Anatomija Fenomena

Krmača koja proždire svoj okot [Tema: Kiš]

Aalto_Guerrilla

Boristavu Pekiću

Zemlja večnosti

Prvi čin tragedije ili komedije (u skolastičkom značenju te reči), čija je središna ličnost izvesni Gould Verskojls, započinje, kao svaka zemna tragedija; rođenjem. Pozitivistička prezrena formula sredine i rase primenljiva je na Ijudska bića bar u onoj meri u kojoj je primenljiva na flamansko slikarstvo. Prvi čin ove drame započinje, dakle, u Irskoj, »najdaljoj Tuli, zemlji s onu stranu znanja«, kako je naziva jedan Dedalusov dvojnik; u Irskoj, »zemlji tuge, gladi, očajanja i nasilja«, kako je naziva jedan drugi istraživač, manje sklon mitu a više tegobnoj zemaljskoj prozi. Međutim i kod ovog drugog izvesna lirska izveštačenost nije, čini se, u skladu sa surovošću predela: »Najveći stepenik zalaska, Irska je poslednja zemlja koja gleda kako se gasi dan. Noć je već nad Evropom, kad koso sunce još obavija purpurom fjordove i pustinje zapadne. No neka se navuku tmasti oblaci, neka se stropošta zvezda, i ostrvo ponovo postaje, kao u legendi, onaj daleki kraj zaogrnut maglama i tminama što je dugo za moreplovce označavao među poznatog sveta. A s onu stranu je prolom; mračno more u kojem nekad mrtvi nalažahu zemlju večnosti. Njihove crne barke na žalovima čudnih imena, svedoče o dobu kada putovanja imađahu nečeg od metafizike: one pozivaju na snevanje bez obala, bez povratka

Ekscentrici

Dablin je grad koji gaji menažeriju ekscentrika najznačajniju u čitavom zapađnom svetu: plemenito razočarani, agresivni boemi, profesori u redengotima, suvišne prostitutke, čuvene pijanice, odrpani proroci, fanatični revoliicionari, bolesni nacionalisti, mahniti anarhisti, udovice nakinđurene češljevima i nakitom, zakukuljeni sveštenici — vas bogovetni dan duž Lifija defiluje ova karnevalska kohorta. Burnikelova slika Dablina omogućuje nam da barem naslutimo, u nedostatku pouzdanih izvora, ono iskustvo koje će Gould Verslcojls morati neminovno poneti sa ostrva, iskustvo koje se uvlači u dušu kao što se uvlači u pluća, za sparnih Ietnjih popodneva, užasni smrad ribljeg brašna iz fabrike konzervi na domak luke.

U jednoj brzopletoj anticipaciji skloni smo da vidimo tu karnevalsku kohortu i kao poslednju sliku koju će, u brzom preletanju slika, ugledati naš junak: plemenitu menažeriju irskih ekscentrika (kojima je na neki način i sam pripadao) kako se spušta duž Lifija, sve negde do sidrišta, gde nestaje kao u paklu.

Cma Bara

Gould Verskojls je rođen u jeđnom od tih dablinskih predgrađa na domak luke, gde je slušao pisak brodova, taj prodorni jauk koji kazuje pravdoljubivom mladom srcu da postoje svetovi i narodi i izvan Dubh-Linna, te crne bare u kojoj smrad i nepravda pritiskuju više nego drugde. Na primeru svog oca, koji se od potkupljivog carinika uzdigao do još bednijeg (u moralnom smislu) činovnika, i od strasnog Pamelovca do ulizice i puritanca, Gould Verskojls je stekao odvratnost prema svojoj otadžbini, odvratnost koja je samo jedan od vidova izopačenog i mazohističkog rodoljublja: »Napuklo ogledalce devojke za sve, krmača koja proždire svoj okot«, zapisuje Verskojls u svojoj devetnaestoj godini ovu surovu rečenicu koja se više odnosi na Irsku nego na roditelje.

