Ljubav u Veneciji u savremenoj slovenskoj prozi [Tema: Venecija]

Predstave o gradovima čine legende o njihovim osnivačima i bra­niocima, o slavnim žiteljima i graditeljima, znamenitim građevinama i velikim umetnicima. Među gradovima koji se diče vekovima sakuplja­nim bogatstvom, Venecija – Serenisima, grad Svetoga Marka u laguni, slavan je po kićenim palatama i trgovima otrgnutim od mora. Čak i kada je Džon Raskin sredinom 19. veka setno pisao o venecijanskim palatama koje se ruše, on je veličao lepotu ovoga grada.

Karnevalske maske u uskim venecijanskim prolazima ili kanali­ma nestalne i treperave Venecije podsećaju da je život kratak. U uobra­zilji ljudi, Venecija pojačava osećanja i otkriva pritajene sklonosti. U njoj sve postaje izrazitije – ubistvo se pretvara u okrutan zločin, pre­terana suzdržanost izaziva bolest, preljuba je lepša, a ljubomora raz­ornija, zaljubljenost se preobražava u strast. Mitove o ljubavnicima u Veneciji utvrđuju nezaboravna književna dela – Šekspirova tragedija o Otelu i Dezdemoni, Hofmanova priča o ljubomornom starom duždu i anđeoskoj Anuncijati, d’Anuncijev roman o vatrenim odnosima Stelia i Foskarine, Prustov roman o nestaloj Albertini, Džejmsovo pripove­danje o potrazi Aspernovih ljubavnih pisama, priča Tomasa Mana o Tađu i ostarelom Ašenbahu, filmske verzije ovih dela, ali i klišetirani sižei manje nadarenih pisaca sa svojim Kazanovama i Kolombinama, bu­doarima i gondolama.

Kada je reč o mestima na koja pisci smeštaju svoje ljubavnike, ne­sporna je činjenica da se ljubav može prikazati u bilo kom vremenu i na bilo kom mestu, ali je poznato i da su književni žanrovi ustalili neke navike. Tako pesnici idila čistu ljubav smeštaju u rascvetani vrt, osunčani proplanak ili neko drugo prekrasno mesto. Hronotope ljubavi imućnih plemića i bogataša čine saloni, budoari, balske dvorane, jahte i karipske plaže.

Zašto neki slovenski pisci pripovedanje o ljubavi smeštaju u Ve­neciju? Neki od njih, sigurno, vole i poznaju grad sv. Marka ili dela pi­saca u kojima se ljubav prikazuje u Veneciji. Ograničeni obim ovog te­ksta, ne dozvoljava poređenje svih njihovih tekstova o ljubavi, koje bi ukazalo na posebne crte ljubavi upravo u „venecijanskim tekstovima”. Pisci koji svoje ljubavnike smeštaju u Veneciju su u neprestanom isku­šenju da sakrivaju, prikrivaju ili otkrivaju dijalog sa delima prethod­nika. To iskušenje prati želja da se o gradu usred mora kaže makar neš­to sveže uprkos mnogobrojnim opisima venecijanskih lokusa – kanala, trgova, opere i crkava, gondola. Neće biti pokazano ni da li Venecija u delima slovenskih pisaca ima neke posebne, slovenske crte.

Ovo razmatranje o pripovedanju slovenskih autora o ljubavi u Vene­ciji je zasnovano na izabranim romanima ili pripovetkama Ukrajinaca Natalke Snjadanko, Jurija Andruhoviča, Jurija Kosača, Ruskinje Dine Ru­bine, Srba Milorada Pavića, Milete Prodanovića, Sanje Domazet, Alek­sandra Gatalice, Poljaka Slavomira Mrožeka i Gustava Herlinga Gruđin­skog, esejističko putopisnoj knjizi Vladimira Pištala, i internet fragmentima Petra Miloševića. Isključujući priču Aleksandra Gata­lice, koja opisuje zagledanost Nemca iz doba nacizma u Jevrejku, u teksto­vima ostalih autora se opisuje dolazak u Veneciju Slovena neodređene nacionalnosti kao u Mrožekovoj priči ili sunarodnika samoga autora, često istog pola i uzrasta kao pisac. U postmodernističkoj igri Petra Miloševića junakinja ima crte i drugog Ja tvorca i realne žene.

