Opis
Ljiljana Maletin Vojvodić autorka je romana Patuljci i Hiperboreja (2008) i U Egzilu (2011), kao i kulturološkog bedekera Finska, zemlja Kalevale, jezera i sauna (2011). Koautorka monografske publikacije Karlovačka gimnazija (2010). Kao pisac, boravila je u rezidencijalnim umetničkim centrima u Španiji, Portugaliji, Latviji, Finskoj, na Islandu, Grenlandu i u Norveškoj. Bavi se imagološkim istraživanjima i fotografijom. Radove objavljuje u književnim časopisima, zbirkama proznih tekstova i u dnevnom listu Danas. Nagrađivana za literarni rad (Milutin Uskoković, 2009), fotografiju (nagrada Foto saveza Srbije za ciklus portreta sa Islanda, 2008), za vođenje literarnih radionica (nagrade Ministarstva prosvete i nauke Republike Srbije, 2009-2013), kao i internacionalnim stipendijama u Kući pisaca u Ventspilsu i u Muzeju Upernavik na Grenlandu. Živi u Novom Sadu.
Delo je nastalo nakon što je autorki 2010. godine dodeljena stipendija za pisce i boravak u najsevernijem muzeju na svetu, u Upernaviku, na Grenlandu. Sem što se suočava sa drugačijim kulturološkim kodom, eskimskom populacijom, neobičnom prirodom ledenih glečera i ponoćnog sunca, autorka pronalazi i grenlandske bajke i legende, kao i antropološke studije o inuitskoj kulturi, koje je, jednako kao i realni život na krajnjem Severu, inspirišu za nastanak rukopisa. Osim o Drugom i Drugačijem, knjiga govori i o srpskoj svakodnevici i arhetipskoj potrazi za smislom. U svetu kulturoloških razlika autorka posmatra navike i predrasude sopstvenog naroda, kao i suočavanje evropskog (danskog), balkanskog (srpskog) i inuitskog (grenlandskog) mentaliteta, pokušavajući da shvati sebe i one koji je okružuju.
Hiperborejstvo kao sudbina
(Ljiljana Maletin Vojvodić: Oni koji jedu sirovo meso, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2013)
Događaj je kulturološki pojam koji se menja, određen senzibilitetom jedne epohe i brzinom smenjivanja sadržaja u javnom i privatnom prostoru. Ono što danas, i u najskorijoj prošlosti, percipiramo kao događaj, značajno zbivanje, podrazumeva sve jači i jači nadražaj, uslovljen intenzitetom koji otupelo čovečanstvo može da opazi. Događaj strukturiše subjektivno vreme i čini ga merljivim, kao što strukturiše i narativno vreme, čak i kada se pripoveda o odsustvu događaja ili njihovom pomanjkanju. Jedno od osnovnih suočenja naratorke romana Oni koji jedu sirovo meso Ljiljane Maletin Vojvodić jeste ulazak u iskustvo prirodne inercije i usporavanja, sablasne proređenosti događaja, merene paradigmom zapadnoevropskog životnog stila. Različitim žanrovima autorka prikazuje susret sa mitskom, geografskom i kulturološkom slikom Severa, koja varira od ironične bajke Islandskog bedekera do ekstrema polarne svedenosti Grenlanda u Onima koji jedu sirovo meso. Ako naslov romana mora da bude nagoveštaj, navedeni opisni prevod imena eskim daje uvertiru za odsustvo eufemizama i surovu ogoljenost doživljenu u borealnom predelu. I možda je baš nemogućnost da se pronađe kulturološki kod koji proizvodi eufemizme kao vid samoodržanja društvenih vrednosti ono što naratorki, ali i čitaocu deluje najsurovije. Vreme pripovedanja, objektivno zadato periodom planiranog boravka u rezidencijalnom programu za umetnike, proteže se ka nekom neodređenom trajanju, sa pomanjkanjem označitelja i podrazumevajućih vrednosti.
Prvo iskustvo naratorke je progresivno usporavanje, sve do stanja u kojem čoveka više ništa ne odvlači od njega samog. O ovom doživljaju grenlandskog vremena ona čita u Knjizi utisaka prethodnih umetnika, trudeći se da rekonstruiše svest o društvenoj zajednici koja je izvan vidokruga. Osnovni ton zapisa varira od neprikrivenog očaja do new-age samospoznaje. I drugi slični poduhvati imaju dvosmislen ishod, poput pokušaja naratorke i njenog pratioca da vide zavičajnu zbirku muzeja. Prirodna nehajnost i neka vrsta neuračunljivosti lokalnog stanovništva dovode je do zaključka, koji ne promiče njenoj ironiji, da na Grenlandu biološke i rodovske veze nadilaze sve druge oblike društvenog povezivanja. Međutim, ona sama postavlja korektiv ovoj ironiji, razumevajući činjenicu da sam biološki opstanak pod takvim uslovima, naročito u prošlosti, nije nimalo podrazumevajući i prestavlja neku vrstu nadvladavanja prirode. U kontekstu udaljenom od civilizacijskih dobara isplivavaju svi oni iz vidokruga srećno uklonjeni sadržaji, poput žutih kesa sa izmetom ili scena ogoljene brutalnosti lova.
