Govor pred Švedskom akademijom 7. decembra 2025.
Dame i gospodo,
Prvobitno sam, u vezi sa Nobelovom nagradom za književnost, želeo da vam predočim svoja razmišljanja o nadi, ali u ovom trenutku nada je za mene potpuno nestala, pa ću zato govoriti o anđelima. Hodam tamo-ovamo, razmišljajući o anđelima. Čak i sada hodam, nemojte verovati svojim očima. Može se činiti da stojim, govoreći u mikrofon, ali u stvarnosti, hodam u krug, od jednog ćoška do drugog, pa se vraćam na početnu tačku, i tako dalje, u krug. Da, o anđelima. Već sada mogu da vam kažem da su to novi tipovi anđela. Oni više nemaju krila. Stoga, više ne moramo da se pitamo šta radi njihov nebeski krojač kada im ta dva krila izbijaju iz leđa, kada ta ogromna krila izlaze iz anđeoske haljine, kako uspevaju da usklade ta krila sa ostatkom tog ruha satkanog od nepoznatog nebeskog znanja? Kako nebeska odežda istovremeno pokriva i njihovo telo i njihova krila? Jadni Botičeli, jadni Leonardo, jadni Mikelanđelo, jadni Đoto, i Fra Anđeliko! Ali, sada nije vreme za to. To pitanje je nestalo sa starim anđelima. Ovi su novi, to je jasno. Dok počinjem da hodam po svojoj sobi, vi me vidite da stojim ispred mikrofona, izjavljujući, kao Nobelov laureat, da sam želeo da govorim o nadi, ali sada to ne činim.
Umesto toga, fokusiraću se na anđele. Ova misao, koja mi je već bila u glavi pre nego što sam počeo da hodam po svojoj maloj radnoj sobi, bila je tada nejasna. Prostor je mali, samo četiri sa četiri metra, u ovoj sobi na spratu, koja se nalazi u desnom uglu moje male kuće, građene od jeftinih smrekovih dasaka. Zgrada se naginje jer je parcela u nagibu ka dolini, pa su nakon nekog vremena morala da budu izgrađena proširenja na prizemlju, pogotovo zato što su stalno rastuće police sa knjigama zauzele svaki kutak, a trebalo mi je više prostora. Ova soba je izgrađena kao proširenje, koja nadmašuje niži prostor zbog nagiba. Ali, nije to poenta. Ono što je sada važno jeste da govorimo o anđelima, ali ne o onim starim, onim sa krilima. Setite se najpoznatijih starih anđela na slikama iz srednjeg veka i renesanse, u tekstovima kao što su biblijske Blagovesti. Stari anđeli su donosili poruke, najavu da će Spasitelj biti rođen. Bili su nebeski glasnici koji su uvek dolazili sa porukom: porukom od Božanskog. Prema angelologiji, ovi anđeli su prenosili svoje poruke, često usmeno ili, kao na prikazima iz 9. i 10. veka, čitanjem sa “leteće trake”. Tako je, jezik, posebno reč, dobio ogromnu važnost. Čak i kada su ovi anđeli dolazili u drugim ulogama, poruke koje su prenosili bile su obavijene svetlom, a nekad su ih saopštavali šapćući nekom u uho. Ali stvar je u tome što su ti anđeli, u svom ranijem obliku, bili nerazdvojivi od svojih poruka. Oni su sami, u suštini, bili te poruke. Dolazili su od Onog Gore, donoseći poruku onima dole, onima među nama koji se muče u prašini. Stari anđeli, ti božanski glasnici, bili su poruke, i kroz njih smo nazirali nebesa. Oni su bili jedina bića koja su, kroz svoje retke pojave, omogućavala da zaključimo nešto o nebesima. Njihova prisutnost je označavala pravac, put, koji je sam po sebi omogućavao da shvatimo strukturu univerzuma. Uz njih, razumeli smo razliku između gore i dole.
