Rad „Lirika Itake i evropska i srpska poezija Prvog svetskog rata“ želim da predstavim u sedam teza.
1. Prvom tezom se ističe da je poezija koju su pisali evropski pesnici u vreme Prvoga svetskoga rata imala tendenciju da bude nadnacionalna i naddržavna, dakle internacionalna po svom karakteru.
Ova tendencija je naročito došla do izražaja kod onih pesnika, a i kod umetnika uopšte, koji su rat ne samo osuđivali nego su i odbijali ili izbegavali da u ratu učestvuju. Najočigledniji je primer književni pokret koji je pod nazivom Dada bio osnovan 1916. godine u Cirihu, a zatim se proširio delovanjem nezavisnih grupa u Njujorku, Berlinu, Hanoveru, Kelnu, Barseloni, Parizu i nizu drugih mesta, za vreme i neposredno po završetku rata. Među dadaistima bilo je pesnika i umetnika raznih nacionalnosti, u početku najviše Nemaca (Hugo Bal, Emi Henings, Georg Gros, Rihard Halsenbek, Hans Arp, Hans Rihter, Džon Hartfild, Hana Hok, Austrijanac iz Nemačke Raul Hausman), zatim Rumuna (Tristan Cara, Marsel Janko), kasnije Francuza, Amerikanaca, Španaca, Rusa i, pored drugih, – što se obično izostavlja – Srba. Ciriški dadaisti su posle osnivanja svog časopisa Dada nastojali da se povežu sa saradnicima časopisa Der Sturm u Berlinu, Apolinerom u Francuskoj i sa Marinetijem i futuristima u Italiji, ali je sa Italijanima kontakt bio prekinut zbog njihovog naglašenog nacionalizma.
Dadaisti su, kao što je poznato, bili grupa koju je udružio ideal nezavisnog duha, izvan i iznad nacionalizma i rata. Oni su negirali i civilizaciju koja je dovela do svetskog rata, pa zato i umetnost takve civilizacije. U Americi je više bio naglašen antiumetnički karakter Dade nego antiratni, što je i razumljivo jer je Amerika tek 1917. stupila u rat. Kasnije je i ciriška grupa, na čijem se čelu, posle Balovog povratka u Berlin, našao Tristan Cara, zauzela kritički agresivniji odnos prema vladajućoj umetnosti, delimično i pod uticajem Pikabije, kada im se on pridružio posle dolaska iz Njujorka, gde je upravo on, uz Dišana, bio najistaknutiji borac protiv postojećeg umetničkog poretka. A u Berlinu su, za razliku od Njujorka, pred kraj rata i posle poraza Nemačke politički aktivizam i s njim povezani internacionalizam imali veoma izrazito obeležje. Koliko je za berlinsku Dadu politički angažman bio bitan svedoči i podatak da je Halsenbek sprečio Kurta Švitersa, pesnika čuvene pesme „Ana Blum“, da im se pridruži, dok je sa istomišljenicima nastojao da uspostavi saradnju sa ruskim levičarskim avangardnim umetnicima (Tatlin i grupa internacionalnih konstruktivista El Lisickog), ali sve to već u poratnim godinama.
2. Druga moja teza je u potvrđivanju prve teze, ali na primeru poezije pesnika koji su, za razliku od dadaista, učestvovali u ratu. Poezija istaknutih evropskih pesnika je, pored internacionalnog karaktera, imala i antiimperijalističko i antiutopijsko obeležje.
Mada su se pojedini evropski pesnici prijavljivali u vojske svojih zemalja kao dobrovoljci, kod najznačajnijih među njima je univerzalni karakter poezije prevladao nad nacionalnim, bez obzira na to koju su uniformu nosili i pod čijim su se zastavama borili i ginuli. Ukazaću na poeziju značajnih pesnika koji nisu dočekali kraj rata, francuskog pesnika Gijoma Apolinera (Guillaume Apollinaire), Engleza Vilfreda Ovena (Wilfred Owen), Austrijanca Georga Trakla i Nemca Augusta Štrama (August Stramm), ali i engleskog pesnika Zigfrida Sasuna (Siegfried Sassoon), koji je posle okončanja tog rata živeo i stvarao još skoro pola veka.
