I
I tako, nađoh se u Petropavlovskoj tvrđavi, u kojoj su u poslednja dva veka stradale najbolje snage Rusije. Samo njeno ime izgovara se u Peterburgu poluglasno.
Tu je Petar I mučio svoga sina Alekseja. Tu je, u kazamatu u koji je za vreme poplave prodrla voda, bila zatvorena kneginja Tarakanova. Za njenu su se haljinu hvatali štakori bežeći od potopa. Tu je jezivi Minih maltretirao svoje političke protivnike, a Katarina II žive sahranila one koji su se pobunili protiv ubistva njenog muža. I od vremena Petra I, tokom sto sedamdeset godina, anali ovog kamenog kolosa koji izranja iz Neve preko puta Zimskog dvorca – govore samo o ubistvima, torturama, o živo sahranjenim osuđenim na polako umiranje ili o dovedenima do ludila u mračnim, vlažnim samicama.
Tu su prve faze svog mučeništva iskusili dekabristi, koji su prvi kod nas istakli zastavu republike i uništenja kmetstva. Njihovi se tragovi još uvek mogu naći u ruskoj Bastilji. Tu su tamnovali Riljejev, Ševčenko, Dostojevski, Bakunjin, Černiševski, Pisarjev i mnogi drugi naši najbolji pisci.
Tu su mučili i obesili Karakozova.
Tu je, negde u Aleksejevom revelinu,1 čamio još i Nječajev, koga je Švajcarska izručila kao kriminalca, ali prema kome su se ponašali kao prema opasnom političkom zločincu. Njemu nije bilo suđeno da ponovo vidi slobodu. U istom tom revelinu, pričalo se, ležalo je nekoliko ljudi doživotno zatvorenih po naredbi Aleksandra II zato što su bili upućeni u dvorske tajne koje drugi nisu smeli znati. Jednoga od njih, starčića duge brade, video je u tajnovitoj tvrđavi neki moj poznanik.
Sve su se te senke javljale u mojoj mašti, ali moje su misli naročito zastajale na Bakunjinu, koji je, iako je u austrijskoj tvrđavi, posle 1848. godine, proveo dve godine u lancima prikovan za zid a posle izručenja ruskim vlastima još šest godina u Aleksejevom revelinu, ipak izašao iz tamnice, posle smrti čeličnog despota, energičniji nego mnogi njegovi drugovi koji su čitavo to vreme bili na slobodi. »On je sve to preživeo – govorio sam sebi – ni ja neću popustiti pred tamnicom.«
Prvo što sam uradio bilo je da priđem prozoru. Prozor je bio usečen u obliku širokog a niskog otvora u dva aršina debelom zidu, tako visoko da sam ga jedva mogao rukom dosegnuti. Bio je zagrađen sa dva gvozdena zastakljena okvira, a sem toga i rešetkom. Kroz prozor, pet hvata ispred sebe video sam spoljnu zidinu tvrđave neverovatne debljine; na njoj je bila turobna stražarnica.
Jedino gledajući uvis mogao sam da razaznam pramičak neba. Pažljivo sam razgledao ćeliju u kojoj ću, mozda, provesti nekoliko godina. Po položaju dimnjaka kovnice novca pogodio sam da se moja ćelija nalazi u jugozapadnom uglu tvrđave, u bastionu koji je izlazio na Nevu. Ali, građevina u kojoj sam čamio ipak nije bila bastion već ono što se u fortifikaciji naziva reduta, to jest, unutrašnja petougaona kamena građevina koja se nešto izdiže iznad zidova grudobrana i ima dva sprata topova. Moja je soba bila bunker predviđen za veliki top, a prozor je bio njegova ambrazura. Sunčevi zraci tu nikada nisu dopirali. Čak su se i leti gubili u debljini zidina. Nameštaj: gvozdeni krevet, hrastov stočić i hoklica. Pod je bio pokriven debelo prefarbanim filcem, a zidovi oblepljeni žutim tapetama. Ali, da bi se prigušili zvuci, tapete nisu bile nalepljene direktno na zid, već na platno, ispod koga sam pronašao žičanu mrežu a ispod nje sloj filca. Tek sam ispod njega uspeo da napipam kamen. Pokraj unutrašnjeg zida stajao je umivaonik. Na debelim hrastovim vratima bio je prosečen kvadratni otvor sa kapkom kroz koji su davali hranu, a bilo je i duguljasto zastakljeno okce koje se sa spoljašnje strane zatvaralo zaklopčićem.
Kroz to je okce stražar, koji je stajao u hodniku, mogao u svako doba da vidi šta radi zatvorenik. Stražar je zaista često podizao zaklopčić na okcetu, a čizme su mu jako škripale svaki put kada se trapavo kao medved prikradao mojim vratima. Pokušavao sam da s njim progovorim ali tada bi oko koje sam video kroz stakalce postajalo užasnuto a zaklopčić bi se brzo spuštao. Kroz minut-dva ponovo bih čuo škripu, ali nikada nisam mogao da izvučem ni reč od stražara. Okolo je vladala duboka tišina. Približio sam klupicu prozoru i počeo da gledam u tračak neba.
Usrdno sam se trudio da ulovim makar kakav zvuk sa Neve ili iz grada na suprotnoj obali. Mrtva tišina počinjala je da me guši. Pokušao sam da pevam, prvo tiho a onda sve jače i jače. »Zar u cvetu mladosti zbogom zauvek ljubavi moram reći« – pevao sam iz »Ruslana i Ljudmile«.
— Gospodine, nema pevanja! – razlegao se pun bas iza vrata.
— Peva mi se i pevaću.
— Pevanje nije dozvoljeno – brundao je vojnik.
— A ja ću baš da pevam.
Tada se pojavio nadzornik i počeo da me ubeđuje kako ne smem da pevam, kako će on biti prinuđen da to prijavi komandantu tvrđave i tako dalje.
— Ali zapušiće mi se grlo, a pluća će se odviknuti od rada ako ne budem ni govorio ni pevao – pokušao sam i ja da ubeđujem.
— Onda pevajte u pola glasa, za sebe – molio je stari nadzornik.
Ali molbe su bile nepotrebne. Posle nekoliko dana prošla me volja za pevanjem. Pokušao sam da nastavim sa pevanjem, iz principa, ali od toga ništa nije ispalo.
— Najvažnije je – mislio sam – sačuvati fizičku snagu. Neću da se razbolim. Trebalo je zamišljati da mi predstoji nekoliko godina na severu u polarnoj ekspediciji. Kretaću se mnogo, radiću gimnastiku – ne treba se prepuštati situaciji. Deset koraka iz ćoška u ćošak, to već nije loše. Ako pređem petsto puta, eto i cele vrste. Odlučio sam se za sedam vrsta dnevno: dve vrste ujutru, dve pre ručka, dve posle ručka i jedna pre nego što zaspim. »Ako stavim na sto deset cigareta i premestim jednu prolazeći pored – mislio sam – lako ću prebrojati onih trista puta koliko treba da prođem napred i nazad. Hodati treba brzo, ali se u uglu treba okretati lagano, da se ne zavrti, u glavi, i okretati se svaki put na drugu stranu. Zatim, dvaput dnevno radiću gimnastiku s mojom teškom hoklicom«. Podizao sam je za nogu i držao u ispruženoj ruci a zatim je vrteo u krug i brzo sam naučio da je prebacujem iz ruke u ruku preko glave, iza leđa i kroz noge.
Nekoliko sati pošto su me dovezli pojavio se nadzornik i ponudio mi nekakve knjige. Među njima bilo je starih poznanika, kao što je Luisova »Fiziologija svakidašnjeg života«; ali se drugi tom, koji sam naročito želeo ponovo da pročitam, negde izgubio. Naravno, zatražio sam pribor za pisanje ali su me glatko odbili. Pero i mastilo u tvrđavi ne daju nikako, sem sa specijalnom dozvolom samog cara. Patio sam veoma zbog tog prinudnog nerada i počeo sam u mislima da sastavljam priče za narodne škole sa temama uzetim iz ruske istorije – nešto slično »Mystères du Peuple« Evgenija Sjua. Pravu ideju dali su mi »Odlomci iz istorije robovanja« koje sam pročitao u jednoj staroj svesci časopisa „Дело“. Smišljao sam fabulu, opise, dijaloge i pokušavao da zapamtim sve od početka do kraja. Može se zamisliti kako bi takav rad izmučio mozak ako bi trajao duže od dva ili tri meseca.
