mašinke, bombe, sanduci municije, pištolji, ranoi, sve je to ležalo razbacano. Samo jedan deo Nemaca uspeo je da se povuče. Košur je bio naš, ipak naš. Ali na njemu je samo nepun vod naših, ostali deo čete otišao je na drugu stranu. I onaj što je vikao bio je naš borac koji je zvao bataljon, javljajući da su naši na Košuru. Na žalost, bataljon je bio daleko odmakao. Pa i ovaj deo naše čete da se snašao, da je gonio Nemce u povlačenju, i da je bar postavio obezbeđenje, možda bi uspeo da zadrži Košur dok se bataljon ne vrati. Ovako, dok su se naši bavili oko plena, dotle su se Nemcd pribrali, krenuli u protivnapad i taj slabi naš vod lako pokrenuli i nagnali na povlačenje.
Jedino ovaj put Košur je bio u našim rukama. Doonije, danima i noćima vođene su krvave borbe, sa dosta naših snaga, ali protiv daleko većih snaga Nemaca koji su bili i jače naoružani i dobro ukopani. Više se тје uspevalo. Da smo tada zadržali Košur, peta ofanziva bi verovatno nešto drukčije izgledala.
Već je 1. jun. Počeo je treći dan borbe 3. bataljuna za Košur.
Poslali smo izveštaj štabu brigade u kome smo izneli kako smo osvajali Košur, pa ga ponovo izgubili, i da smo i dalje na starom položaju. Oko podne, vrati se kurir i donese pismo od Lima u kome nam naređuje da odmah, bez odlaganja, ponovo jurišamo na Košur. U štabu bataljona dogovaramo se šta da radimo. Po našoj oceni, nikakvih izgleda preko dana nismo imali, ali naređenje je naređenje: mora se izvršiti. Pao je izbor opet na Pericu i njegove Moravce. Krenu Perica, sudari se, ali ga lako odbiše.
Ostatak dana bili smo mirni. Nije se ni nama više išlo, niti su Nemci išta pokušavali. Umorna je i iscrpena i jedna i druga strana.
Osvanu 2. jun.
Još rano pre podne krenuše Nemci. Napad nismo očekivali, pa nas iznenadiše. Išli su u nekoliko kolona, pocepaše nam bataljon na više delova. Na šumovitom i ispresecanom terenu neki naši delovi pomešaše se sa delovima Nemaca. Laza Sevkušić, iz 1. čete, nekako se odvoji od ostalih i sam pođe kroz gust šumarak. Istančan sluh rudara oseti neki šum ispred sebe i brzo leže. Imao je šta da vidi. Kroz niski cestar, na nekoliko metara ispred sebe, ugleda neko pegavo lice sa dva krupna buljava oka. Vidi i puščanu cev. Njena oblina upravljena je pravo prema njemu. Šta sad da radi? Ona dva oka niti se pokreću, niti trepću. Ruke koje drže pušku kao da su odrvenele. Očigledno, to je Nemac, ali kao da je mrtav, pa mu od straha i iznenađenja ostale ukočene i otvorene oči. Naš Laza brzo dođe k sebi. Mora prvi da nešto učini. Ne sme da puca, jer ne zna da li je Nemac sam ili ih još u blizini ima. Fridiže malo glavu, trepnu očima i klimnu glavom kao da pozdravlja. Nerncu sc lagano spustiše kapci preko očiju, pa ih opet polako diže.
— Živ je! — pomisli Laza.
— Ako je tako onda ćemo drukčije, resi Laza. Namršti se, pogleda Nemca oštro i dade mu glavom znak da se digne, a zatim mu pokaza glavom i jednom rukom šta treba dalje da radi. I on zaista to i učini — prvo baci pušku, opasač i bombe i, na dalje znakove, svuče i odelo. Osta samo u gaćama i košulji. Laza sada može slobodno da krene. Brzo pokupi sve Što je Nemac bacio sa sebe, pa, kao usput, ali već veselije, dobaci:
— Gut, Švabo, gut! Gut soldat! Hitler ima gut soldat!
