Posvećeno Žaku Ergonu25
Često je potajna, ta naša ljubav koja nas vezuje za neki grad. Stari gradovi, kao Pariz, Prag ili čak Firenca, zatvoreni su u sebe i tako od svog sveta prave zabran. Ali Alžir, a s njim i još neka privilegovana mesta, kao što su primorski gradovi, otvaraju se ka nebu kao usta ili rana. Ono što se može voleti u Alžiru jeste ono za šta svi žive: more, na svakom zavijutku ulice, određena težina sunca, lepota rase.
I kako to već biva, ta bestidnosti i podavanje oslobađaju jedan još tajnovitiji miris. U Parizu se može osetiti nostalgija za prostranstvom i lepetom krila. Ovde je makar u tom pogledu čovek namiren, i siguran u svoje želje, može meriti svoje bogatstvo.
Verovatno treba dugo živeti u Alžiru da bi se shvatilo koliko to preobilje prirodnih blagodeti može biti isušujuće. Ovde nema ničeg za ljude koji teže učenju, obrazovanju, samousavršavanju. Ova zemlja ne daje nikakve pouke. Ne obećava i ne nagoveštava ništa. Dosta joj je to što daje, ali zato daje obilato. Potpuno se izlože golom oku i upoznaje se čim u njoj počne da se uživa. Za njene draži nema leka, a njene radosti ostaju beznadežne. Ono što je toj zemlji potrebno su vidovite duše, a to znači, one bez utehe. Ona od nas traži da pokažemo lucidnost, kao što se pruža dokaz vere. Čudnovata je to zemlja, koja ljudima koje hrani daruje i njihov sjaj i njihovu bedu! Ne treba da nas iznenađuje to što se čulno bogatstvo kojim raspolaže neka osetljivija duša ove zemlje poklapa s najcrnjom oskudicom. Nema istine koja sa sobom ne nosi i neku gorčinu. Da li je onda čudno što lice ove zemlje nikada nisam voleo više nego među njenim najsiromašnijim žiteljima?
U mladosti, muškarci ovde pronalaze život koji odgovara njihovoj lepoti. Propadanje i zaborav dolaze kasnije. Kladili su se na putenost, svesni da će izgubiti. U Alžiru, za one koji su mladi i živi, sve postaje pribežište i izgovor za slavlje: zaliv, sunce, igra crvenih i belih terasa okrenutih moru, cveće i stadioni, devojke jedrih nogu. Ali za čoveka koji je izgubio mladost, nema ničeg za šta bi se mogao uhvatiti i nema mesta na kojem bi melanholija mogla sebi dati oduška. Drugde, na italijanskim terasama, u evropskim manastirima ili u obrisima provansalskih brda, ima toliko mesta gde čovek može pobeći od svoje ljudskosti i blago se osloboditi od samog sebe. Ali ovde sve vapi za samoćom i svežom krvi. Na svojoj samrtnoj postelji, Gete je tražio svetlost i te reči su ušle u istoriju. U Belkuru ili Bab-el-Uedu26, stariji ljudi sede u dnu kafana i slušaju hvalisanja mladića zalizane kose.
Leto u Alžiru je to koje nam donosi te početke i svršetke. Tokom tih meseci grad opusti. Ali sirotinja i nebo ostaju. Zajedno s prvima, spuštamo se u luku, vode i smeđih tela žena.
Uveče, do grla siti tog bogatstva, ljudi ponovo zatiču svoje mušeme i petrolejke, od kojih se sastoji cela dekoracija njihovih života.