Ali sada, stari anđeli su nestali. Sada ponovo hodam, od jednog do drugog ćoška, pričajući vam o ovim novim anđelima. Novi anđeli nemaju krila, a ni ona prelepe, lepršave haljine. Hodaju među nama u jednostavnoj odeći, neprepoznatljivi, osim ako ne odluče da se otkriju. Dolaze u naše živote na isti način kao i stari. Jedina razlika je što više nismo sigurni da li ovi anđeli dolaze sa neba. Zapravo, čini se da više nema “gore”, kao da su nebeska carstva ustupila mesto nekom večnom “negde”, možda nekoj od ludih struktura Elona Maska, koje oblikuju prostor i vreme. Kao da je sve ono što je bilo poznato, ono sve što smo verovali, srušeno. I tako, evo me, stojim pred vama, hodajući u krug u ovoj skromnoj sobi sa smrekovim panelima, dok razmišljam o ovim novim anđelima. Oni nemaju krila, i ne donose poruke. Oni su jednostavno tu, hodaju među nama, neprimećeni dok nas ne izaberu. Tad nam priđu, i iznenada, osećamo kako nam mrena spada sa očiju, kako nam se srca otvaraju. Ali, kada priđu, nema poruke. Oni ne govore. Nema zlatnih reči, nema svetla oko njih.
Stoje ispred nas, ćutke nas gledajući u oči, kao da nas mole da mi njima damo neku poruku. Ali mi nemamo šta da damo. Nema odgovora, jer je pitanje nestalo. Kakav je to susret? Kakav je to božanski i ljudski susret? Ovi novi anđeli, u svom beskrajnom ćutanju, možda više nisu ni anđeli. Možda su, zapravo, žrtve, žrtve u originalnom, svetom smislu te reči. Polako stavljam svoj stetoskop na njihove grudi, kao što uvek radim, i slušam. I u tom trenutku, čujem njihovu sudbinu. Osećam im ritam srca, i znam da će se naredni trenutak promeniti. Trenutak koji je trebalo da nastane, više nije isti. U tom otkucaju srca, čujem strašnu priču o ovim novim anđelima. Oni su žrtve rata koji besni, ne samo u društvu, već i u prirodi. Rat koji se ne vodi samo oružjem i razaranjem, već i rečima. Jedna pogrešna reč, jedan nepromišljeni čin, dovoljni su da ih zauvek povrede. Oni su ranjeni, i nikada to nećemo moći ispraviti.
II.
Ah, ostavimo anđele po strani!
Umesto toga, dozvolite mi da govorim o ljudskom dostojanstvu.
Neverovatna osobo, ko ste vi?
Izumeli ste točak, izumeli ste vatru, otkrili ste da je saradnja vaša jedina šansa, izmislili ste strvinarstvo da biste vladali svetom koji kontrolišete, stekli ste zapanjujuću količinu inteligencije, a vaš um je tako ogroman, tako složen i tako komplikovan da ste njime stekli ograničenu, ali stvarnu moć nad svetom koji nazivate svetom. Postigli ste uvide koji su vam, iako kasnije dokazani kao pogrešni, pomogli da napredujete u svojoj evoluciji, a vaš, naizgled brz razvoj, učvrstio je i proširio vaš rod na Zemlji. Skupljali ste se u plemena, gradili društva, stvarali civilizacije, i postigli ste čak i čudo da niste izumrli, iako ste mogli, ali umesto toga, ponovo ste ustali na dve noge, i tada ste, kao homo habilis, napravili alate od kamena i uspeli da ih koristite. Kasnije, kao homo erectus, otkrili ste vatru, a zahvaljujući malom detalju, da se, za razliku od šimpanze, vaš larinks i meko nepce ne spajaju, postalo je moguće, uz paralelno usavršavanje govornog centra u mozgu, da stvorite govor. Sedeli ste sa Gospodarom Neba, i ako verujemo u izostavljene delove Starog zaveta, sedeli ste sa Njim, i šta god da vam je pokazao od stvorenih stvari, tome ste davali ime. Kasnije ste izumeli pisanje, ali do tada ste već bili sposobni za filozofsko razmišljanje. Prvo ste povezali događaje, pa ih odvojili od vaših verovanja, i, citirajući vaše iskustvo, stvorili ste pojam vremena. Izgradili ste vozila, brodove, putovali po Neznanom svetu, krali sve što se moglo ukrasti, i otkrili šta to može da znači kad usmerite na nešto svoju snagu i moć. Napravili ste mape planeta koje su nekada smatrane nedostižnima i prestali ste da Sunce gledate kao boga, a zvezde kao sile koje određuju sudbinu. Izumeli ste, ili bolje rečeno, definisali ste, seksualnost, uloge muškarca i žene, a mnogo kasnije, iako nikada nije bilo prekasno, izumeli ste ljubav. Izumeli ste osećanja, empatiju, i različite hijerarhijske načine sticanja znanja. Na kraju, poleteli ste u vazduh, ostavljajući ptice za sobom, zatim ste leteli na Mesec i napravili prve korake tamo. Izumeli ste oružje sposobno da uništi Zemlju, mnogo puta, i razvili nauke na tako fleksibilnim nivoima da, zahvaljujući njima, sutra uvek prestiže i ponižava ono što bi se predstavilo danas. Takođe ste stvorili umetnost, od crteža u pećinama do Leonardoove Poslednje večere, od magičnog, crnog ritma do Johana Sebastijana Baha. Na kraju, u istorijskom smislu, vrlo iznenada, prestali ste da verujete u bilo šta. Sa vašim samostalno stvorenim alatima, koji uništavaju maštu, ostali ste samo sa kratkoročnim pamćenjem, i tako ste napustili plemenito i zajedničko vlasništvo znanja, lepote i moralne dobrote, pripremajući se da zabasate u močvaru, gde vam noge tonu, ne pomerajte se, idete li na Mars? Ili bolje, nemojte se pomerati jer će vas ovo blato progutati, močvara će vas usisati. Ali bilo je prelepo; vaš put u evoluciji bio je zadivljujuć, ali nažalost, on je: neponovljiv.