Moj brat Aleksandar je, međutim, izdejstvovao dozvolu da dobijem pribor za pisanje. Jednom su me ponovo pozvali da sednem u kočiju pored starog znanca, nemog žandara Kavkasca, i povezli u Treće odeljenje. Tamo su mi omogućili susret sa bratom, uz prisustvo dva žandarmerijska oficira. Kada su me uhapsili, Aleksandar je bio u Cirihu. Od rane mladosti žudeo je za inostranstvom, gde ljudi mogu da misle kako žele, da čitaju šta žele i da otvoreno iskazuju svoje misli. On je ruski život mrzeo. Glavna crta njegovog karaktera bila je duboka iskrenost i čestitost. On nije podnosio obmanu ni u kojoj formi. Odsustvo slobode govora u Rusiji, ruska spremnost na potčinjavanje despotizmu, »ezopovski jezik« kome pribegavaju ruski pisci – sve je to bilo potpuno suprotno njegovoj otvorenoj prirodi. Ubrzo posle mog povratka iz inostranstva, Aleksandar je otputovao u Švajcarsku i nameravao je da se tamo nastani. Posle gubitka jednog deteta koje je kolera odnela za nekoliko sati i drugog koje je skončalo od jektike, Peterburg mu je postao dvostruko mrskiji.
Moj brat uopšte nije učestvovao u našem agitacionom radu. On nije verovao u mogućnost narodnog ustanka, a revoluciju je shvatao samo kao delatnost narodnih izabranika, kao na primer Nacionalne skupštine 1789. godine. Što se tiče socijalističke agitacije, nju je prihvatao samo kada se vodila na javnim mitinzima, sa javnim programima, ali tajnu, pipavu, ličnu propagandu kakvom smo se mi bavili – ne. U Engleskoj bi Aleksandar bio pristalica Džona Brajta ili čartista. Da je živeo u Parizu u vreme junskog ustanka 1848. godine, on bi se svakako borio sa poslednjom šačicom radnika na poslednjoj barikadi. Ali u pripremnom periodu sledio bi Luja Blana i Ledri Rolena.
U Švajcarskoj se moj brat nastanio u Cirihu. Njegove su simpatije bile na strani umerenog krila Internacionale. Prema principima bio je socijalista, i u skladu s tim živeo je neobično skromno i neobično radno. Radio je na velikom naučnom radu, koji je predstavljao glavni cilj njegovog života i trebalo je da bude dopuna slavnom Holbahovom »Systême de la Nature«. Aleksandar se brzo sprijateljio sa P. L. Lavrovom, sa kojim je imao mnogo zajedničkog u naklonosti prema Kantovoj filozofiji.
Pošto je doznao da sam uhapšen, Aleksandar je sve brzo ostavio – posao života, slobodu koja mu je bila neophodna kao ptici vazduh, i vratio se u mrski mu Peterburg da bi mi pomogao u mome tamnovanju.
Susret je obojicu veoma uzbudilo. Brat je bio izuzetno uzbuđen. Sama pojava svetloplavih mundira – tih krvnika svake slobodne ideje u Rusiji – bila mu je odvratna, i on je svoja osećanja izražavao otvoreno u njihovom prisustvu. U mene je Aleksandrov boravak u Peterburgu unosio najmračnije slutnje. Bio sam srećan što mogu ponovo da vidim njegovo čestito lice, njegove oči pune ljubavi; beskrajno me je obradovalo kada sam čuo da ćemo se viđati svakog meseca. Ali ipak, želeo sam da je on na hiljade vrsta daleko od ove žandarske jazbine u koju je danas došao svojevoljno ali gde će ga jednom, noću, neminovno dovesti pod stražom.
— Zašto si ovde? Odlazi, brzo! – vikalo mu je moje unutrašnje ja. A istovremeno sam shvatao da moj brat neće otići sve dok mene budu držali u tamnici.
On je bolje nego bilo ko drugi shvatao da će me neaktivnost ubiti i zato je već počeo da radi na dozvoli da nastavim rad. Geografsko društvo je htelo da završim svoju knjigu o ledenom dobu. Moj je brat prodrmao ceo Peterburg da bi dobio pomoć. Akademija nauka je bila zainteresovana za taj moj rad. I najzad, dva tri meseca pošto sam bio uhapšen, u moju ćeliju došao je nadzornik i saopštio mi da je car dozvolio da završim referat za Geografske društvo i zato će mi izdavati pribor za pisanje; »ali samo do zalaska sunca«, dodao je. Sunce u Peterburgu zimi zalazi oko tri sata. Ali, šta da se radi. »Do zalaska« – tako se, dajući dozvolu, izrazio Aleksandar II.
II
Dakle, ponovo sam mogao da radim.
Teško bi se moglo izraziti kakvo sam olakšanje osetio kada sam ponovo počeo da pišem. Pristao bih da živim na hlebu i vodi, u najsumornijem podrumu, samo da mi dozvole da radim. Bio sam, međutim, jedini zatvorenik u tvrđavi kome su davali pribor za pisanje. Neki moji drugovi koji su u zatvoru proveli tri godine ili čak i više, do poznatog procesa »sto devedeset trojici« – imali su samo tablice od škriljaca. Naravno, u jezivoj osami u tvrđavi draga im je bila i takva tablica i ispisivali su je rečima stranog jezika koji su učili ili matematičkim formulama. Ali, kako pisati znajući da će za nekoliko sati sve biti izbrisano.
Moj zatvorenički život postao je sređeniji. Postojalo je nešto što ga je neposredno ispunjavalo. Do deset sati ujutro već sam završavao svoje prve dve vrste i čekao kad će mi doneti olovke i pera. Rad koji sam pripremao za Geografsko društvo sadržao je pored izveštaja o mojim istraživanjima u Finskoj još i razmatranje osnova hipoteze o lednicima. Znajući da imam puno vremena pred sobom, odlučio sam da taj odeljak ponovo napišem i proširim. Akademija nauka mi je stavila na raspolaganje svoju sjajnu biblioteku. Uskoro je čitav ugao moje ćelije bio pun knjiga i karata, uključujući i celokupno izdanje švedskih geoloških premeravanja, gotovo celu kolekciju izveštaja sa svih polarnih putovanja i celokupno izdanje »Quaterly Journal« Londonskog geološkog društva.
Moja je knjiga u tvrđavi narasla u dva velika toma. Prvi su štampali moj brat i moj prijatelj Poljakov (u »Izveštajima Geološkog društva«), drugi pak, koji nije bio potpuno završen, ostao je u Trećem odeljenju posle mog bekstva. Rukopis je pronađen tek 1895. godine i predat Ruskom geografskom društvu, koje mi ga je i poslalo u London. U pet sati uveče, a zimi u tri, kada su donosili majušnu lampu, oduzimali su mi pera i olovke i ja sam morao da prekidam rad. Tada sam se laćao čitanja, prvenstveno knjiga iz istorije. Niz generacija političkih zatvorenika ostavilo je za sobom u Petropavlovskoj tvrđavi čitavu biblioteku, a meni je bilo dozvoljeno da joj dodam nekoliko kapitalnih dela iz ruske istorije. Osim toga, rođaci su mi poslali dosta knjiga. Tako sam mogao da se upoznam sa gotovo svim knjigama i zbirkama dokumenata koji su se odnosili na moskovski period ruske istorije. Sa uživanjem sam čitao ne samo letopise, na primer, izvrsni Drugi pskovski letopis, bogat slikovitim detaljima o društvenom životu ruske demokratske srednjevekovne republike (to je najverovatnije najbolja hronika u Evropi za izučavanje srednjevekovnih gradova), već sam pročitao i puno najsuvoparnijih dokumenata, pa čak i »Žitija svetaca«, u kojima su slučajno bile utkane neke pojedinosti o životu masa kakve se u drugim izvorima ne mogu naći. Pročitao sam takođe puno romana, i čak sam sebi priredio neku vrstu praznika na Badnje veče. Moji su mi tada poslali Dikensove božićne priče. I, ceo praznik čas sam se smejao a čas plakao nad tim divnim delom velikog romansijera.