U Alžiru se ne kaže „idemo na kupanje“ nego „idemo da opalimo jedno kupanje“. Ali da ne insistiramo. Ljudi plivaju u luci i odmaraju se na bovama. Kada prođu pored bove na kojoj sedi neka zgodna devojka, dovikuju drugarima: „Ma rekao sam ti da je galebica!“
To su zdrave radosti. Za te mlade ljude one sigurno predstavljaju ideal, budući da većina njih nastavlja s takvim životom i preko zime, kada svakog dana u podne leže nagi na suncu za taj mršavi ručak. Sigurno ne zato što su čitali dosadne propovedi naših naturista, tih protestanata tela (neke filozofije tela su zamorne isto koliko i one duhovne). Njima je samo „dobro na suncu“. Nikada ne možemo preceniti značaj tog običaja za ovo naše doba. Naime, prvi put u dve hiljade godina telo se pokazuje nago na plažama. Tokom dvadeset vekova ljudi su nastojali da upristoje grčku drskost i naivnost, da unize telo i zakomplikuju odeću. Danas, na kraju te istorije, mladići koji jurcaju mediteranskim plažama ponovo otkrivaju veličanstvene pokrete atleta iz Delosa. U tom prisnom življenju s drugim telima i kroz telo, otkriva se da ono ima svoje nijanse, svoj život i, uz rizik da izgovorim besmislicu, svoju psihologiju.27
Evolucija tela, kao i evolucija duha, ima svoju istoriju, svoje uzmake, svoje domete i promašaje. Uz samo jednu nijansu: boju. Kada se leti ode na kupanje u luku, može se videti kako se svačiji ten istovremeno menja od belog do zlatnog, zatim smeđeg i konačno do boje duvana, što je ona krajnja granica koju telo u toj težnji za preobražajem može dostići. Luku nadvisuje grozd belih kocki Kazbe.28 U nivou mora, na gruboj, beloj pozadini arapskog grada, tela se odmotavaju kao bakarni friz. I dok zalazimo u avgust, a sunce jača, belina kuća nas sve više zaslepljuje, a kože poprimaju još tamniji odsjaj. Kako se onda ne poistovetiti s tim dijalogom kamena i puti, po meri sunca i godišnjih doba? Celo prepodne proveli smo u ronjenju, u prasku smeha između pljusaka vode, u dugim zaveslajima između crvenih i crnih teretnjaka (iz onih koji dolaze iz Norveške širi se miris svakojakog drveta; nemački zaudaraju na ulje, a oni koji plove duž obale vonjaju na vino i stare bačve). U času kada sunce počinje da kulja iz svakog kutka neba, jedan narandžasti kanu natovaren smeđim telima vraća nas u ludoj žurbi.
A kada pravilni udarci duplog vesla s lopaticama boje voća odjednom utihnu, a mi još dugo klizimo u mirnim vodama pristaništa, kako da ne pomislim da preko glatkih voda prevozim tovar divljih bogova, u kojima prepoznajem svoju braću?
Ali na drugom kraju grada leto nam, kao kontrast, već nudi svoja druga blaga: mislim na njene tišine i njenu dosadu. Te tišine nemaju uvek isti kvalitet, u zavisnosti od toga da li se rađaju u hladovini ili na suncu. Na Trgu Vlade vlada podnevna tišina. U senci drveća koje ga omeđuje, Arapi prodaju čaše ledene limunade s cvetovima narandže, za pet sua. Njihov poziv, „Sveže, sveže!“, preleće preko pustog trga. Posle tih povika, tišina se ponovo spušta pod suncem: u krčagu prodavca okreće se led i ja čujem njegov slabi zveket. Počinje tišina sijeste. U ulicama oko Marine, ispred prljavih berbernica, možemo je meriti po melodičnom zujanju muva iza zastora od šuplje trske.
Drugde, u mavarskim kafanama Kazbe, ćute i sama tela, koja se ne mogu maći, odvojiti od šoljice čaja i ponovo otkriti vreme u damarima sopstvene krvi.
Ali, iznad svega, postoji tišina letnjih večeri.
Ti kratki trenuci kada se dan zaljulja i pređe u noć mora da su krcati znacima i tajnim pozivima čim su tako tesno povezani sa Alžirom u mom srcu.
Kada na neko vreme odem daleko od ove zemlje, mislim na njene sumrake kao na obećanja sreće. Na brežuljcima iznad grada, vide se staze koje vode između mastika i maslina. I ka njima se tada okreće moje srce. Mogu da vidim kako se odande celi snopovi crnih ptica podižu naspram zelenog horizonta. U nebu, naglo ispražnjenom od sunca, nešto se opušta. Celo jato malih, crvenih oblaka isteže se sve dok se ne raspline u vazduhu. Gotovo odmah potom pojavljuje se prva zvezda, koju gledamo dok se oblikuje i stvrdnjava u gustoj potki neba. A onda, iznenada, noć koja proždire sve. Šta je u tim neuhvatljivim alžirskim večerima tako neuporedivo kad može da razveže toliko toga u meni? Nemam kad ni da se zasitim tog slatkog ukusa koji mi ostavljaju na usnama, a on je već iščileo u noći. Da li je u tome tajna njegove postojanosti? Nežnost ove zemlje je neodoljiva i prikrivena. Ali čim se ukaže, srce joj se potpuno prepušta. Plesna dvorana na plaži Padovani otvorena je svakog dana. U tu ogromnu pravougaonu kutiju, celom dužinom otvorenu ka moru, siromašna mladež iz kraja dolazi da pleše do večeri. Često sam tamo čekao poseban trenutak.
Preko dana, prostorija je zaštićena kosim, drvenim tendama. Kad sunce nestane, one se podižu. Dvoranu tada preplavi čudna zelena svetlost, rođena iz dvostruke školjke neba i mora. Ako sedite podalje od prozora, vidite samo nebo i, kao u pozorištu senki, lica plesača koja promiču jedno za drugim. Ponekad zasvira valcer i na zelenoj pozadini crni profili se tada uporno okreću, kao one izrezane siluete pričvršćene za disk gramofona. Noć onda brzo nastupa, a s njom i svetla. Ali ne mogu da kažem šta ja za mene tako zanosno i tajanstveno u tom neuhvatljivom času. Makar se seć am jedne visoke, prelepe devojke koja je plesala celo popodne. Nosila je ogrlicu od jasmina preko tesne haljine, natopljene znojem od slabina do butina. Smejala se i zabacivala glavu dok je plesala. Kada bi prošla između stolova, ostavljala je za sobom pomešan miris cveća i puti. Čim je palo veče, nisam više video njeno telo priljubljeno uz partnera već samo naizmenične tačke belog jasmina i crne kose koje su se okretale naspram neba, a kad bi zabacila nabreklo grlo mogao sam da čujem njen smeh i vidim kako se profi l plesača iznenada naginje nad njom. Svoju predstavu o nevinosti dugujem upravo takvim večerima. I učim se da ta bića nabijena žestinom ne razdvajam od neba u kojem se kovitlaju njihove želje.
U manjim alžirskim bioskopima ponekad se prodaju mentol bombone na kojima se, urezano crvenom bojom, nalazi sve što je potrebno za rađanje ljubavi: 1. Pitanja: „Kad ćete se udati za mene?“; „Da li me volite?“; 2. Odgovori: „Ludo“; „Na proleće“. Pošto ste malo pripremili teren, nudite ih devojci do sebe, koja vam odgovara na isti način ili se samo pravi luda. U Belkuru smo videli brakove sklopljene na taj način i cele živote koji se odvijaju kroz razmenu mentol bombona. I to dobro oslikava detinjasti narod ove zemlje.
Znamen mladosti je verovatno veličanstvena nadarenost za laku sreću. Ali iznad svega, to je žurba da se živi, koja se graniči sa rasipništvom. U Belkuru, kao i u Bab-el-Uedu, ljudi se žene mladi. Počinju da rade veoma rano i za deset godina iscrpljuju iskustvo ljudskog života. Tridesetogodišnji radnik je već odigrao sve svoje karte. Čeka kraj između žene i dece.
