Obukli su me i dali mi novac. Znao sam čemu novac, da odem. Kada ga budem potrošio trebalo bi da nabavim drugi, ako budem hteo da produžim. Isto je i s cipelama, kada se iscepaju trebalo bi da ih dam na popravku, ili da nabavim druge, ili da produžim bosih nogu, ako budem hteo da produžim. Isto je s kaputom i pantalonama, nije potrebno to ni reći, s tom razlikom što mogu da produžim u košulji, ako hoću. Odeća – cipele, čarape, pantalone, košulja, sako, šešir – nije bila nova, ali pokojnik mora da je bio gotovo mog stasa. To jest, mora da je bio malo niži, malo mršaviji, jer odeća mi nije najbolje pristajala u početku, kao na kraju, pogotovo košulja, i mnogo je dana prošlo pre nego što sam uspeo da zakopčam okovratnik, ili da imam koristi od lažne kragne, ili da kopčom sastavim krajeve košulje između nogu, kako mi je majka pokazala. Mora da se bio svečano obukao za odlazak na savetovanje s lekarem, možda po prvi put, ne mogavši više da izdrži. Kako god bilo, šešir je bio u dobrom stanju, polucilindar. Rekoh: Šešir zadržite, vratite mi moj. Dodao sam: Vratite mi i moj kaput. Odgovoriše da su to spalili, zajedno s ostalom mojom odećom. Tada sam shvatio da je kraj blizu, ili bar tu negde. Kasnije sam pokušao da zamenim taj šešir za kačket, ili za običan šešir, koji mogu da natučem na lice, ali bez uspeha. S ovakvim stanjem moje lobanje ipak nisam mogao da šetam gologlav. U početku mi je šešir bio premalen, onda se prilagodio. Dali su mi i kravatu, posle duže rasprave. Bila je to lepa kravata, ali nisam je voleo. Kada je napokon stigla, bio sam preumoran da bih je vratio. Na kraju je ispalo da je bila od koristi. Plava, s malim zvezdicama. Nisam se dobro osećao ali rekli su mi da sam dovoljno dobro. Namerno mi nisu rekli da sam bolje nego što ću ikad biti, ali to se podrazumevalo. Ležao sam nepomično na krevetu dok su se tri žene upinjale da mi navuku pantalone. Nije se činilo da ih moji intimni delovi tela mnogo zanimaju a istinu govoreći oni nisu bili bogzna šta, ni ja nisam obraćao mnogo pažnje na njih. Ipak, može biti da su nešto komentarisale. Kad su završile, ustao sam i bez pomoći završio s oblačenjem. Rekle su mi da sednem na krevet i sačekam. Sva je posteljina nestala. Naljutilo me što nisu dopustili da čekam u svom krevetu, nego su me ostavile da stojim na hladnoći, u ovom odelu koje je vonjalo na sumpor. Rekao sam: Mogli ste da me do poslednjeg trenutka ostavite u krevetu. Uđoše dvojica u belim radnim mantilima, s drvenim čekićima u rukama. Rasklopili su krevet i izneli delove. Jedna od žena izašla je za njima i vratila se sa stolicom koju je postavila ispred mene. Dobro je što sam se pretvarao da sam ljut. Ali da bih im jasno pokazao koliko sam bio ljut što me nisu ostavili u mom krevetu, šutnuo sam stolicu da je odletela. Jedan čovek uđe i dade mi znak da krenem za njim. U hodniku mi je pružio neki papir da potpišem. Šta je to, rekoh, propusnica? Priznanica, rekao je, za odelo i novac koji ste primili. Kakav novac?, rekoh. Tada sam tek primio novac. Zamislite da sam otišao bez prebijene pare u džepu. Iznos nije bio veliki, u poređenju s drugim iznosima, ali meni se činio veliki. Gledao sam drage predmete, sadruge tolikih podnošljivih trenutaka. Stolica, na primer, najdraža od svih. Duga popodneva zajedno, čekajući da dođe vreme za krevet. Ponekad sam osećao da me njen drveni život osvaja, sve dok i sam ne postanem komad starog drveta. Čak je postojala i rupa za moju oteklinu. A onda i ono mesto na staklu s kojeg je bila skinuta boja, na koje sam prislanjao oko u časovima tuge, retko uzalud. Veoma sam vam zahvalan, rekoh. Postoji li zakon koji vas sprečava da me izbacite na ulicu neodevenog i bez prebijene pare? To bi, na kraju krajeva, samo naškodilo našoj reputaciji, odgovorio je. Zar ne biste možda mogli da me još malo zadrže, rekoh, mogao bih biti od koristi. Od koristi, rekao je, šalu nastranu! Bili biste spremni da budete od koristi? Onda je nastavio: Da su verovali da zaista želite da budete od koristi, zadržali bi vas, to je sigurno. Koliko puta sam rekao da ću biti od koristi, neću to opet počinjati. Kako sam se slabašno osećao! Možda će, rekoh, pristati da uzmu novac nazad, i pričuvaju me još malo. Ovo je dobrotvorna ustanova, rekao je, i novac je poklon koji dobijate na odlasku. Kada ga potrošite, moraćete da nabavite drugi, ako želite. U svakom slučaju, ovde se ne vraćajte, nećete biti primljeni. I naše podružnice će vas odbiti. Ekselman!, uzviknuh. De, de, rekao je, uostalom niko ne razume ni deseti deo od onoga što govorite. Pa tako sam star, rekoh. Niste uopšte tako stari, rekao je. Mogu li još malo da ostanem ovde, rekoh, dok ne prestane kiša. Možete da sačekate pod tremom, rekao je, kiša će padati ceo dan. Možete da čekate pod tremom do šest sati, onda ćete čuti zvono. Ako vas neko bude pitao, recite samo da imate dozvolu da stojite pod tremom. Koje ime da kažem, upitah. Vir, rekao je.
Nisam dugo čekao pod tremom a kiša je prestala i pojavilo se sunce. Bilo je nisko i zaključio sam da će uskoro šest, s obzirom na godišnje doba. Stajao sam i gledao u sunce kako zalazi iza trema. Pojavio se neki čovek i upitao me šta radim tu. Želite nešto?, tako je rekao. Vrlo ljubazno. Odgovorio sam da imam dozvolu gospodina Vira da budem pod tremom do šest sati. Otišao je ali se odmah vratio. Mora da je u međuvremenu razgovarao s gospodinom Virom jer je rekao: Ne morate se više zadržavati pod tremom, sad kad je kiša prestala.
