Kratki razgovori sa ogavnim muškarcima [Tema: Volas]

K. R. #40 06-97 BENTON RIDž, OHAJO

„Ruka. Ne bi ti palo na pamet da je ona takvo pomagalo, je li? Ali jeste ruka. Hoćeš da vidiš? Neće ti biti gadno? E pa evo je. Evo ruke. Zato me zovu Džoni Jedno­ruki. Ja sam to izmislio, niko nije bio, ono kao, tvrda srca – ja. Vidim da pokuša­vaš da budeš pristojan i da je ne gledaš. Samo napred, pogledaj je. Ne smeta mi. Ja je u glavi i ne zovem ruka, ja je zovem Pomagalo. Kako bi je opisao? Da čujem. Misliš da će me to povrediti? Hoćeš da čuješ kako je ja opisujem? Izgleda kao neka ruka koja se predomislila još na početku dok je bila u maminom stomaku s ostatkom mog tela. Više je kao malo malecno sitno peraje, mala je i izgleda kao da je vlažna i tamnija od ostatka mog tela. Izgleda mokro čak i kad je suva. Nimalo ju je nije lepo videti. Obično je držim u rukavu dok ne bude vreme da je izvučem i iskoristim kao pomagalo. Vidiš da je rame normalno, kao i drugo rame. Samo ruka nije. Ide mi samo do bradavice na sisi, vidiš? Malo govno. Nije lepa. Kreće se fino, mogu fino da je pomeram. Ako izbliza pogledaš ovde na kraju, tu su ovi mali kako li se već zovu, vidi se da su počeli da rastu kao prsti, ali se nisu formirali. Kad sam bio u njenom stomaku. Druga ruka – vidiš? Normalna ruka, malo mišićavija zato što je koristim sve vreme. Normalna je i duga i obične boje, to je ruka koju uvek pokazujem, većinu vremena drugi rukav držim zatvoren tako da izgleda kao da unutra i nema ništa nalik ruci. Ali je jaka. Ta ruka. Nije lepa za oči, ali je jaka, ponekad probam da nagovorim koga da obara tu ruku da bi video koliko je jaka. Jako, malo, perajasto govno. Ako misle da mogu da izdrže da je dodiruju. Uvek kažem ako misle da ne mogu da izdrže da je dodiruju, pa šta, u redu je, ne smeta mi. Hoćeš da je dodirneš?“

P.

„U redu je. U redu.“

P.

To što je je – pa prvo uvek su neke devojke tu. Kapiraš me? U livnici, u Lejnsu. Tamo ima kafana odmah pored autobuske stanice. Džekpot – moj najbolji prijatelj – Džekpot i Keni Kirk – Keni Kirk je njegov rođak, Džekpotov, obojica su iznad mene u livnici zato što sam ja završio školu i dugo nisam ušao u sindikat – oni baš dobro i normalno izgledaju i Znaju Sa Ženama ako me razumeš, i uvek su tu neke devojke. Kao u ekipi, na gomili ili u ekipi, svi visimo skupa, pijemo pivo. Džekpot i Keni uvek se zabavljaju s nekom od njih, a te onda imaju drugarice. Znaš. Znači, cela ekipa nas je tu. Pratiš kakva ja varijanta? I onda ja počnem da visim s ovom ili onom, i posle nekog vremena prva faza je kad počnem da im pričam otkud mi ime Džoni Jednoruki i o ruci. To je jedna faza cele priče. Kako da dobiješ pičke pomoću Pomagala. Opišem ruku dok je još u rukavu i gledam da zvuči kao nešto najružnije što si ikad video. Vidiš im na licu da su kao: O Jadan Mali Dečko Nemoj Biti Tako Oštar Prema Sebi Ne Treba Da Se Stidiš Ruke. Tako dalje. Kako sam baš dobar dečko i kako im srce puca kad me vide kako pričam o delu vlastitog tela na taj način naročito kad ništa nisam kriv što sam se rodio s tom rukom. A u tom trenutku kad počnu s tom fazom sledeća faza je da ih pitam hoće li da je vide. Kažem im kako me je sramota ruke, ali da im nekako verujem i da mi deluje kao da su baš fine i ako hoće otkopčaću rukav i izvući ruku i dati im da je pogledaju ako misle da mogu da podnesu. I dalje im pričam o ruci sve dok skoro više ne mogu da podnesu da čuju i reč o njoj. Ponekad neka Džekpotova bivša počne da otpada sa mnom dole u Frejm elevenu kod Lejnsa i priča kako ja znam da saslušam i kako sam osećajan, a ne kao Džekpot ili Keni i ne može da veruje da mi je ruka toliko loša koliko ja pričam i slično. Ili smo kod nje kući u maloj kuhinji ili negde slično i ja krenem Ovde Je Baš Vruće Skinuo Bih Košulju Ali Neću Zato Što Se Stidim Ruke. Tako nešto. Faze su, ono, brojne. Nikad je naglas ne nazivam Pomagalom veruj. Slobodno je dodirni kad god ti padne na pamet. Jedna od faza za koje znam nakon nešto vremena jeste da stvarno počinjem da joj zvučim jezivo, vidim, jer stalno pričam o ruci i kako je mokra i liči na peraje ali kako je jaka ali kako bih odmah umro kad bi je tako dobra i lepa i savršena devojka kakva ja mislim da je ona videla i zgadila se, i vidim da ih cela priča polako obuzima i počinju potajno da misle kako sam paćenik, ali ne mogu da me otkače jer najzad sve vreme mi govore ta fina sranja o tome kako sam ja osećajan dečko i kako ne treba da me je sramota i da nema šanse da je ruka tako gadna. U toj fazi kao da su saterane u ćošak i ako kažu da neće da budu više sa mnom e onda znaju da ja mogu da kažem To Je Zbog Ruke.“

P.

„Obično dve nedelje, tako nešto. Sledeća je kritična faza kad im pokažem ruku. Čekam dok negde ne ostanemo nasamo ona i ja i izvučem govno napolje. Napravim da izgleda kao da su me nagovorile na to i sad im verujem i one su osobe pred kojima najzad imam osećaj da mogu da je izvučem iz rukava i pokažem. I pokažem joj baš kao što sam sad tebi. Ima još nekih stvari koje mogu da uradim s njom da izgleda još gadnije, da izgleda – vidiš ovo? Vidiš ovo ovde? Zato što i nema lakatne kosti, to je samo…“

P.

„Ili neke kreme ili neki gel tipa vazelin da izgleda još vlažnije i sjajnije. Ruka ne izgleda nimalo lepo kad je izvučem napolje ja da ti kažem. Skoro da im se povraća, od izgleda kako ja kapiram. A neke i izlete napolje, neke šmugnu napolje. Ali većina? Većina proguta gadnu knedlu jednom ili dvaput i kao: O Pa Pa Pa Uopšte Nije Tako Gadna ali gledaju na sve strane i pokušavaju da mi ne vide lice koje ja namestim da izgledam postiđeno i preplašeno i poverljivo u tom trenutku, a znam i da napravim neku facu kad mi gornja usna malko drhturi? A? A hm? I svaki put pre ili kasnije za, ono, pet minuta počnu da plaču. Predaleko su otišle, znaš. Ono, sa­terane su u ćošak pošto su govorile kako je nemoguće da je tako gadna i da ne treba da se stidim a onda je vide a ja se potrudim da je ružna ružna ružna ružna i šta sad da rade? Foliraju? Jebote većina devojaka ovde misle da je Elvis i dalje negde živ. Nisu to ne znam kakve pametnice. Svaki put se slome. Još im je gore ako ih pi­tam Bogo Moj Šta Je Bilo, što plaču, Zbog Ruke, a one moraju da kažu Nije Zbog Ruke, moraju, moraju da probaju da se prave da nije zbog ruke već im je toliko žao što se ja stidim nečega što nije uopšte tako strašno moraju da kažu. Često zarone lice u šake i plaču. Vrhunac je onda kad joj onda priđem i sednem i onda ja počnem da te­šim nju. Faktor do kojeg sam došao na teži način jeste da ih zagrlim zdravom rukom kad im priđem da ih utešim. Više ih ne izlažem pomagalu. Pomagalo bezbedno ponovo umotam u rukav i sklonim s vida. One su skršene i plaču i ja sam taj koji ih grli zdravom rukom i govorim U Redu Je Nemoj Da Plačeš Nemoj Da Si Tužna Mnogo Mnogo Mnogo Mi Znači Što Sam Imao Poverenja U Tebe Da Ti Se Ruka Neće Zgaditi Vidiš Da Se Više Ne Stidim Ruke Hvala Ti Hvala Ti i tako dalje dok mi one zaranjaju lice u vrat i plaču li plaču. Ponekad i mene rasplaču. Pratiš šta pričam?“

P…

„Pičke kô salate, čoveče. Ne serem. Pitaj Džekpota i Kenija ako hoćeš. Keni Kirk joj je dao ime Pomagalo. Slobodno.“

K. R. #42 06-97 PIORIJA HAJTS, ILINOIS

„Prigušeni bućkavi zvuci. Slabašni gasoviti zvuci. Sitna nevoljna hroptanja. Specifični uzdah starijeg čoveka za pisoarom, kako se postavlja tamo, namešta stopala i cilja i onda ispušta vanvremeni uzdah kojeg znaš da nije svestan.

„To je bilo njegovo okruženje. Šest dana u nedelji je stajao tamo. Subotom dupla smena. Igličasta i klinasta osobenost urina dok ulazi u vodu. Nevidljivo šušketanje novina u golom krilu. Mirisi.“

P.

„Jedan od najboljih starinskih hotela u državi. Najuređeniji lobi, pojedinačno najbolji muški toalet između dve obale, sigurno. Mermer iz Italije. Vrata od suve trešnjevine. Od 1969. je stajao tamo. Rokoko galanterija i keramika s dekorativnim pervazom. Raskoš i odjeci. Velika raskošna prostorija koja odjekuje namenjena poslovnim muškarcima, imućnim muškarcima, muškarcima koji imaju gde da odu i koga da vide. Mirisi. Ne pitajte za mirise. Različitost mirisa nekih muškaraca, istovetnost mirisa svih muškaraca. Svi zvuci pojačani pločicama i firentin­skim kamenom. Jauci zbog bola u prostati. Šištanje umivaonika. Silovito hra­kanje duboko pohranjene flegme, praskavo i porcelansko šljap. Zvuk dobrih cipe­la na dolomitskom podu. Ingvinalna tutnjava. Paklene silovite eksplozije gasova i zvuk one stvari kad upada u vodu. Poluatomizirana od pritisaka što je morala da podnese. Čvrsto, tečno, gasovito. Svi mirisi. Miris kao okruženje. Ceo dan. Devet sati dnevno. Stajao je tamo u beloj boji sladoleda. Svi zvuci pojačani, odzvanjali su pomalo. Muškarci su ulazili, muškarci su izlazili. Osam kabina, šest pisoara, šesnaest umivaonika. Izračunajte. Šta su mislili?“

P…

„U tome on upravo stoji. U zvučnom centru. Gde su se nekad glancale cipele. U pažljivo napravljenom prostoru između kraja umivaonikā i početka kabina. Prostoru osmišljenom za njega. Vrtlog. Odmah izvan okvira dugog ogledala, pored umivaonikā – jednog dužnog korita od firentinskog mermera, šesnaest umivaonika s dekorativnim pervazom, listići zlatne folije oko galanterije, ogledalo od plavog danskog porcelana. Pred kojim muškarci od imetka izvlače krmelj iz uglova očiju i istiskaju pore, duvaju nos u umivaonike i odlaze, a da ih ne isperu. On je ceo dan stajao sa svojim peškirima i pakovanjima kozmetike za ličnu upotrebu. Dašak balzama u šumu tri ventilaciona otvora. Ventilaciona žalopojka se ne čuje sem ako prostorija nije prazna. On stoji tamo i kad je prazna. To je njegovo zanimanje, to je njegova karijera. Sav odeven u belo kao maser. Čisto bela ’Hejnsova’ majica i bele pantalone i teniske patike koje je morao da baci ako bi samo i tačkica. On uzima njihove aktovke i mantile, čuva ih, pamti bez pitanja koji je čiji. Govori što manje može u tom silno akustičnom prostoru. Pojavljuje se muškarcima uz bok da im doda peškir. Bezizražajnost kao poniznost. To je karijera mog oca.“

P…

„Kvalitetna vrata kabina završavaju tridesetak centimetara od poda – otkud to? Otkud ta tradicija? Da li ona potiče od pregradaka za životinje? Imaju li veze kabine sa štalskim pregracima? Fine kabine koje pružaju vizuelnu privatnost i ništa više. Ako ništa, one unutra pojačavaju zvukove, neprestani megafon. Sve čuješ. Mirisi od balzama su još gori jer im on daje slatkoću. Vrhovi elegantnih cipela defilovali su duž niza otvora u dnu vrata. Kabine pune posle ručka. Duga pravougaona kutija cipela. Neki lupkaju. Neki pevuše, pričaju naglas sami sa sobom, zaboravljaju da nisu sami. Flatulencija i tusis i mesnato šljap. Defekacija, egestija, ekstrakcija, dejekcija, purgacija. Prepoznatljiva tutnjava držača toalet papira. Poneki škljocaj noktarica ili makazica za podšišavanje. Efluksija. Ekskrecija, mikturicija, transudacija, emisija, fekulencija, katarza – koliko samo sinonima: zašto? Šta pokušavamo sebi da kažemo na toliko načina?“

P…

„Olfaktorni sudar kolonjskih voda, dezodoransā, ulja za kosu, voska za brkove različitih muškaraca. Jaki miris nepoznatosti i neokupanosti. Neke cipele u kabinama dodirivale su svoje parnjake neodlučno, obazrivo, kao da ih njuškaju. Vlažnjikavo vrskanje guzova dok se meškolje na presvučenim daskama. Sićušno pulsiranje vode u svim šoljama. Sitni bagov što preživi povlačenje vode. Neprekidni žubor i curenje pisoara. Smrad indola iz raspadnute hrane, merokrini zadah sakoa, uremičan dašak što prati svako povlačenje vode. Muškarci koji povlače vodu nogom. Muškarci koji dodiruju galanteriju samo preko maramice. Muškarci za kojima se vuče papir iz kabine, njihov lični rep komete, papir zaglavljen u anusu. Anus. Reč anus. Anusi dobrostojećih vise iznad vode u šolji, napinju se, skupljaju, nadimaju. Glatka lica čvrsto stisnuta od napora. Stariji muškarci kojima su potrebne razne vrste neprijatne pomoći – spusti i namesti potkolenice jednom, ob­riši drugog. Nem, nečujan, bezizražajan. Očisti ramena jednom, otresi ga drugom, ukloni stidne dlačice iz falte na pantalonama trećem. Za siću. Znak sve govori. Muškarci koji daju bakšiš, muškarci koji ne daju bakšiš. Poniznost ne može biti suviše potpuna ili oni zaborave da je on tu kad dođe vreme za bakšiš. Kvaka u njegovom ponašanju je da deluje potpuno provizorno, da postoji samo ako je to neophodno. Pomoć bez nametanja. Usluga bez sluge. Niko ne želi da zna da neko drugi oseti njegov miris. Milioneri koji ne daju bakšiš. Uglađeni muškarci koji isprskaju šolju i daju pet centi bakšiša. Naslednici koji kradu peškire. Tajkuni koji čačkaju nos palcem. Filantropi koji bacaju opuške na pod. Svojim trudom uspeli muškar­ci koji pljuju u umivaonik. Ludo bogati muškarci koji ne povlače vodu i bez razmišljanja ostavljaju nekom drugom da je povuče jer to je doslovno ono na šta su navikli – stara maksima: Da li bi i kod kuće to uradio.

„Sam je izbeljivao radnu odeću, peglao je. Nijednom rečju se nije požalio. Bezizražajan. Čovek koji stoji na jednom mestu ceo dan. Ponekad su se i sami đonovi cipela videli, u kabinama, kod muškaraca koji su povraćali. Reč povraćati. Ta puka reč. Muškarci kojima je muka u akustičnoj prostoriji. Sav taj smrtnički zvuk u kom je stajao svaki dan. Zamislite. Sitne psovke muškaraca sa zatvorom, muškaraca s kolitisom, ileusom, osetljivim crevima, lijenterijom, dispepsijom, čirevima, zaraznim prolivom. Muškarci s kolostomijom što mu dodaju kesu da je baci. Štalmajster ljudskog. Sluša a ne sluša. Vidi samo potrebu. Blago klimanje glavom koje je u muškom toaletu odjednom i potvrda i odgoda. Jezivo metastazirani mirisi evropskih doručaka i poslovnih večera. Dupla smena kad je mogao. Hrana na stolu, krov, decu valja obrazovati. Lukovi stopala bi mu otekli od stajanja. Bose noge su mu bile blamanž puding. Triput dnevno se tuširao i trljao dok ne ubridi, ali ga je posao i dalje pratio. Nikad ni reči.

„Vrata sve govore. Muški. Nisam ga video od 1978. I znam da je i dalje tamo, sav u belom, stoji. Sklanja pogled da im sačuva dostojanstvo. Ali šta je s njegovim? I nje­govih pet čula? Kako se zovu ona tri majmuna? Njegov zadatak je da stoji tamo kao da nije tu. Ne zapravo. Ima neka kvaka u tome. Neko specijalno ništa u koje gledaš.“

P.

„Nisam to saznao u muškom toaletu, mogu vam reći.“

P…

„Zamislite da ne postojite dok ne zatrebate nekom čoveku. Tu si, a opet nisi tu. Svojevoljna prozirnost. Provizorno tu, uslovno tu. Stara maksima: Živi da služi. Njegova karijera. Hranitelj porodice. Svako jutro na nogama u šest, svima poljubac za pozdrav, parče prepečenog hleba za autobus. Mogao je zaista da jede na pauzi. Nosač bi otišao da donese brzu hranu. Pritisak usled pritiska. Duboka podrigivanja od ručaka o trošku firme. Ostaci loja i gnoja i iskijanog detritusa na ogledalu. Dvadeset šest ne sedam godina na istom mestu. Strogi naklon uz koji bi primio bakšiš. Nečujno hvala stalnim mušterijama. Ponekad ime. Sva ta čvrsta materija što ispada iz svih tih velikih mekanih toplih debelih vlažnih belih anusa, što

se grče. Zamisli. Da budeš svedok tolikih prolazaka. Da vidiš ljude od supstance u najelementarnijem izdanju. Njegova karijera. Čovek od karijere.“

P.

„Zato što je donosio posao kući. To lice iz muškog toaleta. Nije mogao da ga skine. Lobanja mu se prilagodila tako da joj pristaje. Taj izraz ili pre odsustvo izra­za. Pratilac i ništa više. Na gotovs, ali odsutan. Njegovo lice. Više nego rezervisano. Kao da se zauvek konzervirao za neku golgotu što sledi.“

P…

„Ja ne nosim ništa belo. Nijednu belu stvar, toliko mogu da kažem. Praznim se u tišini ili se ne praznim. Dajem bakšiš. Nikad ne zaboravljam da je neko tu.

„Da, i da li se divim postojanosti tih najponiznijih radnih ljudi? Stoicizmu? Čvrstini Starog sveta? Stajanju tamo sve te godine, bez dana bolovanja, služenju? Ili da li ga mrzim, pitate se, gnušam li se, prezirem bilo koga ko stoji bezizražajno u toj mijazmi i prodaje ubrus za siću?“

P.

„…“

P.

„Šta ste rekli, koja su dva izbora?“

K. R. #2 10-94KAPITOLA, KALIFORNIJA

„Lutko, moramo da porazgovaramo. Moramo već neko vreme. Mislim, ja moram, želim. Možeš li da sedneš?“

P.

„Pa, radije bih skoro bilo šta, ali stalo mi je do tebe, i radije bih bilo šta nego da ti budeš povređena. To me mnogo brine, veruj mi.“

P.

„Zato što mi je stalo. Zato što te volim. Dovoljno da bih bio stvarno iskren.“

P.

„Da ponekad brinem da ćeš biti povređena. I da ti to ne zaslužuješ. Mislim, da budeš povređena.“

P, P.

„Jer iskreno da ti kažem, moja prošlost nije sjajna. Izgleda da se skoro svaka moja intimna veza sa ženama završila tako što su one ostale povređene, nekako. Iskreno, ponekad brinem da sam ja možda od onih tipova koji koriste ljude, žene. Brine me to ponek… ne, majku mu, biću iskren s tobom jer mi je do tebe stalo i ti to zaslužuješ. Lutko, moje prošle veze ukazuju na tipa s kojim nema sreće. I odnedav­no se sve više bojim da ćeš biti povređena, da ću te ja možda povrediti isto ona­ko kako sam izgleda povredio druge koje…“

P.

„Da imam istoriju, obrazac takoreći, primera radi, da nastupim brzo i žestoko na početku veze i da nastavim veoma žestoko i veoma jako i da se jako umiljavam i

58

da budem zaljubljen do ušiju od samog početka, da govorim Volim Te veoma veoma rano u vezi, da počinjem da pričam u futuru od samog starta, da mi nikad ništa nije previše da kažem ili učinim da bih pokazao koliko mi je stalo, što sve naravno izgleda ima za posledicu, prirodno, da ih zaista nateram da veruju da sam stvarno zaljubljen – što i jesam – što se onda izgleda, mislim, osete dovoljno voljenim i takoreći dovoljno bezbednim da sebi dozvole da i same govore Volim Te i da uvide da su i one zaljubljene u mene. I nije da – dozvoli mi da ovo naglasim zato što je prava božja istina – nije da ja to ne mislim kad kažem.“

P.

„Pa nije da broj onih kojima sam to rekao nije razumljivo pitanje ili problem, ali ako je to u redu to jednostavno nije ono o čemu ja pokušavam da razgovaram s tobom, dakle ako je to u redu hteo bih da izbegnem stvari poput brojeva ili imena i da pokušam da budem potpuno iskren s tobom u vezi s mojim problemima, zato što mi je stalo. Mnogo mi je stalo do tebe, lutko. Veoma mnogo. Znam da zvuči nesigurno, ali veoma mi je važno da veruješ u ovo i da to imaš na umu tokom celog razgovora, da to što govorim ili čega se bojim da bih mogao da uradim i svakako te opet povredim ni na koji način ne umanjuje činjenicu ili ne znači da mi nije stalo ili da to nisam mislio apsolutno svaki put kad sam ti rekao da te volim. Svaki put. Nadam se da to veruješ. Zaslužuješ to. A i istina je.“

P…

„Ali o čemu se radi radi se o tome da izgleda kao da neko vreme sve što kažem i uradim ima za posledicu da one počnu da razmišljaju kako je veza veoma – veoma ozbiljna i da bi se skoro moglo reći kako ih ja nekako uljuljkavam u razmišljanja o budućnosti.“

P.

„Jer onda taj takoreći obrazac kao da podrazumeva da čim te jednom imam, da tako kažem, i ti si u vezi jednako koliko i ja, onda kao da sam gotovo urođeno nesposo­ban nekako da izguram do kraja i ispratim i ostvarim… Nemam pravu reč…“

P.

„Da, u redu, to je ta reč, iako ti moram reći da me od toga kako je izgovaraš već hvata strah da se već osećaš povređeno i da ne shvataš šta hoću da kažem u duhu u kojem pokušavam da razgovaram s tobom o ovome, odnosno da mi je iskreno dovolj­no stalo do tebe da bih podelio neke iskrene probleme koji me muče čak i u vezi s mogućnošću da ćeš ti biti povređena, što je veruj mi apsolutno poslednja stvar koju želim.“

P.

„To da mi, proučivši prošlost u pokušaju da nađem neki smisao u njoj, sve izgleda kao da nešto u meni uđe u petu brzinu na žestokom početku veze i dovede me do tačke da jeste posvećenost, a onda ali onda ne može da izgura do kraja i zapravo nađe posvećenost da bih ostao u zaista iskrenom, budućnosti okrenutom, posvećenom odnosu s njima. Što bi gospodin Čitvin rekao, ja jednostavno ne znam kako da zatvorim. Da li ti išta od ovog ima smisla? Imam osećaj da se ne izražavam baš dobro. Pravi bol izgleda nastupa zato što ova nesposobnost izgleda nastupa tek nakon što svašta uradim i kažem i ponašam se na svakakve načine koji na nekom nivou sigurno bih morao da znam navode njih da misle da želim istinski posvećen odnos okrenut budućnosti jednako koliko i one. Dakle, da budem iskren, takva je moja prošlost kad je ta stvar u pitanju, i koliko mogu da vidim izgleda da ona ukazuje na tipa s kojim ženama nema sreće, što me zabrinjava. Mnogo. To što ja izgleda možda izgledam kao potpuno idealan tip za jednu ženu do određenog trenutka u vezi kad one otklone sav otpor i sve odbrambene mehanizme i posvećeno su zaljubljene, što naravno izgleda da sam ja i želeo od samog početka i na čemu sam vredno radio i zbog čega sam im se žestoko umiljavao da bih ih naterao da to rade i što sam kao što suviše dobro znam radio i s tobom, da postanu ozbiljne i razmišljaju o buduć­nosti i reči posvećenost i onda – lutko, veruj mi da je ovo teško objasniti jer ja ni izbliza ne razumem sasvim ni sam – ali onda upravo u tom trenutku, istorijski gle­dano, koliko mogu da shvatim kao da nešto u meni kaže da povučem ručnu i iz one pete brzine pređe u rikverc.“

P.

„Sve što stvarno mogu da shvatim jeste da me izgleda donekle uhvati frka i imam osećaj da moram da povučem ručnu i pobegnem, samo što obično nisam sasvim siguran, ne mogu da kažem da li stvarno želim da odem ili me je jednostavno nekako uhvatila frka, i iako mi je frka i želim da odem i dalje ne želim da ih izgubim, tako izgleda, pa gledam da pošaljem mnogo zbunjujućih signala i kažem i uradim mnogo stvari koje ih izgleda zbunjuju i maltretiraju i nanose im bol, zbog čega se veruj mi uvek na kraju užasno osećam, čak i dok to činim. Što je da ti kažem pravi razlog zbog kojeg me je uhvatila frka u vezi s nas dvoje, jer maltretiranje i bol su apsolutno poslednje stvari u…“

P. P.

„Božja istina je da ne znam. Stvarno ne znam. Nisam uspeo da shvatim. Mislim da sad samo pokušavam dok sedimo i pričamo o tome da stvarno brinem za tebe i budem iskren o sebi i mojim prošlim vezama i da to uradim usred nečega umesto na kraju. Pošto istorijski gledano iz moje prošlosti izgleda da sam ja samo na kraju neke veze izgleda voljan da se otvorim u pogledu nekih svojih strahova o sebi i moje istorije nanošenja bola ženama koje me vole. Što, naravno, nanosi njima bol, ta iznenadna iskrenost, a meni služi da izađem iz veze, zbog čega ja posle brinem da je to možda bio moj podsvesni plan sve vreme u smislu pokretanja tog pitanja i konačno iskrenog razgovora s njima, možda. Nisam siguran.“

P…

„Dakle znači istina je da nisam siguran u vezi s bilo čim od toga. Samo pokušavam da iskreno sagledam svoju prošlost i iskreno vidim kakav je to izgleda obrazac i koja je verovatnoća da ću taj obrazac nastaviti i s tobom, što bi veruj mi najradije od svega izbegao. Molim te veruj da poslednja stvar na svetu koju želim jeste da ti nanesem bol, lutko. To izvlačenje i nesposobnost da izguram do kraja i kako bi gospodin Čitvin rekao završim priču – to je ono u čemu pokušavam da budem iskren s tobom.“

P…

„I što brže i snažnije ih spopadnem na početku, umiljavam se i vijam ih i osećam se potpuno zaljubljeno, intenzitet te sile izgleda da je direktno proporcionalan intenzitetu i brzini s kojima ja izgleda nađem načina da se povučem, odem. Istorijat pokazuje da se ta vrsta naglog kočenja dešava upravo kad imam osećaj da ih imam. Šta god značilo to imam – iskreno nisam siguran. Izgleda da znači čim zasigurno znam i osećam da su one sad jednako u vezi i futuru koliko i ja. Donedavno. Sam bio. Toliko brzo se sve odigrava. Užasno je kad se desi. Ponekad čak i ne znam šta se dogodilo sve dok nije gotovo i osvrnem se i pokušam da shvatim kako je ona tako povređena, da nije bila luda ili je neprirodno sklona vezivanju i pouzda­vanju ili sam ja jednostavno loš kad je reč o vezama. Dešava se neverovatno brzo. Osećaj je kao da je i brzo i sporo, kao saobraćajna nesreća, gde ti gotovo više kao da gledaš kako se ona dešava nego što učestvuješ u njoj. Ima li išta od ovog smis­la?“

P.

„Izgleda da moram da nastavim da priznajem da se stvarno plašim da nećeš razumeti. Da neću objasniti dovoljno dobro ili da ćeš nekako ne svojom greškom pogrešno protumačiti šta govorim i sve preokrenuti i biti povređena. Osećam neverovatan strah, moram ti reći.“

P.

„U redu. To je loš deo priče. Desetak puta. Bar. Četrdeset, četrdeset pet puta, možda. Da budem iskren, verovatno više. Mnogo više, bojim se. Mislim da više nisam ni siguran.“

P…

„Površinski gledano, što se tiče pojedinosti, mnoge su izgledale sasvim različito, te veze i šta se na kraju desilo. Lutko, ali ja sam nekako počeo da uviđam da su ispod te površine sve one bile pretežno iste. Isti osnovni obrazac. Na neki način, lutko, činjenica da to uviđam daje mi izvesnu nadu, jer možda to znači da postajem sposobniji da razumem sebe i budem iskren prema sebi. Izgleda da razvijam neku veću neku vrstu svesti na tom polju. Što je za deo mene stravično, da budem iskren. Taj početak tako žestok, skoro u petoj brzini, i osećaj kao da sve zavisi od toga da ih nateram da spuste gard i predaju se i zavole me jednako i potpuno kao što ja volim njih, potom ide to kad me uhvati frka i povučem ručnu. Priznajem da postoji neki strah od pomisli da imam savest na tom polju, kao da izgleda kao da će mi ona oduzeti sav manevarski prostor, nekako. Što je bizarno, znam, jer na početku tog obrasca ja ne želim manevarski prostor, poslednje što želim jeste manevarski prostor, ja samo želim da se predam i da nateram njih da se predaju sa mnom i veruju u mene i da budemo zajedno u tome zauvek. Kunem se, ja sam izgleda stvarno skoro svaki put verovao da to želim. Zbog čega mi se baš ne čini kao da sam zao ili nešto slično, ili kao da sam ih zapravo lagao ili nešto slično – iako na kraju, kad izgleda da sam prikočio i iznenada se sasvim povukao iz veze, one sve imaju osećaj da sam ih lagao, kao da ako sam mislio to što sam rekao nema šanse da bih prikočio tako kao što sad činim. Što još uvek, da budem iskren, baš ne mislim da sam ikad uradio: 62

lagao. Sem ako samo ne racionalizujem. Sem ako nisam nekakav psihopata koji može da racionalizuje bilo šta i ne može čak ni da vidi najočiglednija zla koja čini, ili kojem nije uopšte stalo ali želi da obmane sam sebe i poveruje da mu je stalo da bi mogao da posmatra sebe kao suštinski pristojnog tipa. Cela ta stvar je neverovatno konfuzna, i to je razlog zašto sam tako neodlučan da je tebi pomenem, iz straha da neću biti jasan i da ćeš pogrešno razumeti i biti povređena, ali odlučio sam da ako mi je stalo do tebe moram naći hrabrosti da se zaista ponašam kao da mi je stalo do tebe, da mi to što mi je stalo do tebe bude važnije od vlastitih sitnih briga i sluđenosti.“

P.

„Lutko, slobodno. Molim boga da nisi sarkastična. Tako sam sad polupan i uplašen da verovatno ne bih mogao ni da primetim“

P.

Znam da je ranije trebalo da ti kažem nešto od ovoga o sebi, i za obrazac. Pre nego što si se preselila čak ovamo, što je meni veruj značilo tako – stvarno sam stekao osećaj da ti je stvarno stalo do ovoga, do nas, da budeš sa mnom, i želim da budem jednako brižan i iskren prema tebi kao što si ti prema meni. Naročito zato što znam da sam se ja žestoko zalagao da se preseliš ovamo. Škola, tvoj stan, morala si da daš nekome mačku – samo nemoj da pogrešno razumeš – to što si sve to uradila da bi bila sa mnom mi mnogo znači, i to je veliko deo razloga zbog kojeg stvarno imam osećaj kao da te volim i da mi je veoma stalo do tebe, previše da ne bih imao užasan osećaj da ću te na bilo koji način maltretirati ili povrediti negde na kraju priče, što veruj mi s obzirom na moju prošlost u ovakvim stvarima jeste mogućnost koju bih morao biti potpuni psihopata da ne uzmem u obzir. To sam želeo da bude dovoljno jasno da bi ti razumela. Ima li imalo smisla u tome?

P.

„Nije to tako jednostavno. Bar ne onako kako ja to vidim. I veruj mi ja to ne vi­dim kao da sam ja potpuno pristojan tip koji nikad ništa radi pogrešno. Bolji tip bi ti verovatno već rekao za taj obrazac i upozorio te čak pre nego što prvi put spavate, da budem iskren. Jer ja znam da sam osećao grižu savesti nakon što smo mi. Spavali prvi put. Ma koliko neverovatno čarobno i zanosno i ispravno to bilo, ti bila. Verovatno sam osećao grižu savesti jer sam ja bio taj koji je navaljivao da tako brzo spavamo i iako si ti bila potpuno iskrena i rekla da ti ne prija da tako brzo spavamo skupa i ja sam te već tad poštovao i bilo mi je stalo do tebe i želeo sam da imam poštovanja prema tvojim osećanjima, ali opet si me neverovatno privlačila, u jednom od onih gotovo neodoljivih naleta privlačnosti, i osećao sam da me je to obuzelo toliko da čak i ako nužno nisam to mislio znam da sam se prebrzo prepustio i verovatno izvršio pritisak na tebe i požurio i tebe da se prepus­tiš i da spavamo skupa, iako sad mislim da sam na nekom nivou verovatno znao ko­liku ću grižu savesti i neprijatnost osećati nakon svega.“

P.