Pisci najčešće opisuju neočekivanu, munjevitu ljubav koja se u Ve­neciji ostvaruje uprkos nekim uzrasnim, socijalnim, zdravstvenim ili psihološkim preprekama ili prikazuju Veneciju kao raspusan grad. Da je ljubavne usluge lako naći, sasvim je očekivano u Kazanovinom gradu, gradu koji pamti salone sa galantnim damama, karnevale, frivolne mas­ke, bordele, posetioce koji traže telesna zadovoljstva. Ali i u književ­nim delima menjaju sa modeli i pomodni uzori erotskih zabava. Književ­nost o tim promenama ostavlja autorska viđenja poželjnog i zabranjenog, slobodnog i raspusnog iz raznih istorijskih epoha. Te priče sakuplje­ne u zbirku ljubavnih zapleta i raspleta čitaoca moraju da ubede u tajne moći grada u laguni.

Po književnim predstavama, ljubavne želje u Veneciji jačaju, a prepreke za njihovo ostvarenje slabe. Za neku drugu književnoistorijs­ku studiju moglo bi da bude zanimljivo pitanje da li se radi o magiji samog grada ili o magiji književnosti koja Serenisimu prikazuje kao af­rodizijak. U Veneciji, onako kako je prikazuju pisci, rečeno je, punije se i živi i umire, sve je u njoj izražnije i jače, uključujući i iskušenja i njihovo prevladavanje. Zato u Veneciji koju prikazuju pisci, postaje mo­guće ostvarenje ljubavi koja bi na drugim mestima bila teže ostvarena.

Tekstovi sa prejakim zaprekama za ostvarenje ljubavi su ređi u slo­venskim književnostima. Takve su priče Herlinga Gruđinskog i Alek­sandra Gatalice. Priča Venecijansko ogledalo (1996) srpskog pisca Alek­sandra Gatalice objavljena u zbirci Mimikrije, sa podnaslovom „U ma­niru Tomasa Mana” upućuje na Smrt u Veneciji. Gatalicina priča pri­poveda o nacističkim pogledima na Jevreje kao prepreci za ostvarenje željenog kontakta. U priči, etnolog i nacionalsocijalista dr Konrad Ludvig Abendrot putuje vozom u Italiju i u kupeu se upoznaje sa mladom Jevrejkom, muzičarkom Hanom Zilberštajn. Aluzije na zabranjenu ljubav uvedene su pomenom Vagnerove opere o kobnoj ljubavi Tristana i Izolde. Nacista se zaljubljuje u Hanu i pokušava da je pronađe u Veneciji. A ovaj je uzaludno zvao slobodne gondolijere, jer njega niko nije želeo u svom brodiću onako unezverena pogleda, izgužvanog i razdrljenog. Ostao je na suprotnoj strani i dok se klatio kao gospodin koji je već rano ujutru popio neku čašicu previše, otkriven i tako žalosno osramoćen, on je, za­mućena vida, jedva hvatajući vazduh staračkim plućima, gledao Hanu Zil­berštajn kako se udaljuje. Suve usne progovorile su mu, čujno samo za njega, „ja vas volim”.

Abendrotova zaprečenost je dvostruka – njega i Hanu razdvajaju i go­dine i ideologija.

U minulim vekovima Venecija je privlačila strance trgovce, ban­kare, umetnike i štampare, a danas tamo odlaze milioni turista. Među piscima koji su epizode ljubavnog života svojih junaka smestili u mi­nule vekove su srpski pripovedač i romanopisac Milorad Pavić i Uk­rajinac Jurij Kosač.

Radnja poslednjeg romana Milorada Pavića Drugo telo (2006) se odi­grava u prošlosti, u tri grada – Veneciji, Sent Andreji i Beogradu. U venecijanskoj epizodi glavni junak je prosvetitelj, štampar i umetnik Zaharije Orfelin koji u gradu svetoga Marka boravi sredinom 18. veka, gde štampa svoju knjigu. Njegov neobičan karakter, dar za muziku i slo­vensko poreklo privlače sluškinju Anu u kući u kojoj je odseo. Iako je 18. vek u Veneciji posebno razuzdan, Pavić ne oslikava postupke Zaharija i Ane oslanjajući se na atmosferu sveopšte senzualnosti, već ličnom na­klonošću ljudi sklonih umetnosti, stidljivijeg muškarca i smelije de­vojke. Milorad Pavić pripoveda kako Ana Poce, muzički nadarena si­rotica zakazuje Zahariju sastanak na Mostu sisa (II.2). Na intrigantno pitanje zašto je Ana sastanak zakazala tačno u 17.26. i Zaharije i čita­lac dobijaju odgovor da to vreme odgovara godini njegovog rođenja 1726, i da je ona htela da mu napravi poklon pokazivanjem svojih grudi i poljup­cem. Pavić opisuje poljubac na mostu i dodaje „u najlepšem i najsmr­dljivijem gradu na svetu”. Pavić je oko samog naziva mosta ispleo tu još jednu priču, kao legendu o nastanku dozvole da žene na tom mestu otkri­vaju muškarcima svoje grudi. Kazuje se kako su muškarci zbog sodomije počeli da gube interes za žene i obratno. Da bi se izbegao krajnje nepo­voljni ishod daljeg udaljavanja muškaraca i žena data je ženama dozvo­la da otkrivaju grudi na mostu sisa. Tako Ana obećava da će njene sise biti Zaharijeve. Pavić oneobičeno ubrzava Anino i Zaharijevo poznan­stvo putem poljupca, jer Ana vlada neobičnom veštinom da čita poljup­ce. Zahariju, nepoverljivom u umeće čitanja iz poljupca, ona saopštava, kao čoveku s one strane Jadrana: „Teško vas je naučiti radosti i ljubavi”.

