„U Rimu, 15. oktobra 1764, dok sam zamišljen sedeo među ruševinama na Kapitolu i slušao večernje pojanje bosonogih fratara, u mojoj glavi se začela ideja da opišem opadanje i propast tog grada“. Ovo su reči Edwarda Gibbona, a knjiga koju je tada zamislio bila je, naravno, Opadanje i propast Rimskog carstva.
Ovaj odlomak iz Gibbonove autobiografije mnogo puta je citiran zato što se čini da je u njemu 6 tomova istoričareve čuvene knjige destilovano u jednu sliku: fratri pevaju na ruševinama civilizacije koju je uništila njihova religija. Možda možemo da zamislimo, kao na Piranesijevoj graviri, mladog Engleza (Gibbon je tada imao 27 godina) kako sedi na stepenicama drevnog hrama, pita se kako je hrišćanstvo porinulo evropski kontinent u 1.000 godina sujeverja i fanatizma i odlučuje da tu priču ugradi u temelj svog dela koje će postati jedan od literarnih spomenika prosvetiteljstva.
Da li svečanu ozbiljnost tog trenutka umanjuju činjenice koje nam saopštava Richard Cohen u svojoj krajnje zabavnoj knjizi Stvaranje istorije: pripovedači koji su oblikovali prošlost, naime da je Gibbon bio gojazan, visok 142 centimetra i da je svoju riđu, kovrdžavu kosu prebacivao na jednu stranu glave i vezivao na potiljku – da su, po rečima Virginije Woolf, njegov „vrlo krupan trup nosila mala stopala“, ali da je on ipak „glavinjao s neverovatnom žustrinom“? Da li je važno to što su ga savremenici zvali gospodin Krompir, što ga je James Boswell opisao kao „ružnog, izveštačenog, odvratnog čovu“ i što je patio, pored gihta, od uvećanog skrotuma, izazvanog bolnim otokom levog testisa, koji je morao redovno da se drenira i iz kog je ponekad izlazilo tri do četiri litra tečnosti? I to što je, kad je u poznim godinama zaprosio jednu ženu, ta dama prasnula u smeh, a onda morala da pozove dvojicu slugu da ga podignu s kolena i osove na noge?
Cohen smatra da to jeste važno, da ne možemo valjano čitati Opadanje i propast Rimskog carstva ako ne poznajemo pisca, njegove skrotalne muke i ostalo. Sam Gibbon bi se s tim složio, bar teorijski. „Svaki genijalan čovek koji piše istoriju“, smatrao je on, „unosi u nju, možda nesvesno, karakter sopstvenog duha. Njegovi protagonisti… kao da svi misle i osećaju na isti način, a to je njegov način“. Kad slušamo priču, moramo imati na umu ko je pripovedač.
„Stvaranje istorije“ je neverovatno iscrpan pregled istoričara, od Herodota (oca laži, kako ga je nazivao Plutarh) do Henryja Louisa Gatesa Mlađeg, gde se opisuju poreklo i ličnost svakoga od njih, ukratko izlaže njegovo delo i identifikuje njegov program. Cohen to radi epski podrobno. On piše o starim istoričarima, islamskim istoričarima, crnim istoričarima, kao i o istoričarkama, od kineske istoričarke Ban Žao iz 1. veka do klasicistkinje Mary Beard iz Kembridža. Raspravlja o japanskim i sovjetskim revizionistima koji su brisali zvaničnike stradale u čistkama i ratne strahote iz zvanične istorije svoje nacije, i analizira umetnička dela kao što je Tapiserija iz Bajea, koju naziva „najboljim prikazom tog vremena, ne samo slikovnim već najboljim uopšte“, i fotografije Mathewa Bradyja s bojišta građanskog rata (o kojima zaključuje: „One su, zapravo, prevara“). Govori o akademskim istoričarima, među ostalima o Leopoldu von Rankeu, osnivaču naučne istorije iz 19. veka; o francuskoj Školi anala; i o britanskim rivalima Hughu Trevoru – Roperu i A. J. P. Tayloru. Razmatra autore istorijske fikcije, među ostalima Shakespearea, Waltera Scotta, Dickensa, Tolstoja, Tony Morrison i Hilary Mantel. Piše o novinarima, televizijskim dokumentaristima (smatra da „najuspeliji dokumentarni filmovi Kena Burnsa stoje rame uz rame s najboljim pisanim istorijskim delima nastalim u poslednjih 50 godina“), kao i o popularnim istoričarima poput Winstona Churchilla, kome je njegova istorija Drugog svetskog rata donela milione iako su istraživanje, a delimično i pisanje tog dela obavili drugi ljudi.
