Predgovor Branka Anđića iz 1989. godine
»Kuci traži da preradim ogled. Lepi mu se u guši: želi da bude mekši, inače želi da ga eliminiše. I mene želi da eliminiše, mogu to da vidim. Iskradem se tom moćnom, genijalnom, običnom čoveku, tako potpuno lišenom vizije. Plašim ga se i prezirem njegovo slepilo. Zaslužio sam bolje. I eto me, pod palcem upravnika, tog tipa pred kojim je moj prvi nagon – da puzim. Uvek sam slušao moje pretpostavljene, i to dragovoljno. Ne bih se ni upustio u Projekt Vijetnam da sam naslutio da će me to dovesti u sukob sa pretpostavljenim. Sukob donosi nesreću, nesreća truje život. Ne mogu da podnesem nesreću, potrebni su mi mir i ljubav i red za moj rad.«
Ove jednostavne rečenice lišene bilo kakve nedoumice i višesmislenosti napisao je južnoafrički pisac Dž. M. Kuci (J. M. Coetzee) na početku svoje prve objavljene knjige Zemlja sumraka (Dusklands), 1974. godine. One, definišu situaciju, odnose, mentalno stanje protagoniste i okvir novele Projekt Vijetnam: u početku, kao u nekom prologu antičke drame, one kažu gotovo sve; ono što sledi jeste samo dosledna razrada posledica takvog, još na početku određenog i saopštenog stanja. I to se ne odnosi samo na tu priču u kojoj Judžin Don, specijalist za vođenje psihološkog rata, pod stresom jednog mračnog projekta počini nezamislivo nasilje, s druge strane bilo kakvog načela ljudskosti, već i za sve što je Kuci potom napisao. Nakon pet objavljenih knjiga, u poslednjih petnaest godina, nema sumnje da je potomak Bura »pisac jedne knjige«, kao što su to bili Fokner, Garsija Markes, Hemingvej, Borhes, Džojs, i njemu još bliži Peter Handke ili dramatičar Harold Pinter.
»Sukob donosi nesreću, nesreća truje život. Ne mogu da podnesem nesreću, potrebni su mi mir i ljubav…« Nasuprot većini današnjih pisaca, Kuci ne postavlja pitanja bez odgovora, već izriče ovakve, konačne sudove. Kao da njegove knjige nisu polazište umovanja o večnim temama života, nasilja, čovečnosti, smisla, već rezultat – i to kondenzovan, proceđen rezultat – takvih umovanja. Nakon Kucijevih romana i novela zaista stoji Kraj, bez ostatka i bez mogućnosti produžetaka koji bi imali opravdanje. Autor tih knjiga, međutim, nije tvrdoglavi propovednik koji poznaje samo istinu svog jevanđelja, gluv za istine drugih: gledano u celini, Kucijeva proza, ma kako asertorična bila, nabijena je ironijom, paradoksom, a problemi o kojima izriče sudove nisu, zbog jednostavnosti i ogoljenosti tih sudova, manje složeni.
Dok se čita Kucijeva proza, kao da autor sve vreme šapće čitaocu: ako je život već tako apsurdan, problematičan, težak, nehuman, to nas ne lišava odgovornosti da prema njemu zauzimamo jednostavne, postojane stavove. Kao što on to čini.
