Tomas Bernhard svakako spada u najuticajnije svetske pisce koji su objavljivali posle Drugog svetskog rata. Pomenućemo samo dva primera. Elfride Jelinek, dobitnica Nobelove nagrade, Bernhardova prijateljica, ne samo što je nekoliko puta u intervjuima naglasila kako je izvesno vreme bila pod njegovim uticajem, nego je veoma lako prepoznati bernhardovsku mizantropiju i anarhizam kod njenih junaka kao pogled na svet; ali za razliku od Bernhardove sintakse koja je repetativna, ciklična u svojoj muzikalnosti, jezički stil Elfride Jelinek bi se mogao opisati kao svojevrstan „isprekidani” minimalistički narativ kojim ona postiže oneobičavanje teksta u celini (naravno, i određen nivo hermetičnosti). S druge strane, na Pirinejskom poluostrvu, Migel Saens je u knjizi Biografija Tomasa Berharda naveo nekoliko desetina španskih savremenih pisaca (Havijer Marijas, Huan Gojtisolo, Huan Benet, Feliks de Asua, Fernando Savater, itd.) sa zaključkom da je Bernhard posle Foknera najuticajniji strani pisac na španskom govornom području u dvadesetom veku. Na primer, Orasio Kasteljanos Moja u romanu Gađenje ima podnaslov „Tomas Bernhard u San Salvadoru”, ali ovo delo nije najbolji primer za pastiširanje Bernhardovog lika ili knjiga zbog nedovoljne distance. Najjednostavnije rečeno, ovaj roman ponavlja čak i repeticije i druge pripovedačke mehanizme austrijskog pisca, za razliku od romana Bezumlje kojim provejava bernhardovski, a ne njegove pripovedačke poštapalice.
Ovaj tekst ima za cilj da informativno osvetli recepciju Bernhardovog dela u srpskim okvirima, ali ne u čitalačko/izdavačkom obliku, nego u stvaralačkom smislu. Iako Bernhard na ovim prostorima nikada nije imao onoliko publike koliko zaslužuje (iako je „Mraz“ preveden nedugo posle objavljivanja originala, Bernhardova dela nisu mnogo prevođena, objavljivana i doštampavana; preciznije, na srpski je prevedena otprilike tek četvrtina njegovog opusa). Uprkos ovome, njegovo delo je ipak uspelo da ostvari izvestan uticaj. Ima dosta srpskih pisaca koji se povremeno dotiču Bernharda ili pak pastiširaju neke scene ili događaje iz njegovih dela, kao što su recimo Basara, Velikić, Ugričić ili Saša Ilić. Međutim, oni nisu sistematičnije proširivali svoju poetiku pod Bernhardovim uticajem (jer on za njih nije bio toliko konstantan i jak), pa se njima nećemo baviti, već ćemo predstaviti obrise aktivnije intertekstualne recepcije kod sledećih petoro srpskih autora.
Roman Izlaženje (2006) Barbi Marković je prilično neuspeo pastiš neprevedene Bernhardove novele Hodanje (Gehen). Autorka je skoro pa prevodeći original samo menjala reči i delove rečenica, da bi to uklopila u priču o beogradskom klabingu, koji je tema ovog romana. Menjala je toponime, ali je radnju ostavila istovetnom, s tim što ju je prebacila u Beograd noću. Ovakva kreativnost nije dovoljna kako bi se ovaj pastiš uzdigao na nivo uspelog jer nema nadogradnje u stvaralačkom postupku već samo tranzicije. Interesantno je pomenuti da većina kritičara koji su pisali o romanu, prethodno nisu čitali prototekst (čak ni preveden na neki drugi jezik), pa time njihovi tekstovi, eufemistički rečeno, značajno gube na relevantnosti. Recepcija autorkinog romana nije bila adekvatna i koherentna s obzirom na činjenicu da su kritičari pisali o pastišu, a da nisu konsultovali original (dovoljno je reći da neki kritičari nisu znali ni da original postoji). Ovakva zabuna odlično se uklapa u nekontekstualizovanost – jednu od najznačajnijih osobina savremene srpske književnosti, i čini se, još više, srpske književne kritike.