Priča Venecijanski portret (1998) poljskog pisca Gustava Herlin­ga Gruđinjskog je ispripovedana kao sećanje na davni boravak saveznič­kog oficira u Veneciji na proleće 1946. Oficir zbog naklonosti prema Kontesi Đuditi, gazdarici kod koje je odseo, svoj planirani dvonedeljni boravak stalno produžava. Oficir, dobro poznaje roman Aspernovi pa­piri (1888), američkog pisca Henrika Džejmsa, o pokušaju neimenovanog pesnikovog biografa da se približi nepoverljivoj starici u koju je ne­kada pesnik Aspern bio zaljubljen, i napor da pronađe pisma koja bi os­vetlila njihovu ljubav. Oficir se svake večeri sastaje sa kontesom, koja je restaurator i kopista, lepotica u čerdesetim godinama. Oni razgo­varaju o slikarstvu, a posebno o portretima poznorenesansnog slikara Lorenca Lota. Očaranost junaka kontesom pisac opisuje stendalovskim jezikom o kristalizaciji salcburške grane i nagoveštava da će on zbog ljubavi koja se rađa zanemariti opomene svojih nadređenih da se vrati u Rim. U prelomnom trenutku, njihova veza postaje nemoguća, jer njemu pre­ti da ga optuže za dezerterstvo, a kontesa odbija ljubav kako bi krila svoga sina fašistu kome preti hapšenje.

Autor na kraju ističe da isp­ričani događaji predstavljaju savremenu verziju Džejmsovih Aspernovih papira i posmatra Đuditin falsifikat Lotovog portreta, pitajući se da li bi sam Loto mogao tako savršeno da ga naslika.

Privlačnost u Veneciji se ne obazire na razlike u godinama. U pri­či Visoka voda Venecijanaca (2000/2013) ruske spisateljice Dine Rubine pripoveda se o ženi koja, saznavši da boluje od raka, beži iz svog grada i odlazi u Veneciju, kao turističku destinaciju koju su joj u agenciji po­nudili. U ovoj priči ne pominje se stvarna visoka voda, tj. preteća plima koja poplavljuje trgove i ulice, ali da naslov nema doslovno, već figura­tivno značenje opasnosti – svedoči poslednja reč iz naslova „Venecijana­ca”. Junakinji se blizu hotela „Kod anđela”, učini da će je ubiti, sa čime se autorka poigrava aluzijama na nasilnu smrt u Veneciji. Pre bi se moglo reći da se visoka voda iz naslova tiče poznanstva sa mladim recepcio­narem Antonijem koji liči na njenog brata. Ona posećuje muzeje i zname­nitosti i seća se davno pokojnog brata Antoše koji je nju voleo. Pred po­vratak u Rusiju junakinja provodi sa mladim Italijanom noć u razgovo­ru i nežnostima (Rubina 2013: 50). Između Ruskinje i Italijana uprkos velikoj razlici u godinama i njenom saznanju da je bolesna, privlačnost se pretvara u kratkotrajnu vezu. Misao bolesne junakinje na neizlečivu bolest ne mora biti samo kočnica za prepuštanje ljubavnom izazovu, već može biti i podsticaj za oslobođenje i prepuštanja, možda poslednji put, sili želja. Da bi prepreka ostvarenju bila još veća, Dina Rubina je uvela i sličnost brata junakinje Antoše sa mladim Italijanom koji joj se sviđa, posredstvom imena – Antonije, ali i bratovljevih, običajima zabranjenih sklonosti prema sestri. Autorka nas uzgred navodi na mi­sao, da junakinja oseća izvesnu suzdržanost prema privlačnom Italija­nu zato što je to podseća na zabranjenu ljubav. Pred povratak u Rusiju, u strasti i nežnosti se bolesna i starija Ruskinja i mladi Italijan vole. Prepreke koje bi verovatno onemogućile prolaznu ljubav u svom gradu, u Veneciji nestaju, jer kao da Venecija ima moć da te prepreke ukida.