III
Najgore od svega bila je grobna tišina koja me je okruživala. Uzalud sam kucao u zidove, dobovao nogom o pod i osluškivao ima li odgovora, makar slabašnog zvuka; ali ništa se nije čulo.
Prošao je mesec, pa dva, tri, onda godina – odgovora na moje kucanje nije bilo: u trideset šest kazamata bilo nas je samo šestorica i zvuci nisu stizali od jednog drugome. Ostali, drugovi čamili su u Litovskom zamku. Kada sam podnarednika, koji je dolazio da me odvede na šetanje pitao: »Kakvo je vreme, kiše nema?« – on bi me iskosa okrznuo pogledom i zaklanjao se vratima gde je stražario njegov potčinjeni. Jedino živo, biće od koga bih povremeno mogao da čujem neku reč bio je nadzornik, koji je svako jutro ulazio u moju. sobu da me pita treba li kupiti duvan ili papir.
Ja sam pokušavao da sa njim zapodenem razgovor, ali i nadzornik je plašljivo zagledao podoficira koji je stajao u poluotvorenim vratima. Njegovo lice kao da je govorilo: »Vidite i mene nadziru«. Jedino me se golubovi nisu plašili. Svako jutro ni posle ručka sletali su na moj prozor da dobiju mrvice koje sam im bacao kroz rešetku.
Nikakvi zvuci nisu dopirali do mene osim škripe stražarevih koraka, jedva čujnog šuma zaklopčića na špijunki i zvonjave sata na zvoniku tvrđavske crkve. Svakih četvrt sata on svira »Gospodi, pomiluj« – jednom, dva, tri, četiri puta. Onda veliko zvono odbija, razvučeno, sa velikim intervalom između svakog udara – sate. Zatim počinje žalostiva zvonjava sata, koji se prilikom svake nagle promene vremena poremeti, i od himne »Ako si slavan« nastaje strašna kakofonija koja je ličila na pogrebnu zvonjavu. U gluvu ponoć, posle »Ako si slavan«, sat svira još i »Bože, čuvaj cara«. Zvonjava tada traje gotovo čitavih četvrt sata. I tek što se prekine, a novo »Gospodi, pomiluj« objavljuje zatvoreniku koji ne mogaše da zaspi da je prošlo još četvrt sata njegovog uzaludnog života i da će mnogo takvih četvrtina, polusati, i dana i meseci vegetiranja proći dok ga ne oslobode tamničari ili pak smrt.
Svako jutro izvodili su me u šetnju, na pola sata, u zatvorsko dvorište – omanji petougaoni prostor sa uzanim pločnikom uza zid i samom u sredini, ali ja sam tu šetnju voleo. Potreba za novim utiscima u zatvoru je tako velika da tokom šetnje nisam skidao pogled sa zlatnog vrha tvrđavske crkve. Od svega što me je okruživalo samo se taj špic menjao i ja sam voleo da posmatram te promene. On bi čas sijao kao čisto zlato ako je dan vedar, čas bi na plavom nebu dobijao čaroban izgled kada je vazdušasta plava koprena magle visila iznad grada, ili bi u tmuran dan izgledao kao izliven od sivog čelika.
U vreme tih šetnji ponekad bih video kćer nadzornika, devojku od osamnaest-devetnaest godina. Kada je izlazila iz očevog stana morala je da pređe nekoliko koraka po zatvorskom dvorištu da bi se dokopala kapije, koja je bila jedini izlaz. Ona je uvek žurila oborenih očiju, kao da se stidela što je tamničareva kći. Nasuprot tome, njen me je mladi brat, kadet, koga sam dva puta sreo u dvorištu, uvek gledao pravo u oči i to sa takvim izrazom simpatije da me je to zapanjilo i čak sam posle bekstva to nekome i spomenuo. Četiri ili pet godina kasnije, kada je taj dečko već bio oficir, uhapsili su ga i prognali u istočni Sibir, u Tunku. On se bio pridružio partiji »Narodna volja« i, izgleda, pomagao u dopisivanju revolucionara na slobodi sa zatvorenima u tvrđavi.
Peterburška je zima nevesela za one koji ne mogu da izađu na osvetljene ulice. U kazamatu ona je, naravno, još gadnija. Ali vlaga je mučila još više nego mrak. Kazamati su tako vlažni da ih je trebalo jako grejati da bi se prosušili. Skoro sam se gušio od te vreline. Ali kada sam postigao da ne lože toliko, zidovi su počeli da se znoje od vlage. Tapete su izgledale kao da ih svaki dan polivaju vedrom vode. Zbog svega toga počeo sam da patim od reume.
No, nisam klonuo; pisao sam i crtao karte u polumraku, oštreći olovke krhotinom stakla koje sam se dokopao u dvorištu. Postojano sam svakog dana išao svojih sedam vrsta iz ćoška u ćošak i radio gimnastiku pomoću moje hrastove hoklice. Vreme je teklo. Ali eto, u moj kazamat se uvukla nesreća koja me je gotovo skrhala. Mog su brata Aleksandra uhapsili.
Krajem decembra 1874. godine dozvolili su mi u tvrđavi, u prisustvu žandarmerijskog oficira, susret sa bratom i sestrom Jelenom. Susreti, koje su dopuštali u velikim vremenskim razmacima, uvek dovode zatvorenike i njihove bliske u stanje snažnog uzbuđenja. Uhapšenik vidi draga lica, čuje mile glasove, a svestan je da će sve to za neki minut nestati. Oseća se istovremeno i blizak i dalek njima, jer prisnog razgovora ne može biti u prisustvu stranca, neprijatelja i špijuna. Uz to, moji brat i sestra veoma su brinuli za moje zdravlje, na koje su teški mračni zimski dani i vlaga već uticali. Rastali smo se teška srca.
Nekoliko nedelja posle tog susreta, umesto očekivanog pisma od brata sa obaveštenjem o štampanju moje knjige, dobio sam kratku belešku od Poljakova. Obaveštavao me je da će od sada on raditi korekturu i, zato, treba s njim da sarađujem u vezi sa svim što se tiče štampanja. Istog sam trenutka shvatio da se bratu desilo nešto loše. Da se on razboleo, Poljakov bi mi to napisao. Nastupili su za mene teški dani. Aleksandra su sigurno uhapsili, a ja sam bio uzrok tome. Život je za mene izgubio svaki smisao. Šetnje, gimnastika, rad – ništa me nije zanimalo. Po čitav dan išao sam bezvoljno napred-nazad po ćeliji i nisam ni o čemu drugom mogao da mislim, nego samo o hapšenju brata. Ze mene, samca, zatvor je značio samo ličnu nevolju, ali Aleksandar je bio oženjen, ženu je strasno voleo, a sada je imao i sina koga je obasipao svom nežnošću. Roditelji su na to dete usmerili svu ljubav koju su osećali prema dvoje dece umrle dve godine ranije.
Najgora je bila neizvesnost. Šta je to on mogao da učini? Zašto su ga uhapsili? Za šta će ga osuditi? Prolazile su nedelje. Moja se briga pojačavala, ali nikakvih vesti nije bilo. Konačno sam posredno saznao da su Aleksandra uhapsili zbog pisma P. L. Lavrovu.