David Albahari je autor koji se mnogo ozbiljnije od Barbi Marković bavio Bernhardom u svojim pričama i romanima. Od romana Snežni čovek (1995) i Mamac (1996) pa sve do njegovih poslednjih knjiga, traje poetička sublimacija Bernhardove u Albaharijevu poetiku. Međutim, utisak o bernhardovštini Albaharijevih rečenica u navedenim romanima je slabašan i ima ukus razblažene kafe. Nema prepoznatljive snage mrskosti koja izbija iz Bernhardovih rečenica, već ostaje samo slabi odjek transponovanog stila. Valja pomenuti da je Albahari često u romanima (i u nekim pričama) „preuzimao” od Bernharda blok-formu (pisanje čitavog dela u jednom pasusu). Ono što je pohvalno istaći jeste da Albahari nikad nije krio ovaj uticaj. Naime, on je u svojim poznijim romanima kao što su Ludvig (2007) i Brat (2008) napravio širi otklon, pa su se njegovi junaci snažnije identifikovali sa čuvenim bernhardovskim pogledom na svet. U romanu Brat direktno se pominje Gubitnik, roman koji je svakako amblematičan za Bernhardovu poetiku. Isto tako, možemo istaći da je Ludvig doista hrabar roman o Beogradu i njegovim intelektualcima, umetničkim krugovima i međuljudskim odnosima u njima, pa to u dobroj meri podseća na Bernhardove osvrte na Salcburg ili Beč. Navešćemo samo jedan primer: „Doduše jednu stvar moram da objasnim, upravo zbog grada u kome se sve to odigralo. A odigrava se i dalje. Dakle, zbog Beograda koji kad god mu zatreba stavlja vampirske zube, srećan što će nekom moći da popije krv, i ne samo što je srećan, nego mu nikada nije dosta i ne smiruje se sve dok u žilama žrtve postoji makar kap crvene tečnosti, pa čak i ako je žrtva nasmrt bolesna, ni onda ne prestaje to palanačko orgijanje, taj ritual strasti i pomame, kao što se desilo Kišu pre mnogo godina, pa je pokušao da pobegne, ne shvatajući da mu vampirski otrov već luta telom i da je bekstvo uzaludno, kako se ubrzo pokazalo, njegova glava je brzo klonula na jastuku u tuđini, u kojoj će njegov duh za zauvek ostati bez obzira na činjenicu da je telo kasnije doneto u Beograd gde će mu se licemerno klanjati isti oni koji su ga pre toga tako zdušno žigosali, kao da je telo spremljeno za klanje” (str. 45-46). Dok u Gubitniku na 11. stranici pronalazimo pasus: „Ko ovde živi zna to ako je pošten. Ko ovde dolazi, videće to u najskorije vreme i moraće dok ne bude prekasno, da opet ode. Ukoliko ne želi da postane nalik na ove zatupljene stanovnike, nalik na ove duševno bolesne žitelje Salzburga, koji svojom zatupljenošću umrtvljuju sve što nije kao i oni.”
Treći autor kome ćemo posvetiti pažnju je Vule Žurić koji poslednjih godina, u kontekstu obračunavanja sa sopstvenom poetikom (u pitanju je mešavina eksperimentalne poetike iz romana Crne ćurke (2006) ili Mrtve brave (2008) i započetog partizanskog ciklusa u Nedelji pacova (2010)) donekle proizvoljno i bez jasnog plana i cilja koristi Bernhardov lik i neka dela, u romanu Srpska trilogija (2012). Naime, Žurić uvodi lik kapetana Bernharda, koji je nacista-snajperista što sa položaja štiti nemačkog oficira Krigera koji je prerušen u civila. Ovakvo „regrutovanje“ Bernharda nije do kraja razjašnjeno s obzirom na to da je austrijski pisac često isticao da je liberalni levičar, pa nam ostaje da zaključimo kako se srpski pisac u osmišljavanju njegove ideološke pozadine rukovodio isključivo Bernhardovim germanskim poreklom. Ovakva intertekstualnost nije u ovom romanu karakteristična samo za Bernharda, nego i za druge stvarne likove koji se pojavljuju (Krleža koji piše ćirilicom, Nazor, itd.) U romanu Srpska trilogija, u poglavlju koje se zove „Gubitnik” Žurić piše: „Kapetan Bernhard protrlja oči i još jednom pogleda kroz okular Cajsovog snajpera. Iz svog zaklona na obodu kalemegdanskog parka, vrebao je dvospratnicu na uglu dve uske dorćolske ulice još od prvih petlova koji se tog jutra nisu ni oglasili usled teške prašnjave magle nastale od neumornih eksplozija granata koje su poput kamikaza rasturale grad nasukan na ušću Save u Dunav.” Na jednom drugom mestu, Žurić se poigrava i sa drugim Bernhardovim romanom i piše: „Beton pod nogama nije prijao Bernhardu.” I kasnije, osvrćući se na glavnog junaka Berhardovog romana i istovremeno pastiširajući njegovu čuvenu anaforu u sintaksi: „Zato je nastavljao da piše ne usuđujući se da stavi tačku i započne novi pasus. (…) I umesto pukih zabeleški od sedenja po pariskim bistroima, sa pariskim kurvama, ležanju na pariskim kurvama u pariskim hotelima, i veslanju u čamcu sa pariskim kurvama, kapetan Berhard je sve više izmišljao da bi na kraju shvatio da uopšte ne piše o Parizu, mada je i te kako pisao o kurvama.” Žurić pokušava da se sprda sa Bernhardovom repeticijom i to u svom dobro poznatom anegdotskom maniru, ali s obzirom na proizvoljan i nepotpun kontekst, slabo u tome uspeva.