Njegova zadovoljstva bila su nagla i nemilosrdna. Kao i njegov život. I onda uviđamo da je pravi sin ove zemlje, koja sve daje samo zato da bi to oduzela. U tom obilju i rasipanju, život sledi putanju velikih strasti – naglih, zahtevnih, velikodušnih. Nije tu da bi se gradio već da sagori. Zato se pitanje refl eksije i samousavršavanja i ne postavlja. Pojam pakla, na primer, ovde je samo simpatična šala. Takve maštarije mogu sebi da dopuste samo oni vrli. U stvari, verujem da je reč vrlina besmislena u celom Alžiru. To ne znači da ljudima nedostaju principi. Imaju svoj moral i to veoma poseban. Niko se neće „ogrešiti“ o svoju majku. Očekuju da se prema njihovim ženama na ulici pokaže poštovanje. Imaju obzira prema trudnicama. Nikada ne nasrću dvojica na jednog, zato što je to „prljavo“. Ko ne poštuje ta elementarna pravila, „nije čovek“ i gotova stvar. Meni to izgleda pošteno i snažno. Mnogi od nas se još uvek nesvesno pridržavaju tog uličnog kodeksa, jedinog nekoristoljubivog za koji znam. Ali, u isto vreme, tu nema mesta za filistarski moral. Uvek sam na licima oko sebe video sažaljenje pri prolasku čoveka u pratnji policije. I pre nego što bi saznali da li je čovek lopov, oceubica ili samo čudak, govorili bi: „Jadničak“; ili opet, s prizvukom divljenja, „Vidi ga, taj je pravi pirat“.
Ima naroda koji su rođeni za gordost i za život. Upravo oni pokazuju i najveći dar za dosadu. Ujedno osećaju i najveću odbojnost prema smrti. Ako ostavimo po strani čulna zadovoljstva, zabave tog naroda su trivijalne. Društvo ljubitelja boćanja, gozbe sa „drugarima“, bioskop za tri franka i komunalne svetkovine dovoljna su razonoda za mnogo godina onima preko trideset. Nedelje u Alžiru su nešto najstrašnije. Kako bi taj neduhovni narod znao da najdublji užas svog života zaogrne u mitove? Ovde je sve što ima veze sa smrću ili smešno ili odvratno.
Ti ljudi, bez religije i bez idola, umiru sami, pošto su ceo život proveli u gomili. Ne znam za groznije mesto od groblja na bulevaru Bri, naspram jednog od najlepših predela na svetu. Gomila neukusa između crnih ograda izaziva strahovitu tugu tih mesta na kojima smrt pokazuje svoje pravo lice. „Sve prolazi“, govore zavetne plakete u obliku srca, „osim sećanja.“
I svi naglašavaju tu smešnu večnost koju nam, uz zanemarljiv trošak, donose srca onih koji nas vole. Uvek iste fraze koje služe svačijem očajanju. Obraćaju se preminulom i govore mu u drugom licu, „Zauvek ćeš ostati u našem sećanju“, u zlokobnom glumatanju koje pripisuje telo i želju nečemu što je u najboljem slučaju crna tečnost. Na drugom mestu, u zapanjujućem preobilju mermernog cveća i ptica, nesmotreni zavet: „Nikada tvoj grob neće ostati bez cveća.“ Ali brzo se uveravamo: natpis je uokviren cvetnim vencem od pozlaćene štukature, koja živima donosi veliku uštedu u vremenu (kao one „besmrtnice“, „immortelles“29, koje svoj pompezni naziv duguju zahvalnosti ožalošćenih koji i dalje uskaču u tramvaj u pokretu). Kako se mora ići u korak s vremenom, klasičnu pticu pevačicu ponekad zamenjuje zapanjujući avion od bisernih perlica, kojim pilotira neki blentavi anđeo, opremljen, mimo svake logike, veličanstvenim parom krila.