Pojedinosti sam saznao znatno kasnije. Posle susreta sa mnom, Aleksandar je poslao pismo svome starom drugu Petru Lavroviču, koji je u to vreme u Londonu izdavao „Вперед“. U pismu je izražavao svoju zabrinutost za moje zdravlje, govorio je o mnogobrojnim hapšenjima i otvoreno iskazao svoju mržnju prema ruskom despotizmu. Treće odeljenje je pismo zaplenilo u pošti i naredilo, baš na Badnje veče, da se kod brata izvrši pretres – što su žandari i obavili, čak sa još većom grubošću nego obično. Posle ponoći pola tuceta ljudi upalo je u njegov stan i pretreslo od vrha do dna baš sve. Opipali su sve zidove, pa su čak i bolesnog dečaka izvukli iz kreveta da bi prekopali posteljinu i dušek. Nisu pronašli ništa, a nije ni imalo šta da se pronađe. Mog brata je taj pretres strahovito uzrujao. Sa uobičajenom iskrenošću on je žandarmerijskom oficiru koji je vršio kontrolu rekao: »Na vas, kapetane, ne mogu da se ljutim; vi ste tako slabo obrazovani da jedva shvatate šta činite. Ali vi, milostivi gospodine – obratio se tužiocu – vi znate kakvu ulogu igrate u svemu ovome. Vi imate univerzitetsko obrazovanje. Poznajete zakon i svesni ste da ga kršite, ma kakav da je, i svojim prisustvom prikrivate nezakonito ponašanje ovih ljudi. Vi ste, milostivi gospodine, jednostavno – nitkov!«
Oni su brata omrznuli i držali su ga u Trećem odeljenju do maja meseca. Aleksandrovo dete, mio dečak koga je bolest učinila još nežnijim i pametnijim, umirao je od jektike. Lekari su rekli da će živeti samo još nekoliko dana. Brat, koji od neprijatelja nikada nije molio nikakvu milost, tražio je da mu dozvole da se vidi sa detetom poslednji put. Molio je da ga na pola sata puste kući, na časnu reč ,ili pod stražom. Nisu mu dozvolili. Žandari nisu mogli da se odreknu takve osvete.
Dete je umrlo. Njegova majka samo što ponovo nije stradala od nervnog sloma. U to vreme bratu su saopštili da će ga prognati u Minusinsk: prebaciće ga tamo u kibitki sa dva čuvara, a što se tiče žene, ona može kasnije da krene, ali ne sada zajedno sa mužem.
— Recite mi, konačno, šta je moj prestup? – zahtevao je brat. Ali osim pisma nikakvih optužbi protiv Aleksandra nije bilo. Progonstvo je bilo sasvim proizvoljno, ono je do te mere bilo čin lične osvete Trećeg odeljenja da niko od naših rođaka nije ni pomišljao da bi moglo da potraje duže od nekoliko meseci. Brat je uputio žalbu ministru unutrašnjih dela. Ovaj je odgovorio da ne može da se meša u odluke šefa žandarmerije. Predata je i druga žalba Senatu, ali i to je bilo bez rezultata. Dve godine kasnije, na sopstvenu inicijativu, naša sestra Jelena predala je molbu caru. Moj brat od strica Dimitrije, harkovski general-gubernator i fligelađutant Aleksandra II, veliki protežent na dvoru, lično mu je uručio molbu dodavši i sam nekoliko reči. Bio je duboko potresen postupcima Trećeg odeljenja. Na molbu je car odgovorio: »Neka odsedi!« Brat je u Sibiru bio dvanaest godina i nikada se više nije vratio u Rusiju.
IV
Bezbrojna hapšenja u leto 1874. godine i ozbiljnost koju je policija pripisala namerama naše grupe – izazvali su veliku promenu u shvatanjima ruske omladine. Od tada je glavni njen zadatak bio da među radnicima, a ponekad i među seljacima, izaberu pojedince i pripreme ih za socijalističku agitaciju. Ali sada, fabrike su bile preplavljene špijunima i postalo je očigledno da će, svakako, i propagatore i radnike brzo pohapsiti i zauvek ukloniti u Sibir. Tada je veliki pokret »u narod« dobio novi karakter. Stotine mladih, zanemarujući sve predostrožnosti koje su se do tada preduzimale, uputilo se u provinciju. Obilazeći gradove i sela, podsticali su narod na pobunu i gotovo otvoreno rasturali revolucionarne brošure, pesme i proglase. U našim kružocima to su vreme prozvali »ludim letom«.
Žandari su izgubili glavu. Nije bilo dovoljno ruku da ulove ni očiju da prate svakog revolucionara i njegovo kretanje iz gubernije u guberniju. Ipak, oko hiljadu petsto ljudi bilo je uhapšeno u vreme ove velike hajke, a polovinu su nekoliko godina držali u tamnicama.
Jednom, u leto 1875. godine, iz susedne sobe jasno sam čuo lagano lupanje potpetica, a za nekoliko minuta uhvatio sam i odlomke razgovora. Iz kazamata se čuo ženski glas, a odgovarao mu je mumlajući debeo bas – biće, stražarev. Zatim sam začuo zveckanje pukovnikovih mamuza, njegove ubrzane korake, grdnju na račun stražara i škljocanje ključa u bravi. Pukovnik nešto reče.
— Mi uopšte nismo razgovarali – začu se kao odgovor ženski glas. »Samo sam zamolila da pozovu podoficira«. Vrata su ponovo bila zatvorena i začuh pukovnika kako šapćući prekoreva stražara.
Eto, nisam više bio sam. Imao sam susetku, koja je odmah narušila strogu disciplinu koja je do tada sputavala vojnike. Od toga dana zidovi tvrđave, petnaest meseci nemi, oživeše. Sa svih strana čuo sam lupanje nogu o pod: jedan, dva, tri, četiri… jedanaest udara, dvadeset četiri udara, petnaest. Zatim pauza: posle nje – tri udara i dugi niz trideset tri udara. Tim redom udari su se ponavljali bezbroj puta, sve dok se sused ne bi dosetio da oni znače pitanje: »Ko ste vi?« Na taj način »razgovor« je uskoro započinjao i onda se vodio skraćenom azbukom koju je smislio dekabrista Bestužev. Azbuka se deli u šest redova, po pet slova u svakome. Svako slovo odlikuje se svojim redom i svojim mestom u redu.
Na svoje veliko zadovoljstvo otkrio sam da je zatvorenik sa moje leve strane moj prijatelj Serdjukov, sa kojim sam ubrzo mogao o svemu da razgovaram kucanjem, a naročito koristeći naše šifre. Međutim, razgovori sa ljudima u tamnici ne donose samo radosti već i tugu. Ispod mene je bio neki seljak, poznanik Serdjukova, sa kojim je on pričao kucanjem. I nevoljno sam, često i dok sam radio, pratio njihovo sporazumevanje. I ja sam se s njim dokucavao. Ali, ako je samica bez aktivnosti teška za intelektualce, još je nepodnošljivija seljaku naviknutom na fizički rad koji uopšte nije u stanju da po ceo dan čita. Naš drug, seljak osećao se veoma nesrećnim. U tvrđavu su ga doveli pošto je proveo dve godine u drugoj tamnici, pa je zato već bio skrhan. Njegov prestup je bio što je slušao socijaliste. Na moj veliki užas počeo sam da primećujem kako je seljak vremenom počinjao da bunca. Njegov se um postepeno sve vise pomračivao. I ja i Serdjukov zapažali smo kako se on korak po korak, dan za danom, sve više bližio ludilu, dok se njegov govor nije pretvorio u pravo bunilo. Tada su, sa sprata niže, počeli da pristižu divlji krici i strašna vika. Naš sused je pomerio pameću, ali su ga ipak još nekoliko meseci držali u tvrđavi, pre nego što su ga odveli u ludnicu, iz koje nesrećniku nije bilo suđeno da izađe. Prisustvovati, u takvim uslovima, laganom rastakanju ljudskog uma – užasno je. Verujem da je to doprinelo povećanju nervne razdraženosti mog dragog prijatelja Serdjukova. Kada je, posle četiri godine tamnovanja, sud potvrdio njegovu nevinost i kada su ga pustili, on se ustrelio.
Jednom mi najaviše neočekivanu posetu. U moju ćeliju, samo u pratnji ađutanta, ušao je brat Aleksandra II veliki knez Nikolaj Nikolajevič, koji je razgledao tvrđavu. Brzo mi je prišao i rekao:
»Zdravo, Kropotkine«. Poznavao me je lično i govorio je familijarnim tonom kao sa starim poznanikom.
— Kako je moguće, Kropotkine, da si ti, kamerpaž i nekadašnji narednik mogao biti umešan u takve stvari i sada ležiš u ovom strašnom kazamatu?
— Svako ima svoja ubeđenja – odgovorio sam.
