Pred zoru smo opet napali Košur, poslednji put. I ovaj put bez uspeha. Puškomitraljezac Miloš Nikolić Čelik, mlad abadžijiski radnik, nije se vratio s nama na polazni položaj. Nemački »šarac« presekao je Čelika u cik zore. Nikada neće stići u Srbiju, u svoj Loret kod Požege.
… I eto, tako, odlepismo se od tog ukletog Košura. Idemo na nove položaje. Od poslednjeg zastanika prošlo je nekoliko časova. Čitavim putem sam u mislima prelazio sve ono najteže, najkritičnije, one događaje koji su se takvom snagom i upe- čatljivošću urezali u sećanje da ih je nemoguće zaboraviti, njih samo smrt može izbrisati.
Deveti juni. Ispeli smo se i držali položaje na jednom visokom brdu, ne znam kako se zove. Obraslo je gustom šumom. S tog vrha imamo izvanredan pregled na sve strane. Niko nas ne napada, ali na sve strane oko nas je pravi pakao. Od tut- nja svih mogućih eksplozija podrhtavaju planine. Avioni se smenjuju nad položajima naših jedinica, nad bolnicama, nad Vrhovnim štabom — niko nije bezbedan. Od eksplozija avionskih bombi prosto se cepaju odjeci, jer se međusobno sudaraju i izazivaju nekakvu stravičnu škripu. Ostali smo mirni na svom položaju do noći.
Deseti juni, pred zoru. Sišli smo sa jučerašnjeg položaja i zaustavili se pred Košutom. Odremali smo sat-dva i krenuli na Košutu, na položaj. U četu su došli novi drugovi iz rasformirane dalmatinske 9. divizije. To nas je popunilo. Sada nas u 1. vodu ima dvadeset osam sa mnom i sa vodnikom. Za vodnika je sinoć postavljen Miladin Anđelić, dvadesetosmogodišnji omladinac. Ja sam politički delegat. Izađosmo na Košutu. Prvi vod rasporedi se po ivici zaobljene Košute, na čistini, bez ikakvog zaklona. Deo 2. voda produži levo na jednu pošumljenu kosu, višu od Košute. Između položaja naših vodova četa pratećih oruđa postavi teški mitraljez, kojim rukuje komandir Dragoj lo Stojić. U našem vodu imamo četiri puškomitraljeza, od kojih dva »šarca«. Ostalo su puške. Bombi imamo. Municije takođe. Zaplenili smo to u Suhoj i u borbama oko Košura.
Vod je zalegao na Košuti i čeka. Već je svanulo. Oko nas svuda čistina. Vidimo Nemce kako se postavljaju u dolini pored Vrbničke reke i u koloni kreću u šumu ispod nas. Pozadi nas, iza leđa, bitka je već počela. Meci fijuou i preleću visoko iznad nas. Obruč u kome se nalazimo širok je u prečniku svega oko dva kilometra. Zar je to moguće? Dođoše kod nas politički komesar bataljona Milivoje Radovanović Farbin i vršilac dužnosti komandanta bataljona Bogoljub čukić. Pozvaše Anđelića i mene, daju nam zadatak i objašnjavaju situaciju. Farbin nam kaže da je drug Tito juče ranjen, da je 1. proleterska divizija probila obruč i krenula napred, ali da su Nemci obruč ponovo zatvorili. Naša brigada i ostale jedinice ostale su sa bolnicom i Vrhovnim štabom. Sa Košute nema i ne može biti povlačenja, iza nas je Vrhovni štab i ranjeni drug Tito. Moramo se držati do noći, a onda ćemo krenuti na proboj obruča. Pitamo ga koja se to naša jedinica tuče iza nas i štiti obruč sa suprotne strane, a on nam kaže da je tamo 4. crnogorska brigada, koja drži Ljubin- grob. To nas ohrabruje, jer i mi kao i Crnogorci imamo uzajamno sigurna leđa. Farbin i čukić odoše dalje duž naših položaja.