Kako, međutim, objasniti da te slike smrti nikada nisu odvojene od života? Vrednosti su ovde usko povezane. Omiljena šala alžirskih pogrebnika, kad se voze prazni, jeste da lepim devojkama koje sretnu usput dobace: „Da te povezem, dušo?“ Ništa nas ne sprečava da u tome vidimo simbol, makar i neukusan. Bogohulnim se može smatrati i ako se na vest o nečijoj smrti odgovori namigivanjem levim okom, uz komentar, „Jadnik, taj više neće zapevati“, ili kao ona žena iz Orana, koja nikada nije volela svog muža: „Bog mi ga je dao, Bog mi ga je uzeo.“ Ali, sve u svemu, ne vidim šta u smrti može biti sveto, dok sam, naprotiv, dobro svestan razlike između straha i poštovanja.
Ovde, u zemlji koja poziva na život, sve odiše užasom umiranja. A ipak, pod zidinama tog istog groblja mladići iz Belkura zakazuju svoje randevue, a devojke se nude za poljupce i milovanja.
Jasno mi je da takav narod ne može svako da prihvati. Intelekt ovde ne zauzima isto mesto kao u Italiji. Ova rasa je ravnodušna prema duhu. Ona obožava telo i divi mu se. Iz toga ona crpi svoju snagu, svoj naivni cinizam i detinjastu taštinu, zbog koje se o njoj strogo sudi.30 Često joj se prigovara zbog njenog „mentaliteta“, to jest, zbog načina na koji živi i gleda na stvari. Istina je i da određeni intenzitet života podrazumeva i neki udeo nepravičnosti. Evo, međutim, jednog naroda bez prošlosti, bez tradicije, ali ne i bez poezije – poezije koju dobro poznajem, opore, putene, daleko od nežnosti, iste kao i njegovo nebo, jedine koja zaista može da me ponese i sabere. Suprotnost civilizovanom narodu je stvaralački narod. Gajim ludu nadu da ti varvari, koji se ovde baškare na plažama, možda i nehotično vajaju lik jedne kulture u kojoj će čovekova veličina moći da se pokaže u pravom svetlu. Ceo taj narod bačen je u svoju sadašnjost, bez mitova i bez utehe. Kako je sav svoj posed uložio u ovaj svet, nema mu odbrane od smrti. Darovi fi zičke lepote dati su mu u izobilju. A s njima i naročita pohlepa, koja uvek prati to bogatstvo bez budućnosti. Sve što se ovde radi ukazuje na gnušanje prema stabilnosti i nemar prema budućnosti. Žuri im se da žive i ako bi se ovde rodila neka umetnost, ona bi se povinovala istoj onoj mržnji prema trajanju koja je Dorane nagnala da svoj prvi stub izrezbare u drvetu. A opet, da, uporedo s preterivanjima, može se uočiti i određena mera, na žestokom i neumoljivom licu tog naroda, u tom letnjem nebu bez nežnosti, pod kojim vredi reći sve istine i na kojem još nijedno varljivo božanstvo nije iscrtalo znake nade ili iskupljenja. Između tog neba i tih lica okrenutih ka njemu, nema ničeg za šta bi se mogla zakačiti neka mitologija, književnost, etika ili religija, osim kamenja, puti, zvezda i tih istina koje se mogu dotaći rukom.
