Ukratko smo se upoznali sa razvojem anarhističke misli, počev od francuske revolucije pa do Prudona. Njen razvoj je nastavljen u Međunarodnom savezu radnika, savezu koji je ulio toliko nade radnicima i toliko straha buržoaziji u periodu od 1868. do 1870. godine, upravo pred početak francusko-nemačkog rata.
Da ovaj savez nije osnovao Marks, kako to vole da tvrde marksisti – to je jasno. Poznato je da je to bio rezultat susreta delegacije francuskih radnika (koji su 1862. godine doputovali u London da bi videli drugu Svetsku izložbu) sa predstavnicima engleskih strukovnih sindikata. Ovima se u dočeku francuske delegacije pridružilo nešto engleskih radikala. Tada uspostavljena veza još je više ojačala prilikom mitinga simpatija prema Poljskoj, 1863. godine i septembra sledeće, 1864. godine, na mitingu u Sent-Martins Holu. Savez je konačno osnovan. Marks je imao zadatak da sastavi proglas Savez koji će biti štampan krajem godine u posebnoj brošuri, zajedno sa Privremenim statutom Internacionale koji je sastavio poseban komitet.
Još 1830. godine, u vreme kada se u Engleskoj osnivao Veliki nacionalni sindikat (The Great National Trades Union), Robet Oven je pokušavao da osnuje „Međunarodni savez svih struka“. Ubrzo je ta ideja morala da bude napuštena jer je engleska vlast počela ljuto da proganja Nacionalni savez. Ipak, ideja o internacionali nije nestala. Tinjala je u Engleskoj, našla je pristalice u Francuskoj, a posle poraza revolucije 1848. francuski izgnanici su je preneli u SAD, gde su je propagirale francuske novine „Internacionala“.
Francuski radnici, koji su 1862. godine posetili London, bili su većim delom prudonisti, tj. Mutualisti, dok su engleski članovi radničkih saveza pripadali uglavnom školi Robeta Ovena. Tako se engleski ovenizam ujedinio sa francuskim mutualizmom mimo uticaja buržoaske politike. Posledica tog saveza bilo je osnivanje jake međunarodne organizacije radnika, sa ciljem da se vodi borba prvenstveno na ekonomskom terenu i da se zauvek prekine sa raznim radikalnim, čisto političkim partijama.
Ovaj savez – u to vreme među radnicima socijalistima savez dva glavna pravca – dobio je podršku Marksa i drugih, i kod tajne političke organizacije komunista. U nju je tada ulazilo sve što je još ostalo od tajnih društava Barbesa i Blankija, koja su, slično nemačkim tajnim društvima Vajtlinga, poticala iz zavere državnih komunista koju je Babef organizovao 1794. i 1795. godine. U brošuri Savremena nauka i anarhizam već sam rekao kako su godine od 1856. do 1862. bile obeležene neobičnim porastom prirodnih nauka i filozofije. To su takođe bile godine opšteg političkog buđenja radikalnih ideja u Evropi i Americi. Oba ova kretanja budila su radničke mase, koje su počele da shvataju da je pred njima zadatak pripremanja narodne proleterske revolucije.
Posle poraza političke revolucije 1848. godine, izdvojila se ideja da je neophodno da ekonomsku revoluciju pripreme sami radnici. Sada je Međunarodni savez radnika ostavljalo dubok utisak, glasno objavljujući da je raskinulo sa svim starim političkim partijama i da su radnici spremni da stvar svoga oslobođenja uzmu u vlastite ruke.
Zaista, Internacionala je počela brzo da se širi u latinskim zemljama. NJena borbena moć ubrzo je dostigla opasne razmere. Kongresi njenih federacija i jednogodišnji kongresi cele Internacionale pružali su radnicima mogućnost da sami prosuđuju kakva treba da bude socijalna revolucija i kako bi mogla da se izvrši. Tako su stvaralačke snage radničkih masa podsticane da traže nove oblike udruživanja radi proizvodnje, potrošnje i razmene.
Tada se svuda mislilo da će se u Evropi ubrzo razbuktati velika revolucija. Međutim, više ili manje jasnih predstava o praktičnim oblicima revolucije i o njenim prvim koracima – nije bilo. Upravo suprotno, u Internacionali se susretalo i sudaralo nekoliko potpuno suprotnih socijalističkih struja.
U Savezu radnika vladajuća misao je bila o direktnoj, neposrednoj borbi rada protiv kapitala na ekonomskom planu. Oslobođenje rada ne bi se izvršilo uz pomoć zakonodavstva, sa čime bi se složila buržoazija, već bi to učinili sami radnici, koji će od kapitalista silom iznuđivati ustupke i na kraju ih naterati da se potpuno predaju. „Oslobođenje radnika treba da bude delo samih radnika!“ – tako je glasilo osnovno pravilo Internacionale. Sada se taj princip ponovo rađa u sindikalnom pokretu koji takođe dobija internacionalni karakter.
Ali kako će se odigrati oslobođenje rada od kapitalističkog jarma? Kakav bi novi oblik mogla da dobije organizacija proizvodnje i razmene? O tome se socijalisti iz vremena od 1864. do 1870. godine takođe nisu slagali kao ni 1848. godine, kada su se predstavnici različitih socijalističkih učenja susreli u Parizu, na Osnivačkoj skupštini Republike, proglašene u februaru 1848. Slično svojm francuskim prethodnicima iz 1848. godine, čije je težnje tako dobro izložio Konsideran (Considérant), u knjizi Socijalizam pred starim svetom, socijalisti Internacionale takođe nisu mogli da se okupe pod zajedničkom zastavom. Kolebali su se između različitih rešenja od kojih nijedno nije bilo dovoljno jasno da bi ujedinilo umove. Ujedinjenje je bilo utoliko teže što se socijalisti još nisu bili odrekli poštovanja kapitala i državne vlasti.