Vodnik Anđelić pogleda okolo, pa upita:
— Bogati, kako rekoše da se zove ovo brdo?
— Košuta — odgovorih mu.
— A meni se čini da opet rekoše Košur, pa mislim otkud opet Košur, kao da ga neko namerno baca ispred nas — veli Miladin.
— Ma, ko zna šta nam i ova Košuta nosi. Tu smo, povlačenja nema, pa šta bude — biće. Valjda ćemo odbraniti ovih stotinak metara čiste ledine. Ostaće bar neko od nas da kaže šta je bilo. Samo, dan sada traje šesnaest sati, moj druže. Ne da treba izdržati, već treba toliko dugo izdržati napade iz vazduha i sa zemlje, — završih razgovor.
Obiđosmo vod i objasnismo borcima zadatak. Rekosmo im otvoreno sve ono što je Farbin nama rekao. Zašto kriti situaciju i zašto im ne reći da je drug Tito ranjen i da negde blizu nas misli o nama svima, komanduje, priprema proboj obruča? Obilazeći branioce Košute pada nam u oči da skoro polovina voda čine novi borci. Ne znam im svima ni imena, ni odakle je ko. Nije ni bilo vremena za neko bliže upoznavanje.
Sunce se već uveliko diže iznad horizonta. Dan vedar, bez oblaka. Na jednom brdu ispred nas viori se zastava sa kukastim krstom. Sigurno zbog avijacije, da ne tuče svoje. Vodnik Anđelić ode i leže na levo, a ja na desno krilo voda. I onda, iz pravca Sarajeva ujednačeno zabru jaše avionski motori. Na sunčanom nebu zasvetluca grupa od oko desetak aviona. Približavaju se, postaju sve veći i blistaju. Već su iznad nas, ali visoko. Avioni napraviše krug, spustiše se niže i nadleteše ms. Nešto ispred Košute otkačiše bombe, koje padoše nedaleko od nas i digoše oblake zemlje, prašine i dima. Tako tri puta, a onda se svrstaše u red i jedan za drugim počeše nas mitraljirati. Proleću iznad Košute na sto-dvesta metara visine jedan za drugim, fijuou i šušte im krila, jauču motori, reže i štekću mitraljezi. Pršti trava sa zemljom oko nas. Mi smo se okrenuli na leđa i gađamo avione. Tuku ih puškomitraljesci. Tuče ih i naš teški mitraljez levo od nas. A oni prave krugove, vraćaju se i ponavlja se sve ispočetka. U jednom momentu jedan avion se izdvoji iz jata, poče da gubi visinu, pokuša da se izvuče preko brda na kome je naš 2. vod, ali pri samom vrhu udari u zemlju. Jedan deo se odvali i poče se kotrljati niz brdo, a drugi planu kao buktinja. Mi radosno vičemo, likujemo. Vidimo da naši drugovi iz 2. voda optrčavaju oko ostataka i nešto vuku.
