Eto, ni ovde se ne može bez predgovora – naime, bez književnog predgovora, pih! – nasmejao se Ivan. – A kakav sam ti ja pisac! Vidiš, kod mene se radnja dešava u šesnaestom veku, a tada je – uostalom, ti bi morao to znati još iz škole – tada je upravo bio običaj da se u pesničkim delima dovode na zemlju nebeske sile. Da i ne govorimo o Danteu. U Francuskoj su sudski činovnici, a takođe i monasi po manastirima, davali cele predstave, u kojima su izvodili na scenu Madonu, anđele, svece, Hrista i samog Boga. Tada je sve to bilo veoma naivno.
U Notre Dame de Paris1 Viktora Igoa, za vreme vladavine Luja XI, u dvorani gradske većnice u Parizu, daje se u čast rođendana francuskog prestolonaslednika besplatna i poučna predstava za narod pod naslovom: Le bon jugement de la tres sainte et gracieuse Vierge Marie,2 u kojoj ce pojavljuje ona lično i izgovara svoj bon jugement. Kod nas u Moskvi, u staro vreme pre Petra Velikog, takođe su se izvodile povremeno gotovo isto takve pozorišne predstave, naročito iz Starog zaveta; ali pored pozorišnih predstava, po celom svetu su kolale mnoge pripovesti i »pesme«, u kojima su po potrebi učestvovali sveci, anđeli i sve sile nebeske. Kod nas su se po manastirima takođe bavili prevođenjem, prepisivanjem i čak stvaranjem takvih poema, i to kada – za vreme robovanja pod Tatarima. Postoji, na primer, jedna manastirska poemica (naravno, prevod sa grčkog) – Bogorodičina poseta paklu, koja po slikama i smelosti nije slabija od Danteovih. Bogorodica posećuje pakao, a vodi je »po mukama« arhanđeo Mihail. Ona gleda grešnike i muke njihove. Tamo postoji, pored ostalog, veoma interesantna kategorija grešnika – u ognjenom jezeru: oni koji su zagnjureni u jezero tako da više ne mogu izroniti, »njih je već Bog zaboravio« – izraz izuzetne snage i dubine. I eto, zaprepašćena i uplakana Bogorodica pada na kolena pred Božjim prestolom i moli za pomilovanje svih u paklu, svih koje je tamo videla, svih bez razlike. Njen razgovor sa Bogom je izuzetno zanimljiv. Ona preklinje, ona ne odustaje i kada joj bog pokazuje ekserima probijene ruke i noge njenog sina i pita: kako ću oprostiti njegovim mučiteljima? – Bogorodica tada naređuje svim svetiteljima, svim mučenicima, svim anđelima i arhanđelima da kleknu s njom zajedno i da se mole za pomilovanje svih, bez razlike. Scena se završava time što je izmolila od Boga prestanak muka svake godine od Velikog posta do Duhova, a grešnici iz pakla odmah zahvaljuju Gospodu i vapiju: »U pravu si Gospode, što si ovako presudio.«
Eto, i moja mala poema bila bi, uglavnom, takva da se pojavila u to vreme. Kod mene se na sceni pojavljuje On. Istina, ništa ne govori u poemi, samo se pojavljuje i prolazi. Petnaest vekova je prošlo od onda kada je dao obećanje da će doći u slavi svojoj, petnaest vekova otkako je njegov prorok napisao: »Gle, doći ću skoro.«-»A taj dan i čas ne zna čak ni sin, već samo otac moj nebeski«, kao što je sam kazao još na zemlji. Ali čovečanstvo ga čeka sa ranijom verom i nekadašnjim ushićenjem. O, čak sa još većom verom, jer je minulo već petnaest vekova otkako su prestale čoveku poruke s neba:
Veruj onom što srce kaže,
nema poruka sa nebesa.
Ostala je jedino vera u ono što srce kazuje! Istina, bilo je tada i mnogo čuda. Postojali su sveci koji su činili čudesna ozdravljenja; k nekim pravednicima, prema njihovim životopisima, silazila je sama carica nebeska. Ali đavo ne drema, i u čovečanstvu se već pojavila sumnja u istinitost tih čuda. Upravo tada pojavila se na severu, u Nemačkoj, opasna nova jeres. Ogromna zvezda »slična kandilu« (to jest crkvi) »pala je na izvore voda i izvori su postali gorki«. Te jeresi su počele bogohulno odricati čuda. Ali oni što su ostali verni, verovali su još vatrenije. Suze čovečanstva, kao i pre, uznose se k njemu, čekaju ga, vole ga, nadaju se u njega, žele da postradaju i umru za njega, kao i pre… I eto, toliko vekova se sa verom i žarom molilo čovečanstvo:
»Gospode, hajde javi nam se«, toliko je vekova vapilo k njemu da je on, po neizmernom sažaljenju svom, poželeo da siđe moliocima. I pre toga je on silazio i posećivao neke pravednike, mučenike i svece-isposnike, još na zemlji, kao što je zapisano u njihovim »žitijima«. Kod nas je Tjučev, koji je duboko verovao u istinu svojih reči, izjavio:
Pod bremenom krsta klonuo
Svu te je, zemljo draga,
Car nebeski u liku roba
blaga Blagosiljajući obišao.
Što je zaista i bilo tako, to ti ja kažem. I eto, on je poželeo da se makar za trenutak pojavi narodu, koji se mučio, patio, smrdljivo grešnom narodu, ali koji ga je voleo kao deca.
Radnja se kod mene odigrava u Španiji, u Sevilji, u najstrašnije vreme inkvizicije, kada su u toj zemlji svaki dan gorele lomače u slavu božju i na svečanim suđenjima spaljivali zle jeretike.