Velika razlika u društvenom položaju i bogatstvu predstavlja so­cijalne prepreke ostvarenju neke ljubavi koja se u književnim delima opisuje kroz borbu za prevladavanje te prepreke. Poljski komediograf i pripovedač Slavomir Mrožek je zaplet o socijalno nepoželjnoj vezi uveo već na početku priče Moniza Klavje (1963/1979). Sa podsmehom se pripoveda o siromašnom došljaku sa Istoka (pre Poljaku, nego Rusu kako ga nazivaju) u koga se na Lidu, posle slučajnog poznanstva, zaljubljuje bo­gata i slavna glumica.

Neravnopravnost, ogromna socijalna udaljenost koja skoro da onemogućava kontakt, nije prepreka za prvi očaravajući kontakt. Sticaj okolnosti da slamnati šešir mladog došljaka zausta­vlja konja lepotice i omogućava joj da primeti čudnog pešaka. Od prvog trena on prikriva svoju bedu i činjenicu da u koferu nosi kobasice iz domovine, jer nema novca da kupuje skupu hranu, ali počinje da izigrava bogatijeg i otmenijeg čoveka no što jeste. Bogatstvo mondenskog Lida i raskošnog hotela u kome odsedaju ekscentrične zvezde i bogataši u suda­ru je sa siromaštvom i strahom da se ono ne otkrije. Mrožek je ironi­čan u osvetljivanju kompleksa niže vrednosti svog junaka, ali i njegove veštine da prikrije svoju neobrazovanost i siromaštvo. Ocrtavajući tok misli prevaranta, pisac čitaocu omogućava da iz dvostruke pers­pektive zna o junacima priče više no oni sami.

Ona ga poziva na prijem, a kada nje nema, raskidan protivrečnim osećanjima da mu tu nije mesto i željom da se nađe u blizini žene koja mu je sklona, on počinje neumereno da pije. Pobegavši iz hotela, on se na malom izvijenom mostiću sreće sa Monizom. Ovaj susret neočekivano postaje emocionalno višeslojan, jer iza Monize, na zidu vidi plakat sa filmskom divom Monizom, „sa kosom rasutom po zidu, sa čulnim osme­hom” kakav on nikad nije video:

Ugledavši plakat koji predstavlja Monizu Klavje i imajući pred sobom Monizu Klavje živu – zbunio sam se. Prva je imala obraze glatke kao lednja­ci, o sunčevom zalasku, i oči i kojima se moglo reći da su „oči”, a druga – video sam to dobro, iz ovako bliske razdaljine – imala je oči o kojima se baš ništa nije moglo reći. (Mrožek 1979: 129)

U poređenju savršene lepotice na velikom plakatu u uskom vene­cijanskom kanalu i žene na mostu lišene očaravajućih detalja filmske boginje, siromašni prevarant oseti sažaljenje prema „zvezdi”, sagledav­ši emotivnu krhkost i nesigurnost obične žene. On prestaje da bude be­dnik pred kojim se nekoliko dana ranije zaustavila čuvena Moniza Kla­vje na konju, a ona gubi oreol svima znane zvezde, i njih dvoje, na tren, postaju zaljubljeni par:

Potom smo išli u klasičnom hodu zaljubljenih, ne govoreći ništa, za šta me je srećom opravdavala venecijanska scenerija sa zamagljenim mesecom, koja je dozvoljavala da dođe do prećutnog sporazumevanja: kako je toliko lepo da to nikakve reči ne mogu izraziti. (Mrožek 1979: 131)

Mrožek nije želeo čitaoca da prepusti zaslađenim klišeima ost­varenja ljubavne sreće uprkos preprekama, pa je scenu zaljubljenog para ironijski obojio mislima glavnog junaka, koji je svestan da mu vene­cijanska scenerija i zamagljen mesec omogućavaju da ništa ne govori.