Poslednji avion napravi krug, istrese mitraljeske rafale i među nas ispali jednu raketu. Istovremeno iz šume ispred nas vinu se u vazduh druga raketa, napravi polukntg i sagore na vrhu Košute. Verovatno se Nemci sporazumeše da je dejstvo avijacije završeno i da počinje napad pešadije. Okrenuh se levo od sebe i pitam ima li mrtvih i ranjenih. Kažu mi da ima. A tada, odnekud iz šume tupo, potmulo zabubnjaše minobacači. Malo zatim nad glavama se začu zlokobno šuštanje mina. Prasak, dim, zemlja, miris baruta. Slažu salvu za salvom. Zatim, se ćelom čistinom iz šume pojavi streljački stroj neprijateljske pešadije. Blizu su, tu neposredno ispred nas. Nemci su rasterećeni. Bez tranaca su i bez ostale vojničtke opreme koja otežava kretanje. Samo zelene letnje bluze sa zavrnutim rukavima, šlemovi i oružje: puške, automati, »šarci«. Idu i u pokretu otvaraju vatru. Meci šibaju oko nas i po nama, fijuou, zvižde. Mi ležimo i još uvek butimo. Dogovorili smo se da ih pustimo da se približe na dvadesetak metara. Tada ćemo na njih baciti bombe, a puškomitralješci će početi da kose, zatim plotuni. Dan je, vidimo ciljeve, blizu su, ništa im neće pomoći, na Košutu neće izaći. Kada priđoše sasvim blizu, kao jato vrabaca vinu se u vazduh dvadesetak bombi, ciknuše puškomitraljezi i sve se potrese, zadrhta, prolomi i uskomeša. Nemci ispuštaju oružje, podvijaju kolena i padaju kao i naš komandir Luka Stanić pre pet dana na Košum. Onomad su oni nas kosili na čistini, a sada im ‘mi vraćamo dug na isti način, istom merom. Od eksplozija bombi i rada vatrenog oružja Košutu pokri fina, prozirna dimna zavesa. Žestina borbe ne jenjava. Ništa se ne čuje. To je kulminacija, krkljanac kad više niko ne komanduje, kad svaki borac dejstvuje i odlučuje potpuno sam. To je onaj hajkritičniji momenat, koji donosi pobedu ili poraz. Nama je doneo pobedu. Neprijateljska vatra poče da slabi, a zatim sasvim presta. Preostali Nemci skočiše i počeše bežati nazad, ka šumi. Naši ih gađaju i ponekog ubiju. Zatim se prenese komanda da se prekine paljba i Košuta se umiri.
Nasta tajac. Svaki od nas okreće se levo-desno da vidi ko pogibe, ko je ranjen, a ko osta. Očigledno je da smo, što od aviona, što u toku borbe i mi imali mrtvih i ranjenih. Za sada manje od deset boraca. Znači, ostalo nas je još dvadeset. Ako se ovako ponovi još dvantri puta, a ne stigne nikakva pomoć svi ćemo ostati na Košuti kao simbolična večita mrtva straža. Nekoliko drugova bauljajući ode do izginulih Nemaca i doneše dosta municije, bombi, pušaka i jedan »šarac«. Doneše samo ono što su našli kod prvog jurišnog stroja. Inače mrtvi Nemci su rastureni po čitavoj ledini, sve do šume. Računamo da ih je izginulo oko trideset. Ranjene su odvukli.
Podne je. Bolničarka Aleksija Savić ima pune ruke posla, previja ranjenike i vodi ih pozadi u šumu. Mrtve za sada niko ne dira, nema se vremena. Pripremamo se za novi okršaj, jer verujemo da će sledeći napad ubrzo uslediti i da će biti žešći i masovniji. Svi ležimo na svojim mestima i čekamo, gledamo napred. Vodnika Anđelića vidim na ‘levom krilu. Mahnuismo jedan drugom rukom i tako se sporazumesmo da je sve u redu.
Od Sarajeva počeše ponovo da nadleću avioni. Žestoko nas bombarduju. I ovoga puta imamo gubitaka, ali ne znam koliko. Nema se vremena za brojanje, jer se iz šume ponovo pojaviše još gušći streljački strojevi Nemaca. Sve se ponovilo. Bacamo bombe, samo ovoga puta zaplenjene, njihove, sa dugim drškama.
I opet naša pobeda. Nemci zamakoše u šumu. Istog trenutka artiljerija i minobacači počeše orati Košutu. Nadleteše opet avioni. Brdo se zavi u dim. Sagoreli barut štipa i draži nozdrve, suze nateruje na oči. Vrućina, žeđ, znoj i krv okolo, mrtvi i ranjeni. Ne osećam više prisustvo aviona, nekako mi je svejedno da li 6u poginuti.