O, to, naravno, nije bio onaj silazak, kada će se on javiti, po svom obećanju, u sudnji dan u svoj slavi nebeskoj, i koji će biti iznenadan »kao munja što sine od istoka do zapada«. Ne, on je poželeo da makar na trenutak poseti decu svoju, i upravo onde gde su gorele lomače za jeretike. Po neizmernom svom milosrđu on još jednom prolazi među ljudima u onom istom liku ljudskom u kome je hodao tri godine među ljudima pre petnaest vekova. On silazi na »vrele ulice« južnog grada, u kome je upravo juče »na svečanom suđenju«, u prisustvu kralja, dvora, vitezova, kardinala i divnih dvorskih dama, pred mnogobrojnim stanovnicima cele Sevilje, kardinal veliki inkvizitor odjednom spalio gotovo čitavu stotinu jeretika ad majorem gloriam Dei.3 On se pojavio tiho, neprimetno, i gle – to je čudno – svi ga prepoznaju. To bi moglo biti jedno od najboljih mesta poeme, naime, zašto ra prepoznaju. Svet nezadrživo juri k njemu, okružuje ga, masa raste oko njega, ide za njim. On ćutke prolazi između njih sa mirnim osmehom beskrajnog saosećanja. Sunce ljubavi gori u njegovom srcu, zraci Svetlosti, Prosvećenosti i Sile zrače iz očiju njegovih i, izlivajući se na ljude, potresaju njihova srca uzajamnom ljubavlju. On pruža ruke prema njima, blagosilja ih, a od dodira s njim, čak sa odeždama njegovim, izvire lekovita sila. Evo iz gomile uzvikuje starac slep od detinjstva: »Gospode, izleči me, da te i ja vidim«, i gle, kao da opna spada sa očiju njegovih i slepac ga vidi. Narod plače i ljubi zemlju po kojoj on ide. Deca bacaju pred njega cveće, pevaju i kliču mu »Osana«. »Ovo je on, ovo je on lično«, ponavljaju svi, »to mora biti on, to nije niko drugi nego on.«
On se zaustavlja u paperti Seviljske katedrale upravo u trenutku kada plačući unose u hram otvoren, beli dečji mrtvački sanduk: u njemu je sedmogodišnja devojčica, kći jedinica jednog uglednog građanina. Mrtva devojčica leži sva u cveću. »On će vaskrsnuti tvoje dete«, viču iz mase majci koja plače. Pater katedrale koji je izašao u susret mrtvačkom sanduku gleda sa nedoumicom i mršti obrve. Ali razleže se vapaj majke umrlog deteta. Ona pada pred njegove noge: »Ako si to ti, onda vaskrsni moje dete!« uzvikuje ona, pružajući prema njemu ruke. Sprovod se zaustavlja, u paperti mrtvački sanduk spuštaju pred njegove noge. On gleda sa sažaljenjem i usta njegova još jednom tiho izgovaraju: »Talifa kumi«, »i ustade devojka.« Devojčica se diže u mrtvačkom kovčegu, seda i gleda oko sebe, smešeći se začuđenim, široko otvorenim očicama. U rukama njenim je buket belih ruža sa kojima je ležala u sanduku.
U masi pometnja, povici, jecanje i, gle, upravo u tom trenutku, iznenada, prolazi preko trga pored katedrale lično kardinal, veliki inkvizitor. To je skoro devedesetogodišnji starac, visok i prav, ispijenog lica, upalih očiju, ali iz kojih još zrači sjaj kao žeravica. O, nije on u svojoj raskošnoj kardinalnoj odori, u kojoj je sijao juče pred narodom, kada su spaljivali neprijatelje rimske vere, ne, u ovom trenutku on je samo u svojoj staroj, gruboj monaškoj mantiji. Za njim idu, na izvesnom rastojanju, njegovi mrki pomoćnici i robovi i »sveta« straža. On se zaustavlja pred masom i posmatra izdalje. Sve je video, video je kako su stavili mrtvački sanduk pred njegove noge, video je kako je vaskrsla devojčica i lice njegovo se sneveselilo. On mršti sede, guste obrve svoje i pogled njegov seva zloslutnom vatrom. Inkvizitor pruža prst svoj i naređuje stražarima da njega uhapse. I eto, takva je njegova moć i tako je već naviknut, pokoran i plašljivo poslušan svet, da se masa odmah sklanja pred stražarima i usred grobne tišine, koja je odjednom nastala, stražari ga hvataju i odvode. Masa, momentalno, kao jedan čovek, klanja se do zemlje pred starcem inkvizitorom, a on ćutke blagosilja narod i odlazi dalje.
Straža dovodi zarobljenika u tesnu i mračnu tamnicu sa svodovima, u drevnom zdanju svetog suda, i zatvara ga u nju. Prolazi dan i nastaje tamna, vrela seviljska noć »bez daha«. Vazduh »na lovor i limun miriše«. Usred duboke tame odjednom se otvaraju gvozdena vrata tamnice i lično starac, veliki inkvizitor, sa svećnjakom u ruci, polako ulazi u tamnicu. On je sam, vrata se odmah za njim zatvaraju. On se zaustavlja kod ulaza i dugo, minut ili dva, zagleda se u njegovo lice. Najzad lagano prilazi, stavlja svećnjak na sto i kaže mu: »Jesi li to ti? Ti?« Ali kad nije dobio odgovor, brzo dodaje: »Ne odgovaraj, ćuti. A šta bi ti i mogao reći? Ja sasvim dobro znam šta ćeš ti reći. Pa ti nemaš ni prava da dodaješ bilo šta onom što si već ranije kazao. I zašto si došao da nam smetaš? Jer ti si došao da nam smetaš, to i sam znaš. Ali znaš li šta će biti sutra? Ja ne znam ko si ti i neću da znam: da li si to ti, ili samo slika njegova, ali sutra ću te osuditi i spaliti na lomači, kao najgoreg jeretika, i onaj isti svet koji je danas ljubio tvoje noge, sutra će, kad mahnem rukom, pojuriti da prigrće žar uz tvoju lomaču, znaš li to? Da, možda ti to znaš«, dodao je u dubokom razmišljanju, ni za trenutak ne odvajajući pogled od svog zarobljenika.
– Ja ne razumem baš sasvim, Ivane, šta je to? – osmehnuo se Aljoša, koji je sve vreme slušao ćutke – je li to neograničena fantazija ili neka greška starčeva, neko nemoguće qui pro quo?4
– Shvati ako hoćeš kao ovo poslednje – nasmejao se Ivan – ako te je već tako razmazio savremeni realizam i ne možeš podneti ništa fantastično, ako želiš da je qui pro quo, onda neka bude tako. Jedno je istina – opet se nasmejao Ivan – starcu je devedeset godina i on je odavno mogao poludeti od svoje fiks-ideje. Zarobljenik ga je mogao zaprepastiti svojom spoljašnošću. Najzad, to je, prosto, moglo biti bunilo, priviđenje devedesetogodišnjeg starca pred smrt, pored toga uzbuđenog jučerašnjom svečanošću spaljivanja stotine jeretika. Ali zar meni i tebi nije svejedno da li je ovo qui rro quo ili beskrajna fantazija? Ovde je suština u tome što je starcu potrebno da iskaže svoje misli, da, najzad, hoće da se napriča za svih devedeset godina i govori glasno o onom o čemu je devedeset godina ćutao.
– A zarobljenik takođe ćuti? Gleda ga i ne govori ni reči?
– Da, tako i treba da bude u svakom slučaju – opet se nasmejao Ivan. – Starac ga i sam upozorava da nema ni prava da dodaje ništa onome što je već ranije kazao. Ako hoćeš, u tome i jeste najbitnija crta rimskog katoličanstva, bar po mom mišljenju: »Sve si, kažu, predao papi i, prema tome, sada je sve u papinim rukama, a ti sada ne dolazi uopšte, nemoj da smetaš, bar za izvesno vreme.« Oni ne samo da govore u ovom smislu već i pišu, bar jezuiti. To sam čitao kod njihovih teologa. »Imaš li ti pravo da nam saopštiš bilo koju tajnu iz tog sveta, iz koga si došao?« pita njega moj starac i sam odgovara umesto njega: »Ne, nemaš, da ne bi dodavao onom što si već ranije kazao, i da ne bi oduzeo ljudima slobodu, za koju si se tako zalagao, kada si živeo na zemlji. Sve novo što ćeš reći, ugroziće kod ljudi slobodu vere, jer će biti čudo, a tebi je još tada, pre hiljadu i pet stotina godina, sloboda njihovog verovanja bila draža od svega. Zar nisi tada tako često govorio: »Hoću da vas učinim slobodnim.« I eto, video si sada te »slobodne ljude«, dodao je neočekivano starac, zamišljen i sa podsmehom. »Da, taj nas je poduhvat skupo stajao«, nastavio je strogo gledajući uhapšenog, »ali smo, najzad, dovršili taj poduhvat u ime tvoje. Petnaest vekova mučili smo se sa slobodom, ali sada je to završeno i završeno pouzdano. Ti ne veruješ da je pouzdano završeno? Gledaš me krotko i nećeš da me udostojiš čak ni ljutnje? Ipak znaj da su sada i upravo sada ti ljudi ubeđeni više nego ikad, da su potpuno slobodni, a, međutim, oni su nam sami doneli svoju slobodu i pokorno je položili pred naše noge. To smo uradili mi, a zar si ti to želeo, zar si hteo takvu slobodu?«
– Ja opet ne razumem – prekinuo ga je Aljoša – ironizira li on, ismeva li?