III.
Ah, ostavimo ljudsko dostojanstvo po strani.
Umesto toga, dozvolite mi da govorim o pobuni.
Jednom sam pokušao da spomenem ovo u svojoj knjizi Ide svet, ali nisam bio zadovoljan tim pokušajem, pa ću pokušati ponovo. Početkom devedesetih, jednog vlažnog, kišnog popodneva, čekao sam voz na jednoj od berlinskih stanica U-Ban na donjoj platformi. Kao i svi sistemi U-Bana, platforme su bile dizajnirane tako da je na početnoj tački šina u pravcu putovanja, samo nekoliko metara od mesta na kojem bi voz nastavio u tunel, postavljeno veliko ogledalo, zajedno sa signalnim svetlima. Svrha ovog ogledala bila je delimično da pomogne mašinovođi da vidi celu dužinu voza, a delimično da označi gde, kada voz stigne, treba da se privremeno zaustavi, tačno na prednjem delu voza, na tačno određenom mestu za ulazak i izlazak putnika. Ogledalo je bilo namenjeno mašinovođi, a crvena signalna svetla su označavala gde, iz bezbednosnih razloga, voz treba da stane kako bi putnici mogli da uđu i izađu. Posle toga, svetla bi se promenila u zeleno, i U-Ban bi mogao da nastavi putovanje, u mom slučaju, prema Rulebenu. Da bi se sprečile nesreće i organizovala pravila, pored upozoravajuće table, na platformi je bila jasno nacrtana debela žuta linija, između signalne šipke i ulaza u tunel na trotoaru. Ova žuta linija je signalizirala da, čak iako platforma ide nekoliko metara dalje, putnici ne smeju da je pređu. Dakle, stvorena je zona, između žute linije i ulaza u tunel, koja je bila strogo zabranjena, gde nijedna osoba, nijedan putnik, pod bilo kojim okolnostima, nije smeo da kroči. Čekao sam voz koji je dolazio iz Krojcberga, i iznenada sam primetio nekog ko stoji u ovoj zabranjenoj zoni. Bio je to beskućnik, sagnut, bolno pokušavajući da mokri u prolazu uz šine, s licem blago okrenutim ka nama, kao da očekuje saosećanje. Bilo je jasno da mu mokrenje izaziva veliku patnju jer je mogao da pušta samo kap po kap. Do trenutka kad sam potpuno shvatio šta se dešava, drugi oko mene su takođe primetili ovu neviđenu smetnju u našem popodnevu. Odmah je svima bilo jasno da je ovo skandal i da taj skandal mora da se prekine. Beskućnik je morao da ode, a značaj žute linije je morao da bude obnovljen. Ne bi bilo problema da je beskućnik završio šta je radio i vratio se ka nama, popeo se stepenicama na gornji nivo, ali nije završio, jer, pretpostavljam, nije mogao pa je ono što je situaciju dovelo do nevolje bila pojava policajca na suprotnoj platformi. Policajac je, gotovo direktno sa suprotne strane beskućnika, oštro podviknuo, zahtevajući da ovaj odmah prestane sa onim što je radio. Bezbednosti radi, ove stanice su bile dizajnirane tako da su pruge koje dolaze iz suprotnih pravaca na određenoj stanici bile odvojene. Dvostruke šine su bile postavljene na razdaljini od desetak metara, u jami koja je bila skoro metar duboka. Dakle, ako bi neki putnik hteo da pređe sa jedne platforme na drugu, nije mogao jednostavno da skoči preko razmaka. Morao je da ode do kraja platforme, popne se na gornji nivo, pređe koridor iznad šina, siđe sa druge strane i dođe na platformu za suprotan pravac. Naravno, bilo je zabranjeno i opasno skakati u jamu sa šinama, i ovo je bila stroga zabrana, kao i životno opasna radnja.