— Ubeđenja? Znači tvoje ubeđenje je da treba voditi revoluciju?
Šta sam mogao da odgovorim? Da kažem »da«? Iz mog bi odgovora onda izveli zaključak da sam ja, koji sam odbio da bilo kakav podatak dam žandarima, »sve priznao« carevom bratu. Nikolaj Nikolajevič je govorio tonom načelnika vojne škole koji pokušava da izvuče »priznanje« od kadeta. Tako ja istovremeno nisam mogao da kažem »ne«. To bi bila laž. Nisam znao šta da kažem, ćutao sam.
— Eto, vidiš! I tebe samog sada je sramota…
Takva primedba me je razljutila pa sam veoma oštro odgovorio: »Dao sam iskaz sudskom istražitelju na saslušanju; nemam šta da dodam«.
— Ali shvati, Kropotkine – rekao je tada Nikolaj Nikolajevič najljubaznijim tonom – ja s tobom ne razgovaram kao sudski istražitelj, već apsolutno kao pošten čovek – dodao je spustivši glas.
Misli su se kovitlale u mojoj glavi. Odigrati ulogu markiza Poze? Reći caru, posredstvom njegovog brata, o propadanju Rusije, o bedi seljaka, o samovolji vlasti, o užasnoj neizbežnoj gladi? Reći da smo hteli da pomognemo seljacima da se izvuku iz očajničkog položaja, da ih ohrabrimo? Pokušati na taj način uticati na Aleksandra II? Misli su jedna za drugom letele kroz glavu. Najzad, rekoh sebi: »Nikad! To je ludost. Oni sve to znaju. Takvim ih rečima nećeš promeniti« Odgovorio sam da će on uvek biti zvanično lice i da ga ja ne mogu prihvatiti kao poštenog čoveka.
Tada je Nikolaj Nikolajevič počeo da me pita razne stvari: »Ti si takva shvatanja pokupio u Sibiru, od dekabrista?«
— Ne. Poznavao sam samo jednog dekabrista i sa njim nikada nisam imao ozbiljne razgovore.
— Onda si ih stekao ovde u Peterburgu?
— Uvek sam bio takav.
— Šta, čak i u korpusu? – pitao me je užasnut.
— U korpusu sam bio dečak. Nešto što je u mladosti nejasno razbistri se kasnije kada čovek postane zreo.
Pitao me je još ponešto slično i dok je govorio bilo mi je jasno šta on smera. Pokušavao je od mene da izvuče »priznanje« i mogao sam živo da zamislim kako govori svome bratu: »Svi ti tužioci i žandari su budale. Kropotkin njima ništa nije rekao, ali ja sam s njim porazgovarao desetak minuta i on mi je sve ispričao« To me je dovodilo do besa. I kada mi je Nikolaj Nikolajevič nabacio nešto u stilu: »Kako si ti mogao da imaš nešto zajedničko sa svim tim ljudima, sa mužicima i raznočincima?« – odbrusio sam grubo: »Već sam vam rekao da sam dao iskaz sudskom istražitelju«. On se naglo okrenuo na petama i izašao. Posle su stražari, gardisti napravili pravu legendu od ove posete. Drug koji je kasnije došao u fijakeru da me oslobodi imao je vojničku šapku.
Svetli bakembardi su ga nekako sličnim Nikolaju Nikolajeviču. I, peterburškim garnizonom pronela se priča da me je odvezao sam veliki knez. Tako se legende mogu stvarati i u ovo doba štampe biografskih leksikona.
V
Prošle su dve godine. Neki moji drugovi su umrli, drugi su postali duševni bolesnici; ali još nije bilo nikakvih vesti o tome kada će se naš predmet naći na sudu.
Krajem te druge godine moje zdravlje je bilo ozbiljno uzdrmano. Hrastova hoklica mi je postala teška, a sedam vrsta izgledalo mi je kao beskrajno rastojanje. Pošto nas je u tvrđavi sada bilo šezdesetak a zimski su dani kratki, u šetnju su nas izvodili samo jednom u dva-tri dana, po dvadesetak minuta. Napregao sam svu snagu da sačuvam energiju, ali »polarno zimovanje« bez letnjeg prekida, učinilo je svoje. Iz Sibira sam doneo početne znake skorbuta, a ovde u mračnom i vlažnom kazamatu oni su se ispoljavali konkretnije. Ovaj tamnički bič oborio me je.
U martu ili aprilu 1876. godine konačno su nas obavestili da je Treće odeljenje završilo istražni postupak. Stvar je prešla u ruke sudskih vlasti i zato su nas prebacili u zgradu istražnog zatvora – u tamnicu pridodatu sudskoj zgradi.
»Istražna« – kako su je zvali – bila je ogromna »paradna« četvorospratna tamnica, izgrađena po uzoru na najbolje francuske i belgijske zatvore. Nizovi malih ćelija imaju po jedan prozor koji gleda na dvorište i po jedna vrata koja se otvaraju prema gvozdenom balkonu. Balkoni različitih spratova bili su povezani gvozdenim stepenicama.
Za mnoge moje drugove prebacivanje u »istražnu« bilo je veliko olakšanje. Tu je bilo mnogo više života nego u tvrđavi, više mogućnosti za dopisivanja i razgovore, lakše se moglo doći do susreta sa rodbinom. Kucanje je trajalo neprekidno po ceo dan. Na takav način sam jednom mladom susedu izložio čak čitavu istoriju Pariske komune, od početka do kraja. Treba, međutim, dodati da sam svoju priču »kuckao« čitavu sedmicu. Što se tiče moga zdravlja u istražnom zatvoru postalo je još lošije nego u tvrđavi. Nisam podnosio ustajali vazduh sićušne ćelije. Čim bi parno grejanje počelo da radi, dotad ledeni vazduh postao bi nepodnošljivo vruć. Ćelija je po dijagonali imala samo četiri koraka i kada sam počinjao da hodam, morao sam stalno da se okrećem; u glavi bi mi se zavrtelo za nekoliko minuta, a kratke šetnje u malom dvorištu ograđenom visokim kamenim zidinama nekako me nisu osvežavale. Što se tiče zatvorskog lekara, koji nije hteo ni da čuje reč »skorbut«, bolje da ga i ne pominjem.
Dobio sam dozvolu da mi od kuće donose hranu, pošto je blizu suda živela jedna moja rođaka, udata za advokata. Ali varenje mi je već bilo veoma slabo, tako da sam dnevno jeo samo komad hleba i jedno ili dva jaja. Snagu sam brzo gubio i, prema opštem mišljenju, ostalo mi je da živim još samo nekoliko meseci. Da bih se popeo do svoje ćelije, koja se nalazila na drugom spratu, morao sam dva puta da se odmaram na stepenicama. Sećam se, jednom je neki stariji vojnik, stražar primetio: »Nećeš ti, jadniče, dočekati jesen«.
Moji su se veoma brinuli. Sestra Lena pokušala je da izdejstvuje da me puste uz garanciju, ali joj je tužilac Šubin sa zlobnim osmehom odgovorio: »Dostavite lekarsku potvrdu da će vaš brat umreti za desetak dana, onda ću da ga oslobodim«. Tužilac je imao zadovoljstvo da vidi kako je sestra pala u fotelju i glasno zaridala. Uspela je da postigne samo da me pregleda jedan dobar stari lekar iz Nikolajevske vojne bolnice. Taj lekar beše mudar stariji general: pregledao me je najpažljivije i zaključio da nemam nikakvo organsko oboljenje, ali da patim od nedostatka kiseonika u krvi.
— Sve što vam je potrebno to je vazduh – zaključio je. Dvoumio se neki minut, a onda odlučno rekao: »Šta da se tu priča! Ne možete ovde ostati… Morate biti prebačeni odavde«. Posle deset dana stvarno su me prebacili u vojnu bolnicu na kraju Peterburga pored koje se nalazila nevelika tamnica za oficire i vojnike koji bi se razboleli u toku istrage. U tu tamnicu prebacili su još dva moja druga, kada je postalo jasno da će ubrzo umreti od jektike. U bolnici sam počeo brzo da se oporavljam. Dali su mi prostranu sobu na donjem spratu, pored stražarnice. Imala je veliki prozor zatvoren rešetkom, okrenut ka jugu prema malom bulevaru sa dva reda drveća, a iza bulevara pružao se veliki otvoren prostor na kome je dvestotinak tesara baš u to vreme gradilo barake za tifusare. Uveče bi obično pevali u horu i to tako skladno, kako se samo peva u velikim tesarskim zadrugama. Po bulevarčiću je gore-dole išao stražar, a njegova stražarnica nalazila se preko puta mog prozora.