Određenja bluda i moralnog ponašanja su se menjala u istoriji i u književnim delima raznih epoha. Bogati gradovi su često nazivani leg­lom razvrata, pa nije čudno da je to pripisivano i raskošnoj Veneciji. Venecija je u uobrazilji čitalaca i gledalaca filmova ostala grad u kome je dopušteno i ono što je na drugim mestima zabranjeno. Tako je Ve­necija postala i hronotop razvrata, što privlači pisce da priče o od­nosima koji nisu svuda dozvoljeni smeštaju u Veneciju.

Ukrajinska književnica Natalka Snjadanko u romanu Frau Miler nije spremna da plati više (2013) pripoveda o lezbejskoj vezi uči­teljice muzike Hristine i harfistkinje Solomije koja izvršava sa­moubistvo. Hristina se u Berlinu priseća svog života u Lavovu, pri­lično slobodno opisuje erotski život sa prijateljicom, razmišlja o svojim neprilagođenostima, kompleksima, frojdovski tumači snove, opisuje lezbejsku ljubav sa Nemicom Evom, advokatom. Berlin, Venecija i Lavov predstavljaju ambijent za ljubavne i erotske susrete junakinja sa svojim partnerkama.

Roman Sanje Domazet Acqua alta (2010) naslovom upućuje na visoku vodu koja predstavlja pretnju po Evu, glavnu junakinju ove knjige. Eva do­lazi u Veneciju da drži predavanja o književnosti, ali ima i nameru da pronađe i pištoljem ubije rođaka pedofila koji ju je obeščastio kao de­vojčicu. Ona ne nalazi svoju žrtvu, a roman zalazi u novi pripovedni tok kada se profesorka Eva u Veneciji zaljubljuje u svog studenta Andre­asa. Venecija je u ovom delu prikazana nizom ambijenata i onih koji se često pojavljuju u pripovestima o gradu u laguni, ali i onim koja se ređe pojavljuju. Ona se približava mladiću koji predstavlja oličenje lepote i zanosa, u čijem opisu ima aluzija na Manovog Tađa iz slavne pripove­tke „Smrt u Veneciji”. Započeta ljubavna priča se prekida, a neočekiva­na ljubavna ispunjenost se pretvara u očajanje i tugu, kada u jednom vene­cijanskom klubu u mladiću koga je zavolela žena prepozna homoseksualca koji prodaje svoje telo. Tako odnos ljubavnika koji je prekoračio prvu prepreku postaje neprihvatljiv za ženu koja pati, jer se oseća iznevere­na i napuštena. Opisi Venecije su u raskoraku sa preživljavanjem tuge i nemoći ostavljene ljubavnice, jer je grad i dalje raskošno lep. Eva još jednom neočekivano nailazi na Andreasa – kako za novac igra ruski ru­let. On dobija novac i ostaje živ, a rođak koji je obeščastio Evu se u toj igri ubija. Prelepi mladić, muška prostitutka, i kockar sa životom i smrću propada u poročnoj Veneciji i završava u ludnici.

Sanja Domazet je u romanu predstavila jedan fikcionalni svet i lju­bavni zanos i razočarenja u ambijentu koji je u književnosti bio prika­zivan kao mesto ljubavi i poroka. Navala visoke vode koja potapa Vene­cijanske trgove i ulice Acqua alta, ovde je očigledno i metafora moral­nih padova, jer delo nije napisano sa stanovišta kvir književnosti, sa udubljivanjem o istopolnim ljubavnim vezama, već sa stanovišta juna­kinje čije stavove zastupa i naratorka. Izbor Venecije za roman sa toli­ko poroka može se tumačiti metaforom visoke vode, ali i književnim predstavama Venecije kao mesta bez moralnih prepreka. Teško je zami­sliti da je autorka pomišljala da radnju smesti u neki omanji srpski grad, ne iz ubeđenja da tako nešto u njemu nije moguće, već zbog toga što priča o ljubavi i razočarenju zvuči i srećnije i nesrećnije u Veneciji.