Osećati povezanost s nekom zemljom, ljubav prema nekolicini ljudi, znati da uvek postoji mesto na kojem srce može pronaći sklad, to je već mnogo sigurnosti za jedan ljudski život. To naravno nije dovoljno. Ali u nekim trenucima sve teži toj domovini duše. „Da, tamo se moramo vratiti.“ Zar je čudno ako ono sjedinjenje za kojim je žudeo Plotin nađemo na zemlji? Jedinstvo se ovde izražava u okvirima mora i neba. Srce ga može osetiti po određenom putenom ukusu, kojem duguje i svoju gorčinu i svoju veličinu. Uviđam da nema nadljudske sreće, da nema večnosti izvan putanje dana. Ta smešna i suštinska dobra, te relativne istine, jedine su koje me pokreću. Nemam dovoljno duše da bih shvatio neke druge, one „idealne“. Nije da treba biti životinja31, ali ne nalazim nikakav smisao u sreći anđela. Znam samo da će ovo nebo trajati duže od mene. I šta bih onda mogao nazvati večnošću, ako ne ono što će se nastaviti i posle moje smrti? Ovim ne izražavam samozadovoljstvo stvorenja u njegovom zatečenom stanju. To je nešto sasvim drugo. Nije uvek lako biti čovek, a još manje biti čist čovek. Ali biti čist znači ponovo otkriti tu postojbinu duše, u kojoj se može osetiti srodstvo sa svetom, u kojoj se damari krvi mešaju sa silovitim pulsiranjem sunca u dva popodne. Poznato je da se otažbina uvek prepozna u času kada se izgubi. Za one koji previše kinje sami sebe, zavičaj je upravo ona zemlja koja ih negira. Ne želim da budem grub ili da se pomisli kako preterujem. Ali najzad, ono što me negira u ovom životu pre svega je ono što me ubija. Sve što uzdiže život u isto vreme uvećava njegovu apsurdnost. U alžirskom letu uviđam da je samo jedna stvar tragičnija od patnje, a to je život srećnog čoveka. Ali to može biti i put ka plemenitijem životu, zato što nas podstiče da ne varamo.
Mnogi ljudi u stvari glume ljubav prema životu da bi izbegli samu ljubav. Trude se da uživaju, da „stiču iskustva“. Ali taj stav dolazi iz glave. Za umeće uživanja potreban je redak dar. Čovekov život se odvija bez pomoći njegovog duha, sa svim uzmacima i prodorima, u isti mah u osami i prisutnosti. Kada pogledamo te ljude iz Belkura, koji rade, brane svoje žene i decu, često bez reči prekora, mislim da možemo osetiti potajni stid. Naravno, nemam nikakvih iluzija. Nema mnogo ljubavi u životima o kojima govorim.
Trebalo bi da kažem, nije je još mnogo ostalo.
Ali makar se nisu sklanjali pred bilo čime. Ima reči koje nikada nisam mogao da razumem, na primer, reč greh. Shvatam, međutim, da se ti ljudi nisu ogrešili o život. Naime, ako postoji neki greh prema životu, on možda ne leži toliko u očajavanju koliko u nadi u neki drugi život i bežanju od neumoljive veličine ovog. Ti ljudi nisu varali. U dvadesetoj su bili bogovi leta, s tom žudnjom za životom, i to su još uvek, lišeni svake nade. Video sam dvojicu dok su umirali. Bili su prestravljeni, ali su ćutali. Tako je bolje. Iz Pandorine kutije, u kojoj su se rojila sva zla čovečanstva, Grci su kao poslednje i najstrašnije izvukli nadu. Ne znam za potresniji simbol. Naime, suprotno opštem uverenju, nada je isto što i rezignacija.
A živeti ne znači pomiriti se sa sudbinom.
Tako makar glasi opora pouka alžirskih leta. Ali godišnje doba već podrhtava i leto se koleba. Posle toliko žestine i napregnutosti, prve septembarske kiše liju kao prve suze oslobođene zemlje, kao da se tokom nekoliko dana ona natapa nežnošću. U isto vreme, međutim, po celom Alžiru, stabla rogača šire miris ljubavi. Uveče, posle kiše, utrobe ovlažene semenom koje miriše na gorki badem, cela zemlja počiva, pošto se preko leta podavala suncu. I taj miris sada još jednom osveštava venčanje čoveka i zemlje, i budi u nama jedinu zaista muževnu ljubav na ovom svetu: onu trošnu i velikodušnu.