Četvrti autor na koga je obimno uticao Bernhard je Igor Marojević, ali valja istaći kako ovaj pisac ima poseban odnos prema Bernhardu – on je uvek parodičan i to u smislu koji se naslanja na tezu Linde Hačion da je „parodija ponavljanje sa ironijskom razlikom”, što naravno ne ukida omaž prema parodiranom tekstu. U Marojevićevoj Žegi (2004) neki kritičari su primetili da su središnji delovi romana veoma bliski sa romanima Poremećaj i Drvarenje Tomasa Bernharda, mada taj „uticaj” nije prećutao ni pripovedač. (U poglavlju „Žega – road movie“, narator seda sa doktorom u automobil u kome se nalaze, pored ostalih Bernhardovih knjiga, i ova dva naslova). Međutim, kod srpskog pisca kontekst je pomeren kad god se dotakne paralela s austrijskim, jer su Bernhardovi junaci intelektualci i imućni ljudi, a Marojevićevi marginalci i primitivci koji osuđuju jednog od njih koji želi da bude urban; s druge strane, junaci srpskog pisca nalaze se usred tajnog građanskog rata i žive u krvavim okolnostima, za razliku od Bernhardovih junaka iz pominjanih knjiga koje ne muči finansijska egzistencija ili blizina ratnih sukoba. Nešto slično je i sa pričom „Perast” koja je u jednom eseju okarakterisana kao sažetak Bernhardovog romana, tačnije kao bernhardovski „Gubitnik u malom” (misli se na obimnost, jer Marojevićeva priča ima tek desetak stranica). Dok su kod Austrijanca to tri druga, trojica vrhunskih pijanista i intelektualaca koji su zgađeni životom i pokušavaju da u njemu pronađu smisao, kod srpskog autora to su trojica prijatelja sa studija, ljudi na ivici egzistencije uronjeni u građanske ratove devedesetih koji, trpeći njegove posledice i u Beogradu i u Perastu, pokušavaju da se uzdrže od samoubistva. Takođe, u Marojevićevom opusu postoje brojni primeri (za to u ovom tekstu nema mesta) referenci na Bernhardove priče ili romane ili pak izvesne situacije ili likove u njima, pa po tome možemo zaključiti da je on najobimniji Bernhardov pastidžija/reminiscent u srpskoj književnosti. Ipak, treba reći da Marojević nikad ne podilazi kao obožavalac Bernhardu, nego se trudi da nadogradi, ali povremeno i ismeje teme, postupke ili stil čuvenog Austrijanca u svojim delima, pa ga pre možemo okarakterisati kao pisca koji parodira a mnogo manje pastišira.
Srđan V. Tešin je peti autor na koga ćemo se osvrnuti u ovom tekstu. On je u domenima postmoderne književnosti uspeo da se izdigne više od svih ostalih srpskih pisaca u inkorporiranju Bernharda u svoju poetiku (doduše, samo u romanu Antologija najboljih naslova koji je objavljen 2000. godine). On preuzima Bernhardov manir parodije crnih hronika ostvaren u njegovoj zbirci priča Imitator glasova (koja je kod nas ludački prevedena kao Ludilo, Prosveta, 1997); Tešin je na enciklopedijski svet, stvarajući borhesovske crtice ili mikro-priče, opisao neke posebne ljude koji imaju veze sa znanjem pa ih možemo posmatrati kao intelektualce, što je ironijska razlika u odnosu na Bernhardove junake iz dotične knjige priča, uglavnom ludake bez obzira na njihovo obrazovanje. Kao ironijska razlika u odnosu na prototekst, Tešinu služi i oslanjanje na Tomasa Pinčona, majstora mistifikacije, (inače u romanu ima 49 crtica što je jasna aluzija na Pinčonov roman Objava broja 49, koga je, između ostalog, preveo D. Albahari). S druge strane, Tešin je ugradio u tekst i upućivače kao u Bibliji (to je učinio i Kortasar u Školicama), pa je sačinio veoma konzistentan postmodernistički narativ, koji organski i dosledno ukršta Bibliju, Pinčona, Borhesa i Bernharda. Time, uz pomoć već pominjane ironijske razlike, Tešin čini nešto potpuno novo u odnosu na sve što se dotad pojavilo u srpskoj književnosti i zaslužuje mesto najprodornijeg Bernhardovog nastavljača na ovim prostorima (no, samo kad je u pitanju Antologija najboljih naslova).
Namera ovog teksta bila je informiše/inspiriše nove bernhardologe u Srbiji koji bi mogli, u odnosu na njihove prethodnike, da još konzistentnije u svoje poetike inkorporiraju bernhardovštinu. Isto tako, u poslednjih nekoliko godina počelo je ponovno štampanje jednog od najčudnijih austrijskih pisaca u 20. veku (roman Gubitnik, kao i manje reprezentativnih dela poput Getea na samrti i Moje nagrade (izabrani govori T. B.-a), objavio je beogradski LOM, Autobiografske spise u pet knjiga štampala je „Futura“ iz Novog Sada, dok je 2005. „Alexandria Press“ objavila roman Beton), što je znak da Bernhard u Srbiji ima publiku, koja će, nadamo se, narednih godina biti sve brojnija.
Nenad Župac
Jedan Komentar