„Ne objašnjavam dovoljno dobro. Ne dopirem do tebe. U redu, sad mi je baš frka da ćeš početi da se osećaš povređeno. Molim te veruj mi. Jedini razlog zbog kog hoću da nas dvoje razgovaramo o mojoj prošlosti i jedino čega se bojim da bi se moglo dogoditi jeste to da ne želim da se to dogodi, razumeš? To da ne želim iznenada da povučem ručnu i počnem da pokušavam da se izvučem pošto si se ti već toliko toga odrekla i preselila ovamo i sad kad sam se ja – sad kad smo se mi toliko upetljali. Molim boga da shvatiš da je to što ti pričam šta se uvek dešava jedna vrsta dokaza da ja ne želim da se to dogodi s tobom. Da ja ne želim da budem nadrndan ili da sve kritikujem ili da se izvlačim i ne budem tu danima ili da ti budem očito neveran tako da bude izvesno da ćeš ti saznati ili na bilo koji od govnarskih kukavičkih načina koje sam ranije koristio da bih se izvukao iz nečega na šta sam upravo bio potrošio mesece silnog rada i truda u pokušaju da privolim tu drugu osobu da mi se prepusti. Da li ovo ima ikakvog smisla? Veruješ li mi da iskreno pokušavam da imam poštovanja prema tebi tako što te upozoravam na sebe, na neki način? Da pokušavam da budem iskren a ne neiskren? Da sam odlučio da najbolji način da presečem taj obrazac po kom ti budeš povređena i osećaš se napušteno, a ja se osećam kao govno jeste da jednom budem iskren? Čak i ako je trebalo da to ranije uradim? Čak i kad priznajem da je možda moguće da bi ti mogla čak protumačiti to što sad govorim kao neiskrenost, kao pokušaj da ti nekako složim frku dovoljno veliku da kažeš da ćeš se iseliti i da ja mogu da se izvučem iz ovoga? Što ne mislim da činim, ali da budem sasvim iskren ne mogu da budem sto posto siguran? Da rizikujem to s tobom? Da li razumeš? Da dajem sve od sebe da te volim? Da umirem od straha da ne mogu da volim? Da se bojim da sam možda urođeno nesposoban da činim išta drugo do da vijam i zavodim i onda pobegnem, prepustim se i onda se izvučem, da nikad ne budem iskren ni prema kome? Da nikad neću biti neko ko može da zatvori celu stvar? Da sam možda psihopata? Možeš li da zamisliš koliko je potrebno da ti ovo kažem? Da umirem od straha da ću nakon što ti ovo kažem osećati jednako veliku grižu savesti i sramotu da neću moći ni da te pogledam ili da podnesem da budem u tvojoj blizini, svestan da ti znaš sve ovo o meni i da ću sad stalno biti u strahu i pitati se šta ti misliš? Da je čak moguće da to što iskreno pokušavam da presečem taj obrazac slanja zbunjujućih signala i izvlačenja iz veze jeste samo drugi način da se izvučem? Ili da nateram tebe da se izvučeš, sad kad te imam, a možda sam u dubini duše samo toliko kukavno govno da čak i ne želim da se obavezujem da se izvučem, već da hoću nekako tebe da prisilim da to učiniš?“

P. P.

„To su valjana, sasvim razumljiva pitanja, lutko, i kunem ti se daću sve moguće od sebe da odgovorim na njih što je iskrenije moguće.“

P…

„Ima samo još nešto što imam osećaj da moram prvo da ti kažem, ipak. Da jednom isteramo stvari na čistac, i da sve bude otvoreno. Strašno mi je da ti ovo kažem, ali hoću. Onda će biti red na tebe. Ali slušaj: ovo nije dobro. Bojim se da bi te moglo povrediti. Neće nimalo dobro zvučati, bojim se. Učini mi uslugu i pripremi se i obećaj da ćeš pokušati da ne reaguješ nekoliko sekundi kad ti kažem? Možemo li da porazgovaramo o tome pre nego što reaguješ? Možeš li mi to obećati?“

K. R. #48 08-97 APLTON, VISKONSIN

„Na trećem sastanku ih pozovem u svoj stan. Važno je da se to razume, jer da bi i došlo do trećeg sastanka, mora da postoji neka vrsta opipljive naklonosti među nama, nešto na osnovu čega ću osetiti da će pristati. Možda pristati [savija dignute prste da označi navodnike] nije najsrećniji izraz za to. Mislim, možda, [savija dignute prste da označi navodnike] igrati. Odnosno priključiti mi se u dogovoru i proistekloj aktivnosti.“

P.

„Niti mogu da objasnim kako osetim tu tajanstvenu naklonost. Taj osećaj da neka svojevoljnost da se pristane neće biti dovedena u pitanje. Jednom mi je neko pričao za neko zanimanje u Australiji [savija dignute prste] određivanje pola pilića, u…“

P.

„Pratite me sad pažljivo. Određivanje pola pilića. Pošto kvočke imaju daleko veću komercijalnu vrednost od mužjaka, pevaca, petlova, navodno je od vitalnog značaja odrediti pol tek izleglog pileta. Da bi se znalo da li uložiti sredstva na njegov odgoj ili ne, razumete. Petao je gotovo bezvredan, navodno, na otvorenom tr­žištu. Polne osobine tek izleglih pilića, međutim, potpuno su skrivene unutra, te je nemoguće golim okom odrediti da li je dato pile kvočka ili petao. Tako mi je rečeno, u svakom slučaju. Profesionalni određivač pola pilića, međutim, svejedno može da vidi. Pol. Može da pregleda leglo tek izašlih pilića, da prouči jedno po jedno pogledom, i da kaže živinaru koje piliće da zadrži, a koji su petlovi. Petlove treba smaknuti. ’Kvočka, kvočka, petao, petao, kvočka’, i tako dalje. Tako je navodno u Australiji. Ta profesija. I gotovo uvek su u pravu. Ne greše. Perad koja je predodređena za kvočke zapravo izraste u kvočke i isplati živinaru investiciju. Određivač pola, međutim, ne može da objasni kako zna. Pol. Često je navodno to muško zanimanje po očevoj liniji, s oca na sina. Australija, Novi Zeland. On uzme tek izleglo pile, mladog petla recimo, i vi ga pitate otkud zna da je petao, a profesionalac u određivanju pola pilića navodno će sleći ramenima i reći: ’Meni izgleda kao petao.’ Nesumnjivo dodavši ’druškane’, skoro isto kao što bismo vi ili ja dodali ’prijatelju moj’ ili ’gospodine’.“

P…

„Ovo je najprikladnija analogija koju mogu da navedem da bih to objasnio. Neko tajanstveno šesto čulo, možda. Nije da sam u pravu u sto posto slučajeva. Ali iznenadili biste se. Na otomanu smo, nešto pijemo, uživamo u muzici, lagan razgovor. To je već treći sastanak, kasno je uveče, nakon večere ili možda filma ili kratkog plesa. Ja stvarno veoma volim da plešem. Ne sedimo blizu jedno drugog na otomanu. Obično sam ja na jednom kraju, a ona na drugom. Iako je to otoman od samo metar i po. Nije strašno dug komad nameštaja. Suština je, međutim, da nismo u položaju koji nagoveštava posebnu bliskost. Vrlo ležerno i tako dalje. Mnogo složenog govora tela ima i bilo je tokom prethodnih zajedničkih trenutaka, u koje neću pokušavati da zalazim da vam ne bih dosađivao. I onda. Kad osetim da je pravi trenutak – otoman, udobno je, piće, možda svira Ligeti sa stuba – kažem, bez ikakvog jasnog konteksta ili uvoda na koji bi se moglo ukazati kao takav: ’Da li bi htela da te vežem?’ Tih sedam reči. Samo to. Neke me smesta odbiju. Ali takvih je mali procenat. Veoma mali. Možda zapanjujuće mali. Znam da li će se to desiti istog trenutka kad postavim pitanje. Skoro uvek mogu da procenim. Opet, ne mogu baš da objasnim kako. Uvek bude trenutak potpune tišine, teške. Svesni ste, naravno, da socijalne tišine imaju raznolike teksture, a te teksture saopštavaju mnogo toga. Do te tišine će doći bilo da me odbiju ili ne, bilo da sam pogrešno procenio da li je [savija dignute prste da označi navodnike] kvočka ili ne. Njena tišina, i težina iste – savršeno prirodna reakcija na takvu promenu u teksturi dotad ležerne konverzacije. I tu iznenada do vrhunca dolaze sve romantične napetosti i migovi i govor tela s prva tri sastanka. Početni ili rani sastanci su nezamislivo bremeniti s psihološkog stanovišta. Toga ste nesumnjivo svesni. Bilo kakav ritual udvaranja, igra međusobnog procenjivanja, odmeravanja. Uvek, nakon toga, usledi ta osmotaktna tišina. Moraju da puste da pitanje [savijanje prstiju] legne. To je bio izraz moje majke, uzgred. Da to i to [savijanje prstiju] legne, a hoće se da je to gotovo savršen opis onoga što se odigra.“

P.

„Živa i zdrava. Živi s mojom sestrom i njenim mužem i njihovo dvoje male dece. Vrlo živa – budite uvereni da se ne zanosim da mali procenat onih koje me odbiju ima ikakve veze s mojim neodoljivim zavodništvom. Tako ne funkcioniše jedna ovakva aktivnost. U stvari, to je razlog zašto predlažem takvu mogućnost na tako drzak i navodno bestidan način. Suzdržavam se od bilo kakvog pokušaja da šarmiram ili nešto ublažavam. Jer znam, vrlo dobro, da njihov odgovor na taj predlog zavisi od njihovih unutrašnjih činilaca. Neke će želeti da se igraju. Malo njih neće. Samo se o tome radi. Jedini pravi

[savijanje prstiju]

talenat koji priznajem jeste sposobnost da ih ocenim, snimim, tako da dok – toliki da prevagu na trećem sastanku odnose, ako ćete, [savijanje prstiju] kvočke, a ne [savijanje prstiju] petlo­vi. Ne koristim te ptičje trope kao metafore da bih okarakterisao subjekte već da bih naglasio vlastitu neraščlanljivu sposobnost da znam, intuitivno, već na pr­vom sastanku, da li su, ako ćete, [s. p.] zrele za taj predlog. Da ih vežem. I tako i ka­žem. Ne uvijam niti pokušavam da dam romantičniji ili egzotič­niji prizvuk od onog koji jeste. E sad, što se tiče odbijanja. Odbijanje je veoma retko neprijateljsko, veoma retko, i to samo onda ako dati subjekt zaista u stvari želi da se igra, ali je u sukobu sa samim sobom ili je emocionalno neopremljen da prihva­ti tu želju i stoga mora da koristi neprijateljstvo prema predlogu kao sredstvo kojim sebe uverava da takva želja ili sklonost ne postoji. To se ponekad naziva kodiranje averzije. Veoma ga je lako pojmiti i dešifrovati, i kao takvo gotovo je nemoguće primiti to neprijateljstvo lično. Retki subjekti za koje sam jednostavno pogrešio, s druge strane, često se zabave ili su ponekad radoznali i stoga ljubopitljivi, ali u svakom slučaju na kraju jednostavno odbiju predlog na jasan i nedvosmislen način. To su petlovi za koje sam mislio da su kvočke. Dešava se. Kad sam poslednji put računao, odbijale su me u svega nešto više od petnaest posto slučajeva. Na trećem sastanku. Ta cifra je zapravo malo visoka jer podrazumeva neprija­teljska, histerična ili uvređena odbijanja, koja nisu posledica – bar po mom mišjenju – koja nisu posledica moje pogrešne procene [s. p.] petla.“

P.

