Otkucalo je dvanaest sati. Fjodor Stepanič navuče bundu i izađe u dvorište. Dočekala ga je noćna vlaga . .. Duvao je vlažan i hladan vetar, a iz mračnog neba rominjala je sitna kiša. Fjodor Stepanič prekorači polusrušenu ogradu i tiho se uputi niz ulicu. A ulica široka, pravi trg; u evropskoj Rusiji su retke takve ulice. Ni osvetljenja, ni pločnika . .. čak ni traga takvoj raskoši.
Pored ograde i kućnih zidova promicale su tamne siluete građana koji su žurili u crkvu. Ispred Fjodora Stepaniča gacale su po blatu dve prilike. U jednoj od njih, maloj i pogrbljenoj, on prepoznade ovdašnjeg doktora, jedinog „obrazovanog čoveka” u celom srezu. Starac doktor nije se libio poznanstva s njim i uvek bi druželjubivo uzdisao gledajući ga. Ovoga puta starac je bio u službenoj staromodnoj trorogoj kapi, te mu je glava ličila na dve pačje glave prilepljene potiljcima jedna uz drugu. Ispod njegove bundice kloparala je sabljica. Pored njega je išao visok i mršav čovek, takođe u trorogoj kapi.
— Hristos voskrese, Gurije Ivaniču! — zaustavi doktora Fjodor Stepanič.
Doktor mu ćutke pruži ruku i otvori malo bundu da se pred prognanikom pohvali ordenom „Sta-nislava”, koji mu je visio na grudima.
— A ja, doktore, posle jutrenja hoću da dođem k vama — reče Fjodor Stepanič. — Molim vas.. Izvolite mi dopustiti da se kod vas omrsim. Okolo bih se ja ove noći uvek u porodici omrsio. Sećaću se…
— Teško da bi to bilo zgodno … — spetljao se doktor. — Ja imam porodicu, znate li… ženu. Mada ste vi, ovaj … ali ipak ne, ovaj … Ipak postoje predrasude! Ja, uostalom, ništa… Hi Kašalj …
— A Barabajev? — promrsi Fjodor Stepanič, kriveći usta i jetko se smeškajući. — Barabajevu i meni su zajedno sudili, zajedno nas poslali u progonstvo, a on je, međutim, svakog dana u vašoj kući na ručku i na čaju. On je više ukrao, eto šta je!.. .
Fjodor Stepanič zastade i nasloni se na mokru ogradu: neka proёu. Daleko ispred njega svetlucale su svetlosti. Čas gaseći se, čas razgorevajući se, kretale su se istim pravcem.
„Svako svoj krst nosi”, pomisli prognanik. „Kao i tamo kod nas …”
Od svetlosti je dopirala zvonjava. Zvona tenori gromko su se razlagala i brzo zvonila kao da se nekud žure.
„Prvi Uskrs ovde, u ovoj hladnoći”, pomisli Fjodor Stepanič, „a nije ni poslednja. Gadno! A tamo sad, možda …”
I on poče da misli o „tamo” … Tamo sad pod nogama nije prljavi sneg, nisu hladne bare, već mlado zelenilo; tamo vetar ne šiba po licu kao mokra krpa, već donosi dah proleća … Nebo je tamo tamno ali zvezdano, s belom prugom na istoku… Umesto ove prljave ograde zelena živica i njegova kuća sa tri prozora. Iza prozora svetle, tople sobe. U jednoj od njih sto prekriven belim stolnjakom, s uskršnjim kolačem, jestivima, pićima.
„Lepo bi bilo sad gucnuti tamošnje votke! Ovde je votka nikakva, ne može se piti.”
Izjutra dubok, dobar san, a posle toga posete, pijanka… Setio se on, razume se, i Olje, s njenim mačjim, plačnim lepuškastim lišcem. Sad ona, sigurno, spava i ne sanja njega. Takve žene se brzo uteše. A da nije bilo Olje, ni on ne bi bio ovde. Ona ga je, glupaka, na to navela. Njoj je bio potreban novac, imala je užasnu bolesnu potrebu za njim, kao i svaka pomodarka. Bez novaca nije mogla ni da živi, ni da voli, ni da pati .. .
— A ako me u Sibir proteraju? — upitao ju je. — Hoćeš li poći sa mnom?
— Razume se! Makar na kraj sveta!
On je ukrao, uhvatili su ga, i pošao je u ovaj Sibir, a Olja je klonula duhom; nije pošla, razume se. Sad njena glupa glavica tone u čipkasti jastuk, a noge su joj daleko od prljavog snega.