Osvrnimo se letimično na te različite tokove.
U Internacionali su se nalazili, kao prvo, direktni naslednici jakobinstva Velike francuske revolucije, tj. sledbenici Babefove zavere, kao i tajna društva francuskih komunista, i nemački komunistički savez koji je osnovao Vajtling. I jedni i drugi živeli su u tradiciji strasnog jakobinstva iz 1793. godine. Poznato je da su 1848. godine, svi oni još maštali o tome da će jednog lepog dana posredstvom zavere, a možda i uz pomoć diktatora, osvojti političku vlast u državi. Tada bi uspostavili „diktaturu proletarijata“ prema obrascu jakobinskih društava iz 1793. godine, ali ovaj put u korist radnika. Ta će diktatura, mislili su, uspostaviti komunizam.
Vlasti će, govorili su, biti dovoljno da zakonodavstvom uvede razne ograničavajuće zakone i poreze koji će egzistenciju posednika učiniti toliko teškom da će oni ubrzo biti srećni ako mogu da se otarase vlasništva i da ga predaju državi. Tada će država poslati „armije zemljoradnika“ koje će obrađivati polja. Industrijskim zavodima, koji bi bili organizovani prema sličnom poluvojničkom obrascu, takođe će upravljati država.8
Takva shvatanja bila su raširena među socijalistima u vreme osnivanja Internacionale, a imala su sledbenike i u Francuskoj među blankistima, i u Nemačkoj kod lasalovaca (Lassalle) i socijaldemokrata.
S druge strane, engleski radnici škole Robeta Ovena imali su shvatanja upravo suprotna ovim jakobinskim. Oni su apsolutno odbijali da računaju na moć države, kako u izvođenju revolucije tako i u izgradnji socijalističkog poretka. Računali su prvenstveno na delatnosti ujedinjenih radničkih saveza. Pri tome, engleski sledbenici Ovena nisu težili državnom komunizmu. Slično francuskim sledbenicima Furijea, oni su veći značaj pridavali slobodno formiranim i međusobno ujedinjenim opštinama i grupama, koje bi zajedno vladale zemljom i fabrikama, ali bi same organizovale svoju proizvodnju i ono što izrade davale u društvena skladišta za prodaju.
Uopšte, proizvođači bi mogli da rade kako u velikim i malim grupama tako i pojedinačno, zavisno od potreba proizvodnje. Nagrađivanje rada u opštinama i grupama, a takođe i razmena među opštinama, obavljali bi se preko radnih karata. Te bi karte označavale broj radnih sati provedenih u radu na opštinskim poljma, u fabrikama i radionicama, i svaka opština bi takvim kartama plaćala proizvode koje su svi proizvođači dali u opštinska skladišta.
Ideju o nagrađivanju radnim kartama, kao što smo već videli, prihvatali su Prudon i mutualisti u svojim planovima za preobražaj društva. Oni su takođe odbacivali interevenciju državne vlasti u društvima koja bi porodila revolucija. Govorili su da socijalna revolucija ekonomsku delatnost države čini nepotrebnom pošto sva razmena može da se obavlja preko nacionalnih banaka, a vaspitanje, sanitetske mere, komunikacije, industrijska preduzeća i td, bili bi u rukama nezavisnih opština.
Najzad, istu zamisao o radnim kartama – koje u razmeni zamenjuju novac, ali sada već u državi koja je postala vlasnik sve zemlje, rudnika, železničkih pruga, fabrika – imala su 1848. godine dva istaknuta pisca – Peker (Pecqueur) i Vidal, koji su svoj sistem zvali kolektivizmom. Obojicu sada socijalisti uporno prećutkuju, utoliko lakše što su njihovi radovi, izdati krajem četrdesetih godina, sačuvani u sasvim malom broju primeraka.9 Peker je bio član Ustavotvorne skupštine, 1848. godine, i tada je o tome napisao zanimljivu raspravu. Tu je detaljno izložio svoj sistem – čak u obliku zakona koje bi, prema njegovim rečima, bilo dovoljno da Skupština sprovede da bi se izvršila socijalna revolucija.
U vreme osnivanja Internacionale imena Pekera i Vidala očigledno su bila potpuno zaboravljena, čak i od njihovih savremenika, ali su njihove ideje bile veoma rasprostranjene i ubrzo su počele još više da se šire, posebno u Nemačkoj, pod nazivima „naučni socijalizam“, „marksizam“ i „kolektivizam“.10
Petar Kropotkin
8 Bilo bi zanimljivo napomenuti da je sične ideje, veoma rasprostranjene u to vreme, o državnom ratarstvu uz pomoć „zemljoradničkih armija“ veličao u brošuri Uništavanje proletarijata Napoleon III, koji je tada bio pretendent na položaj predsednika republike. Kada je postao car, on nije imao ništa protiv da te ideje primeni u navodnjavanju i pošumljavanju nekih delova Francuske.
9 Mali broj primeraka Konsideranovog manifesta (na koji je Čerkezov skrenuo pažnju kao na izvor Komunističkog manifesta) i knjige Pekera i Vidala, jedan od naših drugova uspeo je da pronađe u skladištu – u Moskvi! Izvanrednu knjigu Buret o položaju radničke klase, koju je Engels obilno koristio (što je takođe pokazao Čerkezov), uspeo sam da nabavim takođe preko Moskve; u Parizu sam kupio primerak koji je nekada pripadao profesoru Leškovu!
10 Za podrobnije upoznavanje sa Prudonovim pogledima najbolja je brošura Anarhija prema Prudonu, koju su u Ženevi izdali bakunjinisti.