„A opet, molim vas, imajte u vidu da ja ne posedujem niti se pretvaram da posedujem posebno znanje o živini ili profesionalnom upravljanju uzgojem. Koristim te metafore samo da bih dočarao očiglednu neopisivost moje intuicije u odnosu na potencijalne igračice u [s. p.] igri koju predlažem. Niti ih, molim vas takođe imajte u vidu, čak i dotaknem niti na bilo koji drugi način flertujem s njima pre trećeg sastanka. Niti se, na tom trećem sastanku, ih saletim ili im priđem na bilo koji način kad ih suočim s predlogom. Predložim ga otvoreno, ali ne i preteći sa svog kraja otomana dugog metar i po. Ne nabacujem im se na silu ni na koji način. Nisam ja nikakav Lotario. Znam u čemu je stvar tog dogovora, a to nije zavođenje, osvajanje, snošaj ili algolagnija. Stvar je u mojoj želji da simbolično razrešim izvesne unutrašnje komplekse proistekle iz mojih dosta neuobičajenih odnosa s majkom i sestrom bliznakinjom u detinjstvu. Ne radi se o [s. p.] sado-mazo odnosu, niti sam ja [s. p.] sadista, niti me zanimaju subjekti koji žele da ih drugi [s. p.] povređuju. Moja sestra i ja smo dvojajčani blizanci, uzgred, pa jedva da i ličimo sad kad smo odrasli. Šta mene zanima, kad iznenada upitam, ničim izazvan, da li bih mogao da ih odvedem u drugu sobu i vežem, može se opisati, barem delimično, frazom iz Marčezanijeve i Van Slajkove teorije mazohističkog simbolizma, kao predlaganje ugovorenog scenarija [bez s. p.]. Ključni činilac u tome jeste da sam podjednako zainteresovan za dogovor koliko i za scenario. Otud otvorena formalnost, spoj agresije i prikladnosti u mom predlogu. Odveli su je pošto je pretrpela niz manjih, ali ne smrtonosnih šlogova, moždanih problema, i jednostavno više nije mogla da se kreće dovoljno dobro da bi živela sama. Nije htela čak ni da razmisli o institucionalnoj pomoći. Ta mogućnost nije čak ni postojala što se tiče nje. Moja sestra je, naravno, smesta priskočila u pomoć. Mama ima svoju sobu dok dvoje sestrine dece moraju sad da dele jednu. Soba je na prvom spratu da ona ne bi morala da savladava stepenice, koje su strme i bez tepiha. Moram da vam kažem, tačno znam o čemu se tu radi.“

P.

„Lako je znati, na tom otomanu, da će se dogoditi. Da sam tačno procenio sklonost. Ligeti, čije je delo, nesumnjivo ste svesni, apstraktno gotovo do tačke atonalnosti, stvara idealnu atmosferu za predlaganje ugovorenog scenarija. U preko osamdeset pet posto slučajeva subjekt pristane. Nema nikakvog [s. p.] grabljivog ushićenja zbog [s. p.] podavanja subjekta jer uopšte nije reč o podavanju. Uopšte. Pitam ih šta misle o tome da ih vežem. Nastaje teška i krajnje naelektrisana tišina, dok se napetost skuplja u vazduhu iznad otomana. U toj napetosti lebdi pitanje sve dok, comme on dit, ne [s. p.] legne. One, u većini slučajeva, naglo promene položaj na otomanu tako da se kao odjednom isprave, [s. p.] sednu pravo i tako dalje – to je nesvestan gest osmišljen da oda snagu i nezavisnost, da utvrdi da samo one imaju moć da odluče kako da odgovore na taj predlog. To potiče iz nesigurnog straha da bi nešto navodno slabo ili povodljivo u njihovom karakteru moglo navesti mene da ih posmatram kao kandidatkinje za [produženo s. p.] dominaciju ili vezivanje. Psihološka dinamika ljudi je fascinantna – prva, nesvesna briga subjekta jeste šta bi to moglo biti u njoj da bi moglo podstaći takav predlog, da bi moglo navesti jednog muškarca da je tako nešto moguće. Refleksivno su zabrinute, drugim rečima, za vlastitu predstavu. Gotovo da biste morali da budete s nama u toj sobi da biste uvideli tu veoma, veoma kompleksnu i fascinantnu dinamiku koja prati ovu naelektrisanu tišinu. Tačnije rečeno, ogoljenim isticanjem lične moći, iznenadno poboljšanje u držanju tela u stvari prenosi poruku o čistoj želji za predavanjem. Za prihvatanjem. Za igranjem. Drugim rečima, svako isticanje [s. p.] moći označava, u ovom napetom kontekstu, kvočku. U krajnje stilizovanom formalizmu [s. p.] mazohističke igre, vidite, ritual je dogovoren i organizovan tako da je navodna nejednakost moćī, u stvari, potpuno opunomoćena i nezavisna.

P.

„Hvala vam. To mi pokazuje da ste stvarno pažljivi. Da ste pronicljiva i izričita slušateljka. Nije da sam to baš vešto sročio. Za mene i vas bi, na primer, kad bismo otišli do mog stana i upustili se u neku ugovorenu aktivnost koja bi podrazumevala da vas vežem, prava igra bila u tome što bi to bilo potpuno drugačije nego kad bih vas ja namamio kod mene kući i kad biste stigli, okomio se na vas i savladao vas i vezao. U tome ne bi bilo nikakve igre. Igra je u tome da se vi slobodno i nezavisno predate vezivanju. Svrha ugovaračke prirode mazohističke ili [s. p.] vezivne igre – ja predložim, ona prihvati, ja predložim nešto više, ona prihvati – jeste da formalizuje strukturu moći. Da je ritualizuje. Ta [s. p.] igra jeste prepuštanje vezivanju, odricanje od moći u korist drugog, ali [s. p.] ugovor – ta [s. p.] pravila, takoreći, igre – ugovor obezbeđuje da se svaka abdikacija moći slobodno izabere. Drugim rečima, tvrdnja da je osoba dovoljno sigurna u svom konceptu vlasti­te lične moći da se ritualno odrekne te moći u korist drugog – u ovom primeru, mene – koji će vam onda skinuti pantalone i džemper i donji veš i vezati vam zglo­bove ruku i nogu za stubove svog starinskog kreveta satenskim kaiševima. Ja, naravno, u svrhu ovog razgovora, koristim vas samo kao primer. Nemojte da mislite da vam zapravo predlažem bilo kakvu ugovornu mogućnost. Jedva vas i poznajem. Da ne pominjemo količinu konteksta i objašnjavanja koje vam ovde pružam – ja ne radim tako. [Smeh.] Ne, draga moja, nemate čega da se bojite što se tiče mene.“

P.

„Ma naravno da ste. Moja rođena majka je bila, po svim merilima, veličanstvena osoba, ali donekle, da kažemo, neuravnoteženog temperamenta. Hirovita i mušičava kad je reč o kućnim i svakodnevnim obavezama. Hirovita kad je reč o op­hođenju, prema dvoje svojih blizanaca, naročito meni. To mi je zaveštalo izvesne psihološke komplekse koji se tiču moći i, verovatno, poverenja. Redovnost pris­tajanja je gotovo neverovatna. Kako se ramena dignu i sveukupno držanje postane pravilnije, i glava je zabačena, tako da ona sad sedi veoma pravo i deluje kao da se gotovo sasvim povlači iz konverzacionog prostora, i dalje na otomanu, ali se po­vlači što dalje može unutar limita tog prostora. To navodno povlačenje, premda s namerom da prenese šok i iznenađenje, te stoga i da je ona osoba kojoj nesumnjivo nikad ne bi čak ni pala na pamet mogućnost da će joj ikad biti ponuđeno da dozvoli nekom da je veže, zapravo označava duboku podvojenost. Nekakav [s. p.] konflikt. Pod čim podrazumevam da je se mogućnost, koja je dotad postojala samo interno, po­tencijalno, apstraktno, kao deo subjektovih nesvesnih fantazija ili potisnutih želja, sad najednom ispoljila u eksternoj formi i dala težinu svesti, postala [s. p.] stvarna kao istinska mogućnost. Otuda fascinantna ironija da govor tela čija je namera bila da prenese šok zapravo i prenosi šok, ali znatno drugačiju vrstu šoka zapravo. Naime taj abreaktivni šok potisnutih želja koje probijaju limite i uleću u podsvest, ali iz eksternog izvora, iz konkretne druge osobe koja je i muška­rac i partner u ritualu parenja i stoga uvek spremna za transfer. Ona fraza da legne jeste stoga daleko prikladnija nego što biste prvobitno mogli pomisliti. Taj proboj, naravno, zahteva vreme samo kad postoji [s. p.] otpor. Ili na primer, nema sumnje da znate onaj izanđali kliše [s. p.] ne verujem rođenim ušima. Razmislite o njegovom pravom značenju.“

P…

„Moje lično iskustvo ukazuje da taj kliše ne znači [produženo s. p.] ne mogu da verujem da ova mogućnost sad postoji u mojoj svesti, već pre nešto poput [produže­no i sve iritantnije s. p.] ne mogu da verujem da ova mogućnost sad potiče iz tačke eksterne u odnosu na moju svest. To je ista ona vrsta šoka, zadrška od nekoliko sekundi zbog usvajanja i obrade, koja prati loše vesti ili iznenadnu i neobjašnjivu iz­daju od dotad pouzdane osobe od autoriteta i tako dalje. Taj interval šokirane ti­šine jeste onaj tokom kojeg se ponovo iscrtavaju cele psihološke mape, a tokom tog intervala svaki će gest ili afekat potekao od subjekta otkriti mnogo više o njoj nego što bi to učinio ma koliko dug banalan razgovor ili čak klinički ogled. Ot­kriti.“

P.

„Mislio sam na ženu ili devojku, ne [s. p.] subjekat per se.“

P.