Zamoren uzaludnim naklapanjima u mračnim pivnicama gde se kuju lažne zavere i gde smišljaju atentate lažni sveštenici, pesnici i izdajnici, Gould Verskojls upisuje u svoju beležnicu rečenicu koju izgovara neki visoki kratkovidi student, i ne sluteći da će te njegove reči imati tragične posledice: »Kogod ima malo samoljublja, ne može podneti da ostane u Irskoj i odlazi u izgnanstvo, bežeći iz zemlje na koju se sručila gnevna ruka nekog Jupitera.«

Ovo je zapisano pod datumom od 19. maja 1935.

U avgustu te iste godine ukrcava se na trgovački brod Ringsend koji plovi za Maroko. Posle trodnevnog zadržavanja u Marselju, Ringsend isplovljuje bez jednog člana posade; tačnije govoreći, mesto radiotelegrafiste Verskojlsa zauzima neki novajlija. Februara 1936, Goulda Verskojlsa nalazimo kraj Gvadalahare, u petnaestoj anglo-američkoj brigadi koja nosi ime legendamog Linkolna. Tada mu je dvadeset i osam godina.

Izbledele fotografije

Pouzdanost đokumenata, makar bili nalik na palimpseste, ovde za trenutak prestaje. Život Goulda Verskojlsa nejasno se brka sa životom i smrću mlade španske republike. Posedujemo samo dva snimka; sa nepoznatim borcem pored ruševina nekog svetilišta. Na poleđini, ispisano Verskojlsovom rukom: »Alcazar. Viva la Republica!« Njegovo visoko čelo pokriveno je do pola baskijskom kapom, na usnama mu lebdi osmeh u kojem se može čitati (iz današnje perspektive) trijumf pobednika i gorčina pobeđenih: protivurečni odblesci koji grade, poput bore na čelu, senku stamene smrti. Grupni snimak sa datumom od 5. novembra 1936. Snimak je vrlo nejasan. Verskojls je u drugom redu, još uvek sa baskijskom kapom nakrivljenom na čelo. Pred postrojenom četom pruža se neki izrovan predeo i ne bi bilo teško poverovati da se nalazimo na groblju. Da Ii je to počasna četa koja je ispalila salve u nebo ili u živo meso? Lice Goulda Verskojlsa ljubomomo čuva tu tajnu. Iznad. postrojenih vojnika, u dalekim modrim visinama lebdi aeroplan, kao raspeće.

Oprezno domišljanje

Vidim Verskojlsa kako se povlači iz Malage, peške, u kožnom kaputu kojeg je skinuo sa mrtvog falangiste (ispod kaputa bilo je samo golo mršavo teIo i srebmi krst na kožnoj vrpci); vidim ga kako juriša na bajonet, nošen svojim sopstvenim pokličem kao krilima anđela istrebljenja; vidim ga kako se nadvikuje sa anarhistima koji su svoju cmu zastavu istakli na golim padinama kraj Gvadalahare, spremni da umru nekom uzvišenom i besmislenom smrću; vidim ga kako sluša, pod usijanim nebom, negde kraj nekog groblja u blizini Bilbaoa, predavanja u kojima se, kao pri stvaranju sveta, razgraničavaju smrt i život, nebo i zemlja, sloboda i tiranija; vidim ga kako ispaljuje čitav šaržer u vazduh na avione, nemoćan, da bi odmah zatim pao, zasut vatrom, zemljom i šrapnelom; vidim ga kako trese mrtvo telo studenta Armana Žofroa, koji je umro na njegovim rukama, negde u blizini Sentandera; vidim ga kako sa prljavim zavojem na glavi leži u improvizovanoj bolnici na domaku Gihona, slušajući buncanja ranjenika, među kojima neko doziva boga na irskom; vidim ga kako govori sa nekom mladom bolničarkom koja ga uspavljuje kao dete, pevajući mu pesmu na nekom njemu nepoznatom jeziku, da bi, u polusnu, opijen morfijumom, video još samo kako se ona penje u krevet nekog Poljaka sa amputiranom nogom i čuo odmah zatim, kao u košmaru, njeno bolno Ijubavno roptanje; vidim ga, negde u Kataloniji, kako sedi u improvizovanom štabu bataljona kraj Morzea i ponavlja očajničke pozive u pomoć, dok radio iz obližnjeg groblja emituje vedre i samoubilačke pesme anarhista; vidim ga kako pati od konjunktivitisa i od dijareje; i vidim ga kako se, go do pojasa, brije pored bunara čija je voda zatrovana.