O Kuciju izvan njegovih knjiga gotovo nema šta da se kaže: rođen 1940. godine u središtu južnoafričkog intelektualnog života, u Kejptaunu, potiče iz burske porodice. Školovao se u domovini i u SAD, a za ljubitelje pozitivističkih analogija zanimljive su dve činjenice iz njegova životopisa: profesionalno se usavršavao na dva na izgled različita koloseka – kao lingvist i kao naučnik za kompjutere; više puta se oglasio kao borac za mir i ljudska prava u raznim akcijama južnoafričkih intelektualaca, kritički orijentisanih prema prilikama u domovini. Lako je reći: evo otkuda taj jezik minimalne redundance, evo otkud teme nasilja i borbe za ljudsko dostojanstvo. Ipak, Kuci je daleko od pisca lokalne boje, opterećenog lokalnim problemima; umesto političkih pamfleta, umesto deskriptivne kostumbrističke naracije, njegovo delo nosi pečat univerzalnosti, ali one konkretizovane koja se ne gubi u praznoslovlju apstraktnog manipulisanja idejama i idealnim pojmovima što pokatkad i kod najveštijeg zanatlije zazvuči kao dosadni beg iz stvarnosti. Umesto toga, svoju univerzalnu misao Kuci zaodeva konkretnim svetom koji dobro poznaje i još bolje tumači s autoritetom. Upravo zbog toga, Kucijeve knjige su, ubrzo po objavljivanju, lako prešle granice Južne Afrike i stekle gromoglasan odjek širom sveta. Naročito burno dočekan je roman Život i priključenija Majkla K. (Life and times of Michael K.), za koji je Kuci 1983. godine dobio jednu od najznačajnijih književnih nagrada anglosaksonskog govomog područja – »Buker«. Nakon Zemlje sumraka (1974), već svojom drugom knjigom, oporim romanom-novelom U srcu zemlje (In the heart of the country), stiče najveće nacionalno književno priznanje, tzv. CNA-nagradu za roman, godine 1977. Do Majkla K. Kuci će objaviti još jedno delo kojim će se konačno svrstati među najznačajnije savremene pisce svoje zemlje, rame uz rame sa Nadin Gordimer, Andreom Brinkom, Alanom Patonom, Denom Jakobsonom i Brajtenom Brajtenbahom, ali i čitavog savremenog anglosaksonskog pisma; to je kratki roman kavafijevskog naslova. Iščekujući varvare (Waiting for the barharians), dostupan čitaocima od 1980. godine i prosto obasut priznanjima: CNA nagrada, »Džefri Faber memorijal«, »Džejms Tejt Blek memorijal« i mnoge druge. Sasvim saglasan lapidarnom, asertoričnom stilu i neredundantnom jeziku jeste i naslov malo obimnijeg romana koji je obišao svet 1986. godine: kratko i jasno – Neprijatelj (Foe).
Kada je pre dve godine režim Pitera Bote zaveo strogu cenzuru pisane reči, a politički i rasni nemiri u Južnoj Africi dospeli do belog usijanja, šira javnost je saznala za ime Dž. M. Kucija, jer se u društvu najglasovitijih južnoafričkih pisaca našao na listi potpisnika izuzetno oštrog protesta južnoafričkih intelektualaca zbog ograničenja slobode mišljenja i izražavanja; njihov udruženi glas prenele su stranice »Njusvika«, »Tajmsa« i drugih visokotiražnih novina, podvlačeći zahtev da se ukine vanredno stanje u Južnoj Africi i omogući rasna i opšta društvena demokratizacija, i to u vreme zaoštrenih strasti koje su isključivale čak i tračak mogućnosti da će se jednog dana Piter Bota i Nelson Mendela naći jedan preko puta drugog za pregovaračkim stolom. Nekako u to vreme, »Pismo«, časopis za savremenu svetsku književnost, bez ikakve najave, objavilo je u celini Kucijev roman U srcu zemlje, koji je pobudio veliko interesovanje publike. Tada je još moglo pasti na um da je Kuci, belac i Bur, jedan od onih paradoksalnih simbola nepokornosti čija slava izuzetnika raste proporcionalno stepenu povećanja političkog bezumlja u sredini iz koje izrasta; da je tek jedan sublimisan glas protesta osvešćenog dela čovečanstva, medijski i umetnički artikulisan, poput pesama Pitera Gabrijela. Knjigom Iščekujući varvare, objavljene i napisane posle Srca zemlje…, postaje jasno da je umetnički i ljudski značaj Kucijeve proze znatno dublji i dalekosežniji od pojedinačne, konkretne potrebe koja ju je, možda, uobličila, kako kaže Nadin Gordimer: »Kucijeve vizije poniru do same suštine bića. Ono što on tamo pronalazi više je nego što će većina ljudi ikada saznati o sebi samima.« Kuci je zaista profesor naših duša, mnogo više nego engleske književnosti koju predaje na Univerzitetu u Kejptaunu.