Krenuo sam kroz dvorište. Bila je čudna svetlost koja sledi nakon dana neprekidne kiše, kada sunce izađe a nebo se razbistri, prekasno da bi bilo korisno. Zemlja ispušta zvuk kao da uzdiše a poslednje kapi kiše padaju iz praznog neba bez oblaka. Jedan dečačić, pružajući ruke i gledajući u plavo nebo, upita majku kako je to moguće. Odjebi, rekla je. Iznenada sam se setio da nisam ni pomislio da zamolim gospodina Vira za komad hleba. Sigurno bi mi dao. U stvari, pomislio sam na to tokom našeg razgovora u hodniku, rekao sam sebi: Da završimo prvo razgovor, onda ću pitati. Znao sam dobro da me neće zadržati. Rado bih se vratio, ali sam se plašio da me neko od čuvara ne zaustavi i kaže da nikada više neću videti gospodina Vira. To bi samo uvećalo moju tugu. Uostalom, nikad se u takvim slučajevima nisam vraćao.
Na ulici sam bio izgubljen. Dugo nisam kročio u ovaj deo grada i sve mi je izgledalo drugačije. Čitave zgrade su nestale, živice su promenile mesta a imena trgovaca, koja nikad nisam video, bila su svuda okolo, ispisana ogromnim slovima, i ne bi mi bilo lako da ih pročitam. Ulice su bile tamo gde ih nisam pamtio, neke kojih sam se sećao su nestale, druge su potpuno promenile nazive. Opšti utisak bio je isti kao i ranije. Istina, grad sam slabo poznavao. Možda je to bio sasvim drugi grad. Nisam znao kuda bih išao. Imao sam ludu sreću, više nego jednom, da me ne pregaze. A ljudi su se još uvek smejali kada bi me opazili, onim krepkim veselim smehom koji je tako dobar po zdravlje. Držeći zdesna što je više moguće crvenu stranu neba najzad sam stigao do reke. Tu je sve na prvi pogled izgledalo manje-više onako kao što je nekad bilo. Ali da sam gledao pažljivije, bez sumnje bih otkrio mnoge promene. I to sam zaista kasnije učinio. Ali opšti izgled reke koja protiče između kejova i ispod mostova nije se promenio. Da, reka i dalje kao da teče u pogrešnom smeru. Sve je to jedna gomila laži, znam. Moja klupa je još bila tamo. Bila je oblikovana da odgovara lukovima povijenog tela. Nalazila se pored pojila, poklona gospođe Maksvel konjićima grada, sudeći po natpisu. Za ono kratko vreme dok sam se tamo odmarao, nekoliko konjića se poslužilo ovom tvorevinom. Kopita bi zatoptala i amovi zazvečali. Onda tišina. Jedan konjić me je posmatrao. Onda šum kamičaka koji se valjaju u blatu dok konji piju. Onda ponovo tišina. Opet me je konjić posmatrao. Onda ponovo kamičci. Onda ponovo tišina. Dok se konjić nije napojio ili dok kočijaš nije procenio da je konj dovoljno pio. Konji su bili nemirni. U jednom trenutku, kad je prestala buka, okrenuo sam se i ugledao konja kako me posmatra. I kočijaš me je posmatrao. Gospođa Maksvel bi bila srećna da je mogla da vidi koliko njeno pojilo usrećuje gradske konjiće. Kad je pala noć, nakon tegobnog sumraka, skinuo sam šešir koji me je žuljao. Poželeo sam da ponovo budem pod pokrivačem, u praznoj prostoriji, zatvorenoj i toploj, s veštačkom svetlošću, petrolejskom lampom po izboru, s ljubičastim abažurom po mogućstvu. S vremena na vreme neko bi ušao da vidi je li sve u redu i treba li mi štogod. Odavno ništa nisam poželeo i ovo me je sve užasnulo.
Narednih dana obišao sam nekoliko zgrada, bez uspeha. Obično bi mi zalupili vrata pred nosem, čak i ako bih pokazao novac i ponudio da platim nedelju dana unapred, ili čak dve nedelje. Uzalud sam se lepo ponašao, osmehivao se i razgovetno govorio, zalupili bi mi vrata pred nosem pre nego što bih i završio svoj mali govor. U to vreme sam se i izveštio u skidanju šešira, ujedno diskretno i uljudno, nimalo ponizno a ni drsko. Živo bih ga pomakao napred, i držao tako jedan tren kako se moja lobanja ne bi videla, onda bih ga hitro vratio nazad. Izvesti to prirodno i ne ostaviti loš utisak, nije to lako. Kada bih procenio da je dovoljno samo dodirnuti šešir, naravno, samo sam ga dodirivao. Ali ni to, dodirnuti svoj šešir, nije lako. S vremenom sam rešio ovaj problem, suštinski u teškim vremenima, tako što sam nosio vojničku kapu i pozdravljao po vojnički, ne, to je pogrešno, ne znam, na kraju sam ipak imao šešir. Nikada nisam napravio grešku da nosim medalje. Nekim gazdaricama toliko je trebao novac da su me odmah uvodile u sobu. Ali ni sa jednom od njih nisam mogao da se nagodim. Konačno sam pronašao neki podrum. S tom ženom odmah sam se nagodio. Moje mušice, taj izraz je upotrebila, nisu je plašile. Ipak je zahtevala da jednom nedeljno sprema krevet i čisti sobu, umesto jednom mesečno kao što sam ja tražio. Rekla mi je da dok čisti, što neće dugo trajati, ja mogu da čekam u dvorištu. Dodala je, s mnogo razumevanja, da me nikada neće poslati napolje po lošem vremenu. Ta žena je bila Grkinja, čini mi se, ili Turkinja. Nikada nije ništa govorila o sebi. Nekako mi je izgledalo kao da je udovica ili bar raspuštenica. Imala je neobičan naglasak. Ali i ja ga imam jer stapam samoglasnike i izostavljam suglasnike.
Sad više ne znam gde sam bio. Imao sam maglovitu predstavu, čak ni to, o toj velikoj zgradi sa pet-šest spratova, jednoj od sličnih u tom bloku. Bio je sumrak kad sam tamo stigao i nisam dovoljno pažljivo osmotrio okolinu u kojoj sam se našao, kao što bih učinio da sam samo posumnjao da će me tako stesniti. A mora da sam do tada već bio izgubio svaku nadu. Istina, kada sam odlazio iz ove zgrade, vreme je bilo predivno, ali nikad se ne osvrćem kada odlazim. Mora da sam to negde pročitao, dok sam bio mali i još čitao, da je bolje ne osvrtati se pri odlascima. Ipak sam se ponekad osvrtao. Ali i bez tog osvrtanja čini mi se da sam morao nešto videti odlazeći. E, tu smo. Jedino čega se sećam su moja stopala koja se pomaljaju iz senke, jedno za drugim. Cipele su se ukrutile a koža ispucala od sunca.
Moram da kažem, bilo mi je sasvim udobno u toj zgradi. Osim nekoliko pacova, u podrumu sam bio sam. Žena se zaista trudila da poštuje naš dogovor. Oko podneva bi mi donosila veliki poslužavnik s hranom i odnosila onaj od prethodnog dana. U isto vreme donela bi mi čistu kantu. Kanta je imala veliku dršku kroz koju bi provukla ruku tako da su joj obe ruke bile slobodne za nošenje. Ostatak dana ne bih je viđao izuzev ponekad kada bi provirila da se uveri da je sa mnom sve u redu. Na sreću, nije mi trebalo nežnosti. Iz kreveta sam posmatrao stopala kako dolaze i odlaze pločnikom. Ponekih večeri, kada bi vreme bilo lepo a ja se osećao dobro, uzeo bih stolicu, seo i gledao u suknje prolaznica. Jedanput sam poslao da mi kupe lukovicu šafrana i zasadio je u mračnom delu dvorišta, u neki stari lonac. Bilo je to u proleće, verovatno to nije bilo pogodno vreme. Ostavio sam lonac napolju, pričvršćen za kanap koji sam provukao kroz prozor. S večeri, kad bi vreme bilo lepo, malo svetlosti zaigralo bi na zidu. Onda bih seo uz prozor i povlačio konop tako da lonac bude na svetlosti i na toploti. Nije to bilo lako, ne znam kako sam uspevao. Možda i nije trebalo tako raditi. Đubrio sam je koliko sam mogao i mokrio na biljku kad nije bilo kiše. Možda i nije trebalo tako raditi. Isklijala je, ali nije bilo cvetova, samo uvela stabljika i nekoliko žućkastih listova. Želeo sam da imam žuti šafran, ili zumbul, ali eto, nije mi se dalo. Ona je želela da ga baci, ali rekao sam da ga ostavi. Htela je da mi kupi drugi, ali rekao sam da ne želim drugi. A najviše me je mrcvarila dreka prodavača novina. Prolazili bi trupkajući svaki dan u isto vreme, petama udarajući o pločnik, izvikivali imena svojih novina, pa čak i naslove. Buka iz zgrade manje me je uznemiravala. Neka devojčica, ako to nije bio dečak, pevala je svako veče u isti čas, negde iznad mene. Dugo nisam mogao da razaznam reči. Ali slušajući ih iz dana u dan konačno sam pohvatao nekoliko. Neobične reči za devojčicu, ili za dečaka. Je li to bila pesmica u mojoj glavi ili je ipak stigla spolja? Nekakva uspavanka, mislim. Često bi me uspavala, čak i mene. Ponekad bi i devojčica dolazila. Imala je dugu crvenu kosu uvijenu u dve pletenice. Nisam znao ko je ona. Motala bi se malo po sobi, onda bi izašla bez ijedne reči. Jednog dana posetio me je policajac.
Rekao je da na mene treba motriti, ne objasnivši zašto. Da, sumnjiv, rekao je da sam sumnjiv. Pustio sam ga da govori. Nije se usudio da me uhapsi. Ili je možda bio mekog srca. I sveštenik, jednog dana posetio me je sveštenik. Dao sam mu do znanja da pripadam nekoj vrsti reformatorske crkve. Upitao me je kakvog bih sveštenika voleo da vidim. Da, tako je to s reformatorskom crkvom, izgubljeni ste, to je neizbežno. Možda je imao meko srce. Rekao je da ga obavestim ako mi bude potrebna ruka potpore. Ruka potpore! Predstavio se i objasnio mi gde mogu da ga pronađem. Trebalo je da to zabeležim.
Jednog dana žena mi je nešto predložila. Rekla je da joj je hitno potrebna gotovina i da ako bih joj platio za šest meseci unapred, umanjila bi mi za četvrtinu stanarinu za taj period, tako nekako. Prednost bi bila u tome što bih uštedeo stanarinu za šest nedelja (?) a nedostatak je bio u tome što bi to gotovo u potpunosti iscrplo moj mali kapital. Ali može li se to nazvati nedostatkom? Zar ne bih ionako ovde ostao sve do poslednje pare, pa čak i duže, dok me ne bi izbacila? Dao sam joj novac, a ona mi je dala priznanicu.
Jednog jutra, nedugo posle ove transakcije, probudio me je neki čovek drmusajući me za rame. Nije moglo biti mnogo posle jedanaest. Zamolio me je da istog časa ustanem i napustim njegovu zgradu. Bio je izuzetno učtiv, moram da priznam. Njegovo iznenađenje, rekao je, nije manje nego moje. Zgrada je bila njegova. Njegovo vlasništvo. Turkinja je prethodnog dana otišla. Ali video sam je sinoć, rekoh. Mora da se varate, rekao je, jer juče poslepodne je donela ključeve u moju kancelariju. Ali upravo sam joj platio stanarinu šest meseci unapred, rekoh. Nek vam vrati, rekao je. Ali ne znam joj ni ime, rekoh, a kamoli adresu. Ne znate joj ime?, rekao je. Mora da je mislio kako lažem. Bolestan sam, rekoh, ne mogu tek tako da odem, bez obaveštenja. Niste uopšte tako bolesni, rekao je. Ponudio se da pozove taksi, čak i hitnu pomoć, ako to više volim. Rekao je da mu je soba odmah potrebna za njegovu svinju koja se, eto, čak i dok ovo govori, smrzava napolju u zaprezi, čuva je nekakav nepoznati deran koji je sad verovatno kinji. Upitah može li da mi ostavi neki drugi kutak, neki nepotrebni ćošak gde bih mogao da legnem i oporavim se od šoka i odlučim šta da radim. Rekao je da ne može. Nije da sam zao, dodao je. Mogao bih da živim ovde sa svinjom, rekoh, starao bih se o njoj. Dugi meseci spokojstva zbrisani u trenu! De, de, rekao je, saberite se, budite muškarac, hajde, ustanite, dosta je bilo. Uostalom, ipak to nije bila njegova briga. Bio je zaista i više nego strpljiv. Mora da je dolazio u podrum dok sam spavao.
Osećao sam se slabo. Valjda sam i bio slab. Posrtao sam kroz bleštavu svetlost. Jedan autobus me je odvezao na selo. Seo sam u polje, na sunce. Ali čini mi se da je to bilo mnogo kasnije. Pod šešir sam stavio lišće, ukrug, kako bi se napravila senka. Noć je bila hladna. Satima sam lutao poljima. Konačno naiđoh na gomilu balege. Sledećeg dana krenuo sam nazad u grad. Izbacili su me iz tri autobusa. Seo sam kraj puta i osušio odelo na suncu. Baš sam uživao dok sam to radio. Rekoh sebi: Ništa nema da se radi, ama baš ništa, dok se ovo ne osuši. Kad se osušilo, očetkao sam ga četkom, nekakvom češagijom, koju sam pronašao u štali. Štale su oduvek bile moj spas. Onda sam otišao do jedne kuće i zamolio za šolju mleka i parče hleba s puterom. Dali su mi sve osim putera. Mogu li da se odmorim u štali?, rekoh. Ne, odgovorili su. Još smrdim, ali smradom koji mi je prijatan. Više mi godi nego moj sopstveni, štaviše, neutrališe ga, izuzev pokoji puv. U narednim danima preduzeo sam neophodne korake kako bih povratio svoj novac. Ne znam tačno šta se dogodilo, da li to nisam mogao da pronađem adresu, ili adresa nije ni postojala, ili Grkinju tamo niko nije poznavao. Pretražio sam džepove zbog priznanice, da bih pokušao da odgonetnem ime. Nije je bilo. Možda ju je uzela nazad dok sam spavao. Ne znam koliko dugo sam ovako lutao, odmarajući se čas na jednom čas na drugom mestu, u gradu i na selu. Grad se mnogo izmenio. Ni selo nije bilo kao nekada. Opšti utisak bio je istovetan. Jednog dana spazio sam svog sina. Žurno je koračao s aktovkom ispod miške. Skinuo je šešir i naklonio se tako da sam video da je ćelav kao dlan. Skoro da sam siguran da je to bio on. Okrenuo sam se i zurio za njim. Prošao je usplahireno, pačjim hodom, i nastavio da ponizno pozdravlja šeširom levo i desno. Nesnosni kučkin sin.
Jednog dana sreo sam poznanika iz ranijih dana. Živeo je u pećini kraj mora. Imao je magarca koji je pasao po padinama i stazicama koje su vodile naniže k moru. Kad bi vreme bilo loše ovaj magarac bi sam dolazio u pećinu i tu se sklanjao dok nevreme ne prođe. I tako su oni proveli mnoge noći stisnuti jedno uz drugo, dok je vetar urlikao a more se razbijalo o stene. Zahvaljujući tom magarcu raznosio je on meštanima pesak, alge i školjke za njihove bašte. Nije mogao mnogo da natovari odjednom, jer magarac je bio star i malen a grad je bio daleko. Ali na taj način zaradio je nešto novca, dovoljno da može kupiti duvan i šibice a ponekad i komad hleba. Mene je sreo za vreme jednog takvog izleta, u predgrađu. Mnogo se obradovao kada me je video, jadnik. Zamolio je da pođem s njim i provedem noć kod njega. Ostanite koliko hoćete, rekao je. Šta je vašem magarcu?, rekoh. Ne obraćajte pažnju na njega, ne poznaje vas. Napomenuo sam da nemam običaj da ostajem duže od dva ili tri minuta bilo s kim i da se užasavam mora. Izgledalo je da se mnogo ražalostio kada je to čuo. Znači, nećete da pođete, rekao je. Ali na moje zaprepašćenje uzjahao sam magarca pa smo krenuli u senci crvenih kestenova koji su rasli na pločniku. Držao sam magarca za grivu, s jednom rukom ispred druge. Dečaci su se podsmevali i gađali nas kamenjem, ali slabo su nišanili, jer su me samo jednom pogodili, u šešir. Policajac nas je zaustavio i optužio da remetimo javni mir. Moj prijatelj odgovori da smo mi onakvi kakvima nas je priroda napravila, dečaci su takođe bili onakvi kakvima ih je priroda napravila. Bilo je neizbežno, pod tim okolnostima, da javni mir s vremena na vreme bude poremećen. Dopustite nam da krenemo, rekao je, i red će uskoro ponovo biti uspostavljen u vašem okrugu. Išli smo mirnim, prašnjavobelim putevima, sa živicama gloga i fuksijama i stazama obraslim divljom travom i ljubičicama. Noć se spustila. Magarac me je odneo do samog ulaza u pećinu, jer zbog mraka sâm nisam mogao da hodam strmim puteljkom ka moru. Onda se popeo nazad na obronke.