Alber Kami
(1936–1937)
25 Jacques Heurgon (1903–1995), od 1932. do 1945, profesor latinskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Alžiru (kasnije na Sorboni). Urednik alžirskog časopisa Rivages: Revue de culture méditerranéenne (1938–1939), u čijem je drugom broju, iz 1939, objavljen odlomak iz ovog Kamijevog eseja. (AG)
26 Belcourt, danas Belouizdad, i Bab-el-Oued, alžirske četvrti. (AG)
27 Da li ću ispasti smešan ako kažem da mi se ne sviđa način na koji Žid uzdiže telo? On od njega traži da obuzda želju, da bi ona bila jača. Tako se približava onima koji se u žargonu javnih kuća nazivaju komplikovanim ili cerebralnim. I hrišćanstvo želi da suzbije želju. Ali, kako je prirodnije, u tome vidi umrtvljivanje. Moj drug Vensan, bačvar i juniorski šampion u prsnom plivanju, gleda na sve to još jasnije. Pije kada je žedan, ako mu se svidi neka žena, gleda da spava s njom, a i oženio bi je da je voli (to se još nije desilo). Posle toga uvek kaže: „Bolje je ovako“ – što energično sažima apologiju utoljene želje. (Prim. Alber Kami.)
28 Casbah, stara citadela i gradska četvrt. (AG)
29 Vrsta smilja; ovde, trajniji aranžman od suvog ili veštačkog cveća koji se postavlja na nadgrobni spomenik. (AG)
30 Ilustracije radi, evo priče o jednoj tuči koju sam čuo u Bab-el-Uedu i koju prenosim od reči do reči. Pripovedač ne govori uvek kao Mizeov Kagaju. Tome se ne treba čuditi. Kagajuov jezik je često onaj književni ili njegova rekonstrukcija. Ljudi iz „miljea“ ne govore uvek šatrovački. Koriste reči iz žargona, ali to nije isto. Alžirci se služe tipičnim rečnikom i posebnom sintaksom. Ali tek sa ulaskom u francuski jezik, te kreacije dobijaju svoju pravu aromu: „Tu ti Koko krenu ka njemu i reče: ’Stani malo, stani.’ A onaj drugi će njemu: ’Šta je bilo?’ Onda mu Koko reče: ’Sad ću da te ugazim.’ ’Ti ćeš da me ugaziš?’ I zavuče ruku iza leđa, ali to je bila fora. A Koko mu reče: ’Nemoj da mi tu stavljaš ruku iza leđa, ima da ti saspem jedan 6,35 (metak) i opet ću da te ugazim.’ Onaj drugi nije izvukao ruku. A Koko ga je zavalio samo jednom – ne dvaput, jednom. Ovaj se samo prosuo po zemlji. ’Ua, ua’, dernjao se. Onda dođoše i drugi. Poče tuča. Jedan nasrnu na Kokoa, onda dvojica, trojica. Reko’ sam: ’Šta, ti ćeš da mi biješ brata?’ ’Kog brata?’ ’Ako mi i nije brat, onda mi je kao brat.’ I onda sam ga odalamio. Koko je lemao, ja sam lemao, Lisjen je lemao. Jednog sam sabio u čošak i zakucao glavom, ’Bum, bum’. Onda je došla murija. Stavili nam lisice, ej. Bilo me sramota, tako sam morao da prođem kroz ceo Bab-el-Ued. Ispred Gentlemen’s bara bili su ortaci i ženske… Bruka. Ali Lisjenov ćale nam je posle rekao: ’Bili ste u pravu.’“ — Kamijeva napomena, u originalu priložena kao „Autorova beleška“ na kraju teksta. Kagaju (Cagayous) je lik iz popularnih knjižica Ogista Robinea Mizeta (Auguste Robinet Musette, 1862–1930), kicoš i probisvet iz predgrađa Bab-el-Ued, koji je govorio u žargonu alžirskih Francuza iz niže klase.
31 Aluzija na Paskalovu misao br. 358: „Čovek nije ni anđeo ni životinja, i nesreća je što onaj koji želi da postane anđeo postaje životinja.“ Prevodilačka napomena Ane Moralić, iz izdanja A. Kami, Eseji, Paideia, Beograd. 2008, str. 591.