Ovoga puta nismo imali predaha. Iz šume se pojaviše četvrtasto obli šlemovi. Mi smo ozbiljno proređeni. Vatra sa naše strane je retka, ali ubitačna. Ciljevi su bliski, na čistini, idu uspravno, njih je skoro nemoguće promašiti. Sa moje leve strane, oko pet metara udaljen, bez prekida štekće naš puškomitraljez. Njime rukuje jedan od novih drugova Dalmatinaca. Borba se, osećam, tako razvija da izgleda kao da više nećemo izdržati. Nemci napadaju, ginu, povijaju se i ponovo napadaju. U jednom momentu puškomitraljez umuče. Bacih pogled i vidim da je nišandžija legao pored »zbrojovke« a čelo priljubio uz travu. Iza njega u samrtnom ropcu i trzajima bori se njegov pomoćnik. Znači, pokošeni su. U tren oka dopuzah do puškomitraijeza, uzeh ga i povukoh ka mestu na kome sam ceo dan ležao. Ne mogu da tučem između dvojice mrtvih, trava je okolo krvava, a i sigurniji sam nekako na svome mestu, na kome mi se do tada nije ništa desilo. Vučem »zbrojovku« što brže ka omanjem, dvadesetak santimetara visokom žbuniću, koji pre liči na korov, nego na žbim. Računam, zaklon je. Skočih i potrčah dva metra, a onda onaj žbunić planu zlatasto-crvenkastim plamenom. Istovremeno moja desna noga odlete nazad kao da je neko munjevito, čvrsto trže. Osetih tup bol u čašici kolena. Padoh i užasnuh se onoga što vidim na sebi-nogavica pantalona ranjene noge bukti od kolena pa naniže. Počeh da se prevrćem po travi i da je gasim obema rukama. Vatra mi je strašnija od rane, živ ću izgoreti. Ne mogu da se dignem, jer ne osećam desnu nogu, pa se kotrljam levo, desno. Odjednom, tajac na našem položaju. Niko više ne puca. Ni Nemci. Jedna grupa njih diže se i krenu prema nama, prema vrhu Košute. Sve ih je više i sve su bliže. Pomislio sam da je sa mnom svršeno. A tada… Iz sredine našeg streljačkog stroja diže se jedan čovek, vodnik Mladin Anđelić. U rukama drži »šarac«, čiji se redenik otegao i po travi. Pogleda oko sebe i vide mene kako se borim da ugasim pantalone u plamenu. Zatim istupi nekoliko koraka prema Nemcima i viknu:
— Fašisti, majku vam… ovo je moja zemlja!
»Šarac u njegovim rukama pobesne. Miladin poče da maše levo desno po Nemcima, kao da kosi. Ubija. Gledam netremice šta se dešava. Od rane ne mogu da mrdnem. Opčinjen sam podvigom Anđelića, jer je on poslednji sposoban da se bori ispred i u ime svoga voda. Ostali su izginuli ili leže ranjeni kao i ja. Vodnik Anđelić pokušava da prevaziđe ne samo sebe, već i snagu čitavog voda, da učini ono što svi nismo bili u stanju. Ako ima heroja u ratu, onda eto ga živog, neustrašivog u svoj svojoj patriotskoj veličini. Biju i oni njega. Sve pršti okolo, trava sa zemljom leti na sve strane. U jednom momentu Anđelić se kao zanese nazad, i zajedno sa »šarcem« pade napred prema Nemcima… presekoše ga…
Nasta tišina, strašna i duga kao stoleća. Više na Košuti nema živih ni sposobnih branilaca. Nemcima je ostalo da samo još pretrče dvadesetak metara do našeg bivšeg streljačkog stroja, da nekoliko nas ranjenih pištoljima dotuku i time uzmu Košutu. Međutim, oni to ne učiniše, već prvo jedan po jedan, a zatim u gomili jumuše nazad i pobegoše, zamakoše u šumu. Prosto, čovek da ne poveruje. Šta ih je sprečilo da bez otpora zauzmu brdo? Da li veliki gubici? Da li saznanje da žilav junački otpor branilaca Košute nije moguće slomiti snagama koje su bacane u juriš? Da li strah da će se, poput herojskog podviga vodnika Anđelića, dizati jedan za drugim pojedini proleteri i praviti pustoš među njima? Ko to zna, zašto? Tek, oni pobegoše…
Miladin se javi. Kaže da je sav izlomljen, da su mu noge prebijene, da mu kosti škripe i da ga sve to užasno boli. Traži pomoć. Tada se začu glas političkog komesara bataljona Farbina:
— Zašto se gore ne puca?