Policajac je morao da prođe tim putem, i tako je sa suprotne platforme krenuo ka stepenicama, popeo se na gornji nivo, i prešao na našu stranu, da bi se suočio sa beskućnikom. Policajac je morao tako da ide, i uprkos njegovim ponovljenim pozivima sa platforme, beskućnik nije obraćao pažnju. Držao je lice okrenuto ka nama, nastavljajući sa svojim naumom. Delovao je kao da nije čuo policajčeve zahteve, i, kako bi policajac rekao, pretvarao se da je gluv. Policajca je ovo naljutilo.
Bilo je jasno da je beskućnik znao da će policajac biti brži od njega, i da neće moći da završi na vreme ono što je započeo. Dok je policajac požurio da pređe platformu, beskućnik se, stenjući i drhteći, polako zaputio ka najbližim stepenicama, nadajući se da će pobeći.
To je bila strašna trka. Platforma je utihnula jer je, kada je beskućnik počeo da se pomera, odmah bilo jasno da on neće uspeti. Drhtao je celim telom, noge su mu jedva funkcionisale. Dok je policajac napredovao dugačkim koracima, beskućnik je mogao da se pomera samo kao puž, centimetar po centimetar. Deset metara između njih su bili nesavladivi, kao bolna prepreka, kao poslednja šansa da taj čovek izbegne hapšenje. Iz svoje perspektive, policajac je predstavljao zakon, predstavljao je Dobro, ono što je svima bilo odobreno i što je stoga morao da održava, dok je beskućnik bio prestupnik, kršitelj zakona, on je bio Zlo. Ali policajac, uprkos tome što je predstavljao zakon, bio je nemoćan u ovom trenutku. I dok sam stajao tamo, gledajući kako se ova dehumanizujuća trka odvija, osećao sam da mi pažnja slabi. Moj um je zamrznuo jedan trenutak. To je bio trenutak kada su se međusobno primetili, policajac je video beskućnika kako krši pravilo, a beskućnik je video da ga je policajac spazio. I tako je policajac zastao pre nego što je potrčao da ga zaustavi, i u tom trenutku, desilo se nešto izuzetno. U tom trenutku, sa samo deset metara razdaljine između njih, video sam da je taj razmak, tih deset metara, nemoguće preći. Uprkos usrdnim naporima policajca, nikada ne bi uspeo da uhvati beskućnika. Čak i ako bi ga na kraju ipak uhvatio, koliko sam ja mogao da vidim, tih deset metara bi zauvek ostalo nemoguće preći, jer Dobro nikada neće stići Zlo. Nema nade između Dobra i Zla.
Voz za Ruleben je nastavio da ide, a sliku beskućnikovog drhtećeg tela nikako nisam mogao da odagnam. Jedna misao me je iznenada pogodila kao munja: kada će beskućnici i ostali da ustanu? I kako će ta pobuna izgledati? Možda krvava, možda surova, možda zastrašujuća, kada jedna strana ubija drugu. Ali onda sam se zaustavio, pomislivši, “Ne, pobuna o kojoj razmišljam je drugačija. To je ona koja se tiče svega.”
Dame i gospodo, svaka pobuna tiče se svega. I sada, dok stojim pred vama, i u kuli moje kuće moji koraci usporavaju, ponovo sam pogođen onim berlinskim putovanjem, na putu prema Rulebenu. Prolaze jedna za drugom osvetljene stanice, a ja nigde ne izlazim. Još uvek se vozim u tom U-Banu kroz tunele, jer ne postoji stanica na kojoj mogu da siđem. Samo gledam kako stanice prolaze, i osećam da sam razmislio o svemu i rekao sve što je trebalo da kažem o pobuni, ljudskom dostojanstvu, anđelima, i da, možda baš o svemu, čak i o nadi.
László Krasznahorkai
ajfelov most 09. 12. 2025