Kucijeva univerzalnost ima dvostruko uporište – u temi (tj. U načinu tematske razvijenosti) i u stilu (tj. u odgovarajućoj lapidarnosti nemetaforičnog jezika). Letimičnim pogledom na njegove knjige postaje jasno da je glavna tačka preseka njegovih tema i njegova stila – anistoričnost koju nikako ne treba pobrkati sa vankontekstualnošću; nakon tog tematsko-stilskog sretanja, ostaje trajni ukus saturacije, svedenosti na elementarnost, na suštinu dovoljno oporu i mahnitu da ne ostavlja ni mesta ni potrebe za ornamentima, improvizacijama, variranjem, i svim drugim postupcima koji konačno postaju samo bespredmetni načini kako da se učeno izgubi nepotrebno vreme. A vreme je kategorija prema kojoj Kuci neguje istovremeno duboko poštovanje i još dublju ironiju; na kraju Života i priključenija Majkla K reći će njegov junak da je životom u prirodi otkrio barem jednu važnu stvar: da postoji vreme za sve; istovremeno, Kuci prikazuje najteže egzistencijalne probleme čovekove prirode kao vanvremenske, tim paradoksom i protivrečnošću ilustrujući tragičnost ljudskog postojanja.
Zemlja sumraka udružuje dve na izgled nevezane priče – »Projekt Vijetnam« i »Pripovest Jakobusa Kucija« – prva govori o osvajanju, a druga o kolonizaciji – anvers i revers istovrsnog nasilja: različite u prostom i vremenu, ujedinjene likovima istog burskog prezimena, one samo naglašavaju nevažnost prostora i večitu ukorenjenost utopijskog nasilja, negde visoko iznad zavisnosti od doba, običaja i vremena. U srcu zemlje, uz svu neobičnu deskriptivnost i do krajnosti dovedenu asertoričnost iskaza, suštinski je svedočanstvo o klaustrofobiji i osujećenosti bića podvrgnutog životu po neumoljivo jednostavnim zakonitostima odnosa gospodara i roba; i – kakve li ironije! – Kuci je ne stavlja u kontekst društvenih talasanja, već u uski, porodični krug; jer je za suštinu tog odnosa svejedno kakav je kontekst izabran, kao što je svejedno da li se priča dešava u Alabami ili »u srcu zemlje« na jugu Afrike; ali Kuci zna da negde mora da se dešava, da bi se poverovalo njenom naravoučeniju i zato je smešta u precizno omeđen i detaljno obrađen kontekst. U romanu Iščekujući varvara poniženi načelnik granične ispostave moćne Carevine ovako umuje o razlozima čudovišnog rata s fantomskim varvarima koji sebi zadaje bezimena država: »velika pogreška Carevine je što je stvorila istorijsko vreme…«
Postaje jasno, kako primećuje Hermiona Li u »Observeru«, da je Kuci pisac opsednut jednim skupom političkih, ali mnogo više egzistencijalnih ideja: on je angažovan autor u suštinskom smislu, sklon da odnose silnika i potlačenih, kao i sam mehanizam nasilja i svela koje ga iznedruje, sagledava izvan konačnog vremena i prostora, anistorijski otkrivajući ponore ljudske izopačenosti i pogubne posledice koje ta izopačena strana ima po sistem ljudskih vrednosti i odnos pojedinca i društva u kojem živi. Zato Bernard Levin lakonski tvrdi da »Kuci poznaje varljiviji užas od Kafke«, zadirući u one ponore do kojih su nekad stigli Konrad i Tem, ali na način aseptičke ogoljenosti iskaza Handkea i Pintera. »Prizori okrutnosti izopačuju srca bezazlenih.« Kada bi ovu rečenicu pročitali van njenog konteksta, delovala bi kao stav iz nekog kanona, a možda i jevanđelja. U književnosti, naročito savremenoj, ona na prvi pogled deluje naivno, jer kazuje sve i ne ostavlja prostora nikakvoj višesmislenosti, ironiji, simbolici. Upravo je neverovatno – i tu počiva čarolija njegovog pisma – da Kuci baš ovakvim rečenicama, sudovima, kratkim, jednostavnim tvrdnjama, imenovanjima koja preziru maglovitost metafora već naprosto presuđuju, stvara na jednom višem planu pripovedne celine i višesmislenost i ironiju i gust splet univerzalnih simbola.