„Pravi petlovi, oni retki koje sam pogrešno procenio, napraviće najkraće one šokirane pauze. Osmehnuće se ljubazno, ili čak nasmejati, i potom odbiti ponudu veoma neposrednim i izravnim rečima. Nema štete, sva jaja su na broju. [Smeh.] Bez namere da zvučim dvosmisleno – petao, jaja. Mape interne psihologije tih subjekata imaju obilje prostora za mogućnost vezivanja i oni ga slobodno razmatraju i slobodno odbijaju. Jednostavno ih ne zanima. Meni to ne predstavlja problem, kad otkrijem da sam pobrkao petla i kvočku. Opet, ne zanima me da prisiljavam ili mamim ili ubeđujem bilo koju preko njene volje. Svakako je neću moliti. Ovde se ne radi o tome. Ja znam o čemu se radi. Te – i ne radi se o sili. Te druge – duga, teška, izuzetno napeta pauza, šok u držanju i ponašanju – bilo da pristanu ili se uvrede, pobesne, one su prave kvočke, igračice, to su one koje uopšte nisam pogrešno procenio. Dok su im glave zabačene – ali pogled im je na meni, usredsređen, posmatraju me, zagledane i tako dalje, sa svim onim intenzitetom koji povezujemo s nekim ko pokušava da odluči da li može ili ne može da ti [s. p.] veruje. To [s. p.] veruje sad predočava mnoštvo različitih mogućnosti – da li ih zavitlavaš, da li si ozbiljan, da li se praviš da ih zavitlavaš kako bi predupredio sramotu ako one pobesne ili počnu da se gnušaju, ili da li si iskren, ali je predlog apstraktan, kao hipotetičko pitanje poput [s. p.] Šta bi uradila s milion dolara?, i namera mu je da izmami informaciju o njihovoj ličnosti u mogućem promišljanju u pogledu četvrtog sastanka. I tako redom i tako redom. Ili pre da li je to uopšte ozbiljan predlog. Čak i dok – gledaju te zato što pokušavaju da te pročitaju. Da te procene, kao što si ti njih navodno procenio, kao što predlog nagoveštava. Zato ja to uvek predlažem na otvoren, neuvijen način, izostavljajući dovitljivost ili segve ili pripremu ili koloraturu u izgovaranju ugovorne mogućnosti. Želim da im što bolje prenesem da je predlog ozbiljan i konkretan. Da ja otvaram vlastitu svest njima i mogućnosti odbijanja ili čak gnušanja. Zato odgovaram na njihov pomni pogled tupim pogledom i ne govorim ništa da bih ukrasio ili usložnjavao ili obojio ili prekinuo obradu njihovih vlastitih unutrašnjih psihičkih reakcija. Prisiljavam ih da priznaju sebi da smo i ja i predlog smrtno ozbiljni.“

P…

„Ali opet, molim vas, imajte u vidu, ja svakako nisam agresivan niti pretim u vezi s tim. To podrazumevam pod [s. p.] tupim pogledom. Ne dajem taj predlog na jeziv ili lascivan način, niti imalo delujem spremno ili kolebljivo ili pometeno. Ili agresivno ili preteći. To je ključno. Nesumnjivo ste svesni, iz vlastitog iskustva, da svačija prirodna nesvesna reakcija, kad nečiji govor tela ukazuje na povlačenje ili uzmicanje od vas, jeste da se automatski nagne napred, ili prema toj osobi, kako bi se na neki način nadoknadio i sačuvao prvobitni prostorni odnos. Ja svesno izbegavam taj refleks. To je izuzetno bitno. Ne treba se nervozno vrpoljiti ili naginjati ili oblizivati ili popravljati kravatu dok se čeka da ovakav predlog legne. Jednom sam, na trećem sastanku, shvatio da mi jedan od onih iritantnih izolovanih treperavih mišića ili grčeva na temenu povremeno seva tokom večeri što je, na otomanu, delovalo kao da podižem i spuštam obrvu veoma brzo i lascivno, što je u psihički napetom trenutku nakon iznenadnog predloga jednostavno razbucalo celu stvar. A taj subjekt ni u najluđim snovima nije bio petao – bila je to kvočka ili ja nikad nisam ni video kvočku – no jedan nenameran trzaj obrve obezglavio je celu mogućnost, toliko da je ona, odnosno subjekt, ne samo otišla u takvom magnovenju smetenog gnušanja da je zaboravila torbu i ne samo da se nikad nije vratila po torbu, već je odbila i da odgovori na telefonske poruke kojima sam je nekoliko puta pozivao i jednostavno joj nudio da joj vratim torbu na nekom neutralnom javnom mestu. To razočaranje svakako mi je utuvilo u glavu značajnu lekciju o tome koliko zapravo taj trenutak nakon predloga može biti delikatan period unutrašnje obrade i kartografije. Problem moje majke bio je to što su prema meni – njenom najsta­rijem detetu, starijem blizancu, značajno – njeni negovateljski nagoni išli do hi­rovitih krajnosti, reklo bi se, [s. p.] toplog i hladnog. Ona je znala da u jednom tre­nutku bude veoma, veoma, veoma topla i materinski nastrojena, a da se onda u de­liću sekunde naljuti na mene zbog neke stvarne ili izmišljene sitnice i potpuno opozove svoju naklonost. Postala bi hladna i odbojna, odbacivala bi sve pokušaje malog mene da dobijem odobravanje i naklonost, a ponekad bi me slala u moju sobu i odbijala da me pusti napolje neko strogo određeno vreme dok je moja sestra blizna­kinja nastavljala da uživa neograničenu slobodu kretanja po kući i takođe na­stavljala da prima toplotu i materinsku naklonost. Potom, kad bi se strogi period zatvora završio – hoću da kažem istog momenta kad bi se moja [s. p.] kazna okončala – mama bi otvorila vrata i nežno me zagrlila i otrla mi suze svojim rukavom i tvrdila kako je sve oprošteno, da je sve opet u redu. Taj talas smirivanja i negovanja bi me ponovo zaveo da joj [s. p.] verujem i da joj se divim i preneo emocionalnu moć njoj, čineći mene ponovo podložnim krahu kad god bi ona opet izabrala da bude hladna i pogleda me kao da sam ja neka vrsta laboratorijskog uzorka koji nikad pre nije proučila. Taj ciklus se iznova odigravao tokom naših odnosa u detinjstvu, bojim se.“

P.

„Da, potcrtan činjenicom da je ona po zanimanju bila profesionalna medicinska radnica, radila je kao psihijatar na određenim slučajevima i sprovodila testove i dijagnostičke vežbe u sanatorijumu u obližnjem gradu. Karijera koju je iznova započela istog trenutka kad smo sestra i ja postali deo školskog sistema tek što smo prohodali. Imago moje majke gotovo sasvim vlada mojim psihološkim životom, svestan sam toga, i stalno me iznova prisiljava da predlažem i dogovaram ugovorene rituale gde se moć slobodno daje i uzima i pokornost ritualizuje i kontrola prepušta i potom vraća prema mom slobodnom nahođenju. [Smeh.] Subjektovom, pre. Nahođenju. Upravo zbog majčinog nasleđa, takođe, ja jasno znam šta moje zanimanje za pažljivu procenu subjekta i iznenadan predlog treće večeri da mi ona dozvoli da je sputam satenskim konopima jeste, iz čega proizilazi, potiče. Dobar deo iritantnog, pedantnog žargona koji koristim da opišem rituale potiče od moje majke, koja nam je, daleko više nego naš prijatni ali inhibirani i donekle kastrirani otac, oblikovala govor i ponašanje kad smo bili deca. Moja sestra i ja. Majka je imala titulu masterantkinje kliničkog socijalnog rada [produženo s. p.], jednu od prvih dodeljenih dijagnostičaru na severu Srednjeg zapada. Moja sestra je domaćica i majka i ne stremi ničemu više, bar ne svesno. Na primer, [s. p.] otoman je mamin termin i za sofu i za dvosede u našoj dnevnoj sobi. Moja sofa u stanu ima naslon i rukohvate i tehnički je, naravno, sofa ili kauč, ali izgleda da ja nesvesno insistiram na tome da je zovem otoman. To je neka nesvesna navika koju izgleda ne mogu da modifikujem. Zapravo sam prestao i da pokušavam. Neke komplekse je bolje prihvatiti i jednostavno im se predati nego se boriti protiv tog imaga pukom snagom volje. Još rano je mama – koja je, naravno, najzad, svesni ste toga, osoba čija je profesija podrazumevala da ljude drži zatvorenim i da ih ispituje i testira i lomi i oblikuje prema volji onoga što su državne vlasti propisivale kao mentalno zdravlje – meni lično slomila volju prilično beznadežno. Ja sam to prihvatio i pomirio se s tim i izgradio kompleksne strukture u kojima ću se simbolično suočiti s tim i prihvatiti tu činjenicu. O tome se tu radi. Ni muž moje sestre ni moj otac nikad nisu imali nikakve veze sa živinom. Moj otac je, do moždanog udara, bio niži službenik u oblasti osiguranja. Mada se, naravno, termin [s. p.] pile često koristio u našoj podvrsti – među decom s kojom sam se igrao i izvodio različite primitivne rituale socijalizovanja – da opiše slabašnu, strašljivu osobu, osobu čija se volja može lako oblikovati prema potrebama drugih. Nesvesno, ja možda upotrebljavam živinarske metafore da opišem ugovorne rituale kao simboličan način nametanja vlastite volje onima koji, paradoksalno, nezavisno pristaju da se pokore. Uz malo kakvih drugih fanfara odlazimo u drugu sobu, do kreveta. Ja sam veoma uzbuđen. Ponašanje mi je sad drugačije, donekle, moje držanje je više naređivačko, autoritativnije. Ali nije jezivo ili preteće. Neki subjekti priznaju da ga doživljavaju kao [s. p.] napasničko, ali uveravam vas nikakvo napastovanje mi nije namera. U tom trenu se prenosi izvesna autoritativna komanda zasnovana jedino na ugovorenom iskustvu dok ja obaveštavam subjekt da ću je [s. p.] uputiti. Ja odajem vrstu stručnosti koja bi mogla, priznajem, nekome izvesnog psihološkog sklopa, delovati napasnički. Gotovo sve sem najokorelijih kokoški počinju da me pitaju šta želim da one rade. Ja, s druge strane, veoma svesno izostavljam reč [s. p.] želeti i njene analogije iz svojih uputstava. Nisam zainteresovan da izražavam želje ili pitam ili molim ili ubeđujem, obaveštavam ih. Ne radi se o tome. Sad smo u mojoj spavaćoj sobi, maloj, kojom dominira ogromni edvardijanski krevet s četiri stuba i zastorom. Sam krevet, koji izgleda golemo i tobože čvrsto, može da upućuje na izvesnu napadnost, sasvim moguće, u pogledu ugovora u koji smo se upustili. Uvek to sročim kao [nema s. p.]: Ovo ćeš uraditi. Uradićeš to i to, i tako dalje i tako redom. Kažem ima kako da stanu i kad da se okrenu i kako da me pogledaju. Delovi odeće se moraju skinuti po izvesnom i veoma određenom redosledu.

P.

„Da, ali redosled je manje važan nego činjenica da redosled postoji, i da se one povinuju. Donji veš je uvek poslednji. Izuzetno sam, ali neuobičajeno uzbuđen. Prek sam i zapovedam, ali ne napasnički. Nije to besmislica. Neke izgledaju nervozno, neke glume da izgledaju nervozno. Nekoliko njih prevrne očima ili se malo resko našale da bi same sebe uverile da se samo [s. p.] igraju. Moraju da slože svoju odeću i stave je udno kreveta i da se opruže na leđa i zbrišu sve tragove afekta ili bilo kakvog izraza na licu dok se ja skidam.“

P.

„Ponekad, ponekad ne. Uzbuđenje je veliko, ali ne naročito genitalnog tipa. Ja se skidam ležerno. Ni ceremonijalno ni užurbano. Odišem zapovedništvom. Tek poneka od straha prekine u ovom delu, ali takvih je veoma, veoma malo. One koje žele da nastave, nastave. Sputanost je veoma apstraktna. Kaiševi su od crnog satena, naručeni poštom. Iznenadili biste se. Dok pristaju na svaki zahtev, komandu, ja izgovaram kratke fraze pozitivne potpore, poput, primera radi: Lepo i Svaka čast, devojko. Govorim im da su čvorovi omčice i da će se same zategnuti ako se otimaju ili opiru. U stvari nisu. U stvari ne postoji takav čvor. Ključni trenutak se odigrava kad one leže gole preda mnom, čvrsto vezanih ruku i nogu za četiri stuba na krevetu. One ne znaju da su ti stubovi samo dekorativni i da nisu nimalo čvrsti i da ih nesumnjivo mogu polomiti odlučnim pokušajem da se oslobode. Ja kažem: Sad si potpuno u mojim rukama. Setite se da je ona gola i vezana za stubove na krevetu, raskrečena. Ja stojim nag u dnu kreveta. Potom svesno menjam izraz lica i pitam: Je li te strah? U zavisnosti od njihovog držanja, ponekad to promenim u Zar te nije strah? To je ključni trenutak. To je trenutak istine. Ceo ritual – verovatno je bolje reći ceremonija, priziva više toga jer mi – naravno cela stvar od predloga nadalje jeste u ceremoniji – a vrhunac je odgovor subjekta na to izazivanje. Na Je li te strah? Potrebna je dvostruka spoznaja. Ona mora shvatiti da je potpuno u mojim rukama u tom trenutku. I mora takođe da kaže da mi veruje. Mora da spozna da se ne boji da ću je izdati ili zloupotrebiti moć koja mi je predata. Uzbuđenje je na apsolutnom vrhuncu tokom te razmene i dostiže produžen klimaks koji traje tačno onoliko koliko je meni potrebno da izvučem ta uverenja iz nje.“

P.

„Molim?“

P.

„Već sam vam rekao. Plačem. Upravo tad zaplačem. Jeste li vi uopšte obraćali pažnju, tako zavaljeni? Legnem pored njih i plačem i objašnjavam im psihološke korene te igre i potrebe koje mi ona zadovoljava. Otvaram najveće dubine svoje duše i tražim saosećanje. Retki su subjekti koji nisu duboko, duboko dirnuti. Teše me što bolje mogu, sputane vezovima koje sam sâm namestio.“

P.

„Zavisi da li se završi stvarnim snošajem. To se ne može predvideti. To se jed­nostavno ne može odrediti.“

P…

„Ponekad čovek mora da igra kako je raspoložen.“

K. R. #51 11-97FORT DODž, AJOVA

„Uvek pomislim: ’Šta ako ne budem mogao?’ Onda uvek pomislim: ’Šta sereš, pa ne razmišljaj o tome.’ Jer zato što razmišljaš o tome, ono se i desi. Nije da se tako često dešavalo. Ali uplašim se zbog toga. Svi se uplaše. Ko god kaže da se ne uplaši, laprda. Uvek se plaše da bi se moglo dogoditi. Onda uvek pomislim: ’Uopšte ne bih brinuo da ona nije tu.’ Onda popizdim. Kao da mislim da ona nešto očekuje. Da ne leži tu i ne očekuje i razmišlja i, kao, procenjuje, to mi ne bi ni palo na pamet. Onda sam u fazonu: ’Dobro, kurvo, sama si to tražila.’ Onda sve dobro prođe.“

K. R. #19 10-96NjUPORT, OREGON

„Zašto? Zašto. Pa ne samo zato što si lepa. Iako jesi. Već zato što si tako strašno pametna. Eto. Baš zato. Lepih ima kô pleve, ali ne – mislim, pazi, zaista pametni ljudi su retki. Ma kog pola. To znaš. Što se mene tiče, tvoja pamet je važnija od svega.“

P.

„Ha! Moguće, pretpostavljam, iz tvoje tačke gledišta. Pretpostavljam da bi moglo. Samo razmisli malo: da li bi ta mogućnost uopšte pala na um devojci koja nije tako strašno pametna? Da li bi neka glupava uopšte imala čime da posumnja u to?“

P.

„Onda si ti na neki način dokazala moju tezu. Onda možeš da veruješ da je to moje mišljenje i da ga ne odbacuješ kao neko navlačenje. Je l’ tako?“

P…

„Onda odi ’vamo.“

K. R. #46 07-97NATLI, NjU DžERZI

„Samo sam – ili setite se holokausta. Je li holokaust bio dobra stvar? Nikako. Da li neko misli da je dobro što se desio? Nikako. Ali jeste li ikad čitali Viktora Frankla? Zašto ste niste ubili Viktora Frankla? Sjajna, sjajna knjiga. Frankl je bio u logoru za vreme holokausta i knjiga je plod tog iskustva, pisao je o svom iskustvu na Mračnoj strani ljudske prirode i očuvanju ljudskog identiteta suočenog s logorskim unižavanjem i nasiljem i preživljavanjem potpunog razaranja njegovog identiteta. Zaista sjajna knjiga i sad razmislite, da nije bilo holokausta, ne bi bilo ni Zašto ste niste ubili.“

P.

„Samo sam hteo da kažem da morate biti pažljivi kad zauzimate ishitren stav prema nasilju i unižavanju i kad je reč o ženama. Ishitren stav prema bilo čemu je potpuno pogrešan, to hoću da kažem. Ali kažem, naročito kad je reč o ženama, gde se nadovezuje na onu veoma ograničenu i snishodljivu tvrdnju koja kaže da su one slabe i krhke i da se lako mogu uništiti. Kao, moramo ih umotavati u pamuk i štititi više nego ikoga drugog. To je ishitreno i snishodljivo. Govorim o dostojanstvu i poštovanju, a ne ophođenju prema njima kao da su krhke lutkice ili šta ti ja znam. Svakog neko nekad povredi i napastvuje i slomi, zašto su žene tako posebne?“

P.

„Samo hoću da kažem ko smo mi da kažemo da incest ili zlostavljanje ili napastvovanje ili šta ti ja znam ili bilo šta slično ne mogu dugoročno da imaju svoje pozitivne strane za jedno ljudsko biće. Nije da je to nužno tačno svaki put, ali ko smo mi da kažemo da nikad nije tako, ishitreno? Nije da bi iko trebalo da bude silovan ili zlostavljan, nije da to nije krajnje užasno i negativno i pogrešno dok se dešava, nesumnjivo. Niko to nikad nije rekao. Ali tako je dok se dešava. Silovanje ili napastvovanje ili incest ili zlostavljanje, dok se dešavaju. Šta posle? Šta posle nekog vremena, šta onda sa širom slikom načina na koji se njen um suočava s onim što joj se desilo, na koji se prilagođava da se suoči s tim, s tim kako to što se desilo postaje deo njene ličnosti? Samo hoću da kažem, nije nemoguće da ima slučajeva gde te može izdići. Napraviti od tebe nekog većeg nego ikad pre. Potpunije ljudsko biće. Kao Viktor Frankl. Ili ono kad kažu kako te ojača sve što te ne ubije. Misliš da ko god je to rekao da je bio za to da se neka žena siluje? Nikako. Samo nije bio ishitren.“

P…

„Ne kažem da ne postoji nešto što se zove žrtva. Samo hoću da kažem da smo skloni da ponekad budemo uskogrudi u pogledu bezbroj različitih stvari koje ubrajamo u ono što nekoga čini onakvim kakav je. Kažem da postajemo tako ishitreni i snishodljivi u pogledu prava i savršene pravednosti i zaštite ljudi da ne zastajemo da se setimo da niko nije samo žrtva i ništa nije samo negativno i samo nepraved­no – gotovo ništa nije tako. Samo – kako je moguće da čak i najgore stvari koje ti se mogu desiti mogu na kraju da budu pozitivni faktori u pogledu toga ko si ti. Šta si ti, to da si potpuno ljudsko biće umesto samo – zamisli da te nekoliko osoba siluje i unizi i prebije skoro na smrt, na primer. Niko neće reći da je to dobro, ne kažem to, niko neće reći da ti bolesni smradovi koji su to uradili ne treba da idu u zatvor. Niko ne sugeriše da je ona uživala dok se to dešavalo ili da se to trebalo desiti. Ali hajde sad da te dve stvari pogledamo razumno. Prva je, nakon svega ona zna nešto o sebi što nije znala pre.“

P.

„Ona zna da joj se sad daleko najužasnija i ponižavajuća stvar koju je ikad mogla da zamisli da će joj se dogoditi zapravo dogodila. I da je preživela. Još je tu. Ne kažem da je oduševljena, ne kažem da je oduševljena zbog toga ili da je u sjajnom stanju ili da se šutira u dupe od sreće što se to dogodilo, ali ona je još tu, i ona to zna, i ona sad nešto zna. Mislim zaista zna. Njena predstava o sebi i šta može da pregura i preživi sad je šira. Uvećana, veća, dublja. Jača je nego što je ikad duboko u sebi mislila, i sad to zna, zna da je jaka na neki sasvim drugačiji način od onog kad to znaš samo zato što su ti tvoji to rekli ili zato što vas je neki govornik na školskom skupu sve naterao da neprestano ponavljate da ste Neko i Nešto i da ste Jaki. Samo kažem da ona nije ista i kako neke stvari u kojima nije ista – kao, ako se još boji da u ponoć ode do auta u javnoj garaži ili šta ja znam, da je nekoliko njih zaskoči i siluje, sad se toga boji na drugačiji način. Nije da ona želi da se to ikad više dogodi, to grupno silovanje, nikako. Ali sad zna da je to neće ubiti, može da ga preživi, to je neće zbrisati s lica zemlje ili napraviti od nje neku, kao, poluosobu.“

P…

„I plus što ona sad zna više o ljudskoj prirodi i patnji i užasu i poniženju. Mislim, svi ćemo mi priznati da su patnja i strah deo života i postojanja ili ćemo bar nekim praznim rečima istaći da nam je ona poznata, ljudska priroda. Ali ona sad zaista zna. Ne kažem da je oduševljena zbog toga. Ali zamisli koliko je sad samo veći njen pogled na svet, koliko je sad sveobuhvatnija i dublja šira slika u njenom umu. Ona može da razume patnju na potpuno drugačiji način. Ona je sad više od onog što je bila. To kažem. Više je ljudsko biće. Sad kad zna nešto što ti ne znaš.“

P.

„To je ishitrena reakcija, o tome ja pričam, saslušaš sve što kažem i saslušaš i provučeš kroz filter vlastitog suženog pogleda na svet i kažeš da ja kažem: A znači, ti tipovi koji su je silovali učinili su joj uslugu. Jer ja to ne kažem. Ne kažem da je to dobro ili ispravno ili da je trebalo da se dogodi ili da ona nije potpuno sjebana zbog toga i rasturena ili da je to ikad trebalo da se dogodi. U svakom datom slučaju grupnog silovanja ili napastvovanja ili šta ja znam čega neke žene, kad bih ja bio tamo i imao moć da kažem: Samo napred ili Stani, ja bih rekao stani. Ali ne mogu. Niko ne može. Krajnje užasne stvari se dešavaju. Postojanje i život lome ljude na razne užasne jebene načine sve vreme. Veruj mi, znam, desilo mi se.“

P.

„I imam osećaj da je to prava razlika. Između mene i tebe ovde. Jer ovde se zapravo ne radi o politici ili feminizmu ili šta ti ja znam. Tebi su ovo sve ideje, ti misliš da pričamo o idejama. Tebi se nije desilo. Ne kažem da ti se nije nikad ništa loše dogodilo, ne izgledaš loše i kladim se da je bilo ponižavanja ili šta ja znam čega što te je snašlo u životu. Ne kažem to. Ali pričamo o krajnjem nasilju i patnji i užasu poput holokausta, kakvo je u Franklovoj knjizi Zašto se niste ubi­li. Pravoj Mračnoj strani. I dušo, mogu ti reći samo kad te pogledam da ti nikad. Ne bi čak ni nosila to što sad nosiš, veruj mi.“

P.