Ne znam koliko sam tu ostao. Pećina je bila lepo uređena, moram to da kažem. Lečio sam vaške morskom vodom i algama, ali ostalo je dosta gnjida. Stavio sam oblog od algi na lobanju, što mi je pričinilo ogromno olakšanje, ali ne zadugo. Ležao sam u pećini i ponekad gledao prema horizontu. Video bih iznad sebe beskrajno drhtavo prostranstvo bez ostrva i rtova. Tamo sam u džepu pronašao bočicu. Nije se razbila jer staklo nije bilo pravo. A mislio sam da je gospodin Vir zaplenio sve moje stvari. Moj domaćin bio je uglavnom odsutan. Hranio me je ribom. Čoveku nije teško, pravom čoveku, da živi u pećini, daleko od svih. Rekao mi je da mogu ostati koliko hoću. Ako više volim da budem sam on bi rado pripremio još jednu pećinu, za mene, malo dalje. Donosio bi hranu svakog dana i navraćao ponekad da vidi jesam li dobro i treba li mi što. Bio je dobar. Nažalost, nije mi bila potrebna dobrota. Poznajete li neku jezersku špilju?, rekoh. Ne podnosim more, pljuskanje i talasanje, plime i taj opšti nemir. Vetar se ponekad bar zaustavi. Ruke i noge su mi trnule. To me držalo budnim satima i satima. Ako ostanem ovde, nešto užasno će mi se dogoditi, rekoh, a to će mi doneti mnogo dobra. Utopićete se, rekao je. Da, rekoh, ili ću skočiti s litice. A ja nigde drugde ne mogu da živim, rekao je, grozno mi je bilo u mojoj planinskoj kolibi. Vašoj planinskoj kolibi?, rekoh. Ponovio je priču o planinskoj kolibi, bio sam je zaboravio, kao da sam je sada prvi put čuo. Upitah je li još njegova. Odgovorio je da je nije video otkad je odatle pobegao, ali veruje da je još tamo, malo rasklimatana po svoj prilici. Ali kada me je nagovarao da uzmem ključ odbio sam rekavši da imam druge planove. Uvek ćete me pronaći ovde, rekao je, ako vam budem potreban. Ah ljudi. Dao mi je svoj nož.
Ono što je nazvao kolibom u planini bila je nekakva drvena baraka. Vrata nije bilo, verovatno su ih skinuli za vatru, ili za nešto drugo. Na prozoru nije bilo stakla. Krov na nekoliko mesta bušan. Unutrašnjost je bila podeljena ostacima nekakve pregrade na dva nejednaka dela. Ako je i bilo nameštaja, više ga nema. Izvršili su najokrutnije činove po podu i zidovima. Pod je bio prekriven izmetom, ljudskim i životinjskim, i kondomima i bljuvotinama. U jednoj balegi bilo je ucrtano srce, probodeno strelom. Ipak, nije to bilo mesto privlačno za turiste. Primetio sam ostatke bačenih buketa. Požudno ubrani, nošeni kilometrima, onda bačeni, otežali i već uvenuli. Eto, to je bilo prebivalište od koga mi je ponuđen ključ.
Sve je to izgledalo kao tako dobro poznata veličanstvena pustoš.
Ipak, imao sam krov nad glavom. Odmorio sam se na ležaju od paprati, skupljene velikom mukom sopstvenim rukama. Jednog dana nisam mogao da ustanem. Spasla me krava. Podstaknuta ledenom maglom ušla je tražeći sklonište. Verovatno joj to nije bio prvi put. Mora da me nije videla. Pokušao sam da je sisam, bez uspeha. Vimena su joj bila pokrivena nečisti. Skinuo sam šešir i, skupivši svu snagu, počeo da muzem u njega. Mleko je procurilo na pod ali rekoh sebi: Nema veze, besplatno je. Vukla me je preko poda, zaustavljajući se s vremena na vreme da bi me ritnula. Nisam znao da i naše krave mogu biti tako zločeste. Mora da su je nedavno muzli. Stiskao sam vime jednom rukom, drugom sam pod njim držao šešir. Ali ona je na kraju nadvladala. Odvukla me je preko praga do džinovske bujne paprati, gde sam morao da je pustim.
Dok sam pio mleko prebacivao sam sebi zbog onog što sam uradio. Više ne mogu da računam na ovu kravu, a ona će upozoriti ostale. Da sam mogao da se savladam možda bi mi postala prijatelj. Dolazila bi svakog dana, možda i u pratnji drugih krava. Naučio bih da pravim puter, možda i sir. Ali rekoh sebi: Ne, sve će to izaći na dobro.
I jednom krenuvši, sledio sam strminu. Uskoro eto i kola, ali svi odbiše da me povezu. U drugom odelu, s drukčijim licem, možda bi me povezli. Mora da sam se izmenio otkako su me izbacili iz podruma. Lice mi je dobilo primetno odvratan izgled. Skrušeni, prostodušni osmeh nije se više pojavljivao, kao ni izraz skromne bede, sadržavajući zvezde i preslicu. Prizivao sam ih, ali nisu dolazili. Maska prljave stare kože obrasle u bradu, sa dve rupe i prorezom, sve je to bilo neprikladno za stare trikove hvala lepo, Bog vam platio i oprostite. Katastrofa. Čime ću ubuduće puzati? Legao sam pored puta i počeo da se previjam kad god bi se kola približila. To zato da ne bi pomislili da spavam ili se odmaram. Pokušavao sam da jecam: Pomoć! Pomoć! Ali zvuk koji je izlazio bio je sasvim običan. Još mi nije došao kraj, a nisam mogao da jecam. Poslednji put kada mi je zatrebalo jecanje, jecao sam uspešno kao i obično, ali nijednog srca u blizini nije bilo da omekša. Šta će biti od mene? Ponovo ću naučiti, rekoh sebi. Opružio sam se na put tamo gde je bio uzak toliko da kola ne mogu proći a da me ne pregaze, barem jednim točkom, ili sa dva ako ih ima četiri. Ali dođe i dan kada se, pogledavši oko sebe, nađoh u pred-građu, a odatle do starih aveta nije bilo daleko, do glupe nade i sitnih briga.