Cohen je Englez i bio je direktor dve londonske izdavačke kuće. Ako primenimo njegovu metodu, tim biografskim činjenicama možemo objasniti: a) njegovu spremnost da novinarstvo, istorijsku fikciju i televizijske dokumentarne filmove stavlja rame uz rame s delima profesionalnih istoričara pošto je, kao izdavač, zainteresovan za dela koja imaju čitalačku publiku i uticaj; b) anglocentričnost njegovih izbora. Američki čitalac može pomisliti da je u knjizi predstavljeno nesrazmerno mnogo autora iz Velike Britanije, mada su na njegovom spisku i britanski istoričari koji su karijeru gradili pretežno na američkim univerzitetima, kao što su Simon Schama, Tony Judt i Niall Ferguson. Ali Stvaranje istorije je knjiga, a ne enciklopedija, i o čemu god da piše, Cohen to radi sa zaraznim poletom. Kao što kaže pesma: „Ako ti ovo nije dovoljno, pevaj sam“.
***
Veoma dobra strana Stvaranja istorije je to što ova knjiga, uprkos svojim osnovnim načelima, nije ni reduktivna ni uskogruda. Osim kad govori o piscima kao što su nacionalistički revizionisti, za koje su karakteristični očigledna pristrasnost i namerno obmanjivanje, i nekim islamskim istoričarima, koje smatra dogmatičnim i netolerantnim, Cohen pokušava da balansira i da čitaocu omogući da sam izvede zaključak. Poruka nije to da „niko od njih ne zaslužuje poverenje“, već da je pristrasnost u pisanju istorije jednako neizbežna kao i zauzimanje tačke gledanja. Svako je mora imati.
Oblast u kojoj Cohen možda nije uspeo da dostigne idealan stepen objektivnosti je marksizam, o kome govori s narogušenim animozitetom i čije principe pogrešno tumači zato što ga brka sa staljinizmom. Smešno je prebacivati Marxu da nije predvideo uspon fašizma i državu blagostanja. Ko je to predvideo 1848?
Cohenov animozitet ima svoju cenu pošto je Marxova misao odigrala veliku ulogu u radu istoričara 20. veka, posebno u Velikoj Britaniji. Ipak, čak i tu on pokušava da ne bude isključiv. Očigledna je njegova blagonaklonost prema britanskom istoričaru Ericu Hobsbawmu, koji je stupio u Komunističku partiju 1936 (što je prilično loše) i ostao njen član 55 godina (što je nadrealno). Stvaranje istorije je pripremanje kolača sa mnogo grožđica. Saznajemo (ili sam bar ja saznao) da je deda Vladimira Putina bio Lenjinov i Staljinov kuvar, da je Napoleon bio prosečne visine, da je Ken Burns potomak pesnika Roberta Burnsa i da je marksistički kritičar György Lukács, kad je bio uhapšen po izbijanju mađarske revolucije i kad su ga upitali da li nosi oružje, predao svoje nalivpero. (Ta anegdota je pomalo sladunjava i progutao sam je sa zrnom soli – ali sam je progutao.)
Cohen nije aljkav, ali ume da bude pomalo nemaran. Cornel West nije bio direktor Programa za afričke i afroameričke studije na Harvardu, a Jill Lapre ne potiče iz „privilegovane porodice“. Tu su (neizbežno) i tvrdnje koje antagonizuju čitaoca. Cohen, na primer, misli da „usmena istorija nije nimalo sklonija izmišljanju ili menjanju prošlosti u skladu s potrebama sadašnjosti nego što je to pisana“. Moje iskustvo nije takvo. Ono što ljudi govore uvek se mora proveravati činjenicama ne zato što oni namerno lažu (mada je Andy Warhol lagao u svakom intervjuu koji je dao), već prosto zato što je njihovo pamćenje nepouzdano. Kao kad tragate za određenom fotografijom u svojoj foto-biblioteci: „Siguran sam da smo u Velikom kanjonu bili 2008!“ A onda se pokaže da je ipak bila 2009. Takva pogrešna sećanja su uobičajena u usmenim istorijama zato što ljudima uglavnom nije važan tačan datum. Ali istoričarima jeste.