„Da ti možda priznaš da veruješ jeste dobro ljudsko postojanje je puno užasne odvratne patnje i da možeš preživeti gotovo sve ili šta ja znam. Čak i ako stvar­no u to veruješ. Ti veruješ, ali šta ako ja kažem: Ja ne samo da verujem, ja znam? Da li to pravi neku razliku u onom što govorim? Šta ako ti kažem da je moja rođena žena bila žrtva grupnog silovanja? Nisi više tako samouverena je li. Šta kad bih ti ispričao pričicu o šesnaestogodišnjoj devojčici koja je otišla na pogrešnu žurku s pogrešnim tipom i njegovim ortacima i završila tako što – uradili su joj gotovo sve što četiri tipa mogu da urade kad je reč o napastvovanju. Šest ne­delja u bolnici. Šta kad bih ti rekao da još mora da ide na dijalizu dva puta ne­deljno, da su je toliko sredili?“

P.

„Šta kad bih ti rekao da nikad nije rekla da je to bilo čim tražila ili uživala u tome ili da uživa zato što im samo pola bubrega i da kad bi mogla da se vrati unazad i nekako sve zaustavi, da bi to uradila, ali da je pitaš da li može da uđe u svoju glavu i zaboravi ili kao izbriše iz sećanja kasetu na kojoj je to zabeleženo, šta misliš da bi rekla? Jesi li toliko sigurna da znaš šta bi rekla? Da želi da ni­kad više ne mora da, ono kao, komponuje svoj um da se suoči s tim što joj se dogodilo ili da odjednom sazna da te svet može slomiti baš: tako. Da zna da drugo ljudsko biće, ti tipovi, može da te gleda kako ležiš i potpuno te na najdubljem nivou poima kao stvar, ne osobu već stvar, lutku za jebanje ili boksersku vreću ili rupu, samo kao lutku u koju treba strpati flašu džek denijelsa toliko duboko da ti pro­bije bubrege – kad bi rekla posle toga, iako je to što se dogodilo bilo potpuno ne­gativno, da sad bar razume da je moguće, ljudi to mogu.“

P.

„Da te posmatraju kao stvar, da mogu da mogu da te posmatraju kao stvar. Znaš li ti šta to znači? To užasno, mi znamo koliko je to užasno kao ideja, i da je pogrešno, i mislimo da znamo sve o ljudskim pravima i ljudskom dostojanstvu i koliko je užasno kad se nekome oduzme ljudskost tako mi to zovemo ljudskost, ali da se to dogodi tebi, razumeš, i onda stvarno znaš. E sad to više nije samo ideja ili povod da reaguješ ishitreno. Neka ti se dogodi i stvarno ćeš okusiti Mračnu stranu. Ne samo ideju mraka, već istinsku Mračnu stranu. I sad znaš njenu snagu. Sveukupnu snagu. Jer ako stvarno možeš da posmatraš nekoga samo kao stvar, onda možeš da mu uradiš bilo šta, ništa se više ne broji, ni ljudskost ni dostojanstvo ni prava ni po­štenje – ništa se više ne broji. Samo – šta kad bi ona rekla da je to kao brza skupa kratka poseta jednoj strani ljudske prirode o kojoj svi govore kao da je poznaju, ali zapravo ne mogu ni da je zamisle, ne zapravo, ne sem ako nisi bila tamo. Znači ako sve to što jeste jeste njen način da vidi da se svet proširio, šta kad bih to rekao? Šta bi ti rekla? I sebe, kako razume sebe. Da sad razume da mogu da je razumeju kao stvar. Vidiš koliko bi toga to promenilo – srušilo, koliko toga bi se srušilo? O sebi, ti, šta si govorila da misliš o sebi kao sebi? Sve bi se to srušilo. Šta bi onda ostalo? Možeš li uopšte da zamisliš, šta misliš? Kao što Viktor Frankl kaže u svojoj knjizi da je u najgorem trenutku u logoru u holokaustu, kad ti oduzmu slobodu, i privatnost i dostojanstvo zato što si go u pretrpanom logoru i moraš da odeš u toalet pred svima jer privatnost kao takva više ne postoji, i žena ti je mrtva i deca ti pomrla od gladi dok si ti morao da ih gledaš i nisi imao nikakvu hranu ili ogrev ili ćebad i ophode se prema vama kao prema pacovima jer vi njima zapravo i jeste zapravo pacovi ne ljudska bića, i prozivaju vas i odvode i muče, kao to je naučna tortura da bi oni mogli da ti pokažu da mogu da ti oduzmu i telo, da tvoje telo više nije tvoje već je neprijatelj ono je stvar koju oni koriste da te muče jer njima je to samo predmet i oni sprovode laboratorijske eksperimente na njemu, nije čak ni sadizam oni se ne ponašaju kao sadisti jer oni ne misle da muče ljudsko biće – da se kad sve što ima neke veze s onim ti koje ti misliš da ti jesi ruši i kad je samo ostalo jedino: šta, šta je ostalo, je li išta ostalo? Još si živa i to što je ostalo si ti? Šta je to? Šta znači to ti sad? Znaš, sad kreće zabava, sad kad ot­krivaš šta ti jesi samom sebi. Što većina ljudi s dostojanstvom i ljudskošću i pravima i svim tim nikad i ne saznaju. Šta je moguće. Da ništa nije sveto po auto­matizmu. O tome Frankl priča. Da se kroz patnje i užase i Mračnu stranu otvara ono što je već ostalo, i onda posle toga znaš.“

P.

„Šta kad bih ti rekao da je ona kazala da nisu napastvovanje ili užas ili bol niti išta od toga, da nije – da je najveći deo, posle svega, pokušaja da kao rekomponuje um oko tog događaja, da uklopi to što se dogodilo u sebe kao deo sveta, da je najgori deo najteži deo toga bilo što sad zna da i ona može da misli o sebi na isti način ako poželi? Kao o stvari. Da je sasvim moguće misliti o sebi ne kao o sebi ili čak kao osobi već samo kao o stvari, kao što je to bilo moguće i za četvoricu tipova. I kako je lako i moćno bilo to učiniti, to pomisliti, čak i dok je napastvovanje trajalo, jednostavno se odvojiti od sebe i odlebdeti do plafona i odatle gledati kako sve postaje još gore i još gore stvari joj se dešavaju, a to, ta stvar, to si ti i to ne znači ništa, ne postoji ništa što samo po automatizmu znači, i to je veoma velika sloboda i moć na mnogo načina, sad kad se ništa više ne broji i sve je oduzeto i možeš da radiš bilo šta bilo kome ili čak samom sebi ako želiš jer koga je briga jer kakve veze ima jer šta si zapravo ti samo ta stvar u koju trpaju bocu od džek denijelsa, i koga je briga ako je to boca kakve veze ima i da li je kurac ili pesnica ili vodoinstalaterska alatka ili ovaj štap ovde – kako bi bilo kad bi mogla biti ovakva? Misliš da se to može zamisliti? Misliš da možeš, ali ne možeš. Ali šta kad bih rekao da ona sad može? Šta kad bih ti rekao da ona može jer se njoj to dogodilo i njoj je sasvim jasno da je moguće biti samo stvar ali baš kao što Viktor Frankl da svakog minuta otad iz minuta u minut ako želiš možeš da biraš da budeš nešto više ako želiš, možeš da izabereš da budeš ljudsko biće i da to nešto znači? Šta bi onda rekla?“

P.

„Miran sam, ne brini za mene. To je kao ono Franklovo o učenju, nije po automatizmu, da je pitanje izbora da se bude ljudsko biće sa svetim pravima umesto stvar ili pacov i većina ljudi je toliko uobražena i ishitrena i hoda unaokolo u snu da čak i ne zna da je to nešto što zapravo moraš da izabereš za sebe da samo ima značenje kad se svi rekviziti i scenografije koje ti dozvoljavaju da se uobraženo krećeš pod pretpostavkom da ti nisi stvar poruše i polome jer najednom te sad svet poima kao stvar, svi drugi misle da si pacov ili stvar i sad je na tebi, ti si jedini koji može da odluči da li si nešto više. Šta kad bih ti rekao da nisam čak ni oženjen? Šta onda? Onda zabava počinje, veruj mi dušo, kad veruj mi svaku koja nikad nije doživela da joj se istinski napad i napastvovanje dogode tamo gde sve sa čim je mislila da se po automatizmu rodila što joj uobraženo omogućava da se šeta unaokolo s pretpostavkom da je po automatizmu nešto više nego stvar razgolite i presamite i gurnu joj bocu od džek denijelsa i strpaju ti je do kraja u dupe četiri pijana tipa kojima su tvoja patnja i napastvovanje samo vid zabave, način da ubiju dva sata, ništa posebno, niko od njih se verovatno i ne seća, da niko kome se tako nešto nikad nije zaista dogodilo nikad nema takvu širinu posle, da uvek u dubini duše zna da je to uvek izbor, da ti sama sebe stvaraš iz sekunda u sekund svakog sekunda odsad pa nadalje, da si ti jedina osoba koja misli da si ti čak osoba svakog sekunda i da možeš da prestaneš kad hoćeš i kad god hoćeš da se vratiš na to da si samo stvar koja jede jebe sere pokušava da spava ide na dijalizu i kojoj četiri tipa koja te hitro udare u jaja da se presaviješ guraju četvrtastu bocu u dupe toliko duboko da se ona polomi da ih nisi čak ni znao niti ikad pre video i nikad nisi uradio ništa ništa što bi imalo smisla da njima ima smisla da te nabiju kolenom ili te siluju niti si ikad tražio takvu vrstu krajnjeg poniženja. Koji ti čak ni ime ne znaju, koji ti to rade i čak ti ni ime ne znaju, ti čak ni nemaš ime. Ti nemaš ime po automatizmu, nije to nešto što tek tako imaš, znaš. Da uspeš da shvatiš da moraš da izabereš čak i da imaš ime ili da budeš nešto više od mašine programirane za različite reakcije kad ti rade različite stvari kad misle na sebe i kako da ubiju vreme dok im ne dosadi i da od tebe zavisi svaki sekund posle i šta kad bih ti rekao da se to dogodilo meni? Da li bi bilo neke razlike? Tebi koja si puna ishitrenih stavova o svojim predstavama žrtve? Da li to mora da bude žena? Ti misliš, možda ti misliš da ti je lakše da zamisliš ako je žena jer njeni spoljni rekviziti liče više na tvoje pa je lakše videti nju kao ljudsko biće koje napastvuju pa ako je to neko s kurcem bez sisa onda ti ne bi bilo jednako stvarno? Kao kad Jevreji ne bi preživeli holokaust već samo ja da preživim holokaust? Šta misliš koga bi tad bilo briga? Misliš da je nekog bilo briga za Viktora Frankla ili da se neko divio njegovoj ljudskosti dok im nije dao Zašto ste niste ubili? Ne kažem da se to dogodilo meni ili njemu ili mojoj ženi ili čak i da se dogodilo ali šta ako jeste? Šta kad bih ja to uradio tebi? Upravo ovde? Silovao te flašom? Misliš da bi bilo neke razlike? Zašto? Šta si ti? Otkud znaš? Ni kurca ni ti ne znaš.“

Dejvid Foster Volas