Tako pokrih donji deo lica crnom krpom i počeh da prosim na sunčanom uglu. Jer mi se činilo da mi oči nisu potpuno istrošene, zahvaljujući možda crnim naočarima koje mi je staratelj dao. Dao mi je Gelinksovu Etiku. To su bile naočari za odrasle, a ja sam bio dete. Pronašli su ga mrtvog, sklupčanog u klozetu, s odelom u strašnom neredu, pogođenog srčanim udarom. Ah kakav mir. Na omotu Etike bilo je napisano njegovo ime (Vord), naočari su njemu pripadale. Okvir, u vreme o kome govorim, bio je od mesingane žice, od one vrste kojom se kače slike i velika ogledala, a dve duge crne pantljike služile su za pričvršćivanje. Obmotao bih pantljike oko ušiju a onda ispod brade gde sam ih vezivao. Stakla su se oštetila jer su se u džepovima trljala jedno o drugo i o razne druge predmete. Mislio sam da mi je gospodin Vir oduzeo sve stvari. Ali te naočari nisu mi više bile potrebne i koristio sam ih samo da ublažim sjaj sunca. Nije trebalo ni da ih pominjem. Krpa me je propisno namučila. Napokon sam je odrezao od postave kaputa, ne, nisam više imao kaput, od sakoa onda. Ispalo je da je ipak bila siva krpa, pre nego crna, možda čak karirana, ali morao sam da se nekako snađem. Do podneva držao sam glavu upravljenu prema južnom nebu, a onda ka zapadnom do mraka. Čanak me je propisno namučio. Zbog lobanje nisam mogao da upotrebljavam šešir. A da ispružim ruku, o tome ni govora. Nabavio sam dakle metalnu kutiju i prikačio je za dugme kaputa, šta mi je, sakoa, u nivou genitalija. Nije stajala uspravno, naginjala se diskretno ka prolazniku, imao je samo da ubaci novčić. Ali tako je morao da mi se potpuno približi i izloži se opasnosti da me dodirne. Na kraju sam nabavio veću kutiju i stavio je na pločnik, kraj stopala. Ali oni koji udeljuju milostinju ne vole da bacaju novčiće, ima u tome nečeg prezirnog, što je odvratno osetljivijim prirodama. Da ne govorim o tome da moraju da ciljaju. Spremni su da udele, ali ne i da se njihov dar otkotrlja pod noge prolaznika ili pod točkove kola, ili da ga uzme neželjena osoba. Dakle, ne udeljuju. Bilo je i onih, dabome, koji su se saginjali, ali uglavnom oni koji udeljuju ne vole da se saginju. Najviše vole da nesretnika spaze iz daljine, spreme svoj novčić, u hodu ga ispuste i onda čuju Bog će vam platiti, već sasvim nečujno zbog udaljavanja. Ja to nikad nisam govorio, niti išta slično, nisam baš neki vernik, ali bih ipak nešto promrmljao. Na kraju sam našao nekakvu daščicu i privezao je za vrat i oko pasa. Visila je baš gde treba, u visini džepa, a ivica je bila dovoljno daleko od mene da bez opasnosti može da se spusti novčić. Ponekad bih je posuo cvećem, laticama, pupoljcima i onom travom koju, mislim, zovu hemoroidska, jednom rečju svime što bih našao. Nisam to naročito tražio, naprosto sve lepe stvari te vrste koje bih našao bile su za daščicu. Mora da su mislili kako volim prirodu. Uglavnom sam gledao ka nebu, ali ne stalno, zašto bih stalno gledao. Uglavnom je to bila mešavina belog, plavog i sivog, a onda s večeri svih večernjih boja. Osećao sam da mi polako pritiska lice, trljao sam lice o nebo, jedan pa drugi obraz, okrećući glavu levo-desno. Da bih odmorio vrat povremeno bih pustio da mi glava klone na grudi. Onda bih video daščicu u daljini, nejasnu i šarenu. Naslanjao sam se na zid, ali bez elegancije, prenosio sam težinu s jedne na drugu nogu a ruke bi mi stezale revere sakoa. Prositi s rukama u džepovima stvara loš utisak, nervira radni svet, pogotovo zimi. Ni rukavice nikada ne treba nositi. Bilo je i balavaca koji bi mi digli sve što bih zaradio, pretvarajući se da nešto daju. Bilo je to za bombone. Otkopčavao bih diskretno pantalone da se počešem. Češao sam se odozdo nagore, s četiri nokta. Potezao sam dlake, da se olakšam. Tako je brže prolazilo vreme, vreme leti kada se češem. Pravo češanje je bolje od masturbacije, po mom mišljenju. Čovek može da masturbira sve do sedamdesete, pa čak i duže, ali na kraju to postane obična navika. Dok mi za dobro češanje treba dvanaest ruku. Češao sam se svuda, po genitalijama, onda dlakama pa po pupku, ispod miške, unutar dupeta, a ekceme i šugu mogao sam raspiriti i samom pomišlju. U samom dupetu nalazio sam najviše uživanja, uvlačio bih kažiprst sve do zglavka. Posle, kad bih morao da serem, užasno je bolelo. Ali gotovo da više uopšte ne serem. S vremena na vreme proletela bi neka letelica, lenjo, čini mi se. Obično bih na kraju dana ustanovio da su mi nogavice sasvim mokre. Mora da je to bilo od pasa. Ja lično pišam veoma malo. Kad mi slučajno dođe potreba, jedan tanki mlaz u šlic dovoljan je da se olakšam. Jednom na svom mestu, nisam se micao sve do mraka. Ništa nisam jeo, Bog je za mene imao vetar. Posle posla kupovao sam litru mleka i ispijao je uveče u kolibi. Još bolje, imao sam dečačića koji je kupovao umesto mene, mene nisu hteli da usluže, ne znam zašto. Davao sam mu jedan peni za trud. Jednog dana prisustvovao sam neobičnom prizoru. Obično ne vidim mnogo. Niti čujem mnogo. Ne obraćam pažnju. Strogo uzevši, nisam prisutan. Strogo uzevši verujem da nikad nisam ni bio prisutan. Ali toga dana mora da sam se povratio. Već neko vreme nekakav zvuk me uznemiravao. Nisam istraživao razlog jer rekoh sebi: Prestaće. Ali pošto nije prestajao nisam imao izbora do da otkrijem uzrok. Neki čovek stajao je na krovu automobila i držao govor prolaznicima. Tako sam bar ja to video. Drao se na sav glas pa su i do mene dopirale reči. Jedinstvo… bratstvo… Marks… kapital… hleb i puter… ljubav. Ništa nisam razumeo. Automobil je stajao uza sami pločnik, upravo ispred mene, video sam govornika s leđa. Iznenada, on se okrenu i uperi prst u mene, kao na dobar egzemplar. Gledajte ovog jadnika, urliknu on, ovu ruinu. To što ne ide na sve četiri, to je od straha da ga ne zatvore. Star, vašljiv, truo, zreo za đubre. Ima ih na hiljade takvih, i još gorih, desetine hiljada, dvadeset hiljada… Glas: Trideset hiljada. Svakog dana prolazite pored njih, nastavi govornik, a kada dobijete na trkama dobacite im koji novčić. Razmišljate li ikad? Glas: Bože sačuvaj. Jedan peni, nastavi govornik, dva penija… Glas: Tri penija. Nikad vam nije palo na pamet, nastavi govornik, da je vaše milosrđe zločin, podsticaj ropstvu, zaglupljivanje i organizovano ubijanje. Pogledajte dobro ovaj živi leš. Reći ćete da je sam kriv. Upitajte ga da li je sam kriv. Glas: Pitaj ga ti. Onda se on sagnuo i okomio se na mene. Bio sam usavršio svoju daščicu. Sad se sastojala od dve daščice spojene šarkama, što mi je omogućavalo da ih, kad završim posao, sklopim i stavim pod mišku. Volim te neobične posliće. I tako sam sklonio krpu, stavio u džep onih nekoliko novčića koje sam zaradio, odvezao vrpce na daščici, sklopio je i stavio pod mišku. Čuješ li me, žrtvo nijedna!, viknuo je govornik. Otišao sam, iako je još bio dan. Inače, bio je to miran ugao, živ, bilo je ljudi, ali ne preterano. Onaj mora da je bio neki verski fanatik, ne vidim drugu mogućnost. Možda je bio odbegli ludak. Imao je lepo lice, pomalo zajapureno.