– Nikako. On zaista ubraja u zaslugu sebi i svojima što su, najzad, pobedili slobodu i što su postupili tako da ljude učine srećnim. »Jer tek sada (to jest, on, naravno, govori o inkviziciji) postalo je moguće da se prvi put pomisli o sreći ljudskoj. Čovek je bio stvoren kao buntovnik; a zar buntovnici mogu biti srećni? Tebe su upozoravali«, govori on njemu, »ti nisi oskudevao u upozorenjima i savetima, ali ti nisi poslušao upozorenja, odbacio si jedini način kojim su se ljudi mogli učiniti srećnim, ali, na sreću, odlazeći predao si celu stvar nama. Ti si obećao, ti si potvrdio svojom rečju, ti si nam dao pravo da vezujemo i drešimo, i sad, naravno, ne možeš ni misliti da nam to pravo oduzimaš. Zašto si došao da nam smetaš?«
– A šta znači: nisi oskudevao u upozorenjima i savetima? – upitao je Aljoša.
– U tome i jeste ono glavno, što starac hoće da kaže. »Strašni i mudri duh, duh samouništenja i nebića«, nastavio je starac, »veliki duh je govorio s tobom u pustinji, i nama su preneli u knjigama da te je ,kušao’. A zar je tako? I zar se moglo reći bilo šta istinitije od onog što ti je on kazao u tri pitanja, i što si ti odbacio, i što su u knjigama nazvali ,iskušenjima’? Međutim, ako se ikad na zemlji desilo potresno čudo, onda se desilo tog dana, dana ta tri iskušenja. I upravo u pojavi ta tri pitanja se i sastojalo čudo. Ako bi bilo moguće zamisliti, samo radi primera i radi probe, da su ta tri pitanja strašnog duha nestala bez traga iz knjiga i da ih treba obnoviti, ponovo smisliti i formulisati da bi ih ponovo uneli u knjige, i radi toga okupiti sve mudrace zemaljske – vladare, poglavare crkve, naučnike, filozofe, pesnike i staviti im u zadatak: smislite i formulišite tri pitanja, ali takva koja ne samo što bi odgovarala veličini zbivanja, već bi pored toga izražavala u tri reči, samo u tri ljudska iskaza, celu buduću istoriju sveta i čovečanstva – misliš li ti da bi sva premudrost zemaljska, sjedinjena, mogla smisliti nešto bar slično po snazi i dubini onim trima pitanjima koja ti je zaista tada u pustinji postavio moćni i mudri duh? Već po samim tim pitanjima, samo po čudu njihove pojave, mogao si shvatiti da nemaš posla sa običnim ljudskim umom, nego sa večnim i apsolutnim. Jer u ta tri pitanja kao da je slivena u celinu i predskazana cela dalja istorija čovečanstva i pokazana tri lika u kojima će se steći sve nerazrešive protivrečnosti ljudske prirode na celoj zemlji. Tada se to još nije moglo jasno videti, jer je budućnost bila nepoznata, ali sada, kad je prošlo petnaest vekova, mi vidimo da je u ta tri pitanja sve tako naslućeno i predskazano, i sve se tako potvrdilo da se njima nema ništa više ni dodati ni oduzeti.«
Odlučio sam, ko je bio u pravu: ti ili onaj koji ti je tada postavljao pitanja? Seti se prvog pitanja; mada ne bukvalno, ali njegov smisao je ovaj: »Ti hoćeš da ideš u svet i ideš praznih ruku, sa nekim zavetom slobode, koji oni u prostoti svojoj i po urođenoj anarhičnosti svojoj ne mogu shvatiti, od koga se boje i strahuju, jer ništa i nikada za čoveka i ljudsko društvo nije bilo nepodnošljivije od slobode! A vidiš li ovo kamenje u ovoj goloj i vreloj pustinji!… Pretvori ih u hlebove i za tobom će potrčati čovečanstvo kao stado, zahvalno i poslušno, mada večno strepeći da ćeš dići ruku svoju i nestaće hlebovi tvoji.« Ali ti nisi hteo da čoveka lišiš slobode i odbacio si predlog, jer si zaključio: kakva je to sloboda, ako je poslušnost kupljena hlebom? Ti si odgovorio da čovek ne živi jedino od hleba; ali znaš li da će u ime tog istog hleba zemaljskog i ustati protiv tebe duh zemljin, i sukobiće se s tobom, i pobediće te, i svi će poći za njim, kličući: »Ko je sličan ovom zveru, on nam je dao oganj s neba!« Znaš li ti da će proći vekovi i čovečanstvo će ustima svoje premudrosti i nauke proklamovati da nema zločina pa, prema tome, nema ni greha, već samo ima gladnih. »Nahrani, pa onda i traži od njih vrlinu!« – eto šta će napisati na zastavi koju će podići protiv tebe i kojom će srušiti hram tvoj. A na mestu tvog hrama podići će se nova zgrada, ponovo će se podići strašna Vavilonska kula, i mada se ni ona neće dovršiti, kao ni ona ranije, ali ti bi ipak mogao izbeći tu novu kulu i za hiljadu godina skratiti patnje ljudima, jer oni će ipak doći k nama, pošto se hiljadu godina namuče sa svojom kulom! Oni će nas tada naći ponovo pod zemljom, skrivene u katakombama (jer ćemo ponovo biti gonjeni i mučeni), naći će nas i zavapiće: »Nahranite nas, jer oni koji su nam obećali oganj s neba, nisu nam ga dali.« I tada ćemo mi dovršiti njihovu kulu, jer će je dovršiti onaj ko ih nahrani, a nahranićemo ih samo mi, u ime tvoje, i slagaćemo da je u ime tvoje. O nikada, nikada oni bez nas neće sebe nahraniti! Nikakva nauka im neće dati hleba dok budu bili slobodni, ali svršiće se time što će oni doneti slobodu svoju pred naše noge i reći nam: »Bolje je da nas porobite, samo nas nahranite.« Shvatiće, najzad, sami da je nezamislivo da slobode i hleba zemaljskog ima dovoljno za sve, jer nikad, nikada, neće umeti da podele među sobom ono što imaju! Takođe će se uveriti da nikada ne mogu biti ni slobodni, zato što su nemoćni, poročni, ništavni i buntovnici.
Ti si im obećao hleb nebeski, ali, ponavljam, može li se on uporediti sa hlebom zemaljskim u očima slabog, večno poročnog i večno nezahvalnog ljudskog plemena? I ako u ime hleba nebeskog pođu za tobom hiljade i desetine hiljada, šta će onda biti sa milionima i desetinama hiljada miliona bića koja neće biti u stanju da potcene hleb zemaljski radi hleba nebeskog? Zar su tebi drage samo desetine hiljada velikih i snažnih, a ostali milioni slabih koji te, međutim, vole, mnogobrojni kao pesak morski, treba da posluže samo kao materijal velikim i snažnim? A ne, nama su dragi i slabi. Oni su poročni i buntovnici, ali na kraju će postati poslušni. Oni će nam se diviti i smatraće nas bogovima. Zato što smo im se stavili na čelo i pristali da podnosimo slobodu i gospodarimo njima – tako će im, na kraju, postati strašno da budu slobodni! Ali mi ćemo reći da smo poslušni tebi i da vladamo u ime tvoje. Mi ćemo ih ponovo obmanuti, jer tebe više nećemo pustiti k sebi. U toj obmani će se i sastojati naša patnja, jer ćemo morati da lažemo. Eto šta je značilo ono prvo pitanje u pustinji, i eto šta si odbacio u ime slobode koju si cenio iznad svega. Međutim, u tom pitanju se sadrži velika tajna ovog sveta. Da si primio ,hlebove’ odgovorio bi na sveopštu i večitu čežnju čovečanstva, kako pojedinog bića, tako i celog čovečanstva – naime: ,Pred kim da se poklone.’ Nema trajnije i mučnije brige za čoveka od toga da, kad ostane slobodan, što pre nađe pred kim da se pokloni. Ali čovek traži da se pokloni pred onim što je već neosporno, tako neosporno, da bi svi ljudi složno pristali na sveopšte klanjanje pred njim. Jer se briga tih jadnih stvorenja ne sastoji samo u tome da nađu to pred čime ću se ja ili neko drugi pokloniti, već da nađu nešto tako u šta bi svi poverovali i poklonili se pred njim, i to obavezno svi zajedno. Eto, ta potreba kolektivnog klanjanja i jeste oduvek glavna muka svakog čoveka pojedinačno i celog čovečanstva. Zbog sveopšteg klanjanja oni su uništavali mačem jedni druge. Stvarali su bogove i pozivali jedni druge: ,Ostavite vaše bogove i dođite da se poklonite našim, inače smrt vama i vašim bogovima!’ I tako će biti do kraja sveta, čak i onda kad nestanu u svetu bogovi: svejedno, kleknuće pred idolima. Ti si znao, ti nisi mogao da ne znaš ovu osnovnu tajnu prirode ljudske, ali ti si odbacio jedinu apsolutnu zastavu, koju su ti nudili, da primoraš sve da se obavezno poklone pred tobom – zastavu hleba zemaljskog, i odbacio si je u ime slobode i hleba nebeskog. Pogledaj, šta si uradio dalje. I sve to opet u ime slobode! Kažem ti da čovek nema veće brige nego da nađe onog kome će što pre predati dar slobode, sa kojim se rađa to nesrećno stvorenje. Ali slobodom ljudskom ovladaće samo onaj ko će umiriti njihovu savest. Sa hlebom ti se davala neosporna zastava, daš hleb – i čovek ti se pokloni, jer nema ništa neospornije od hleba; ali ako neko istovremeno mimo tebe zavlada njihovom savešću – e, tada će on čak baciti tvoj hleb i poći za onim koji je premamio njegovu savest. U tome si ti bio u pravu. Jer tajna postojanja čovekovog nije samo u tome da živi, već u tome zbog čega živi. Bez pouzdanog saznanja zbog čega živi, čovek neće pristati da živi i pre će uništiti sebe nego što će ostati na zemlji, pa makar oko njega bili sve sami hlebovi. To je tako, ali šta se desilo: umesto da si ovladao slobodom ljudskom, ti si im je još uvećao! Zar si zaboravio da su spokojstvo i čak smrt čoveku draži od slobodnog izbora u poznavanju dobra i zla? Nema za čoveka ništa privlačnije od slobode njegove savesti, ali nema ništa ni mučnije. I eto, umesto tvrdih osnova da se jednom zauvek uspokoji ljudska savest, ti si uzeo sve što je neobično, neizvesno i neodrećeno, uzeo si sve što je prevazilazilo ljudsku snagu, prema tome, postupio si kao da ih uopšte ne voliš, i to ko, onaj koji je došao da za njih da svoj život!
Umesto da ovladaš ljudskom slobodom, ti si je uvećao i zauvek opteretio njenim mukama duševno carstvo čovekovo. Ti si poželeo slobodnu ljubav čovekovu, da slobodno pođe za tobom, primamljen i zanet tobom. Umesto po strogom drevnom zakonu, čovek je sada morao slobodnim srcem da odlučuje sam šta je dobro, a šta je zlo, imajući za uzor samo tvoj lik pred sobom, ali zar je moguće da nisi pomislio da će on, najzad, odbaciti i čak osporiti i tvoj lik, i tvoju istinu, ako ga opterete tako strašnim bremenom kao što je sloboda izbora? Oni će, najzad, povikati da istina nije u tebi, jer ih je nemoguće bilo ostaviti u većoj pometnji i mukama nego što si ti učinio kada si im ostavio toliko briga i nerešivih zadataka. Prema tome, ti si sam počeo rušenje svojeg carstva i ne krivi za to nikog više. A, međutim, zar se to tebi predlagalo? Postoje tri sile, jedine tri sile na zemlji, koje mogu zauvek da, radi njihove sreće, pobede i plene savest ovih nemoćnih buntovnika – to su sile: čudo, tajna i autoritet. Ti si odbacio i jedno, i drugo, i treće, i sam si dao za to primer.
Kada te je strašni i premudri duh izneo na vrh hrama i rekao ti: ,Ako hoćeš da saznaš da li si sin Božji, onda skoči dole, jer je kazano za njega da će ga anđeli prihvatiti i poneti, i neće pasti niti se razbiti i saznaćeš tada da li si sin božji, i dokazaćeš tada kakva je vera tvoja u oca tvojeg’, ali ti si, saslušavši, odbacio predlog i nisi se poveo, i nisi skočio dole. O, ti si naravno tada postupio ponosno i veličanstveno kao Bog, ali ljudi, ali slabo buntovno pleme – zar su oni bogovi? O, ti si tada shvatio: kad bi samo kročio, kad bi učinio samo pokret da se baciš dole, odmah bi iskušao Gospoda i svu bi veru u njega izgubio, i razbio bi se o zemlju, koju si došao da spasavaš, i obradovao bi se mudri duh koji te je kušao. Ali, ponavljam, zar ima mnogo takvih kao ti? I je li moguće da si ti makar i za trenutak mogao smatrati da će i ljudi moći podneti slično iskušenje? Zar je tako stvorena ljudska priroda, da odbaci čudo i u tako strašnim trenucima života, u trenucima rešavanja najstrašnijih, fundamentalnih i tegobnih pitanja duha, ostane samo sa slobodnom odlukom srca? O, ti si znao da će se podvig tvoj sačuvati u knjigama, da će stići do poslednjih vremena i poslednjih kutova zemlje, i ponadao si se da će čovek idući za tobom ostati sa bogom, ne osećajući potrebu za čudom. Ali ti nisi znao da čim čovek odbaci čudo, odmah odbaci i boga, jer čovek ne traži toliko boga koliko čudo. I pošto čovek nije u stanju da ostane bez čuda, nastvaraće sebi novih čuda, sada već svojih, i pokloniće se vračarskom čudu, bapskom bajanju, makar sto puta bio buntovnik, jeretik i bezbožnik. Ti nisi sišao s krsta kada su ti vikali, ismevajući te i izazivajući: ,Siđi s krsta i poverovaćemo da si to ti.’ Ti nisi sišao zato što nisi hteo da porobiš čoveka čudom i žudeo si za slobodnom verom, a ne za izazvanim čudom. Želeo si slobodnu ljubav a ne ropsko oduševljenje nevoljnika pred moćima koje su ga zaprepastile jednom zauvek. Ali ti si i tada sudio o ljudima suviše uzvišeno, jer oni su, naravno, nevoljnici, mada su stvoreni kao buntovnici. Osvrni se i oceni, evo prošlo je petnaest vekova, hajde pogledaj ih: koga si uzdigao do sebe? Kunem ti se, čovek je stvoren slabiji i niskiji nego što si ti o njemu mislio! Može li, može li on da izvrši ono što i ti? Poštujući ga toliko, postupio si kao da si prestao da saosećaš s njim, zato što si suviše mnogo od njega zahtevao – i to ko, onaj koji ga je voleo više nego samog sebe! Da si ga manje poštovao, manje bi od njega i zahtevao, a to bi bilo bliže ljubavi, jer bi lakše bilo njegovo breme. On je slab i podao. Šta vredi to što se on sada svuda buni protiv naše vlasti i ponosi se time što se buni? To je ponos deteta i đaka. To su mališani koji su se pobunili i isterali nastavnika. Ali doći će kraj dečjem oduševljenju i koštaće ih skupo. Oni će porušiti hramove i zaliti krvlju zemlju. Ali dosetiće se najzad, glupa deca, da iako su buntovnici – nemoćni su buntovnici, koji ne mogu da izdrže sopstvenu bunu. Lijući glupe suze, oni će najzad priznati sebi da je tvorac, stvarajući ih kao buntovnike, nesumnjivo hteo da im se podsmehne. Oni će to reći u očajanju i to što kažu biće bogohuljenje od koga će postati još nesrećniji, jer priroda ljudska ne podnosi huljenje i, na kraju krajva, za to će se sama uvek osvetiti. Prema tome, nespokoj, smetenost i nesreća – to je sadašnja sudbina ljudi, posle svega što si ti prepatio za njihovu slobodu! Tvoj veliki prorok u svojim vizijama i alegorijama govorio je da je video sve učesnike prvog vaskrsenja i da ih je bilo po dvanaest hiljada iz svakog pokolenja. Ali ako ih je bilo toliko, onda i oni kao da nisu bili ljudi nego bogovi. Oni su otrpeli krst tvoj, otrpeli su desetine godina gladi i gole pustinje, hraneći se skakavcima i korenjem, i ti, naravno, možeš sa ponosom da pokažeš tu decu slobode, slobodne ljubavi, slobodne i veličanstvene žrtve njihove u ime tvoje. Ali seti se da je njih bilo svega samo nekoliko hiljada, i to bogova, a ostali? I šta su krivi ostali slabi ljudi što nisu mogli istrpeti ono što i moćni? Šta je kriva slaba duša što nije u stanju da primi toliko strašnih darova? I ako je tako, onda je u tome neka tajna i mi je ne možemo shvatiti. A kad je tajna, onda smo i mi imali pravo da propovedamo tajnu i da ih učimo da nije važno slobodno odlučivanje njihovih srdaca, niti ljubav, već tajna kojoj se moraju slepo pokoravati, čak i protiv svoje savesti. Tako smo i učinili. Mi smo ispravili podvig tvoj i zasnovali ga na čudu, tajni i autoritetu. I ljudi su se obradovali što su ih ponovo poveli kao stado i što su, najzad, sa njihovih srca skinuli tako strašni dar, koji im je doneo toliko muka. Reci, jesmo li bili u pravu, kada smo propovedali i postupali tako? Zar mi nismo voleli čovečanstvo, kad smo tako smireno shvatili njegovu nemoć, sa ljubavlju olakšali njegovo breme i dozvolili slaboj prirodi njegovoj i greh, ali sa našom dozvolom? Zašto si sada došao da nam smetaš? I zašto me gledaš ćutke i saosećajno krotkim očima svojim? Razljuti se, ja neću tvoju ljubav, zato što i ja tebe ne volim! I šta da krijem od tebe? Zar ne znam s kim govorim? Ovo što imam da ti kažem, tebi je već sve poznato, ja to čitam u očima tvojim. I zar ja da skrijem od tebe tajnu našu? Možda ti hoćeš da je čuješ upravo iz mojih usta; onda slušaj: Mi nismo s tobom, već s njim, to je naša tajna! Mi već odavno nismo sa tobom nego sa njim, već osam vekova. Ravno pre osam vekova uzeli smo od njega ono što si ti sa negodovanjem odbacio, onaj poslednji dar koji ti je ponudio, kada ti je pokazao sva carstva zemaljska: mi smo uzeli od njega Rim i mač carski i objavili da smo carevi zemaljski, jedini carevi, mada sve dosad nismo uspeli da naš poduhvat dovedemo do potpunog završetka. A ko je kriv? O, naš poduhvat je i sada još u početku, ali je započeo. Dugo će se još čekati na njegovo dovršavanje i još mnogo će prepatiti zemlja, ali mi ćemo postići cilj i bićemo carevi, i tada ćemo pomisliti o univerzalnoj sreći ljudskoj. Međutim, ti si mogao još tada uzeti carski mač. Zašto si odbio taj poslednji dar? Da si prihvatio treći savet moćnog duha, ispunio bi sve što traži čovek na zemlji, naime: pred kim da se pokloni, kome da uruči savest i na koji način da se, najzad, svi ujedine u neminovni, opšti i složni mravinjak, jer je potreba za univerzalnim ujedinjenjem treća i poslednja muka ljudska. Oduvek je čovečanstvo kao celina težilo da obavezno ostvari univerzalno uređenje. Bilo je mnogo velikih naroda sa velikom istorijom, ali što su bili veći ti narodi, utoliko su bili i nesrećniji, jer su jače od drugih osećali potrebu univerzalnog sjedinjavanja ljudi. Veliki zavojevači Timuri i Džingis-kani leteli su kao vihor po zemlji, težeći da osvoje vasionu, ali i oni su, mada nesvesno, izrazili tu istu veliku potrebu čovečanstva za univerzalnim i sveopštim ujedinješem. Da si primio svet i carsku odoru, osnovao bi vaseljensko carstvo i dao spokoj celom svetu. Jer ko treba da vlada ljudima nego mi, koji vladamo njihovom savešću i u čijim su rukama njihovi hlebovi. Mi smo uzeli carski mač, a kada smo ga uzeli, odbacili smo, naravno, tebe i pošli za njim.
O, proći će vekovi anarhije slobodnog uma, njihove nauke i antropofagije, zato što će, kad počnu dizati bez nas svoju Vavilonsku kulu, završiti antropofagijom. Ali tada će i dopuziti k nama zver i lizaće noge naše, i pokapaće ih krvavim suzama iz očiju svojih. I mi ćemo uzjahati zver i podići putir na kome će biti napisano: ,Tajna!’ Ali tek tada i samo tada će nastati za ljude carstvo spokoja i sreće. Ti se ponosiš svojim izabranicima, ali ti imaš samo izabranike, a mi ćemo uspokojiti sve. I da li je tako: koliko se od tih izabranika, od moćnih koji bi mogli postati izabranici, najzad umorilo čekajući tebe, i odnelo i još će odneti snagu duha svog i vatru srca svog na drugu njivu, i završiće time što će protiv tebe podići slobodnu zastavu svoju. Ali ti si sam podigao tu zastavu. A kod nas će svi biti srećni i neće se više ni buniti niti uništavati jedni druge, kao što se u slobodi svojoj dešavalo svuda. O, mi ćemo ih ubediti da će oni postati slobodni tek onda kad se odreknu svoje slobode, radi nas, i kada nam se pokore. I hoćemo li tada biti u pravu ili ćemo slagati? Oni će se sami uveriti da smo u pravu, jer će se setiti do kakvih je užasa ropstva i pometnje dovodila tvoja sloboda. Sloboda, slobodni um i nauka zavešće ih u takve prašume i dovesti pred takva čuda i nerešive tajne da će jedni od njih, nepokorni i svirepi, uništiti sebe, drugi – nepokorni, ali slabi uništiće jedni druge, a treći koji ostanu, slabi i nesrećni, dopuzaće do naših nogu i zavapiće: ,Da, vi ste imali pravo, jedino ste vi znali njegovu tajnu i mi se vraćamo vama, spasite nas od nas samih.’ Dobijajući hleb od nas, oni će, naravno, jasno videti da mi njihov hleb, njihovim rukama stečen, uzimamo od njih da bismo im ga podelili, bez ikakvog čuda; videće da mi nismo pretvorili kamenje u hlebove, ali će se zaista više nego samom hlebu radovati tome što ga dobijaju iz ruku naših! Jer će suviše dobro pamtiti da su se ranije, bez nas, hlebovi koje su stekli, pretvarali u njihovim rukama samo u kamenje, a kada su se vratili nama, onda se samo kamenje u njihovim rukama pretvorilo u hlebove. Suviše, suviše će dobro oceniti šta znači pokoriti se jednom zauvek! I dok ljudi ovo ne shvate, biće nesrećni. A ko je najviše doprineo ovom neshvatanju, reci? Ko je rasterao stado i rasturio ga po putevima neznanim? Ali stado će se ponovo okupiti i ponovo pokoriti, i to zauvek. Tada ćemo im dati mirnu i tihu sreću, sreću slabih stvorenja, kakvi su i stvoreni. O, mi ćemo ih najzad ubediti da se ne ponose, jer ti si ih uzdigao i time naučio da se ponose; dokazaćemo im da su slabi, da su samo jadna deca, ali da je detinja sreća najslađa. Oni će postati plašljivi i počeće da gledaju u nas, i da se u strahu pripijaju uz nas, kao ptići uz majku. Oni će nam se diviti i užasavaće se i ponosiće se time što smo tako moćni i tako pametni da smo mogli umiriti takvo anarhično, hiljadumilionsko stado. Oni će nemoćno drhtati od gneva našeg, umovi njihovi postaće plašljivi, oči njihove postaće plačljive kao u dece i žena, ali će na naš mig tako lako prelaziti ka veselju i smehu, vedroj radosti i srećnoj detinjoj pesmici. Da, mi ćemo ih prisiliti da rade, ali u vreme slobodno od truda organizovaćemo im život, kao dečju igru, sa dečjim pesmama, horom, nevinim igrama. O, mi ćemo im dozvoliti i greh, oni su slabi i nemoćni, i voleće nas kao deca zato što smo im dozvolili da greše. Mi ćemo im reći da će svaki greh biti oprošten ako je učinjen sa našom dozvolom; a dozvoljavamo im da greše zato što ih volimo, i kaznu za te grehove uzećemo na sebe, neka tako bude. I uzećemo ih na sebe, a oni će nas obožavati kao dobrotvore koji su njihove grehove uzeli na sebe pred Bogom. I neće biti u njih nikakvih tajni pred nama. Mi ćemo im dozvoljavati ili zabranjivati da žive sa svojim ženama i ljubavnicama, da imaju ili nemaju dece – i sve to prema njihovoj poslušnosti – i oni će nam se veselo i radosno pokoravati.
Najmučnje tajne njihove savesti – sve, sve će to nama izneti, a mi ćemo im sve objasniti i oni će sa radošću poverovati našem objašnjenju zato što će ih izbaviti od velike brige i strašnih sadašnjih muka zbog ličnog i slobodnog odlučivanja. I svi će biti srećni, svi milioni bića, sem stotine hiljada upravljača njihovih. Jer samo mi, mi koji čuvamo tajnu, samo ćemo mi biti nesrećni. Biće hiljade miliona srećne dece i sto hiljada patnika, koji su uzeli na sebe prokletstvo poznanja dobra i zla. Mirno će oni umreti, tiho će se ugasiti u ime tvoje, a u grobu će naći samo smrt. Ali mi ćemo sačuvati tajnu i radi njihove sreće mamićemo ih nagradom nebeskom i večnom. Jer, kad bi nešto i postojalo na onome svetu, onda, naravno, ne za takve kao što su oni. Govore i proriču da ćeš ti ponovo doći i pobediti, da ćeš doći sa svojim izabranicima, sa svojim ponosnim i moćnima, ali mi ćemo reći da su oni spasli samo sebe, a mi smo spasli sve. Kažu da će biti osramoćena bludnica, koja jaše na zveri i drži u svojim rukama tajnu; da će se ponovo pobuniti slabi, da će poderati njenu purpurnu haljinu i razgolititi njeno ,gadno’ telo. Ali ja ću tada ustati i pokazaću ti hiljade miliona srećne dece koja ne znaju za greh. I mi smo uzeli na sebe grehove njihove radi sreće njihove, mi ćemo stati pred tebe i reći: ,Sudi nam ako možeš i smeš.’ Znaj da se ja ne bojim tebe. Znaj da sam i ja bio u pustinji, da sam i ja jeo skakavce i korenje, da sam i ja blagosiljao slobodu kojom si ti blagoslovio ljude, i ja sam se spremao da stanem u redove tvojih izbranika, u redove moćnih i silnih, sa željom da ,popunim broj’. Ali ja sam se osvestio i nisam hteo da služim bezumlju. Vratio sam se i prišao mnoštvu onih koji su revidirali podvig tvoj. Otišao sam od gordih i vratio se krotkima, radi sreće tih krotkih. Ovo što ja tebi govorim, ostvariće se, i carstvo naše će nastati. Ponavljam ti, sutra ćeš videti to poslušno stado, koje će na prvi moj gest potrčati da zgrće vreli žar uz tvoju lomaču, na kojoj ću te spaliti, zato što si došao da nam smetaš. Jer ako postoji neko ko je najviše zaslužio našu lomaču, onda si to ti. Sutra ću te spaliti. Dixi5«.
Ivan se zaustavio. Uzbudio se govoreći i govorio je sa zanosom. Kad je završio, neočekivano se osmehnuo.
Aljoša, koji ga je stalno slušao ćutke i pred kraj, izuzetno uzbuđen, više puta pokušavao da prekine brata, ali se očevidno uzdržavao, odjednom je počeo da govori kao da se otrgao, dajući oduške sebi.
– Pa… to je besmislica! – povikao je crveneći. – Tvoja poema je pohvala Isusu, a ne osuda… kao što si želeo. I ko će ti poverovati u ono o slobodi? Zar je tako treba shvatiti! Zar je tako shvata pravoslavlje… To je Rim, a nije ni sav Rim, nije istina – to su najgori u katoličanstvu, inkvizitori, jezuiti!… I uopšte ne može postojati tako fantastična ličnost, kao tvoj inkvizitor. Kakvi su to grehovi ljudski koje su uzeli na sebe? Kakvi su to nosioci tajne, koji su uzeli na sebe to prokletstvo radi ljudske sreće? Kad je njih neko video? Mi znamo jezuite, o njima se ružno govori, ali da li su oni takvi, kao kod tebe? Oni uopšte nisu takvi, nikako nisu takvi… Oni su jednostavno rimska armija za buduće zemaljsko carstvo, sa carem – rimskim papom na čelu… to je njihov ideal, ali bez ikakvih tajni i uzvišene tuge… Najjednostavnija želja za vlašću, želja prljavih zemaljskih blaga, porobljavanja… slično budućem kmetstvu u kome će oni postati spahije… to je sve što imaju. Oni, možda ni u boga ne veruju. Tvoj inkvizitor koji pati, samo je fantazija . . .
– Ama, čekaj, čekaj – smejao se Ivan – kako si se raspalio. Fantazija, kažeš, pa neka je! Naravno da je fantazija. Ali ipak dozvoli: zar ti zaista misliš da je sav katolički pokret poslednjih vekova, u suštini, samo želja za vlašću i samo radi prljavih blaga? Da te otac Pajsije tako ne uči?
– Ne, ne, naprotiv, otac Pajsije je jednom govorio čak nešto slično tebi… ali, naravno, nije tako, uopšte nije tako – trgao se odjednom Aljoša.
– To je ipak dragocena informacija, i pored tvoga »uopšte nije tako«. A ja tebe pitam, zašto bi se tvoji jezuiti i inkvizitori ujedinjavali samo zbog niskih materijalnih blaga? Zašto se među njima ne može naći nijedan patnik, koga muči velika tuga i koji voli čovečanstvo? Vidiš, pretpostavi da se među svima onim koji žele samo materijalna i niska blaga, našao bar jedan ovakav, kao moj starac inkvizitor, koji je i sam jeo korenje u pustinji i mahnitao pobeđujući svoje telo, da bi postao slobodan i savršen, ali koji je, međutim, celog veka voleo čovečanstvo, i odjednom shvatio i video da nije veliko moralno blaženstvo postići savršenstvo volje, a is-tovremeno se ubediti da su milioni ostalih bića Božjih ostali stvoreni samo za podsmeh, i da nikada neće biti u stanju da ovladaju svojom slobodom, da od jadnih buntovnika nikada neće postati velikani koji bi završili kulu i da veliki idealist nije zbog takvih gusana maštao o svojoj slobodi. Kad je sve ovo shvatio, on se vratio i prišao… pametnim ljudima. Zar se to nije moglo desiti?
-Kome je prišao, kakvim pametnim ljudima? – gotovo strasno uzviknuo je Aljoša. Nemaju oni takve pameti i nikakvih tajni i misterija… Sem možda ateizam, to je cela njihova tajna. Tvoj inkvizitor ne veruje u boga, to je sva njegova tajna!
– Neka je i tako! Najzad si se dosetio. I zaista je tako, stvarno je samo u tome cela tajna, ali zar to nije patnja, bar za takvog čoveka kao što je on, koji je sav život upropastio na podvig u pustinji i nije se izlečio od ljubavi prema čovečanstvu? U suton svog života on se, nesumnjivo, uverio da bi samo saveti velikog strašnog duha mogli koliko-toliko da stvore snošljiv poredak za nemoćne buntovnike, za »nedovršena, probna stvorenja, koja su stvorena za podsmah«. I eto, kada se u to uverio, video je da treba postupati po uputstvu mudrog duha, strašnog duha smrti i rušenja, a radi toga treba prihvatiti laž i obmanu i svesno voditi ljude ka smrti i razaranju i varati ih celim putem da, nekako, ne bi primetili kuda ih vode, da bi bar u putu ovi jadni slepci smatrali sebe srećnima. I imaj na umu, obmana je u ime onog u čiji je ideal tako strasno starac verovao celog svog života! Zar to nije nesreća? I kada bi se makar jedan takav našao na čelu cele one armije »koja žudi za vlašću samo radi niskih blaga«, zar nije dosta samo jedan takav pa da bude tragedija? I ne samo to: dovoljan je i jedan takav, koji stoji na čelu, da bi se najzad našla prava ideja vodilja celog rimskog pokreta, sa svim njegovim armijama i jezuitima, vrhovna ideja tog pokreta. Otvoreno ti kažem da tvrdo verujem da takav izuzetni čovek nikada nije nedostajao onima koji su bili na čelu pokreta. Ko zna, možda su ti izuzetni postojali i među rimskim papama. Ko zna, možda taj prokleti starac koji je tako uporno i na svoj način voleo čovečanstvo, postoji i sada u vidu celog reda mnogih takvih izuzetnih staraca, i to uopšte ne slučajno, već postoji kao sporazum, kao tajni savez, koji je već odavno osnovan radi čuvanja tajne, radi njenog očuvanja od nesrećnih i nemoćnih ljudi, da bi ih učinili srećnim. To, nesumnjivo, postoji i tako mora biti. Naslućujem da čak kod masona, u osnovi njihovog pokreta, postoji nešto slično ovoj tajni, i da katolici zato i mrze masone što u njima vide konkurente, razbijanje jedinstva ideje, a treba da bude jedno stado i jedan pastir… Uostalom, braneći svoju misao, ja izgledam kao pisac koji nije izdržao tvoju kritiku. Dosta o ovome.
– Ti si, možda, i sam mason! – otelo se neočekivano Aljoši. – Ti ne veruješ u Boga – dodao je, ali već sa neobičnom tugom. Učinilo mu se, pored toga, da ga brat gleda sa podsmehom. – Kako će se završiti tvoja poema? – upitao je odjednom, gledajući u zemlju – ili je već završena?
– Hteo sam da je završim ovako: kad je inkvizitor ućutao, on izvesno vreme čeka šta će mu zarobljenik odgovoriti. Teško mu pada njegovo ćutanje. Video je kako ga je sužanj sve vreme slušao osećajno i mirno, gledajući ga pravo u oči i očigledno ne želeći da mu protivreči. Starac bi želeo da mu ovaj nešto kaže, makar bilo bolno i strašno. Ali on neočekivano prilazi starcu i nežno ga ljubi u njegova beskrvna, devedesetogodišnja usta. I to je sav odgovor. Starac je uzdrhtao. Nešto je zaigralo u kutovima njegovih usta. On ide vratima, otvara ih i govori mu: »Odlazi i ne dolazi više… uopšte ne dolazi . … nikada, nikada!« I pušta ga na »mračne ulice grada«. Zarobljenik odlazi.
– A starac?
– Poljubac gori u njegovom srcu, ali starac ostaje uz raniju ideju.
– I ti si zajedno s njim, i ti? – bolno je uzviknuo Aljoša.
Ivan je počeo da se smeje.
– Ta sve je ovo ludost, Aljoša, jer ovo je samo besmislena poema glupog studenta, koji nikada ni dva stiha nije napisao. Zašto to shvataš tako ozbiljno? Ne misliš, valjda, da ću sad odmah otići tamo, jezuitima, da bih stao u red ljudi koji revidiraju Hristov podvig? O, Gospode, šta se to mene tiče? Jer ja sam ti rekao: meni samo da je da doguram do tridesete, a tada ću – peharom o pod!
– A lepljivi listići, a dragi grobovi, a plavetno nebo, a voljena žena! Kako ćeš živeti, kako ćeš ih voleti? – tužno je uzvikivao Aljoša. – Zar je to moguće sa takvim paklom u grudima i u glavi? Da, ti zaista ideš da im priđeš… a ako to ne učiniš, onda ćeš se ubiti, nećeš izdržati!
– Postoji takva sila koja će sve izdržati! – kazao je Ivan već sa hladnim osmehom.
– Kakva to sila?
– Karamazovska… sila karamazovske niskosti.
– To znači potonuti u razvrat, zadaviti dušu u nemoralu, je li, je li?
– Možda i to… samo ću to do tridesete, možda, izbeći, a onda…
-A kako ćeš izbeći? Na koji način ćeš izbeći? To je nemogućno sa tvojim mislima.
– Opet na karamazovski način.
– Znači li to »sve je dozvoljeno«? Sve je dozvoljeno, je li?
Ivan se namršti i iznenada nekako čudno preblede.
– A, to si ti uhvatio jučerašnju reč, na koju se Miusov tako uvredio… i zbog koje se onako naivno brat Dimitrije umešao u razgovor i prokomentarisao je? – kiselo se osmehnuo Ivan. – Pa, dobro: »sve je dozvoljeno«, kad je već reč izgovorena. Ne odričem se. A ni Mitjenjkina reakcija nije loša. Aljoša ga je ćutke gledao.
– Odlazeći, ja sam mislio, brate, da na celom svetu imam bar tebe – sa neočekivanom emotivnošću reče Ivan – a sad vidim da za mene nema mesta ni u tvom srcu, dragi moj pustinjače. Ja se neću odreći formule:
»Sve je dozvoljeno«, i šta onda, hoćeš li se zbog toga ti mene odreći, je li?
Aljoša je ustao, prišao mu i ćutke ga nežno poljubio u usta.
– Književna krađa! – viknuo je Ivan, neočekivano prelazeći u neko oduševljenje – to si ukrao iz moje poeme! Ipak ti hvala. Ustaj, Aljoša, hajdemo, vreme je i meni i tebi.
Izašli su, ali su se zaustavili na ulazu kafane.
– Znaš šta, Aljoša – kazao je Ivan odlučnim glasom – ako zaista budem sposoban da volim lepljivo lišće, onda ću ga voleti samo sećajući se tebe. Dovoljno će mi biti to da si ti negde tu i neću izgubiti želju da živim. Je li ti dosta to? Ako hoćeš, shvati ovo kao priznanje ljubavi. A sada, ti desno, a ja levo, i dosta, čuješ li, dosta! To jest, ako ja i ne bih sutra otputovao (čini mi se da ću, verovatno, otputovati) i mi bismo se ponovo nekako sreli, onda o ovim pitanjima više ni reči. Veoma te molim. I o bratu Dimitriju takođe, posebno te molim, čak i ne počinji razgovor sa mnom nikada više – dodao je odjednom ljutito – sve smo iscrpli, o svemu razgovarali, zar ne? A ja ću tebi za to dati jedno obećanje: kada oko tridesete godine poželim da »bacim pehar o pod«, ja ću ipak, ma gde ti bio, doći da porazgovaram s tobom …. makar iz Amerike, to da znaš. Namerno ću doći. Biće veoma zanimljivo da te vidim u to vreme: kakav ćeš biti tada? Vidiš, dosta svečano obećanje. A, u stvari, mi se, možda opraštamo na sedam, na deset godina. Hajde, idi sada svom Pateru Seraphicusu, jer on umire; ako umre bez tebe, onda ćeš se, možda, ljutiti na mene što sam te zadržao. Do viđenja, poljubi me još jedanput, eto tako, i odlazi…
Ivan se odjednom okrenuo i pošao svojim putem, ne osvrćući se. Ličilo je na trenutak kada je juče od Aljoše otišao brat Dimitrije, mada je juče bilo sasvim drugačije. To čudno zapažanje sinulo je kao strela u tužnoj misli Aljošinoj, tužnoj i ojađenoj u ovom trenutku. Počekao je malo gledajući za bratom. Neočekivano je odnekud primetio da brat Ivan ide nekako gegajući se i da mu je, kad se otpozadi gleda, desno rame niže od levog. Nikada to ranije nije primetio. Ali odjednom se i on okrenu i gotovo potrča ka manastiru. Već se sasvim smrkavalo i bilo mu je gotovo strašno; nešto novo je raslo u njemu, čemu ne bi znao dati odgovor. Kao i juče, opet je počeo da duva vetar i stoletni borovi kobno počeše da šume oko njega kad je zašao u manastirsku šumu. Skoro je trčao. »Pater Seraphicus — to ime je odnekud uzeo, a otkuda?« sinulo je Aljoši. »Ivane, jadni Ivane, kada ću te ponovo videti… Evo i skita, gospode! Da, da, on Pater Seraphicus, on će me spasti… od njega i zauvek!«
Kasnije se, nekoliko puta u životu, sa velikom nedoumicom sećao, kako je mogao tako neočekivano, posle rastanka sa Ivanom, sasvim zaboraviti brata Dimitrija, koga je ujutru, pre svega nekoliko sati, odlučio da nađe obavezno i da bez toga ne ide, makar se te noći čak i ne vratio u manastir.
Fjodor Mihailovič Dostojevski
_______
1 Bogorodičina crkva u Parizu.
2 Milosrdni sud presvete i milostive Deve Marije.
3 U veliku slavu božju.
4 Jedno mesto drugog; nesporazum.
5 Rekao sam.
Izvor: Fjodor M. Dostojevski, Braća Karamazovi, Rad, Beograd 1990, str.349-371.