Međučin

Krajem maja 1937, negde u predgrađu Barcelone, Verskojls traži raport kod komandanta bataljona. Komandant, koji je tek prevalio četrdesetu, liči na dobro držećeg starca. Nagnut nad pisaćim stolom, stavlja svoj potpis na smrtne presude. Njegov zamenik, zakopčan do grla i sa sjajnim lovačkim čizmama, stoji kraj njega i pritiskuje upijač posle svakog potpisa. U sobi je spamo. Komandant briše lice batistanom maramicom. U daljini se čuju ritmične eksplozije granata teškog kalibra. Komandant daje rukom znak Verskojlsu da govori. »Šifrovane poruke dospevaju u nepoželjne ruke«, kaže Verskojls. »U čije?« pita komandant, pomalo odsutno. Irac okleva, pogledajući podozrivo u zamenika komandanta. Komandant tada prelazi na rečnik sa Verdena: »Kaži, sinko, u čije ruke.« Irac ćuti za trenutak, zatim se naginje preko stola i šapne mu nešto na uvo. Komandant ustaje, prilazi Verskojlsu, prati ga do vrata i tapše ga po ramenu kao što se tapšu regruti i zanesenjaci. To je sve.

Poziv na putovanje

Košmarnu noć između trideset i prvog maja i prvog juna (1937) Verskojls provodi kraj Morzea, šaljući stroge poruke na isturene položaje prema brdima Almeire. Noć je sparna i osvetljena raketama koje daju predelu izgled nestvamog. Pred svitanje, Verskojls predaje Morzea nekom mladom Baskijcu. Irac odlazi u šumu, na desetak koraka od radio-stanice, i, iscrpljen, leže u vlažnu travu, licem prema zemlji.

Budi ga štapski kurir. Verskojls pogleda prvo u nebo, zatim na svoj sat: nije spavao više od četrdeset minuta. Kurir mu predaje zapovest, tonom koji nije u skladu sa njegovim činom: u luci se nalazi brod na kojem ne funkcioniše radio; izvršiti popravku; po obavljenom poslu, izveštaj podneti pomoćniku komandanta; Viva la Republica! Verskojls hita u šator, uzima kožnu torbu sa alatom i odlazi sa kurirom prema luci. Na vratima carinarnice neko je tokom noći ispisao belom bojom koja se još sliva pobedničku parolu: VIVA LA MUERTE. Na otvorenom moru, daleko od doka, nazire se kroz jutarnju izmaglicu silueta nekog broda. Kurir i mornari u čamcu kraj mola izmenjuju nepotrebne lozinke. Verskojls seda u čamac i ne osvmuvši se prema obali.

Okovana vrata

Naokolo plutaju nagorele daske, po svoj prilici ostaci nekog broda koji je tokom noći torpedovan u blizini obale. Verskojls posmatra pepeljasto more i to ga, po svoj prilici, seća prezrene i prezrenja dostojne Irske. (Ne možemo poverovati da u tom prezrenju nema i trunke nostalgije.) Njegovi saputnici ćute, zauzeti svojim teškim veslima. Dospevaju ubrzo u blizinu broda i Verskojls primećuje da ih prate sa gornje palube: kormilar je dodao dalekozor kapetanu.

Evo nekih tehničkih pojedinosti, možda nevažnih za dalji tok priče: to je stari drveni parobrod od nekih petsto tona i zvanično prevozi antracit za francusku luku Ruan. Bakarni delovi — rukohvati, zavrtnji, kvake, prozorski okviri — skoro su zeleni od patine, a brodska zastava, prekrivena ugljenom prašinom, teško se može identifikovati.