Do noći nabaciše nas na same kose Ozrena, gde smo i prenoćili. Ujutru smo se opet iskupili na stanom mestu, ali Nemci nisu više držali samo Košur i nešto kose ispred, već su sada držali i Milin-klade, a time i put od Tjentišta za Vrbnicu.
Vreme se promeni. Tog dana, 3. i ima, presta sunce da šija. Dimu vetar. Natera maglu na Ozren, a odatle je u gustom pramen ju baca dalje. Juri magla, a onda zagrme, pljusnu kiša, na mahove, sa sitnim gradom, propišta i raskalja se zemlja. Mokra odela pripiše se uz kožu. Zahladne. Nigde da se čovek osuši, nigde na suvo da legne. Danima se nismo umivali i prali, blatnjavi, crni, umorni i iscrpljeni. Hrane je sve manje. Obrasmo svu srijemušu, puževi kao da se negde posakrivaše, bukov žir osta jedina hrana. Parče konjetine postade retka poslastica.
Posle podne stiže i štab brigade. Susret nije bio sasvim topao, bar tako mi se učini. Na nas su drugovi bili ljuti, jer su računali da smo olako shvatili zauzimanje Košura, da se nismo dovoljno uporno borili. Mi opet zamerili smo im, u sebi naravno, što su nas tako dugo ostavili same, što smo dovedeni do granice koja se ne može izdržati, što su nam borbe i slaba hrana smanjili čete na po tridesetak ljudi. To su ona raspoloženja kad svako misli da je drugome lakše bilo. Doduše, sa naših položaja pratili smo i mi borbe koje su drugi naši bataljoni vodili na desnoj obali Sutjeske, radovali se kad su te borbe bile bliže Popovom Mostu, bili neveseli kad su se odmicale. Međutim, svako ipak najbolje zna svoje teškoće. Štab brigade je znao važnost Košura za sve naše jedinice koje su bile na tom terenu ili za druge koje su tek imale da naiđu, pa mu se činilo da smo, uz veći napor, uz žešću silinu napada, mogli ne samo da ga zauzmemo, već i da ga držimo. Ali, i za nemačke planove Košur je predstavljao markantnu tačku. Znali su i oni da se ne bi, ako bi nam prepustili ovu kotu, održali do Foče.
Prolazi i ovalj dan. Maglovit je, vlažan i hladan. Košur je u magli. Vatre mogu da se založe, avioni ne mogu da nas tuku. Po ovakvom vremenu Nemac se teško pokreće.
Predveče, zajedno sa prvim bataljonom, opet napadamo. Nemci su podaleko od Košura, treba ih na njega vratiti, a i zadržati ako se može. Opet se vreme izmeni. Magla se podiže, niski oblaci pojuriše. Grmi, prosu se kiša. Ona plaha, letnja, u mlazevima. Bataljoni krenuše u napad. Niz strminu Ozrena, prema Milin-kladama, teško se išlo. Staro lišće, sad već mokro, izvlačilo se ispod nogu, noge su letele tamo gde glava neće. Posrtali smo. Dizali se, padali, kaljali se, pa ipak nastupali. Kiša je kvasila svaku poru na telu. Nije se obraćala pažnja na metke koji su padali na sve strane, jer je i kiša sa gradom pravila slične šumove. Grmljavina u oblacima mešala se sa eksplozijama topovskih granata i mina od bacača. Ne znam kako je to izgledalo nekome udaljenijem od nas, ali ovde sve se to tako izmešalo i stopilo, praveći stravičnu simfoniju. U tom haosu neba i zemlje ipak su se čuli naši poklici: »Napred proleteri! Napred… »Našoj rešenosti i našem moralu Nemci nisu mogli odoleti.
Milin-klade su ipak očišćene, ali Košur osta i dalje u nemačkim rukama. Prvi bataljon osta na Milin-kladama, a mi predveče krećemo dalje.
Svetolik Lazarević