Na Grenlandu o kakvom nam pripoveda ovaj roman manjka civili206zacijskih kamuflaža, paravanā koji zaklanjaju našu animalnu prirodu i to je ono što naratorka u početku najteže podnosi. Grenland je ogoljena priroda, u kojoj više ne važe svi oni označitelji pomenuti na početku romana kao kulturne koordinate u kojima naratorka pronalazi svoj identitet. Ona teško podnosi sadržajnu svedenost života na Grendlandu i, srazmerno tome, narastanje kategorije vremena kao neizbežne posledice ovog sižejnog vakuuma. U prostoru i vremenu priče biće prinuđena da sebe doživi bez ogledala i bez sagovornika. Jedva postojeći društveni odnosi i škrte razmene sa Grenlanđanima ukazuju na jednaku meru neosvojivosti i udaljenosti koju reflektuje priroda – ledeni glečeri u nerazumljivom i nepredvidljivom kretanju. Ova paralela povremeno i na kratko biva potisnuta, kao u situaciji kada zagonetna Bjati pokazuje neočekivanu gostoprimljivost, ili u hladnoj ljubaznosti Hansa Pitera, još jednog emigranta iz zapadnoevropske civilizacije. Usmena književnost Grenlanda (Grenladske bajke koje autorka navodi fragmentarno ili u celini) najbolje pokazuje koliko je udaljen svet o kojem pripoveda. Ilustrativna vrednost ovih umetnutih tekstova je izrazita – oni predočavaju nepojmljivu surovost i neizbežan tragičan ishod kao iskustvo života na tom podneblju. U citiranim bajkama figure pomagača, kakvu poznajemo iz evropskih bajki, gotovo da i nema, a čak i kada je pomagač prisutan da magijskim moćima ukloni određenu prepreku, neka mračna sila, nesrećni ishod ili slučaj okončaju priču bez očekivanog optimističnog epiloga.
Čini se da autorka inkorporira usmenu književnost Grenlanda u tekst romana kako bi istakla neveliku duhovnu udaljenost žitelja ovog prostora od kolektivnog bića Severa, bez obzira na civilizacijske tekovine i rekvizite udobnosti XXI veka. Podrazumeva se da povratak u poznati svet, često podjednako nerazumljiv i nadrealan, ne može u potpunosti da rekonstruiše nekadašnju personu naratorke, pa su tako, nakon napuštanja Grenlanda, prve socijalne interakcije sa mnogo bliskijim severnjacima, Dancima, neki vid konflikta. Kolonističke pretenzije, dobre namere i određeni vid prezira bogate, visoko razvijene civilizacije prema „primitivnoj” zajednici koju nije uspela da asimilira za autorku su sada jasno vidljivi u danskom tumačenju političke istorije Grenlanda. Upravo u Danskoj, kada je Grenland već s onu stranu, pokazuje se uticaj iskustva Severa. Dodir sa izrazito udaljenim, stranim oblikom života, trajno menja optiku i dovodi u pitanje opšteprihvaćene civilizacijske norme. Ali to se, kao i uvek, događa tek kada se udaljimo. To ne znači da naratorka u bilo kom trenutku boravka u zemlji onih koji jedu sirovo meso dovodi u pitanje svoju kulturnu pozadinu – nema vapaja ili programskih potraga za „autentičnim“ životom. Svest o promeni i svest o značaju ovog iskustva, u neizbežnom sumatraističkom ključu, dolaze tek kada se ona i njen pratilac prizemlje na sigurno evropsko tlo, još uvek daleko i od polazišta i od odredišta. Time dotičemo važnu temu koja zaokuplja Ljiljanu Maletin Vojvodić.
Ono što ostaje putnicima, neukorenjenima i emigrantima iz geografskih ili kulturnih prostora svakako je sumatrizam. Mogućnost da se i u egzistencijalnom determinizmu živi mnogostruko, u priznanju da smo zapravo drugde, nepopravljivo udaljeni i bliski u istom trenutku, sledeći mistične koordinate naše unutrašnje mape. Zato se i ovaj roman završava samo naznakom povratka, jer povratka i nema. Ima samo seoba.
Maja Rogač