Kada se Verskojls popeo uz klizave brodske stepenice od užadi, praćen dvojicom mornara sa čamca (jedan mu je uzeo iz ruke kožnu torbu kako bi se gost lakše popeo), na palubi više nije bilo nikog. Ona ga dva mornara odvedoše u jednu prostoriju u potpalublju. Prostorija je prazna a vrata okovana onom istom bronzom bez sjaja. Verskojls čuje kako se ključ okreće u bravi. U istom času shvata da brod isplovljuje; kao što shvata, pre s besom nego s užasom, da je uleteo u klopku, naivno kao kakav žutokljunac.

Putovanje je potrajalo osam dana. Tih osam dana i noći Verskojls je proveo u potpalublju, u tesnoj kabini kraj mašinskog odeljenja, gde je zaglušna buka mašina sakatila, kao žrvanj, tok njegovih misli i njegova sna. U nekom čudnom pomirenju sa sudbinom (sasvim prividnom, videćemo) on nije udarao  pesnicom u vrata, nije dozivao u pomoć. Nije izgleda čak ni pomišljao na bekstvo, uostalom uzaludno. Umivao se ujutro nad limenim lavaboom bez ogledala, pogledao bi hranu koju su mu tri puta na dan dodavali kroz okrugli prozor na okovanim vratima (haringe, lososi, crni hleb), zatim bi, ne okusivši ništa sem vode, ponovo legao na tvrdi mornarski krevet bez posteljine. Zurio je kroz prozor kabine u jednoliko talasanje pučine.

Trećeg dana, Verskojls se budi iz košmarnog sna: na uskoj klupi nasuprot njegovom ležaju sede dva čoveka i ćutke ga posmatraju. Verskojls se naglo uspravlja.

Saputnici

Plavih očiju i zdravih, belih zuba, saputnici se smeše Verskojlsu prijateljski. Sa nekom neprirodnom učtivošću (neprirodnom za mesto i trenutak), i oni naglo ustaju i izgovaraju svoja imena uz lako klimanje glave. Verskojlsu, koji se takođe predstavi, slogovi njegovog sopstvenog imena odjednom se učiniše sasvim nepoznatim i tuđim.

Sledećih pet dana tri su čoveka provela u tesnoj i vreloj kabini iza okovanih vrata u strašnoj hazardnoj igri nalik na poker u troje u kojem se gubitak plaća životom. Prekidajući. diskusiju samo da bi pojeli na brzinu parče sasušene haringe (četvrtog dana putovanja i Verskojls je počeo da jede) ili da bi osvežili osušena usta i odmorili se od sopstvenog nadvikivanja (i tada bi nesnosna buka mašina postajala samo naličje tišine), tri su čoveka govorila o pravdi, o slobodi, o proletarijatu, o ciljevima revolucije, zapenjeno dokazivali svoja uverenja, kao da su namerno izabrali tu polumračnu prostoriju broda u međunarodnim vodama kao jedini mogućni objektivan i neutralan teren za ovu strašnu igru argumenata, strasti, uverenja i fanatizma. Neobrijani i znojavi, zavrnutih rukava i ispošćeni, raspravu su prekinuli samo jednom: kada su, petog dana putovanja, dva posetioca, (za koje znamo, pored njihovih imena, još samo toliko da su imali oko dvadeset godina i da nisu bili članovi posade broda) ostavili Verskojlsa nekoliko sati nasamo. Za to vreme Irac je čuo, kroz zaglušnu buku mašina, kako sa palube dopiru zvuci nekog fokstrota, koji mu se učini poznatim. Pred ponoć muzika je naglo zamrla i posetioci se vratiše, podnapiti. Saopštiše Verskojlsu da je na brodu slavlje: na osnovu kablograma koji je radiotelegrafista primio tog istog popodneva, brod Vitebsk je promenio ime u Ordžonikidze. Ponudiše ga votkom. Ovaj odbi ponudu, u strahu da ne bude otrovan. Mladići to shvatiše i ispiše votku smejući se Irčevom nepoverenju.

Iznenadni i neočekivani prestanak buke mašina naglo je prekinuo razgovor u kabini, kao da je taj ubitačan ritam bio ritualna pratnja koja je sve dotle davala snagu i polet njihovim mislima i njihovim argumentima. Sada su ćutali, sasvim zanemeli, i osluškivali pljuskanje talasa o bokove broda, bat koraka po palubi i dugo klizanje teških lanaca. Bila je prošla ponoć kada su se otključala vrata kabine i kada su tri čoveka napustila svoje boravište puno opušaka i ribljih kostiju.