„Na sud je došla u svečanoj haljini i nije ga čak nijednom pogledala … Smejala se kad je branilac sipao duhovitosti. . . Malo bi bilo nju ubiti.”
I ta sećanja su silno zamorila Fjodora Stepaniča. Zamorio se, kao razboleo, baš kao da je celim telom razmišljao. Onemoćale su mu noge, odsekle se, i nije imao snage da ode u crkvu na svoje jutrenje … Vratio se kući i strovalio u postelju, ne skidajući ni bundu ni čizme.
Iznad njegovog kreveta visio je kavez sa pticom. Oboje je pripadalo gazdi. Ptica nekakva čudnovata, s dugam kljunom, mršava, Fjodoru nepoznata. Krila joj podsečena a na glavi počupano perje. Hrane je nekakvim kiselišom od koga smrdi cela soba. Ptica se nemirno vrtela po kavezu, udarala kljunom u konzervu s vodom i pevala čas kao čvorak, čas kao vuga…
„Ne da mi da spavam!” pomisli Fjodor Stepanič. — „Đavo …”
On se podiže i zadrma runom kavez. Ptica ućuta, prognanik leže i o kraj kreveta smače čizme s nogu. Minut kasnije ptica se opet uzvrtela, a na glavu mu pade komadić kiseliša i ostade u kosi.
— Nećeš da prestaneš? Nećeš da umukneš? Još ti nije dosta!
Fjodor Stepanič skoči, krvnički povuče kavez i baci ga u ugao. Ptica umuče.
Ali, kako mu se učinilo, desetak minuta kasnije ptica iziđe iz ugla na sred sobe i poče da kljunom buši zemljani pod … Kljun kao burgija … Vrtela je vrtela i nigde kraja njenom kljunu. Zalupaše krila i prognaniku se učini da on leži na podu i da ga po slepoočnicama udaraju krila … Kljun se najzad slomio, i sve se izgubilo u perju. .. Prognanik više nije znao šta se oko njega dešava, zaspao je.
— Zašto si tog stvora ubio, krvniče? — čuo je pred zoru.
Fjodor Stepanič je otvorio oči i pred sobom ugledao gazdu raskoljnika, starog poluludog bogomoljca. Gazdino lice je drhtalo od gneva i bilo sve u suzama.
— Zašto si, prokletniče, ubio moje ptiče? Moju pevačicu, zašto si ubio, đavole đavolski? Koga to ti? Zašto, more? Imaš obraza da me u oči gledaš, psino opaka! Odlazi iz moje kuće, i da te moje oči više ne vide! Ovog trena odlazi! Odmah!
Fjodor Ivanič navuče bundu i izađe na ulicu. Jutro je bilo tmurno, sumorno … Dok je gledao olovno nebo, nije mogao da veruje da visoko iznad njega može sijati sunce. Kiša je još uvek rominjala. . .
— Bonžur, srećan praznik, mon šer2 — čuo je prognanik kad je izišao na kapiju.
Pored kapije u novim lakim kolima projurio je njegov zemljak Barabajev. Zemljak je bio u cilindru i pod kišobranom.
„Pravi pesete!” pomisli Fjodor Stepanič. „I ovde se skot umeo da dodvori … Ima poznanike … Trebalo je da i ja više ukradem!”
Kad je prilazio crkvi, Fjodor Stepanič ču drugi glas, ali ovoga puta ženski. U susret su mu dolazila laka poštanska kola dupke puna kofera. Iza kofera izvirivala je ženska glavica.
— Gde je tu… Gospode, Fjodore Stepaniču! Jeste li vi to? — zapita glavica.
Prognanik pritrča kolima, upilji očima u glavicu, prepoznade je, uhvati za ruku .. .
— Ama da ja ne spavam?! Šta je ovo? Kod mene?! Rešila se, Olja?
— Gde ovde stanuje Barabajev?
— A što će ti Barabajev?
— On mi pisao da dođem. .. Zamisli samo, dve hiljade rubalja mi je poslao … Pored toga ću dobijati tri stotine mesečno. Ima li ovde pozorište?…
Do večeri je lunjao prognanik po gradu i tražio stan. Kiša je lila ceo dan i sunce se nije pojavilo.
„Zar ove zveri mogu živeti bez sunca?” mislio je meseći nogom vlažni sneg. „Veseli su, zadovoljni bez sunca!. . . Uostalom, oni imaju svoj ukus.”
Anton Pavlovič Čehov
Prevela: Vida Stevanović