Ukrajinski pisac Jurij Kosač, koga američka dijaspora nije prihva­tila zbog saradnje sa sovjetskim agentima, u istorijsko pustolovnom ro­manu Vladarka Pontide, sledi uspone i padove glavnog junaka u dvorskim i ljubavnim intrigama 18. veka. U venecijanskoj epizodi mladi plemić Jurij Roslavec tuguje što je kneginja Volodimirska, koju on voli, morala da pobegne iz grada. On se bezuspešno i uporno udvara lepotici Čečiliji Montefiore udatoj za mnogo starijeg muža koja ga postiđuje za bilo kakav smeliji postupak, ali ga istovremeno i uznemiruje svojom nesumnjivom koketnošću. Čečilija ga odbija rečima o vernosti, ali je on zatiče na svom krevetu sa svojim slugom i otera ih oboje. Mlad, otmen i lep plemić Jurij dobija brojne ponude za ljubavne susrete „u tom najraspusnijem gra­du na svetu”. Monahinja ga zove da noću preskoči manastirski zid i nađe se sa njom u vrtu, žena ambasadora ga gosti u svom domu, on dobija pisamca dama koje mu nude da bude njihov čičisbej, kavalijer, servante sa obećanji­ma slatkih trenutaka zabave. Detalji sa venecijanskih veduta – gondole, nosiljke sa mavrima, palate, raskošna jela i zabave, veliki kanal, Turci i Alžirci u turbanima, Englezi i Nemci u najnovijim perikama promi­ču u romanu Jurija Kosača u opisima života mladog Jurija kome je Vene­cija i ponudila i uskratila zagrljaje Venecijanki.

U romanu Perverzija (1997/2002) ukrajinskog romanopisca Jurija Andruhoviča opisuje se i kratka i strasna ljubav Ade Citrone i Sta­nislava Perfeckog uz parodizovano prikazanu konferenciju o postkar­nevalskom stanju sveta na kojoj i oni učestvuju. Isprazna, ironično is­karikirana izlaganja belosvetskih erudita i akademskih probisveta o savremenom post društvu i posleprazničnoj ispraznosti, prati erot­ski napregnuta atmosfera sa razgolićenim hostesama spremnim na slat­ka zadovoljstva. Brbljivi i ekstrovertni učesnici skupa rado i lako go­vore o svojim željama, a u mešanom društvu ministara, matadora i te­rorista, nalaze se i striptizerka, hipnotizerka, primadona i kardinal. Perfecki je prikazan i kao poželjni ljubavnik na koga obraćaju pažnju pohotne stare dame. Njega to ne privlači, dok mu Ada ne kaže da su one spremne i da plate dvosatni razgovor sa njim.

– Stvarno? To onda menja stvar. Posetiću je sutra u ponoć, kada legne u svoj krevet vlažan od nestrpljenja. Pošto skine veštačke trepavice. Poš­to stavi u čašu veštačke vilice. Kada sa glave skine veštačku kosu. Do­neću čitavu kolekciju raznoraznih mehaničkih spravica. Znaš one opruge, šipke, vibratore, stege?… (Andruhovič 2002: 73)

Ada hladno i ironično naziva Perfeckog Kazanovom, na šta joj Sta­nislav odgovara da će u medveđu jazbinu povesti i nju. Venecija u Andru­hovičevom romanu je najprisutnija u opisu lutanja Perfeckog, uz aluzije na venecijanske mitove i raspusnost Venecije, opisima fantazmagorič­ne predstave u operi La Feniče sa elementima mitološko ljubavne fan­tazije i erotski akcentovanom postavkom režisera.

U knjizi Venecija bildungsroman: Knjiga metamorfoza (2011) srpskog pisca Vladimira Pištala nema autorovih sižea vezanih za kurtiza­ne, plemkinje ili monahinje 18. veka, ali se galantna Venecija te epohe pojavljuje posredstvom fantazmagoričnog filma Kazanova. Pištalova Venecija počinje sećanjem na projekciju Felinijevog filma na FEST- u. Film o venecijanskom zavodniku je ostavio snažan utisak na mladog Pištala, a tokom knjige u mozaičko mešanje doživljenog, zapamćenog, pročitanog i izmišljenog uključeno je i nekoliko kadrova iz ovog fil­ma, uključujući i prepričavanje scene Kazanovinog upravljanja gondolom u kojoj sedi Ana Marije, i scene u kojoj oni vode ljubav.