Nisam radio svaki dan. Skoro da i nisam imao troškova. Uspeo sam čak i nešto da uštedim, za sami kraj. U dane kad nisam radio ležao bih u kolibi. Koliba je bila na jednom privatnom imanju, ili na onome što je nekad bilo privatno imanje, na obali reke. To imanje, čiji je glavni ulaz izbijao na usku, mračnu i tihu ulicu, bilo je opasano zidom, izuzev naravno na onoj strani prema reci, koja je obeležavala severnu granicu imanja u dužini od oko trideset koraka. Od poslednjih kejova preko reke pogled je obuhvatao zbrku niskih kućica, pustog prostora, ograda, odžaka, tornjeva i zvonika. Videlo se i nekakvo igralište, gde su preko cele godine vojnici igrali fudbal. Samo su prozori – ne, ne mogu. Imanje je bilo kao napušteno. Kapija je bila zaključana a staze obrasle travom. Samo su prozori u prizemlju imali kapke. Ostali su ponekad bili osvetljeni noću, slabašno, čas jedan čas drugi. Bar je to bio moj utisak. Možda su to bili nekakvi odblesci. U toj kolibi, onoga dana kada sam je prisvojio, pronašao sam prevrnut čamac. Okrenuo sam ga, ispunio kamenčićima i komadićima drveta, povadio klupice i unutra sebi napravio krevet. Pacovi nisu mogli da me se domognu, zbog nagiba čamca. A tako su želeli. Pomislite samo, živo meso, jer uprkos svemu još sam bio živo meso. Predugo sam živeo među pacovima, u mojim slučajnim prebivalištima, da bih i sam osećao užasavanje koje oni bude kod svetine. Čak su mi na neki način bili i simpatični. S takvim samopouzdanjem su mi prilazili, reklo bi se bez ikakvog gađenja. Doterivali su se poput mačaka. Žabe krastače uveče, nepokretne satima, lovile su muve. Volele su da čuče tamo gde se zaštićeni deo završava i počinje otvoreno, najviše su volele pragove. Ali sada sam imao da se izborim s vodenim pacovima, izuzetno mršavim i svirepim. I tako sam napravio poklopac od dasaka. Neverovatan je broj dasaka na koje sam naišao u životu: svaki put kad mi je zatrebala, našla bi se ispred mene, trebalo je samo da se sagnem i podignem je. Volim te neobične posliće, ne, ne naročito, nije važno. Potpuno je prekrio čamac, ponovo se vraćam poklopcu. Malo sam ga pogurao ka krmi, popeo se u čamac kod pramca, otpuzao do krme, digao noge i gurnuo ga ka pramcu dok me nije potpuno pokrio. Ali u šta su mi uprle noge? Uprle su u prečagu koju sam radi toga i bio prikovao za poklopac, voleo sam te neobične posliće. Ali bilo bi bolje ući u čamac kod krme i pogurati poklopac rukama dok me ne pokrije, a onda ga gurnuti napred, na isti način kao kad hoću da izađem. Zabio sam dva klina kao drške za ruke na odgovarajućim mestima. Ove male stolarske majstorije, ako mogu tako da ih nazovem, izvedene s alatkama i materijalom koji su mi bili pri ruci, vrlo su me radovale. Znao sam da će uskoro kraj pa sam igrao ulogu, znate, ulogu – kako da kažem, ne znam. Bilo je dosta udobno u ovom čamcu, moram to reći. Poklopac je tako dobro prianjao da sam morao da probušim rupu. Ne valja zatvarati oči, treba ih držati otvorene i u mraku, moje mišljenje. Ne govorim o spavanju, govorim o onome što se zove bdenje. U svakom slučaju, u to sam vreme veoma malo spavao, nije mi se spavalo, ili mi se previše spavalo, ne znam, ili sam bio uplašen, ne znam. Ispružen na leđima ništa nisam video izuzev, nejasno, baš iznad glave, kroz uske pukotine, sivkastu svetlost u kolibi. Ne videti baš ništa, ne, to je previše. Slušao sam turobne krike galebova koji su se skupljali oko izliva obližnje kanalizacije. U nekom žutom ključanju, ako me pamćenje dobro služi, prljavština se izlivala u reku iznad koje su kričale izgladnele i unezverene zgomilane ptice. Čuo sam udaranje vode o molo, o obalu, i onaj drugi zvuk, tako različit, talasa koji se tek sprema da padne, i to sam čuo. I ja sâm, kad bih se pomerao, bio sam manje čamac nego talas, ili mi se tako činilo, i moja nepokretnost bila je nepokretnost vrtloga. To može izgledati nemoguće. A i kišu, čuo sam je često, jer je često kišilo. Katkad bi pokoja kap prošla kroz krov kolibe i drmnula o poklopac. Sve to stvaralo je prilično tečan svet. A onda, tu je bio i glas vetra ili, bolje, njegovih tako različitih igračaka. Ali šta je sve to? Šumorenja, stenjanja, urlici, dahtaji. Više bih voleo udarce čekićem, pam pam pam, odzvanjaju u pustoši. Za svaki slučaj sam prdio, ali to jedva da su bili pravi prdeži, iscurili bi brboreći, i istopili se u moćnom nikad. Ne znam koliko sam tu ostao. Bilo mi je veoma udobno u mojoj kutiji, moram to da kažem. Činilo mi se da sam poslednjih godina postigao nezavisnost. Da niko više ne dolazi, da niko više ne može da pita jesam li dobro i