I Apoliner se javio u dobrovoljce, mada je skoro celu prvu ratnu godinu vojevao kao ruski, a ne francuski državljanin. Kaligrami, pesme mira i rata nastajali su između 1913. i 1916. godine, kada je posle teškog ranjavanja u glavu Apoliner napisao poslednju pesmu te knjige. Kaligrami su objavljeni nedugo po pesnikovoj smrti, 1918. godine. Kada su se Kaligrami 2005. pojavili u novom izdanju na engleskom jeziku, izvanrednu kritiku o knjizi u Gardijanu je napisao engleski kritičar i pesnik Stiven Romer.
Začudo, Gijom Apolinep je jedini francuski pesnik Prvog svetskog rata koji se i danas naširoko čita i ozbiljno ceni. Još je čudnije što nijedan tragični događaj iz samog rata zapravo nema odjeka u njegovom delu. Nema zgražavanja, na primep, nad onima koji su streljani kao primep za druge, niti samilosti za žrtve gasa. Umesto toga, on mrpmori o lepoti svetlosti Verija, granade pucaju kao vatpomet na privatnoj žurki, njihov roza plamen evocira bpadavice njegove ljubavnice, oblik granata njene grudi, a bokovi njegovog artiljerijskog konja njena bedra. Posle stroge poezije Ovena ili Sasuna, realistične i pune psiholoških uvida, prožete moralnom snagom protesta, pitate se u kakvu ste to neodgovornu halucinaciju upali… (Romer 2005: 11, prevod A. Petrov).
Apoliner, dakle, nudi jednu estetizovanu sliku rata, s težnjom da ona bude i radikalno nova u svojoj ekspresiji, pa je s pesmama Kaligrama preteča dadaista i nadrealista, kao i pesnika konkretne, vizuelne i audio poezije. Zato je Romer zaključio da Kaligrami otkrivaju modernizam kakav ne postoji kod engleskih pesnika Prvog svetskog rata.
Ali ako je Apoliner u svojoj poslednjoj pesmi „La jolie rousse“ istakao da ima tako mnogo stvari koje se nije usudio da kaže, a koje mu ne bi ni dozvolili da kaže, pa zato i poziva one kojima se obraća da mu se smeju i da ga sažaljevaju, pomenuti engleski pesnici Oven i Sasun nisu se libili da u svojoj otvorenosti i kritici idu mnogo dalje. Pomenuću ovde samo da se Vilfred Oven pored realističnog opisa ratnih užasa odlučio da u pesmi „Dulce Et Decorum Est“ napiše i stihove da je velika laž „Dulce et decorum est / Pro patria mori“.
A Zigfrid Sasun je u pesmi „Veličina žena“ („Glory of Women“) opisao ljubav svojih zemljakinja prema vojnicima kada kao junaci dolaze na raspust, ili kada ranjeni leže u bolnicama, kada im u pozadini sipaju granate i, pored ostalog ne bez ironije dodao: „Ne možete da verujete da se britanske tpupe ’povlače’ / Kad ih poslednja strava pakla razbije, pa potpče, / Gazeći po užasnim leševima – oslepeli od krvi“ (prevod A. Petrov).
Pored ironičnog, ovi stihovi imaju i antiutopijski karakter, jer pokazuju da je naivno verovanje u nepobedivost engleske vojske. I ta vojska „beži“, gazeći preko leševa i ostavljajući ih za sobom. Na kraju tog soneta, međutim, čitamo i stihove posvećene veličini nemačkih žena, dakle u tom trenutku žena ratnih neprijatelja, koji na ubedljiv način potvrđuju tezu da se u poeziji značajnih evropskih pesnika tog vremena granica nacionalnog prevazilazila nadnacionalnim saosećanjem: „O, nemačka majko, što poped vatpe sanjaš, / štpikajući čapape da bi ih poslala sinu / čije izgaženo lice sve dublje tone u blato“ (prevod A. Petrov).