Vladimir Gvozden Pištalovu knjigu određuje kao mešavinu puto­pisa i obrazovnog romana, ali dodaje da je „knjiga uspelija ako je, upr­kos očekivanjima autora ili izdavača, čitamo kao putopis a ne kao ro­man” (Gvozden 2013: 782). Komponovana od fragmentarnih sećanja, utisa­ka, razmišljanja o Mediteranu, redaka o istoriji Venecije, izfantazi­ranih preobražaja grada u laguni, odlomaka razgovora, rečenica iz pro­čitanih knjiga, kadrova iz viđenih filmova. Autor ogleda o ovoj knjizi u njoj prepoznaje duhovnu potragu za egzistencijalnom punoćom:

Dakle, Venecija ovde, kao i u mnogobrojnim modernim evropskim putopis­nim tekstovima, figuriše kao metafora duhovne potrage i kao mit o več­nom vraćanju. Venecija je neka vrsta otrova i leka, nestvarni grad koji je pripovedaču potreban kao protivotrov za nestvarnost njegovog života, odnosno sredstvo koje ća ga dovesti do egzistencijalne punoće, ili makar privida punoće. (Gvozden 2013: 783)

Srodni fragmenti su u knjizi motivski povezani u poglavljima. Gla­vu „Ona” čine devet fragmenata o ženama sa uspomenama na piščevu Veneciju, podsećanja na redove iz pročitanih knjiga, pomen ponovnog susre­ta sa ženom sa kojom je pre dvadeset godina proveo neko vreme u Veneciji (nekada su se kupali goli na Lidu, išli po vinskim barovima). U opisu venecijanskih zakutaka i ostrva u laguni Vladimir Pištalo uvodi in­tertekstualna upućivanja na motive iz fikcionalne i putopisne proze.

Slikar i pisac Mileta Prodanović u romanu Vrt u Veneciji (2002) opisuje susret bivšeg momka i devojke iz studentskih dana nepunih dva­desetak godina posle rastanka. Ćerka srpskog diplomate, polufran­cuskinja Marselina Develić sa beogradskim nadimkom Lina, nekada zvezda rok sastava, a sada uspešan likovni kritičar De Velich na vene­cijanskom Bijenalu promoviše egzotičnog Nikota Sakotsarija iz Zuh­tenije, „zemlje na tigrovom repu”. Nekadašnji drug sa studija istorije umetnosti i momak, priča joj o teškim devedesetim godinama u Srbiji, o policiji koja prebija ljude koji protestuju, i sticaju prilika koji su ga doveli na Bijenale i performans Lininog zaštitnika u kome sokoli nemilice satiru bespomoćne golubove. Njihov odlazak gondolama na za­bavu ekscentričnih engleskih umetnika završava požarom iz koga oni uspevaju da se spasu. Hodajući uličicama Venecije oni se sećaju mladosti i pronalaze tren nežnog razumevanja u jednom venecijanskom dvorištu, vrtu u Veneciji koji osvetljava mesečev zrak. Prikrivena intermedijal­na asocijacija povezuje ovu scenu sa scenom iz Pratovog stripa o Korto Maltezeu u vrtu koji ima čudesno svojstvo da može da promeni tok ži­vota (Ajdačić 2011: 522). Drugi deo ovog romana je prepun venecijanskih realija, ali samo ova scena je obasjana trenutkom bliskosti.

Petar Milošević, srpski pisac, opčinjen mogućnostima interne­ta je na početku 21. veka napravio sajt sa ukrštenim odlomcima više svojih knjiga. Autor je bez mogućnosti prenošenja svih delova i veza objavio knjigu pod naslovom Websajt-stori : internet-roman (2002). I inter­net verzija i štampana verzija sadrže odlomak o Veneciji, kako autor piše „vodenom gradu” i Alini. Piščeve igre sa ovim likom zbunjuju či­taoca, jer se stiče utisak da je to neko piščevo drugo Ja, jer je ovaj žen­ski lik naziva „sumnjivim licem“ koje se „pod imenom Autor” pojavljuje u autorovom autobiografskom trikromanu. Na drugim mestima Alinu pisac naziva programom u kome nastaje njegov trikroman (internet, tro­dimenzionalni) roman, asistentom autora, autorkom romana za jednog čitaoca, zemaljskom zastupnicom autora, njegovim dvojnikom sposobnim da napiše tekst na mađarskom jeziku bolje no njegov predložak na srp­skom. Autor piše: „Venecija je filozofski produbljen predeo zajednič­kog života Aline i autora, sudbonosno mesto u njegovim romanima, sim­bol svega bitnog i neuhvatljivog”.

Ali pisac je Alini dodelio i drugu ulogu, što navodi na autorovo drugo ja, postoje i fragmenti u kojima se opisuje tobože realna ženska osoba, koja autora drži za ruku, vozi se kanalom, luta po Veneciji bez mape, dolazi na trg Svetog Marka:

Vođeni ciljevima među kojima su zjapili čitavi svetovi, piše gospođa Alina, Alina i autor, ipak držeći jedno drugog za ruku, ukrcali su se u va­poreto i ušli u grad, krivudajući Velikim kanalom. Pred očima im se raz­vijao prizor koji steže srce, kada se posle kratkog uvoda putnik nađe, odje­dared, u sredini, gde sliku koja stvara iluziju vekovne nepromenljivosti, doživljava kao orgazam okončan grcanjem, ili barem kao uspomenu na orga­zam okončan grcanjem.