Prozor je ostajao otvoren ceo dan i ja sam žudno upijao sunčeve zrake, koje tako dugo nisam video. Punim plućima udisao sam miomirisni majski vazduh. Zdravlje mi se brzo popravljalo – po mom mišljenju čak prebrzo. Već sam mogao da varim lakšu hranu, povratila mi se snaga i obnovljene energije ponovo sam se prihvatio posla. Pošto nisam video mogućnost da ću završiti drugi tom svog dela, izložio sam ga ukratko i to pridodao prvom tomu.
U tvrđavi sam od jednog druga koji je neko vreme bio zatvoren u bolničkom zatvoru čuo da mi neće biti teško da odatle pobegnem. Naravno, javio sam drugovima gde se nalazim, a obavestio sam ih i o svojim nadama. Međutim, bekstvo je bilo mnogo teža stvar nego što su mi govorili. Nadzirali su me na najoprezniji, dotad neviđen način. Ispred mojih vrata postavili su stražara i nisu mi dozvoljavali da izlazim u hodnik. Bolnički vojnici i komandiri straže, koji su ponekad dolazili kod mene, očigledno su se bojali da se zadrže više od minut-dva.
Moji su drugovi smislili nekoliko planova da me oslobode, a među njima bilo je i veoma zabavnih predloga. Prema jednome je, na primer, trebalo da prerežem rešetku na prozoru. Onda će, bilo je zamišljeno, jedne kišne noći stražar zadremati u svojoj kućici, a dva moja druga došunjaće se iza nje i oboriti je. Tako vojnik ne bi bio ranjen, nego samo uhvaćen, kao pacov u mišolovci. Tada bih ja iskočivo kroz prozor. Ali, neočekivano, pojavilo se bolje rešenje.
— Zatražite šetnju – šapnuo mi je jednom neki od vojnika. Tako sam i uradio. Lekar me je podržao, i dozvoliše mi da svakodnevno u četiri sata izlazim u zatvorsko dvorište u jednočasovnu šetnju. Morao sam svakako da nosim zeleni flanelski bolnički mantil, ali su me izdavale čizme, pantalone i prsluk.
Nikada neću zaboraviti tu prvu šetnju. Kada su me izveli, i kada sam pred sobom ugledao dvorište zaraslo u travu, dobrih trista koraka dugačko i dvesta široko – skamenio sam se. Kapija je bila otvorena i mogao sam kroz nju da vidim ulicu, ogromnu bolnicu, čak i prolaznike… Zastao sam na tremu i za trenutak se sledio gledajući dvorište i kapiju. Uz jedan zid dvorišta nalazio se zatvor – uska zgrada duga pedesetak koraka, sa stražarnicama na svakom kraju. Oba stražara išla su napred-nazad duž zgrade tako da su utabali stazu u travi. Po toj stazi su me vodili da šetam, a stražari su za to vreme nastavljali da idu napred-nazad, s tim što je jedan uvek bio na najmanje deset-petnaest koraka od mene. Na tremu su sedela tri bolnička vojnika.
Na suprotnom kraju ogromnog dvorišta, ograđenog visokom ogradom od debelih dasaka, nekoliko seljaka je istovarivalo drva iz kola i slagalo ih na gomile uza zid. Kapija je bila otvorena da bi kola prolazila. Ta otvorena kapija delovala je na mene opčinjavajuće. »Ne smem da je gledam« – govorio sam sebi, ali sam ipak stalno pogledao na tu stranu. Čim su me ponovo uveli u sobu napisao sam drugovima da im javim dobru vest. »Skoro da nisam u stanju da šifrujem« – pisao sam drhtavom rukom, praveći nerazumljive znakove umesto cifara. »Od takve blizine slobode drhtim kao u groznici. Danas su me izveli u dvorište. Kapija je otvorena i pored nje nema stražara. Kroz tu kapiju ću pobeći. Stražari me neće uhvatiti.« Skicirao sam plan bekstva. »Kapiji bolnice prilazi dama u otvorenoj kočiji; ona izlazi a ekipaž je čeka na ulici, petnaestak koraka od moje kapije. Kada me u četiri sata izvedu u šetnju, ja neko vreme držim kapu u rukama, a zatim jednome koji prolazi pored kapije dajem signal da je u tamnici sve u redu. Vi treba da mi odgovorite signalom: ’ulica je slobodna’. Bez toga ne krećem. Neću da me uhvate na ulici. Signal dati isključivo zvukom i svetlom. Kočijaš može da baci senku lakovanim šeširom na zid glavne bolničke zgrade, ili, još je
bolje da neko peva dok je ulica slobodna; a možda biste uspeli da unajmite sivu vilu koju vidim sa mog prozora, tada biste mogli da pošaljete signal sa prozora vile. Stražar će svakako potrčati za mnom, kao pas za zecom ukoso, dok ću ja trčati pravo. Tako bih održao rastojanje od nekih petšest koraka. Na ulici ću uskočiti u kočiju, i poteraćemo je najvećom brzinom. Ako stražaru padne na pamet da puca, tu se ne može ništa. To ne možemo da predvidimo. U odnosu na neminovnu smrt u tamnici – treba rizikovati«
Bilo je i nekoliko drugih predloga, ali je na kraju ovaj moj prihvaćen. Naš kružok se odmah bacio na posao. Ljudi koji me nikada nisu poznavali založili su se kao da se radilo o dragom bratu. Međutim, trebalo je savladati mnogo teškoća a vreme je letelo neverovatnom brzinom. Ja sam naporno radio i pisao do kasno u noć; ali moje se zdravlje, uprkos tome, popravljalo brzinom koja me je bacala u očajanje. Prvi put kad su me izveli u dvorište jedva sam mogao da se vučem po stazi kao kornjača. Sada sam toliko ojačao da sam mogao i da trčim. Istina, ja sam nastavio kao u početku da se vučem kao kornjača, inače bi se moje šetnje skratile; ali me je moja prirodna čilost mogla odati svakog trenutka. A moji drugovi su morali za to vreme da prikupe dvadesetak ljudi da nađu odgovarajuće konje i iskusnog kočijaša, i da srede još stotinu nepredvidljivih sitnica, neminovnih u ovakvim zaverama. Pripreme su oduzele već skoro čitav mesec, a mene su mogli svaki dan da prebace nazad u istražni zatvor.
Najzad je dan bekstva bio određen – 29. jun, Dan Petra i Pavla. Moji su drugovi u akciju uneli zračak sentimentalnosti i hteli su da me oslobode baš na taj dan. Obavestili su me da će na moj signal »u tamnici je sve u redu« odgovoriti »sve je u redu i kod nas« puštanjem crvenog dečjeg balona. Tada će doći kočija a neko će pevati nešto dok je ulica slobodna. Ja sam 29. juna izašao, skinuo kapu i čekao da se pojavi balon, ali nije ga bilo. Prošlo je pola sata. Čuo sam zvuk točkova na ulici, čuo sam kako muški glas peva meni nepoznatu pesmu, ali balona nije bilo.
Prošao je ceo sat i ja sam se klonula srca vratio u svoju sobu. »Desilo se nešto loše« – mislio sam.
Toga dana desilo se nešto neverovatno. Pored Gostinog dvora u Peterburgu se uvek prodaju stotine dečjih balona. A toga dana nije bilo nijednog. Drugovi nisu nigde mogli da pronađu balon. Na kraju su ga uzeli od nekog deteta, ali balon je bio star i nije leteo. Tada su moji drugovi otrčali u optičku radnju i nabavili aparat za dobijanje vodonika, ali balon uporno nije hteo da leti; vodonik je bio loš. Vreme je prolazilo. Onda je jedna dama prikačila balon za svoj suncobran i šetala se napred-nazad po trotoaru ispred ograde našeg dvorišta. Ali ja ništa nisam video: ograda je bila veoma visoka, a dama jako mala.