Lisice

Vitebsk-Ordžonikidze bio se usidrio na pučini, devet milja od Lenjingrada. Iz snopa dalekih svetiljki na obali, uskoro poče jedna da se izdvaja i da se uvećava; a vetar donese, kao prethodnicu, buku snažnih motora čamca koji se bližio brodu. Tri čoveka u uniformi, jedan u činu kapetana i dva bez oznake čina, priđoše Verskojlsu i uperiše u njega svoje revolvere. Verskojlš podiže ruke.

Oni ga pretresoše, zatim mu vezaše uže oko struka. Verskojls poslušno siđe niz stepenice od užadi i zauze mesto u motornom čamcu, gde ga privezaše lisicama za bakarni naslon sedišta. Posmatrao je avetinjsku siluetu broda osvetljenog snopom reflektora. Video je kako niz stepenice od užadi spuštaju, sa konopcem vezanim oko struka, i njegova dva saputnika. Uskoro su sva trojica sedela jedan kraj drugog, vezani lisicama za polugu sedišta.

Pravedna presuda

Ostaće po svoj prilici tajna za istraživače savremenih ideja pravi ishod one bitke rečima i argumentima koju su tokom šest dana i noći vodili Irac Gould Verskojls i njegova dva saputnika. Kao što će ostati tajna, psihološka i pravno krajnje zanimIjiva, da Ii je mogućno da čovek, pritešnjen strahom i očajanjem, bude u stanju da snagu svojih dokaza i svog iskustva izoštri do te mere da bez spoljnjeg pritiska, bez primene sile i torture, poljulja u svesti druga dva čoveka sve ono što je u njih ugrađivano tokom dugog niza godina, vaspitanjem, lektirom, navikom i dresurom.

Jer možda i ne treba smatrati sasvim proizvoljnom odluku sudskog veća koje je, po nekoj višoj pravdi, izreklo istu strogu osudu (osam godina zatvora) svakom od trojice učesnika duge igre ubeđivanja. Jer ako i poverujemo da su ona dvojica (Vjačeslav Ismailovič Žamoida i Konstantin Mihailovič Šadrov, tako su se zvali) uspeli da u teškoj i iscrpljujućoj ideološkoj polemici poljuljaju izvesne sumnje koje su se javile u glavi republikanca Verskojlsa (sumnje koje su mogle imati dalekosežne posledice), postojala je i sasvim opravdana bojazan da su i oni sami pretrpeli pii tom pogubni uticaj izvesnih protivdokaza: iz nemilosrdne bitke ravnopravnih protivnika, kao iz krvave borbe petlova, niko ne izlazi neoštećen, bez obzira na to kome će pripasti tašta slava pobednika.

Finale

Tragove dvojice Verskojlsovih pratilaca gubimo u Murmansku, na obali Barentsovog mora, gde su jedno vreme, tokom strašne zime 1942, Iežali u istom odeljenju logorske ambulante, poluslepi i iscrpljeni od skorbuta: zubi im behu poispadali i ličili su na starce.

Gould Verskojls je umoren novembra 1945, u Karagandi, posle neuspelog pokušaja bekstva. Njegov zaleđeni goli Ieš, vezan žicom, okrenut naglavce, bio je izložen pred Iogorskim ulazom kao opomena onima koji su sanjali nemoguće.

Post scriptum

U spomenknjizi pod naslovom Ireland to Spain, koju je izdala dablinska federacija veterana, ime Goulda Verskojlsa pogrešno je zavedeno među stotinak irskih republikanaca palih u bici kod Brunete. Tako je Verskojls doživeo nemilu slavu da bude proglašen mrtvim nekih osam godina pre svoje stvame smrti. Čuvena bitka kod Brunete, u kojoj se hrabro borio bataljon Linkoln, odigrala se u noći između osmog i devetog jula 1938. godine.

Danilo Kiš

(Grobnica za Borisa Davidoviča)

Ostavite komentar: