Kakva si ti to ptičica? Zviždiš pod mojim prozorom kao da je prošla neka lepotica.
Vetar je danas tako blag, miluje nam lica dok ležimo u senci, kao mala deca koja tonu u san.
Muva koja mi je upravo uletela u sobu mora da je neka vrlo važna muva. Krupnija je od ostalih, glasno zuji, kao da je navikla da je svi slušaju. Umesto peciva i drugih đakonija, na mom stolu i podu zatiče samo otvorene i sklopljene knjige, čije naslove pregleda u letu i nezainteresovano izleće kroz prozor.
Pitam se da li se u letnje večeri ljudi u ovoj zemlji još uvek ljuljaju u stolicama za ljuljanje kao nekada? Ili one čame napuštene i nepokretne na mračnim verandama širom Amerike, sada kada njihovi vremešni vlasnici radije nalaze razonodu pred kompjuterom?
„Da je Bog letos svratio ovde i video ono što sam ja videla – mislim da bi rekao da je Njegov Raj suvišan“, kaže Emili Dikinson u pismu iz 1856. Voleo bih da i mi možemo da se tako hvališemo našim letom, ali ove godine je bilo previše kiše.
Na moju veliku žalost, više ne umem da dangubim, a leto uopšte nije zabavno ako ne lenčariš. Lenstvovanje zahteva strpljenje – da ležiš na suncu, na primer, danima – koje ja uopšte više nemam. Kada sam umeo da lenčarim, to je bila milina. Živeo sam kao stari Grci, koji nisu znali ni za sate, ni za minute, ni za sekunde. Nije ni čudo što su u ono vreme toliko razmišljali. Kada se Sokrat kasno uveče dovlačio kući nakon celodnevnog filozofiranja sa Platonom, njegova džangrizava žena Ksantipa nije mogla da mu pokaže na sat i da ga gnjavi.
U mladosti, važio sam za neverovatnog lenjivca. Taj glas o meni širio se izvan granica komšiluka. Na pomen mog imena nastavnici su kolutali očima i krstili se. Moja majka se sa tim potpuno slagala. Stalno je prepričavala kako sam jednom krenuo u školu sa samo jednom cipelom, a kada sam shvatio šta sam uradio, umesto da se vratim kući po drugu, stajao sam na ulici i gledao kako se u neki stan na visokom spratu podiže klavir, dok nisam zakasnio u školu.
„On je sanjar“, govorila je jedna tetka u moju odbranu. Tada se nisam slagao sa time, ali danas sam spreman da priznam da mi je sanjarenje bilo omiljena razonoda, naročito leti. Čim otopli, tražio sam neku hladovinu da prilegnem. Kada bi mi sanjarenje dosadilo, malo bih dremnuo. Jednom sam zaspao na plaži Ouk Strit u Čikagu i probudio se tek predveče, iznenađen što je plaža pusta, što su zgrade duž jezera već u senci i što su mi leđa izgorela na suncu. U prvi mah nisam znao gde sam. Onda sam ustao, protegao se, malo zevao i češkao se, ponovo seo i pomislio – ovo je divno.
Dva psa, jedan skače u jezero i donosi štap koji mu vlasnik uporno baca, a drugi ga gleda sa gađenjem.
„Duhovna nimfomanka“, čujem nekog na plaži dok ležim na suncu sa novinama preko lica. To je pretpostavljam žena spremna da ide u krevet sa svecem.
Emersonov dnevnik, 1844-1845: „Iz novina vidimo da bezočnost novca i vlasti gazi poštenje i dobre namere, dok moral i religija postaju samo kuknjava nemoćnih“. Ovo je moglo da bude napisano i danas.
Kao i ovo, iz 1847: „Izgleda da od američke vlade više ne vredi očekivati nijedan časni, milosrdni ili pravedni čin, već samo to da će ona biti pokvarena koliko god to može.“
„Čujete li čegrtanje zmija koje puze uz stepenice vlade?“, pita me beskućnica zgrčena u ulazu zgrade u centru Vašingtona dok joj pružam dolar.
Veličanje naših umišljenih vrlina, uprkos svim suprotnim dokazima, još uvek je jedna od najčudnijih osobina ove zemlje.
Kišni dani sabotirali su moju omiljenu letnju razonodu: ručak i večeru sa prijateljima u bašti. Ništa me ne veseli toliko kao sto krcat dobrim jelima i vinom, okružen ozarenim licima. Još ako je u blizini pas da s vremena na vreme zalaje jer smo zaboravili da mu bacimo kost, i ptice koje nam nad glavom cvrkuću dok razgovor zamire posle tolikog jela i pića da nam se oči sklapaju, utoliko bolje.
Ima nečeg prirodnog, duboko umirujućeg u zvuku praseta koje grokće u miru i tišini nedeljnog popodneva.
Za fini par staraca koji rame uz rame radi u bašti, činjenica da nemaju pojma šta se dešava u svetu je tajna njihove dugovečne sreće.
Sećam se momka koji je jednog leta stajao na litici mašući rukama, kao da pred nekim visokim sudom sakrivenim u večernjim oblacima brani zalazak sunca od optužbe da imitira lošu umetnost.
O davnašnji stadioni, sa hiljadama slamnatih šešira bačenih uvis kada neko postigne poen! A ti prolaziš putem kojeg više nema, pored pljuvaonica, uličnog kvarteta koji peva „Sweet Adeline“ i staraca koji skupljaju opuške na ulazu u podzemnu stanicu – utakmica je odavno završena i svi su već otišli kući.
Na selu, noć sama ulazi u naše domove i brzo se raskomoti, kao kod svoje kuće.
Negde sam pročitao da se Napoleon, koji se nije bojao ni mača ni metka, plašio mraka u sobi.
„Gospodin starog kova“, govorili su ljudi o mom ocu. On je kao i ja prvo čekao da zaspi lišće pred njegovim prozorom, pa da i sam ode na spavanje.
Večeras na jednom od nebeskih sazvežđa kao da slave nečiju zlatnu svadbu. Tako mi se čini jer ove dame gore nose gomilu skupog nakita.
Čarls Simić
NYRBlog, 12.07.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 23.07.2013.