Kako to izgleda »iščekujući varvare«?
Sam pokušaj da se pronikne u suštinu motivacije, tako reći filosofiju mučenja kao najgoreg vida svesnog nasilja, po sebi je dovoljno univerzalan, jer se uzdiže iznad potrebe neposredne osude mučitelja; on pre traga za njihovom egzistencijalnom, ontološkom krivicom nego što upire prst u društveno prozvane; problem je, naravno, vezan za smisao ljudskog postojanja svedenog na svrhu njegove društvene organizovanosti: tema vrlo bliska najboljim piscima starijeg naraštaja latinskoameričke književnosti – odnos civilizacije i varvarstva; nijedna stvar ne postoji za sebe, ako nema svoj antipod, pa tako ni Carevine nema ako nema varvara; onog trena kad – ciklično, periodično, tako reći u vremenu predvidivo, pa stoga, dakle, anistorijski – Carevina posumnja u svrhu svoje preorganizovanosti, u temelje vlastitog sistema života, ona izmišlja varvare, kultni strah od najezde onih entropičnih bića koja su sve ono što Carevina nije; mera opipljivosti varvara proporcionalna je meri egzistencijalnog straha od vlastitog besmisla Carevine koja večito ponavlja čovekovu kob: stvara sebe u istorijskom vremenu (izmišljajući ga kao radnu pretpostavku vlastite organizovanosti) ali za večnost, dakle, anistorijski. Suštinski, ništa novo: filosofska protivrečnost »beskonačnog« sleda pojedinačnih ljudskih konačnosti (arheološki amaterizam načelnika podvlači ovu dimenziju problema). Kucijeva univerzalnost zato počiva u prebacivanju težišta sa etičke na egzistencijalnu dimenziju mučenja; ljude Biroa za isleđenje i tajna gibanja (carevinski eufemizam za državne mučitelje) načelnik naziva »ljudima koji bez bojazni prelaze između čistog i nečistog«, potiskujući etičku dimenziju mučenja u drugi plan.
Ako su varvari samo pretnja koja se čeka, dakle katalizatorska fikcija, kao u Kavafijevoj pesmi, postavlja se pitanje koliko je realna sama Carevina? Kuci zna da nerazrušivi bastioni opresije u svojoj suštini nose klicu vrtoglavog raspadanja, neslućene trošnosti i osipanja, čim se poljulja ugaoni kamen preorganizovane piramide; ali u njegovoj knjizi realnost organizovane ljudske zajednice ima i viši, mitski smisao. Ne kaže istrošeni hedonist, koji godinama zabija kao noj glavu u pesak pred carskim nasiljem, slučajno sledeću rečenicu, kad se vajka o dobrim starim vremenima: »Ovo je bio raj na zemlji: bez ičeg između nas i zvezda!« Dugo u jednom uspelom književnom delu nije bilo moguće pročitati nedvosmisleniju definiciju Arkadije. Realnost Carevine pronađena je na nivou mita, utopije, između zemlje i neba. To potvrđuje još jedan načelnikov iskaz, osmišljen nakon katarze mučeništvom: »Možda je istina da svet takav kakav je nije varka…«
I sam upravnik, provincijski načelnik »koji čeka penziju, skuplja poreze, stara se za snabdevanje garnizona, dva puta nedeljno predsedava sudom i bavi se lovom, sokolarstvom i spokojnom pohotom«, ume u trenucima lucidnosti da posumnja u vlastito postojanje: »Ja sam laž koju Carevina sebi govori kad su vremena mirna…« U sprezi civilizacije i varvarstva, koja postoji samo kao suprotstavljen entitet, čovek koji za sebe kaže da »veruje u mir, možda čak u mir po svaku cenu«, ima ozbiljno prava da se zapita da li uopšte postoji kao izvršilac pravde jednog ustrojstva koje sebe opravdava postojanjem destruktivne čovečanske entropije. Takav problem nemaju ni pukovnik Džol ni njegova cehovska braća, osvedočeni doktori bola čija se svrha nedvosmisleno nalazi u idealnoj sferi, ma kako nakaradno ona bila presvučena; niko od mučitelja i ne pomišlja da bi istina mogla biti jednostavna, na dohvat ruke, svima saopštiva; prema njoj oni imaju sasvim mitomanski odnos: »za njih je stvar vere da se krajnja istina saopštava samo u krajnjem slučaju«. I pošto se tako reći obrednim hodom po mukama doplovi praznih ruku na drugu stranu razuma, mučitelji od zanata će izvesti zaključak da istine nema kao što nema »spasitelja s mačem« (arhanđela) za mučenike. Njeno odsustvo zaslužuje se mukama.
