Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos.
Piše: Slavica Batos
Kad tuga i bojazan traju dugo… Trajanje je ugrađeno u prvu definiciju melanholije.
Reč „melanholija” takođe traje, u neizmenjenom obliku – evo već više od dva milenijuma. Od tolikog trajanja se, izgleda, i umorila. Raskošno semantičko zdanje, građeno i dograđivano vekovima, kao da se pod težinom sopstvenih značenja naprosto urušilo. Jedan pisac je nedavno rekao: „Ni melanholija nije više ono što je bila.“
Za današnjeg čoveka, čak i onog obrazovanijeg, melanholija je sinonim za tužno raspoloženje kome su, najčešće bez nekog specijalnog razloga, sklone zaludne gospođice, pesnici i starci. Nešto kao setno sanjarenje u smiraj dana, i u smiraj života. Većini ljudi potpuno je nepoznato da je melanholija, više nego ijedno drugo duševno stanje (više nego ljubav i radost), ugrađena u kulturnu zaostavštinu zapadnjačke civilizacije. Da je gotovo nepregledan spisak dela koja, samo u svom naslovu, sadrže reč melanholija i da je ona povezana sa celokupnom istorijom filozofije, medicine, religije, alhemije, astrologije, literature i umetnosti.
Ljudi su melanholiju iskusili pre nego što su joj nadenuli ime i ime pretvorili u pisani trag. Prvi sačuvan zapis o umoru od života i osećanju praznine i nespokoja koje ga prati, nalazimo na jednom egipatskom papirusu iz 1850. godine pre naše ere. Bliže nama, Homer, za koga Žan Starobinski kaže da je na početku svih slika i svih ideja, opisuje samotna lutanja heroja Belerofonta, osuđenog na jad i teskobu zato što se zamerio bogovima. U homerskom svetu, kaže isti autor, kao da je za komunikaciju čoveka sa svojim bližnjima potrebno božansko jemstvo; Belerofontova depresija samo je psihološki vid napuštanja čoveka od strane višnjih sila.
U sasvim drugi registar smešta nas pesnikinja Sapfo. Gubitak voljenog bića je izvor najžešće tuge. Duševni bol i telesna patnja neraskidivo su povezani i sve govori u prilog tome da bolest duše dolazi uparavo otuda što imamo telo. Za istoriju melanholije ovo je jedan od važnijih momenata iako se njen stručni, psihopatološki aspekt, kao i njeno ime, vezuju za osnivača moderne medicine-Hipokrata. Definicija s početka ovog teksta njemu pripada. Hipokrat, znači, definiše melanholiju kao tugu i bojazan koji traju dugo vremena i koji su, u suštini, povezani sa jednim naročitim telesnim sastojkom, po imenu crna žuč (melaina chole). Ta tamna, smolasta supstanca, kad je ima previše ili kad joj je sastav poremećen, izaziva u ljudima tmurno raspoloženje ali ih, na neki zagonetan način, čini i inteligentnim.
Ovde smo na prekretnici u razvoju pojma, na presudnom mestu posle koga ništa više neće biti isto. U suštini, sve se svodi na jednu rečenicu, tačnije, na jedno pitanje pripisano Aristotelu: „Kako to da su melanholični svi oni izuzetni pojedinci, koji su izvanredni u filozofiji, politici, poeziji ili u veštinama umetnosti, a neki od njih do te mere kao da pate i od tegoba koje izaziva crna žuč?“ Sa ovim pitanjem, koje polazi od tvrdnje da postoji neosporna veza između melanholije i genijalnosti, melanholija stiče neku vrstu privilegovanog statusa. Ona više nije samo temperament i/ili duševni poremećaj, ona postaje obeležje velikih ljudi.