Kako se posle pokazalo, problem sa balonom ispao je baš kao naručen. Kada se moja šetnja završila, kočija je krenula onim ulicama kojima je trebalo da projuri u slučaju mog bekstva. A tamo, u uskom sokačetu, zaustavila su je kola sa drvima za bolnicu. Konji su išli nemirno, jedni na levo drugi na desno, i kočija je mogla da se kreće samo korakom; na krivini je bila sasvim zaustavljena. Da sam bio u njoj, svakako bi nas uhvatili. Onda su drugovi smislili čitavu seriju signala da jave da li je ulica slobodna. Na dve-tri vrste od bolnice postavljeni su stražari. Trebalo je da jedan ide napred-nazad sa maramom u rukama koju bi sklonio ako naiđu neka kola. Drugi bi, oslonjen na stub, jeo višnje, ali ako bi se pojavila kola prestao bi da ih jede. Tako bi bilo svuda unaokolo, i signali bi od jednog do drugog stražara dolazili na kraju do kočije. Moji drugovi su, takođe, iznajmili sivkastu vilu koju sam pomenuo. Na njenom prozoru smestio se violinista, spreman da zasvira čim dobije signal »ulica je slobodna«.
Bekstvo su odredili za sledeći dan. Dalje odlaganje moglo je da bude opasno: u bolnici su već zapazili kočiju. Vlasti mora da su nanjušile nešto sumnjivo, jer, veče uoči bekstva čuo sam kako je patrolni oficir pitao stražara koji je stajao kraj mog prozora: »Gde su ti bojevi meci?« Vojnik ih je nespretno vadio iz torbice; minut-dva se petljao tražeći ih. Patrolni oficir ga je grdio: »Zar vam nije svima naređeno da četiri bojeva metka držite u džepu šinjela!« Otišao je tek pošto je vojnik tako uradio.
— Otvorite četvore oči! – rekao je oficir odlazeći.
Novi sistem signala trebalo mi je hitno preneti. Sledećeg dana, u dva sata, u tamnici se pojavila dama, moja draga rođaka, i zamolila da mi predaju sat. Sve je obično prolazilo kroz ruke tužioca, ali pošto se radilo samo o satu bez futrole, doneše mi ga. U satu je bila sićušna šifrovana poruka, u kojoj je bio izložen ceo plan. Kada sam je video, užasnuo sam se – toliko me je taj potez zapanjio hrabrošću. Žandari su čak i tu damu pretresli i smesta bi je zadržali samo da je nekome palo na pamet da otvori poklopac sata. Ali video sam kako moja rođaka mirno odlazi iz zatvora i lagano kreće bulevarom.
Izašao sam u šetnju, po običaju, u četiri- sata i dao svoj signal. Odmah sam začuo udaranje točkova kočije, a neki minut kasnije do mene su iz stare kuće doprli zvuci violine. Ali, u tom trenutku nalazio sam se na drugom kraju zgrade. Kada sam se stazom vratio do onog kraja koji je bio bliže kapiji, na stotinak koraka do nje, stražar je bio tik uz moja leđa. »Proći ću još jednom« – pomislio sam. Ali pre nego što sam stigao na drugi kraj staze zvuci violine su iznenada utihnuli. Prošlo je više od četvrt časa mučne zabrinutosti pre nego što sam shvatio uzrok toga: kroz kapiju je ušlo nekoliko kola dobro natovarenih drvima, kotrljajući se ka drugom kraju dvorišta. Ubrzo posle toga violinista je (moram da kažem, veoma dobar violinista) zasvirao burnu i impulsivnu mazurku Kontskog, kao da je želeo da mi prenese: »A sad hrabro! Kucnuo je tvoj čas!« Polako sam se kretao prema kraju staze koji je bio bliže kapiji, drhteći od pomisli da bi zvuci mazurke mogli prestati pre nego što stignem do kraja.
Kada sam konačno došao dotle, osvrnuh se. Stražar je bio pet-šest koraka iza mene i gledao na drugu stranu. »Sad ili nikad!« – sećam se, sinulo mi je kroz glavu. Zbacih zeleni flanelski ogrtač i dadoh se u trk. Dugo sam pre toga vežbao kako da skinem svoju beskrajno dugu i nezgrapnu halju. Bila je tako dugačka da sam morao da pridržavam njen donji deo levom rukom, kao što dame drže šlep haljine za jahanje. Bez obzira na sav trud, mantil nisam mogao da skinem odjednom. Rasparao sam šavove pod miškom, ali ni to nije vredelo. Onda sam naučio da ga skidam u dva cuga: prvo, skidam šlep sa ramena, drugo, bacam halat na zemlju. To sam strpljivo vežbao u svojoj sobi, sve dok nisam do kraja savladao te pokrete, kao vojnik radnje sa puškom. »Je’n, dva!« i halat bi se našao na zemlji.
Ne verujući sasvim u svoju snagu, u početku sam, da bih je sačuvao, potrčao polako. Ali tek što sam napravio nekoliko koraka, već su seljaci koji su slagali drva na drugom kraju dvorišta zavikali: »Beži! Drž’ ga! Uhvati ga!« i bacili se da mi preseku put prema kapiji. Tada sam poleteo svom snagom. Mislio sam samo o tome da trčim što brže. Ranije me je često zabrinjavala rupa koju su kola napravila pored same kapije, a sad nisam mislio na nju. Trčati, trčati iz sve snage! Moji drugovi, koji su sve to pratili sa prozora neugledne kuće, pričali su mi kasnije da su se za mnom dali u poteru i stražar i tri vojnika sa trema tamnice. Nekoliko puta je stražar pokušao da me otpozadi bocne bajonetom, mlatarajući puškom ispred sebe. U jednom su trenutku drugovi već pomislili da sam uhvaćen. Stražar nije pucao, sigurno verujući da će me stići. Ali, ja sam uspeo da održim odstojanje a vojnik se, dotrčavši do kapije, zaustavio.
Istrčavši iz kapije, primetio sam na svoj užas da u kočiji sedi nekakav civil sa vojničkom kapom. Sedeo je ne okrećući se prema meni. »Propade stvar!« – sinulo mi je. Drugovi su mi u poslednjem pismu rekli: »Kad se jednom, nađete na ulici, ne predajte se; u blizini će biti drugovi da vas preotmu« – a ja nisam nikako želeo da uskočim u kočiju ako tamo sedi neprijatelj. Međutim, kad sam pritrčao, primetio sam da čovek iz kočije, sa svetlim bakenbardima, veoma liči na jednog mog dobrog druga. On nije pripadao našem kružoku, ali smo bili bliski prijatelji, i često sam imao priliku da se oduševim njegovom zadivljujućom hrabrošću, odvažnošću i snagom, koji su u trenucima opasnosti bili neverovatni.
— Šta će on ovde – pomislio sam – da li je moguće?
Zamalo da uzviknem njegovo ime, ali sam se na vreme trgao i umesto toga zapljeskao dlanovima u trku, ne bih li naterao čoveka da se osvrne. On je okrenuo glavu. Sada sam znao ko je.
— Ovamo, brže, brže – zavapio je očajnički, psujući na pasja usta i mene i kočijaša dok je sve vreme držao pištolj na gotovs. »Teraj, ubiću te. Teraj!« – vikao je kočijašu. Sjajan trkački kasač, kupljen posebno za ovu priliku, odmah je jurnuo. Pozadi su se čuli krici: »Drž’ ga, hvataj ga«, dok mi je moj drug pomagao da navučem kaput i cilindar. Ali najveća opasnost nije toliko pretila od goniča koliko od vojnika koji je stajao kraj bolničke kapije, gotovo preko puta mesta gde je čekala kočija. On je mogao da me spreči da uskočim u kočiju, ili da zaustavi konja, za šta mu je trebalo samo da potrči nekoliko koraka napred. Zbog toga je jedan od mojih drugara bio određen da razgovorom skrene vojnikovu pažnju. On je to veoma uspešno obavio. Vojnik je neko vreme radio u bolničkoj laboratoriji, pa je prijatelj započeo razgovor na naučne teme, zapravo o mikroskopu i čudesima koja se pomoću njega mogu videti. Povela se reč o nekom parazitu ljudskog organizma.