»Ništa nije gore od onog što zamišljamo«, kaže autorski glas romana, ponavljajući, parafrazirano, Kavafijeve reči:
»A neki ljudi su stigli sa granice
i rekli da barbara više nema.
Pa sad, šta ćemo bez barbara.
Oni su ipak bili neko rešenje.«
Odsustvo varvara koji prete, odsustvo nekog od koga je Organizovano Društvo bolje, odsustvo lošeg primera za nejaku decu i odrasle skeptike koji povremeno sumnjaju u svrhu svojih postupaka, a naročito u autentičnost vlastitog življenja, oduzima najjači činilac integracije Carevini i definitivno je prebacuje u idealnu sferu, gde se kao u rasnoj antičkoj drami sve unapred zna, a postupci vešto izbegavaju dihotomiju autentično-surogatsko i postaju obredni: dakle, nužni, neizbežni, predvidivi i iznuđeni. U društvu koje se tako opravdava, lična odgovornost na etičkoj skali ljudskosti se uopšte ne postavlja kao pitanje. Ukus nasilja u ime opstanka mitifikovanog Carstva opravdan je višim ciljevima aksiomatske naravi. Doktori bola – mereno aršinom kolektivne sudbine – postaju zanimanje isto kao i mesari, bakali, ili krojači. A šta je s aršinom individualne sudbine? Carstvo zaista može ostati bezimeno, a vek neodređen za protagonistu-pojedinca Kucijeve priče; alegoriju na stranu, druga dimenzija Varvara… otkriva se kao egzistencijalistička priča u svetu bez čvrstog oslonca. To je ona tačka podudarnosti s Kafkinim svetom koju zapaža Bernard Levin: mnogo više no podudarnost Jozefa i Majkla K. u Kafkinom i Kucijevom svetu, dvema preorganizovanim Carevinama podjednako nedostaje arhanđel; ali, iza kejptaunskog pisca, koji bez trunke zazora poseže za čim mu se prohte iz univerzalne istorije knjiga i ideja, jesu godine novog romana i egzistencijalizma kojima je Kafka »debelo« prethodio: zato će Kucijev načelnik moći mirne duše da ponovi kamijevsku rečenicu: »I sad sam smeten, kao i onog dana kad sam se rodio…« Ni katarza mučeništva, ni ponovno ritualno rađanje, neće svetu vratiti oslonac, pa dakle, ni svrhu; čovek, jednom ispao iz kolotečine kolektivne sreće, ostaje stranac u svetu koji ne razume; poseže za zakonima, ali njih nema, ili se ne poštuju; poseže za etičkom normom, ali vidi da je sa kolektivnog stanovišta promašio temu. Ne našavši nijednu centripetalnu silu koja bi ga vraćala na pravi put, otkriva da je užasno lako i živeti i prilagođavati se, i da nema granice koja se ne može prekoračiti.