treba li mi što, tada sam se uznemiravao zbog toga, malo. Dobro sam, da, sasvim dobro, a strah da će mi biti još gore nije više postojao. Što se tiče mojih potreba, one su se na neki način svele na moje dimenzije i postale, ako mogu tako da kažem, tako probranog kvaliteta da su isključile sve pomisli o pomoći. Znati da postojim, ma kako slabo i lažno to bilo, izvan sebe, to je nekad imalo snagu da mi pomrači svest. Postajete nedruštveni, silom prilika. Sasvim dovoljno da se ponekad upitam jesam li uopšte na pravoj planeti. Čak i reči izmiču, toliko je loše. Možda je to trenutak kada sudovi više nisu spojeni, znate, sudovi. I kao da sam još između dva žamora, mora da je to ista stara pesma, ali Hriste, nije valjda. Dolazilo mi je da podignem poklopac i ustanem iz čamca ali nisam mogao, bio sam tako ravnodušan i slab, tako zadovoljan duboko dole gde sam bio. Čuo sam ih snažno iznad sebe, ledene, bučne ulice, užasna lica, buku koja razara, dubi, razdire, gnječi. Čekao sam dakle da mi želja za sranjem, ili pišanjem, dâ krila. Nisam želeo da prljam svoje gnezdo! Pa ipak se i to događalo, sve češće i češće. Savijen i krut svukao bih pantalone i okrenuo se malo na stranu, tek da oslobodim rupu. Stvoriti malo kraljevstvo, usred sveopšteg mutljaga, onda srati po njemu, ah, to sam ja bio svuda okolo. Pa i izmet sam bio ja, znam, znam, ali svejedno. Dosta, dosta, sledeća stvar je da sam imao priviđenja, ja koji ih nikad nemam, osim ponekad u snovima, koji ih nikad nisam imao, prava priviđenja, zapamtio bih, izuzev možda kao dete, tako moj mit zahteva. Znam da su bila priviđenja jer je bila noć i bio sam sâm u svom čamcu. Šta bi drugo moglo da bude? Bio sam dakle u čamčiću koji je klizio po vodi. Nisam morao da veslam, plima me nosila. Uostalom, vesla nisam video, mora da su ih odneli. Imao sam jednu dasku, ostatak klupice možda, koju sam upotrebljavao kad bih se previše približio obali ili kad bi se na mene obrušilo molo ili neki usidren čamac. Bilo je zvezda na nebu, prilično. Nisam znao kakvo je bilo vreme, nije mi bilo ni hladno ni toplo i sve je bilo tiho. Obale su se sve slabije videle, to je neizbežno, uskoro ih više nisam video. Retka svetla slabila su sve više kako se reka širila. Na obalama su ljudi spavali, tela su prikupljala snagu za muke i radosti novog dana. Čamac više nije mirno plovio, skakutao je, udaran uzburkanim talasima mora. Sve je bilo tiho pa ipak penilo je preko ivice čamca. Sada je svuda oko mene bio morski vazduh, nikakav zaklon nisam imao osim zemlje, a to nije ništa, zaklon zemlje, u tim uslovima. Video sam farove, ukupno četiri, od kojih jedan brodski. Dobro sam ih poznavao, čak i kao dete sam ih dobro poznavao. Bilo je to uveče, bio sam sa ocem na nekoj uzvisini, držao me je za ruku. Imao sam tada želju da me s ljubavlju i zaštitnički privuče k sebi, ali njegove misli bile su negde drugde. On me je naučio imena planina. Ali dosta s tim priviđenjima, video sam takođe svetlost bova, činilo se da ih je more puno, crvenih i zelenih i na moje iznenađenje žutih. A na obroncima planine, koja se propinjala svojom nerazbijenom masom iza grada, požari su prelazili iz zlatnog u crveno, iz crvenog u zlatno. Znao sam šta je to, to su grmovi žutilovke goreli. Koliko sam ih puta sam potpalio, kao mali. A onda satima kasnije, kad bih se vratio kući, pre nego što bih legao, posmatrao sam sa svog visokog prozora vatre koje sam zapalio. U toj noći dakle, koja se rumenela udaljenim plamsajima, na moru, zemlji i nebu, plovio sam po volji struja i plima. Primetih da mi je šešir privezan, po svoj prilici vrpcom, za dugme. Poskočio sam sa sedišta i čuo snažan zveket. Bio je to lanac. Jedan kraj bio je pričvršćen za bovu a drugi meni oko pasa. Mora da sam ranije izbušio rupu na dnu čamca jer evo me na kolenima kako nožićem vadim čep. Rupa je bila mala i voda se lagano dizala. Trebaće dobrih pola sata, računajući na sve, osim na nepredvidljivo. Onda nazad do krme, noge ispružene, leđa uprta o vreću ispunjenu travom koju sam upotrebljavao kao jastuk, progutao sam sredstvo za umirenje. More, nebo, planine, ostrvca sklopiše se i zgromiše me jednim moćnim grčem srca, onda se razmaknuše do krajnjih granica prostora. Jedva da sam i mogao da pomislim na priču koju je trebalo da ispričam, priču koja bi nalikovala mome životu, hoću reći bez hrabrosti da skončam, bez snage da produžim.
Semjuel Beket
S engleskog preveo Borivoj Gerzić
(Nalov originala: Samuel Beckett, The End, iz Collected Shorter Prose, 1945–1980)
Objavljeno u: Samjuel Beket, Kraj i druga proza, Istar, Beograd, 1994.