A kada čitamo neke od najpoznatijih pesama Georga Trakla ili Augusta Štrama možemo da se upitamo da li su ih pisali pesnici u uniformama engleske ili nemačke vojske, kao što se to pitanje nametalo i u vezi s nekim pesmama Ovena i Sasuna. Neke pesme pomenutih engleskih i nemačkih pesnika nekako su čak slične i stilski, s kratkim i upečatljivim opisima ratnog života. Takav je, na primer, Traklov opis pejzaža gde se odigrala bitka kod Grodeka („Grodek“), koji je verovatno mogao da potpiše pesnik dve zaraćene strane, nemačke ili ruske, pod uslovom da je pesmu pisala ruka isto tako velikog pesnika kao što je bio Georg Trakl.
Uveče bruje jesenje šume
od smrtnog oružja, zlatne ravnice
i jezera plava, nad kojima Sunce
tmurno se kotrlja; obujima noć ratnike samrtnike,
divlju žalopojku njihovih smrvljenih usta.
Al tiho se skuplja u niskim livadama
crven oblak gde jarostan boravi bog,
krv prolivena, mesečasta svežina;
u crnu trulež svi putevi vode.
Pod zlatnim granjem noći i zvezda
leluja sestrina senka kroz ćutljivi lug
da pozdravi seni junaka, krvave glave;
i tiho bruje u trsci tamne svirale jeseni.
O gordija tugo! tučani oltari,
vatru kojom duh gori ogroman danas hrani bol,
unuci nerođeni. („Grodek“, prevod B. Živojinovića)
Mada ta pesma pruža mogućnost za različita, pa i protivrečna tumačenja, ona svakako ne nudi razloge da bi se opravdali ratni ciljevi bilo koje nacije. Štaviše, ona dovodi takođe u pitanje utopijsko verovanje da će se unuci diviti herojskim duhovima svojih dedova.
3. Treća i najkraća teza takođe je na liniji prethodne dve, a dokazuje da su istaknuti evropski pesnici odustajali od ratne retorike i proslavljanja ratnih pobeda, čak i ako su na početku rata svojim stihovima podržavali ubeđenja lidera svojih nacija da se bore za pravedne ciljeve i da će slaviti pobedu u toj borbi. Tako se Rajner Marija Rilk odrekao svojih ranih patriotskih pesama i tokom rata pisao svoje „Devinske elegije“. A Majakovski je umesto stihova s početka rata, o trijumfu ruskog oružja na bojištima i u gradovima neprijateljskih zemalja, počeo da piše pesme o žrtvama rata koje se ne mogu opravdati nikakvim, pogotovu ne utopijskim nacionalnim i državnim ciljevima, pa je ubrzo postao pesnik proleterske revolucije, klasne i zato i internacionalne po svom karakteru.
4. Četvrta teza. Dominatni tok u srpskoj poeziji Prvog svetskog rata bio je rodoljubivog karaktera, i to imperijalnog (ne imperijalističkog) i utopijskog duha, mada su i u okviru rodoljubivog pesništva pisane i pesme realističnog, pa i antiutopijskog žanra. Među evropskim državama koje su nesumnjivo igrale glavnu ulogu u Prvom svetskom ratu samo Srbija, za razliku od Austrougarske, Nemačke, Rusije, Francuske i Engleske, nije bila imperija. A ipak je samo u srpskom pesništvu rodoljubiva, ili patriotska poezija, i to u stvaralaštvu pesnika prvoga reda, imala gotovo status kanona, a koncept imperije i utopijski žanr davali su toj poeziji značajno obeležje (v. Petrov 1997, 161–174).