— Jesi li video kakav golem rep ima? – pitao je drugar.
— Odakle mu rep – pobunio se vojnik.
— Nego šta! Tol’ki je pod mikroskopom.
— Ne pričaj priču! – odgovorio je vojnik. – To ja bolje znam. Njega sam, nitkova, prvog tutnuo pod mikroskop.
Naučna rasprava odvijala se baš u trenutku kada sam protrčavao pored njih i uskočio u kočiju. Liči na bajku, ali stvarno je tako bilo. Kočija je naglo skrenula u uzano sokače, duž onog zida pored koga su seljaci slagali drva, a gde sada nikoga ne beše jer su se svi dali u poteru za mnom. Okret je bio tako oštar da se kočija zamalo nije prevrnula. Ispravila se tek kada sam se snažno navalio prema unutra i povukao svog prijatelja. Sada je konj trčao krupnim, lepim kasom tesnom uličicom i mi skrenusmo levo. Dva žandara, koja su stajala ispred krčme, salutirali su mom drugu. »Tiše, tiše!« – govorio sam mu, pošto je on još bio strahovito uzbuđen. »Sve ide k’o voda. Čak te žandari pozdravljaju.« Tada se kočijaš okrenuo prema meni i u licu koje je blistalo od zadovoljstva prepoznah drugog prijatelja. Svuda smo putem sretali naše drugove, koji su nam namigivali, ili poželeli sreću, dok smo prolazili pored njih sa našim veličanstvenim kasačem. Ušli smo na Nevski prospekt, skrenuli u bočnu ulicu i zaustavili se kod jednog ulaza, gde smo i otpremili kola. Potrčao sam uza stepenice i uleteo u zagrljaj moje rođake, koja je čekala sa neizdrživim nestrpljenjem. Ona se istovremeno smejala i plakala, moleći me da se brže presvučem i podrežem upadljivu bradu. Za desetak minuta moj drug i ja izašli smo iz kuće i uzeli fijaker.
U to vreme, oficir zatvorske straže i bolnički vojnici istrčali su na ulicu, ne znajući stvarno šta da rade. Celu vrstu okolo nije bilo nijednog kočijaša, pošto su ih sve uzeli naši drugari. Neka stara žena pokazala se u gužvi najpametnijom.
— Jadnici! – prozborila je kao za sebe. – Sigurno će izaći na Nevski prospekt i tu će ih uhvatiti ako neko odjuri prečicom kroz ovu uličicu.
Žena je bila potpuno u pravu. Oficir je dotrčao do konjskog tramvaja, koji je tu stajao, i zatražio od konduktera konje da bi nas neko jašući presreo. Ali, kondukteri su glatko odbili da ispregnu konje, a oficir nije navaljivao.
Što se tiče violiniste i dame koji su iznajmili onu neuglednu kuću, i oni su istrčali, umešali se u gomilu gde je bila starica i tako slušali one njene savete, a kad se gomila razišla sasvim su mirno otišli svojoj kući. Bilo je predivno veče. Odvezosmo se bez žurbe na ostrva, gde se otmeni Peterburg upućivao u lepe prolećne dane da uživa u zalasku sunca. Usput smo svratili do berberina u zabačenoj ulici koji mi je obrijao bradu. To me je, naravno, izmenilo mada ne bogzna koliko. Besciljno smo se vozili po ostrvima, ali nismo znali gde da se denemo jer su nam rekli da tamo gde je trebalo da prenoćim dođemo tek kasno uveče.
— Šta da radimo sad? – upitah svoga druga, koji je isto tako bio neodlučan.
— Idemo do Donona! – naloži on kočijašu iznenada. – Nikome neće pasti na pamet da nas traži u otmenom restoranu. Tragaće za nama svuda, samo ne tamo; a mi ćemo se založiti a i popiti za uspešno bekstvo.
Zar sam mogao reći nešto protiv tako mudrog predloga? Otišli smo k Dononu, prošli kroz salu obasjanu svetlom, punu ljudi koji su jeli, i smestili se u separe. Tun smo proveli veče do naznačenog vremena. U kuću, u koju smo svratili pravo iz zatvora, dva sata kasnije uletela je žandarmerija. Pretres je izvršen i kod svih mojih prijatelja. Nikome, međutim, nije padalo na pamet da pretraži Donona. Posle dva dana morao sam sa tuđim ispravama da se smestim u stanu iznajmljenom za mene. Ali, dama koja mi je dotle pravila društvo u kočiji, odlučila je da iz predostrožnosti ode prvo sama. Pokazalo se da je oko stana bilo tušta i tma špijuna. Drugari su tamo tako često odlazili, kako bi za mene sve bilo u redu, tako da je policija nešto nanjušila. Sem toga Treće odeljenje je stotine mojih sličica podelilo pandurima i pazikućama. Agenti koji su me lično znali tražili su me po ulicama. Oni kojima nisam bio poznat lutali su u pratnji vojnika i stražara koji su me pamtili
iz tamnice. Car je pobesneo zato što se bekstvo moglo dogoditi u njegovoj prestonici, usred bela dana, i izdao je naredbu: »Naći ga po svaku cenu.«
Bilo je nemoguće ostati u Peterburgu, pa sam se krio po letnjikovcima u okolini grada. Sa nekoliko drugova boravio sam nedaleko od prestonice, u selu, gde su u to doba godine Peterburžani često dolazili na piknik. Konačno, moji su drugovi odlučili da treba da odem u inostranstvo. Ali u stranim novinama pročitali smo da se u svim lučkim i pograničnim gradovima Finske i Pribaltika nalaze agenti koji me lično znaju. Zato smo odlučili da idem onim pravcem gde su me najmanje očekivali. Snabdeven pasošem jednog od drugara, prošao sam u pratnji jednog druga kroz Finsku i dokopao se jedne udaljene luke u Botničkom zalivu, odakle sam se prebacio u Švedsku. Tek kada sam već sedeo na parobrodu, pred sam polazak, drugar koji me je pratio do granice, saopštio mi je peterburške vesti za koje je obećao drugovima da mi neće reći ranije. Moju su sestru Jelenu uhapsili; pokupili su i sestru žene moga brata, koja je dolazila u tamnicu da me vidi jednom mesečno, kada su Aleksandar i njegova žena otišli u Sibir. Moja sestra sigurno ništa nije znala o pripremanju bekstva. Tek kada sam već bio pobegao jedan je drugar otišao do nje da joj javi radosnu vest. Sestra je uzaludno govorila žandarima da ona ništa ne zna. Odvojili su je od dece i zadržali u tamnici dve nedelje. Što se tiče moje srodnice, ona je nešto neodređeno znala o nekim pripremama, ali sama u tome nije učestvovala. Vlasti su na osnovu zdrave pameti mogle znati da neko ko me je otvoreno posećivao u tamnici ne može biti umešan u takvu stvar. Nju su, ipak, zadržali više od tri meseca. Njen muž, poznati advokat, uzalud je intervenisao da je oslobode.
— Mi sad znamo – rekli su mu žandari – da ona nije nikako umešana u bekstvo, ali mi smo, vidite, kada smo je pokupili, javili imperatoru kako je lice koje je organizovalo bekstvo otkriveno i uhapšeno. Sada nam treba vremena da cara pripremimo na to da nismo uhvatili pravog krivca. Prošao sam kroz Švedsku ne zaustavljajući se nigde i stigao u Kristijaniju, gde sam nekoliko dana čekao parobrod za Englesku, za Hal. U dokolici sam skupljao informacije o seljačkoj stranci u norveškom Sturtingu. Odlazeći na parobrod, brižno sam se pitao: »Pod kojom zastavom on plovi?« Pod norveškom, nemačkom ili engleskom? A onda ugledah na krmi britansku zastavu, pod kojom je utočište našlo toliko ruskih, italijanskih, francuskih i mađarskih izgnanika. I ja sam od srca pozdravljao tu zastavu.
Petar Kropotkin