Odsustvo čvrstog oslonca, tako snažno retuširano u Životu i priključenijima Majkla K, parodirano je u Varvarima… posredstvom sistema normi na kojima počiva moćna ali krhka Carevina. S druge strane, pravolinijska posledica odsustva takvog čvrstog životnog načela – apsoluta, božanstva, vere u nepromenljivu, nadpojavnu stvarnost – vodi u potpuni gubitak etičke dimenzije postojanja. Pažljivo čitanje Varvara… otkriva rečenice i misli jednog moralno neosetljivog iskaza, ma kako na prvi pogled pravdoljubivo delovala pobuna načelnika protiv postupaka, islednika iz prestonice; jer u središtu te pobune nije pravdoljubivost, već pitanje o smislu, prinudno vađenje glave iz peska i suočavanje sa »nepodnošljivom lakoćom življenja« (čitaj: prilagođavanja). Bez oslonca u apsolutu i bez etičke dimenzije, život »na granici« postaje idealno elastičan, pa odsustvo dilema i višesmislenosti ima svoje opravdanje. To odsustvo Kuci pokazuje metodološki veoma nalik Peteru Handkeu – naročito onom Handkeu iz Levoruke žene i Kratkog pisma dugo rastajanje – majstoru upravo takvog moralno neosetljivog iskaza. Za razliku od Kundere, koji savitljivost egzistencijalističke kičme i nepopravljivi čovekov optimizam i u najbesmislenijim trenucima njegove pojedinačne sudbine prikazuje sadržinski bogatije, pa čak i pomalo patetično, i Handke i Kuci deluju kao autori koji se uzdržavaju i čije su reči skupe poput suvog zlata. No, to ne treba brkati s ukupnom merom emotivnosti njihovih knjiga: Život i priključenija… je zaista potresna knjiga, ali je iskaz kojim je ta knjiga »saopštena« neosetljiv.
Univerzalnost i višesmislenost Kucijeve proze nije, dakle, u njegovom neposrednom iskazu, već u dejstvu njegovih knjiga.
Snažna osuda opresivnih režima, Varvari… su istovremeno i priča o mučenju izvan svakog konteksta, ali još više i o nepopravljivom optimizmu koji od čoveka, do izvesne granice, pravi demijurga, a preko nje nedostojnu mašinu za preživljavanje, čudo od izdržljivosti, oličenje negacije odluke o meri ljudskosti. Na kraju pretposlednjeg poglavlja Varvara… načelnik dopire na rub suštine saznanja o toj paradoksalnoj uslovljenosti:
»Možda je istina da svet takav kakav je nije varka, nije opaki san noći. Možda se neminovno budimo u njemu, možda ga ne možemo ni zaboraviti niti ga se osloboditi. Ali teško mi je, kao i uvek, da poverujem da je kraj blizu. Ako bi varvari sad upali, znam da bih umro u krevetu glup i neuk kao kakvo odojče. A još bi prikladnije bilo kad bi me uhvatili dole u ostavi, s kašikom u ruci i ustima punim slatkog od smokava zagrabljenog iz poslednje tegle na polici: tad bi mogli da mi odrube glavu i hitnu je napolje na gomilu glava na trgu dok još imam izraz bolne i krivice pune preneraženosti zbog ove provale istorije u nepomično vreme oaze… Do smrti, ništa nećemo naučiti. Negde duboko u svima nama kao da postoji nešto nepoučljivo i kao kamen tvrdo. Uprkos histeriji na ulicama, niko istinski ne veruje da je svet nepomućenih izvesnosti u kojem smo se rodili pred samim zatiranjem… I ko sam ja da izvrćem ruglu životodajne iluzije? Ima li boljeg načina da se provedu ovi poslednji dani nego što je sanjarenje o spasiocu s mačem koji će razbiti neprijateljske čete i oprostiti nam pogreške što su ih drugi počinili u naše ime, i pružiti nam novu priliku da izgradimo sebi zemaljski raj?«