Među pesnicima dva vida rodoljubive poezije trebalo bi prvo pomenuti Veljka Petrovića, koji je, i po Skerliću, još u prvoj deceniji 20. veka započeo obnovu takvog pevanja. Jedan vid je kritički odnos prema domovini, koja se predstavlja u lažnoj svetlosti, kakva je pesma „Vojvodino stara zar ti nemaš stida?“ Drugi je, međutim, uzdizanje srednjovekovne srpske carevine na nivo Vizantijske imperije. Tako kube Aja Sofije pred očima silnog cara (Dušana) „blešti kao dojka raskošna i gola“ (u želji da studiju ne opteretim suvišnim napomenama, ne ukazujem na izvore poznatih pesama). Pesma „Zapis cara Dušana“, mada s vizijom društveno vaskrslog sebra u budućnosti, upravo tom svojom imperijalnom crtom bila je bliska pesnicima „carske linije“ u srpskoj poeziji Prvog svetskog rata.
U Rakićevom „Kosovskom ciklusu“ postoje i realistični opisi ratnog bojišta („nepregledna hrpa ranjenika kisne“), zajedno s imperijalnom slikom države poražene na Kosovom polju: „zaljuljano carstvo“ s oklopnicima silnim „bez mane i straha“. I u stihovima Sime Pandurovića, pisanim doduše uoči Prvog svetskog rata, javlja se i „senka velikoga cara“, i upečatljiva slika „paloga carstva“: „I nakon svega, posle borbe svojske, / Crvi se sada o lešine bore / Na pustoj zemlji kud su prošle vojske / Napuštena sela u daljini gore“ („Na kumanovskom razbojištu“).
Carsku imperiju na horizontu budućnosti želeo je da vidi Vladislav Petković Dis („Mi čekamo cara“), a u krfskoj sadašnjosti i na morskim talasima prikazala se Milutinu Bojiću („Plava grobnica“).
Kod Bojića herojska, ali posle poraza jedva preživela Srbija, sahranjuje svoje mrtve kao da je moćna Vizantija: mrtvima se služi „opelo kakvo nebo ne vide jošte“ i s galijama, naravno, „carskim“. Imperijalni su i Dučićevi „Carski soneti“, kao i njegova, inače izvanredna pesma „Ave Serbia“. Tog tipa su i neke Šantićeve pesme („Jutro na Kosovu“, „Naš apostol“, „Pobednik“), i „Kosovski božuri“ Dragoljuba Filipovića, a i niz pesama drugih, manje značajnih pesnika.
Uporedo s tim svečanim pesmama imperijalnog, vizantijskog tipa nastajale su Bojićeve pesme o tragičnoj sudbini srpskog naroda, predratna „Zemlja oluje“ ili ratna pesma „Bez uzvika“, doista prvoga reda. Realističnog i zapravo antiutopijskog tipa su i pesme u „plavoj grobnici“ počivšeg Disa, napisane posle onih „carskih“, za koje sam još u knjizi o Crnjanskom 1971. napisao da su „bez premca u rodoljubivoj poeziji o kojoj je reč“ („Posle Albanije“, „Među svojima“, „Nedovršene pesme“). S Disom je srpska ratna poezija dobila veoma naglašenu izgnaničku i antiutopijsku perspektivu: „Što je najcrnje za ovaj mah, / To je što nemam nimalo moći. / Tol’ko sam mali da me je strah: / Živim sahranjen kao u noći. /Ah, ti moćni ljudi ovoga veka, / Više nemam kuda, umirem bez leka“.
5. Peta teza je, najzad, o Crnjanskom. Crnjanski je žestok kritičar srpske rodoljubive poezije imperijalne i utopijske orijentacije (Petrov 1997, 129–161). Njegov stav prema toj srpskoj književnoj tradiciji sadržan je u stihovima: „Ne, tom je kraj. / Na Itaki će da se udari / u sasvim druge žice. / Svejedno da li ja / Ili ko drugi“ („Epilog“; svi citati pesama Crnjanskog prema: Crnjanski 1993). Pojedine pesme njegove rane Lirike Itake (1919) i rane književne kritike (O Andrićevoj knjizi Ex Ponto, o Ćurčićevom Mozaiku) manifesti su nove avangardne poezije, bliske evropskoj internacionalnoj i antiutopijskoj poeziji Prvoga svetskog rata. Crnjanskom je blizak kritički stav ciriške dadaističke grupe prema kulturi i civilizaciji čiji je rezultat, da ne kažem „čedo“, bila do tada neviđena tragedija Prvoga svetskog rata.