*

Pretpostavka da grad kao ograničeni prostor utiskuje svoje osobe­nosti u svevremene priče koje se mogu dešavati u različitim prostori­ma mogao se potvrditi u proznim delima o ljubavi u Veneciji savreme­nih slovenskih autora. Ponegde je Venecija nalik kulisama ili odlom­ku vodiča za turiste, ali nasuprot takvim nepotpuno književnim pasu­sima, književni mitovi raznih pokolenja, oslonjeni na jedinstvenosti grada, ali i na književne predstave o njemu sazdale su književnu sliku o Veneciji u delima Ukrajinaca, Rusa, Poljaka i Srba kao grada otkrivanja zatomljenih osećanja i buđenja ljubavi. U tome nema neke posebnosti u de­lima slovenskih pisaca, jer Venecija i u književnim delima nesloven­skih pisaca potiče slična osećanja likova. Venecija je prikazana i kao raspusan, Kazanovin grad, grad čudnih, neočekivanih ljubavi. U delima ovde razmatranih pisaca nema potrage i širih objašnjenja otkuda Ve­neciji takva moć pojačavanja ljubavnih poriva. Kao da je to nešto Vene­ciji prirođeno. Od venecijanskih realija u priči Dine Rubine i roma­nu Sonje Domazet „visoka voda” se u okvirima ljubavnog sižea javlja kao metafora probijanja ograničenja, koja kod ruske autorke nije osenčena tamnim bojama, dok u delu srpske književnice nosi i note tragičnog.

Dejan V. Ajdačić

Uniwersytet Gdański Wydział Filologiczny Instytut Studiów Klasycznych i Slawistyki

Lista referenci: Izvori

Andruhovič, Jurij (Andruhovič Юrій). Perverzija, Beograd, 2002.

Gatalica, Aleksandar, Venecijansko ogledalo, u: Mimikrije, Beograd, 1996.

Domazet, Sanja. Acqua alta, Beograd, 2010.

Kosač, Jurij (Kosač Юrій). Volodarka Pontidi, Kiїv, 2013.

Milošević, Petar. Websajt-stori : internet-roman, Beograd, 2002.

Mrožek, Slavomir (Mrożek, Sławomir). Monisa Clavier, Proleće u Poljskoj, Beograd, 1979.

Pavić, Milorad. Drugo telo: roman, Beograd, 2006.

Pištalo, Vladimir. Venecija : bildungsroman : «knjiga metamorfoza», Novi Sad, 2011.

Prodanović, Mileta. Vrt u Veneciji, Beograd, 2002.

Rubina, Dina. Visoka voda Venecijanaca, Visoka voda Venecijanaca : i druge priče, Beo­grad, 2013.

Snjadanko, Natalka (Sяndanko, Natalka). Frau Mюller ne nalaštovana platiti bіlьše, Harkіv, 2013.

Herling-Gruđinski, Gustav (Herling-Grudziński, Gustaw). Portret wenecki, Dziennik pisany nocą 1993–1996. Pisma zebrane, t. 10, Warszawa, 1998.

LITERATURA

Ajdačić 2011: D. Ajdačić, Venecijanski karneval i čudesni vrt u slovenskoj književnosti: Biti drugi i biti drugde, u: D. Ajdačić, P. Lazarević Di Đakomo (red.), Venecija u slo­venskim književnostima, Beograd: SlovoSlavia, 515-523.

Gvozden 2013: V. Gvozden, Dva savremena Bildungsroman-a i tradicija putovanja u Italiju: Venecija Vladimira Pištala i Ultramarin Milete Prodanovića, u: S. Šeatović-Dimitrijević, M. R. Leto, P. Lazarević Di Đakomo (red.), Acqua Alta: međunarodni zbornik radova: Mediteranski pejzaži u modernoj srpskoj i italijanskoj književnosti, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 779–794.

Stuparević 1976: O. Stuparević, Srpski putopis o Italiji, u: Uporedna književnost I, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 103–181.

*

Achtelik 2002: A. Achtelik, Wenecja mityczna w literaturze polskiej XIX i XX wieku, Katowica: Wydawnictwo Gome.