Cohen voli novinarske istorije, knjige reportera koji su bili svedoci opisanih događaja. Ali je propustio da pomene knjigu Uspon i pad Trećeg rajha (The Rise and Fall of the Third Reich) Williama Shirera, delo gibonskog naslova koja je dobila National Book Award i bila prodata u milion primeraka u tvrdom povezu. On smatra da se novinari koji teže objektivnosti mogu „prilično približiti istini“. Ali dodaje da je „potrebno vreme da bi se o istinitosti rasuđivalo hladne glave“.
To je tradicionalna definicija novinarstva kao „prve skice istorije“ i deo uverenja da se naše razumevanje prošlosti poboljšava s vremenom. Pitam se, međutim, da li je zaista tako. Možda samo uglačavamo neravne ivice i na taj način žrtvujemo delove onog što se zaista dogodilo da bismo dobili priču kakvu želimo. Kao autori prve skice istorije novinari su možda pouzdaniji jer obično ne rade pod uticajem neke teorije (Shirer je, doduše, imao svoju teoriju). Oni opisuju događaje. Kao i drugi istoričari, oni pokušavaju da proizvedu koherentan narativ, ali ne moraju svaku činjenicu da podvedu pod tezu. Oni, uz to, bolje znaju nešto što nijedan potonji izučavalac prošlosti ne može istinski znati i što je s protokom vremena sve teže rekonstruisati: kakav je bio savremeni osećaj tog trenutka.
***
Neobično je koliko se često to „kakav je osećaj“ pojavljuje u Stvaranju istorije kao istinski cilj istorijske rekonstrukcije. „Istoričar će vam reći šta se dogodilo“, rekao je E. L. Doctorov. „Romanopisac će vam reći kakav je bio osećaj tog trenutka“. Cohen citira Hilary Mantel: „Kad želimo dodatu vrednost – da zamislimo ne samo kakva je prošlost bila već i kakav je bio osećaj iznutra – uzimamo roman“.
Od romanopisaca očekujemo da nam to kažu. Oni mogu da opišu šta se događa u glavama njihovih junaka i šta oni osećaju, što istoričari uglavnom ne mogu ili ne bi trebalo da rade. Ali i istoričari žele da otkriju „kakav je bio osećaj“. Naime, to što oni rade nije sasvim različito od onog što rade romanopisci: i oni pokušavaju da ožive iščezli svet na stranicama svojih knjiga. Romanopiscima je dopušteno da izmišljaju, a istoričari moraju da rade s proverljivim činjenicama. Ne smeju puštati mašti na volju; to je pravilo igre. Ali oni ipak žele da njihovi čitaoci osete kako je izgledalo biti živ u izvesnom vremenu i na izvesnom mestu. Taj osećaj nije činjenica, ali upravo on daje smisao činjenicama.
Na to je, reklo bi se, mislio G. R. Elton, istoričar tjudorske Engleske, kad je opisao istoriju kao „imaginaciju pod kontrolom učenja i učenosti, kojima pak imaginacija daje smisao“. Nemačka reč za to (Cohen je pogrešno pripisuje Rankeu) je Einfühlungsvermögen, što on definiše kao „sposobnost da se istoričar prilagodi duhu vremena čiju istoriju piše i da uđe u samo biće istorijskih ličnosti, koliko god one bilo daleko“. Jednostavan prevod bio bi „empatija“. Danas vlada nestašica empatije. Živimo u dobu koje je sklono osudi bez mnogo vaganja. S druge strane, šta bi značila empatija s trgovcem roblja? Da li bi to bila neka vrsta opravdanja i praštanja?
Pisanje istorije zasnovano je na veri da se događaji, uprkos svemu, ne zbivaju bez ikakvog reda i da se – iako pojedinci mogu postupati iracionalno – promena može racionalno objasniti. Kao što kaže Cohen, Gibbon je smatrao da je istorija traganje za načelima kretanja – onako kao što je filozofija traganje za prvim načelima. Mnogi zapadni istoričari, čak i oni „naučni“ poput Rankea, pretpostavljali su da je prošlost sudbinski predodređena. Ranke je govorio o „Božjoj ruci“ iza istorijskih događaja. Marksistički istoričari poput Hobsbawma veruju u zakonitost istorijskog razvoja. Neki pisci istorije, na primer analisti, smatraju da su politički događaji u velikoj meri nasumični (i da ih je zato vrlo teško predvideti, mada komentatori uspevaju da žive od toga), ali da iza površinskog haosa postoje pravilnosti – ciklusi, ritmovi, procesi dugog trajanja (longue durée).