U ovom iskazu, krcatom ključnim motivima Kucijeve poetike, čini se da je središte čitave knjige, ali i pripovedačko-zanatskog umeća. Neverica u svet bez apsolutnih istina i vrednosti podupire se egzistencijalističkim shvatanjem o nemogućnosti saznanja, anistoričnošću i snom o spasitelju/arhanđelu, ali se toj neverici istovremeno dodaje onaj plod iracionalnog ljudskog optimizma koji od čoveka pravi demijurga/beskičmenjaka: san o Arkadiji i utopijska nada u ispravljanje istorijskih grešaka. Motiv poslednje tegle sa slatkim satire u korenu i najslabiji tračak iskušenja pisca da potone u patetiku otkrovenja, a istovremeno predstavlja sjajan primer još jedne Kucijeve vrline: ironije bez osmeha. Uz egzistencijalističko stanovište, ona je druga štaka kojom se podupire teza o nedostojnoj lakoći življenja Kafkinog čoveka u svetu bez oslonca. Kucijeva ironija basterkitonovskog lika sadržana je u inverziji motiva i značenja: na najopštijem planu, počinje pitanjem ko su, zapravo, varvari? Nepostojeći nomadi nedorasli preorganizovanom društvu ili sofistikovani doktori bola koje protagonist priče naziva »novim varvarima«? Ili, na još višem planu ironije, zar nisu upravo svi na ovaj ili onaj način varvari, i zar njihovo čekanje neće biti večno, jer, u stvari, čekaju na susret sa samim sobom? Pobuna načelnika je, u stvari, ironizovan prometejski čin pojedinca koji bi da potuče Sistem, što je omiljen motiv savremene američke kinematografije; nimalo čudno, ako se ima na umu da su SAD danas najbolji primer preorganizovanog društva. Negde u sredini knjige načelnik sebe definiše kao »jednog čoveka u Carevini svetlosti koji u dnu duše nije bio varvarin«.
Dakle, Prometej bez baklje, čovek koji je sazreo da se otisne iz Varvarstva ali ne zna kako se isplivava na bezbedne obale Civilizacije. Ljubav ili »ljubav« načelnika i izmučene varvarke je zato ironizovan simbol tog neraskidivog dodira, tako reći simbioze varvarstva i civilizacije. (»Želim li nju ili tragove prošlosti što ih nosi njeno telo?«) Zar je nejaka ironija što u tom odnosu civilizacija robuje varvarstvu? Što se nizom simbolizovanih radnji (obredno pranje nogu, post-menstrualno pranje ruku, i prelaženje preko crte seks kao nasilje) pokazuje inferiornost te krhke civilizacije, tako duboko ukorenjene u varvarstvu? I još opštije gledano – zar nije neverovatno ironična sama činjenica da Kuci jednostavnim iskaznim rečenicama, nimalo dvosmislenog značenja, gradi splet višesmislenih, univerzalnih simbola koji omogućuju čitavu kaskadu mogućih nivoa čitanja?
Oslonjen na tri simbolična uporišta – na simbole granice (graničnog stanja), oaze (Arkadije) i staračke ljubavi (jalovost) – autorski glas romana Iščekujući varvare nastoji da pričom o egzistencijalnoj, mitskoj osnovi opresije/katarze dopre do autentičnosti postojanja. Jezikom kristalne jasnoće ružnog sna, ironijom i spletom univerzalnih simbola, postižu se dejstvo i mehanizam antičke drame: junak čini hibris, jer iskoračuje iz Sistema (»Hteo sam da živim van istorije koju Carevina nameće svojim izgubljenim podanicima«). Zato mora da prođe kroz katarzu muke i ispaštanja. Ali, Kuci ide korak dalje; u svetu bez Panteona nema mesta herojstvu, pa je ono tek smešno slepo crevo idealne, neherojske prilagodljivosti; nema ni erinija, već samo poslednje tegle sa slatkim; kako bi ih i bilo kad su u našem nemetalnom dobu ministri pravde (jednom ih Kuci i doslovno tako naziva) svedeni na doktore bola, a Božanska Promisao (Zakon) na neko fiktivno ustrojstvo koje ni samo ne poštuje zakone na kojima se tobože temelji?
Iščekujući varvare, sveden na golu suštinu, zato ostaje roman o čoveku koji u »tatarskoj pustinji« svog okruženja i dalje luta putem koji možda nikud ne vodi. I još jednom, kao što kaže junak priče: »Možda je istina da svet takav, kakav je, nije varka, nije opaki san noći.«
Branko Anđić
Beograd, 1989.