— Nema ko — kažem mu. — Šaljite pomoć!
Prva se pojavi bolničarka Aleksija Savić. Za njom stiže Farbin. Kaže da će odmah stići jedan vod da posedne naše položaje na Košuti. Pitaju me kako mi je sagorela nogavica. Kažem da sam istovremeno ranjen i zapaljen i da ne znam šta se desilo. Farbin kaže da su Nemci, verovatno, upotrebili bacač plamena, pa je i mene neki deo plamena zakačio. I stvarno, onaj žbunić i trava okolo su sprženi. Verovatno je Nemac, koji je rukovao bacačem plamena, brzo poginuo jer se dejstvo ovog oružja nije ponovilo.
Rekoh im da prvo pomognu Anđeliću, jer je on daleko teže ranjen na nekoliko mesta. Stiže i Ćukić i još neki drugovi s njim. Izneše Miladina na šatorskom krilu, a on ječi. Prikupiše još nekoliko ranjenika. Neki su kao ranjenici izvučeni ranije u toku borbe. Ostali leže u streljačkom stroju, na položaju, ali mrtvi. Među njima je i puškomitraljezac Tihomir Nikolić Baćo, koji je pre nekoliko dana na Košuru preuzeo puškomitraljez od poginulog Miloša Nikolića Čelika. U dvoboju između avionskog mitraljeza i Baćine »zbrojovke« Baćo je pao i klonuo na travi Košute. Od četiri Nikolića u četi ostao je jedino Vlada Nikolić Foš, ali i on kao veoma težak ranjenik, tako da će i on teško preživeti.
Zagledah najzad i svoju ranu. Sreća u nesreći. Metak me je pogodio u čašicu desnog kolena, provrteo čašicu kao burgija, progoreo je i izašao na drugu stranu. Aleksija me previja i kaže da sam posle onakve borbe ipak dobro prošao.
Stiže novi vod na naše mesto. Mrtve drugove skloniše iza položaja, gde će ih ako stignu i sahraniti. Poče opet prepucavanje. Znači, Nemci su ispod, u šumi, nisu se povukli sasvim. Međutim, već je predvečerje i onako žestokih okršaja kao danas izgleda da neće biti. A onda će se noćas krenuti na proboj obruča. Dvojica drugova uzeše između sebe moju pušku, sedoh na nju i tako me snesoše pozadi u brigadnu bolnicu. Položiše me ispod jednog drveta kraj teško ranjenog Anđelića. On me gleda, pa kaže:
— Eto, moj burazeru, šta je ostalo od našeg voda. Izgibosmo.
— Mladine — pitam ga, kakva te sila diže, te sam odbi Nemce?
— Šta me je diglo? — odgovori on. — Svašta! Sinoć sam postavljen za vodnika, a danas po podne moga voda više nije bilo. Sve ranjeno ili izginulo. Pogledam i vidim okolo sve palo kao snoplje. Pa, mislim: Miladine, vodniče bez voda, šta će i tebi život? Kako se možeš sam, zdrav, neranjen povući kad povlačenja nema? To je naređenje i vodnik je prvi dužan da ga izvrši. Ostao sam sam, pa kad se mora ginuti, onda je bolje onako kako sam učinio — završi on…
Dragoslav Marković