Antički model melanholije, zasnovan na hipokratskoj teoriji o četiri telesne tečnosti, pokazaće se vitalnijim i plodotvornijim čak i od, ništa manje vremešne, hrišćanske koncepcije, koja je tegobu u duši dovela u vezu sa grehom i sa đavolom lično. Ovim dvema razvojnim linijama vrlo brzo će se pridružiti i treća, proizišla iz posthelenističke i arapske astrologije. Astrološka tradicija melanholike podvodi pod zlokobni uticaj Saturna – boga ili planete, svejedno – ali nekima od njih, baš kao i Aristotel, istovremeno priznaje i izvesnu intelektualnu nadmoćnost. Ista ta misao, obogaćena platonovskom temom o pesničkom ludilu, doživeće pravu apoteozu u epohi renesanse. Uzdignuta na nivo intelektualne moći, melanholija postaje neka vrsta carskog druma ka spoznanju sveta i posebno ka kreaciji. Upravo u kontekstu tih ideja, veliki teoretičar umetnosti Ervin Panofski ponudiće, nekoliko vekova kasnije, tumačenje najpoznatije grafike na svetu, Direrove „Melanholije 1“ .
Za razliku od tuge, koja je, izgleda, previše jednolična da bi zanimala umetnike i filozofe, melanholija fascinira mnoštvom svojih obličja. Tajanstvena je, nekoherentna, neuhvatljiva… Bolest tela ili bolest duše? Nostalgično sanjarenje ili temperament? Egzistencijalna praznina ili samoubilačko ludilo? Duhovna čamotinja ili ishodište najuzvišenijih stremljenja? Ovo semantičko izobilje koliko je bilo podsticajno za poeziju ili filozofiju toliko je bilo nepodobno za psihijatrijsku praksu. Osnivač francuske psihijatrije Eskirol prepustio je „melanholiju” pesnicima i moralistima, a za duševnu bolest čiji je dominantan simptom osećanje tuge smislio je ime „lipemanija”. Novi termin se, međutim, nije ukorenio. Sa engleskog jezičkog područja uskoro će stići „depresija” i, ma koliko to čudno izgledalo s obzirom na njeno etimološko porekpo (ulegnuće u tlu, zona smanjenog atmosferskog pritiska), nova reč će iz nozografskih klasifikacija istisnuti sve pređašnje odrednice teškog duševnog poremećaja obeleženog afektom tuge. Zanimljivo je da je Frojd za ovaj poremećaj ipak zadržao naziv melanholija, a da je depresijom označio njegov najmučniji, najupadljiviji simptom – koji se, u blažem obliku, sreće i kod drugih neuroza. Frojdov izbor verovatno je bio uslovljen germanskom lingvističkom tradicijom, koja pravi razliku između morbidnog duševnog stanja i osećanja praznine praćenog potištenošću i teskobom (Schwermut).
Ovih nekoliko navedenih aspekata melanholije, bez ikakvih pretenzija na iscrpnost ili bilo koju vrstu hijerarhije, tu su samo da nagoveste raspon odabrane teme. Nažalost, priređivač će isto to morati da kaže i za tekstove koji slede, iako je prilikom njihovog izbora vođeno računa o činjenici da su neki od njih apsolutno nezaobilazni. Tu se, pre svega, misli na Aristotela, Hipokrata, Bartona, Panofskog i Frojda. Bilo bi skoro zabavno, da nije frustrirajuće, reći da ova mala antologija melanholije pokazuje upravo simptome fenomena kojim se bavi: osećanje praznine, nedovoljnosti, nedostatka nečega što bi moralo biti t u – a čega nema. Čitalac će se s pravom zapitati zašto nema ovog ili onog pisca, zašto je izostavljena tema melanholičnog pejzaža u slikarstvu, zašto nema ni reči o melanholiji u muzici ili kinematografiji… Na ova i sva buduća slična pitanja priređivač ima samo jedan odgovor: cilj je bio da se odškrinu vrata jedne pomalo zaboravljene odaje. Ko u tu odaju uđe otkriće da se iz nje račvaju mnogobrojni hodnici i otvaraju nova vrata.
(Uvod, časopis Gradac, tema: Melanholija)