Ipak, istorija nije nauka. U suštini, kao što je rekao A. J. P. Taylor, ona je „naprosto jedan oblik pripovedanja“ – pripovedanje zasnovano na činjenicama. A činjenice ne govore same po sebi i nije dovoljno samo ih prikupiti. One su, po rečima engleskog istoričara E. H. Carra, „kao riba koja pliva u ogromnom i ponekad nepristupačnom okeanu; šta će istoričar uloviti, to delom zavisi od slučaja, ali pre svega od toga koji deo okeana je izabrao za ribolov i koju opremu koristi – a te dve odluke, naravno, zavise od toga koju vrstu ribe želi da ulovi. Sve u svemu, istoričar će dobiti onu vrstu činjenica koju želi“.
Sve je tumačenje. Pouka koju iz toga treba izvući je, čini mi se, da istoričar nikad ništa ne sme da isključi. Sve, od vlasništva nad sredstvima za proizvodnju do boje kojom su ljudi ukrašavali nokte na nogama, može biti relevantno za našu sposobnost da unesemo smisao u prošlost. Istoričari Anala su taj pristup nazvali „totalna istorija“. Ali čak i u totalnoj istoriji neku ribu uhvatite, a druge pustite da odu. Pokušavate da dobijete činjenice koje želite.
***
A zašto su istoričarima potrebne činjenice? Implicitni odgovor Cohenove knjige je da oni mogu imati hiljadu mogućih razloga za to – da bi indoktrinirali, zabavili, upozorili, opravdali, osudili. Istoričar bira određenu svrhu zato što mu je ona lično važna, a odatle gotovo uvek sledi: zato što je svrha važna istoričaru, istorija koju on proizvede važna je nama. Kao što kaže Cohen, velika ironija pisanja o prošlosti je to što je „svaki autor zatočenik sopstvenog karaktera i okolnosti, ali je često i njihov tvorac“.
Istorija, međutim, nikada nije bezličan i objektivan prikaz prošlih događaja. Kao što je antropolog Claude Lévi-Strauss jednom prilikom rekao (s prezirom) svaka istorija „služi nekom cilju“. Zašto je Gibbon napisao Uspon i pad? Cohen kaže: zato da bi upozorio Britaniju 18. veka na greške koje bi mogle dovesti u opasnost njenu imperiju; zato da bi sprečio da je zadesi sudbina Rima. Drugim rečima, Gibbon je verovao da će njegova priča biti korisna. Zato mu je bilo potrebno da naslika rimsku civilizaciju na načine s kojima Britanci mogu da se identifikuju, a hrišćanstvo na načine koji su odgovarali antiklerikalnim predrasudama Doba razuma. A kakve veze s tim imaju njegovo jadno telo i njegove žalosne slabosti? Cohen misli (kao i Virginia Woolf) da je telesna neprivlačnost omogućila Gibbonu da se zaodene neprobojnim plaštom ironije. Naučio je da obuzdava svoja emocionalna očekivanja, što ga je učinilo hladnim analitičarem svakog verskog žara.
Lévi-Strauss je smatrao da istorija u modernim društvima odgovara mitu u premodernim kulturama. Kad odlučujemo o tome kako želimo da izgleda naše objašnjenje nekih događaja, prvi korak može biti jednostavan čin biranja datuma od kog ćemo započeti svoju priču. Da li je to 1603. ili 1619? Biramo jednu od tih godina i događaji se postrojavaju u skladu s tim. Ljudi prigovaraju da to istoriju čini ideološkom disciplinom. A šta bi drugo ona mogla biti? Knjiga Opadanje i propast Rimskog carstva prožeta je ideologijom od početka do kraja, pa niko ne spori da je to istorija. Gibbon izvesno nije imao takvih sumnji. „Da li ću biti optužen za preveliku taštinu“, piše on u svom testamentu, „ako dodam da je spomenik izlišan?“
Louis Menand
The New Yorker, 11.04.2022.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 20.04.2022.