Crnjanski je napisao: „Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara. / Naš Bog je krv“ („Himna“). Ali Crnjanski nije bio militarista, kao italijanski futuristi, niti nihilista kao dadaisti. A ovo je njegov pozitivan program: „ili nam život nešto novo nosi, a duša nam znači jedan stepen više, / nebu, što visoko, zvezdano, miriše, ili nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, / đavo nosi“ („Prolog“).
6. Teza šesta. Mada je nosio uniformu austrijskog oficira, Crnjan- ski je pisao antiratne pesme i njegova Itaka nije bila Austrougarska imperija nego Srbija. Srbija kao malo ostrvo Itaka, a ne kao srednjovekovna imperija niti kao utopijsko Kosovo srpske poezije toga doba (v. Petrov, 1997). Utopijskom Kosovu srpske poezije Prvog svetskog rata Crnjanski je suprotstavio antiutopijsku Itaku i svoju avangardnu itačku poeziju. I njegova Itaka ima Vidovdanski hram: „O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik. / Vlastela, vojvode, despoti, behu sram. / Hajdučkoj krvi nek se ori cik. / Ubici dište Vidovdanski hram!“ („Spomen Principu“).
Sasvim antiutopijski i polemički zvuči: ne heroju Principu, nego ubici. Reč „ubica“ namerno ispisuje pesnik koji odbija da piše po njemu utopijsku poeziju „pobede i heroizma“.
7. Poslednja – sedma teza. Za vreme Prvog svetskog rata pesnici su pisali i ljubavnu poeziju. Ikonografskoj, svetlosnoj Dučićevoj ljubavnoj poeziji, kao i bodlerovskoj poeziji „mrtve drage“ Disa i Pandurovića, Crnjanski suprotstavlja eteričnu viziju: „Ti nezaboravljena moja / na rodnom polju iznenadna ženka, / ostaj mi senka, senka“ („Srp na nebu“). A „otmenoj“ duši svojih pesničkih prethodnika dušu „pijanog seljaka, / pijanog veseljaka, / u zavičaju“, koji grli „ženu što spava, / tvrdo, ko pleća gojnih krava“ („Moja pesma“).
A pored ovih zavičajnih, gotovo rodoljubivih erotskih pesama, postoji i Crnjanski ljubavni pesnik „Mizere“. I u toj izvanrednoj ljubavnoj pesmi Crnjanski se dokazuje kao internacionalni i, u društvenom smislu, revolucionarni pesnik: „Sećaš li se, noćne su nam tice, / i lopovi i bludnice, bili nevini. // Stid nas nas beše domova cvetnih, / zarekli smo se ostat nesretni, / bar ja i ti“. Završetak je antiutopijski i u odnosu na ovakvu viziju, utopiju („Da nisi sad negde nasmejana, / bogata i rasejana, / gde smeh vri?“), s molbom da se utopijska vizija ipak sačuva: „O nemoj da si topla, cvetna“. I dalje: „O ne voli, ne voli ništa, / ni knjige, ni pozorišta, / ko učeni. / Kažeš li nekad, iznenada, / u dobrom duštvu još i sada, / na čijoj strani si“.
„Mizera“ je napisana u Beču: „U revoluciji. 1918. Za studentesu, Idu Lotringer.“ Ni ljubav avangardnog pesnika ne poštuje državne granice i nacionalne okvire. I ova pesma je dokaz da je Crnjanski bio veliki evropski pesnik, jedan od najvećih koji su u Evropi stvarali za vreme Prvog svetskog rata i u prvoj godini posle njegovog završetka.
Aleksandar Petrov
LITERATURA I IZVORI
CRNjANSKI, Miloš. Lirika, Dela Miloša Crnjanskog, tom prvi. Beograd 1993.
PETROV, Aleksandar. Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo, treće izdanje. Beograd, 1997.
ROMER, Stephen. Calligrammes: Poems of Peace and War (1913–1916) – by Guillaume Apollinaire, translated by Anne Hyde Greet – 527pp. University of California Press, The Guardian, Saturday 19 March 2005.
