Piše: Božo Koprivica
Omar Enrike Sivori (1935-2005)
Argentina, Italija
Klubovi: Teatro Municipal San Nikolas, River Plata, Juventus, Napoli
Omar Sivori nije slučajno počeo da igra u malom klubu Teatro Municipal San Nikolas. Fudbal za Sivorija jeste bio pozorište, u kome je on glavni glumac, onaj koji pleni. On je u dvadesetoj bio najmlađi član čuvene navale River Plate koju su deca izgovarala napamet, kao kletvu ili kao molitvu: Vernaca, Labruna, Gomez, Sivori, Lustau.
Tako je krenula njegova harizma. Sa River Platom Sivori je bio tri puta, zaredom, prvak Argentine. U finalu prvenstva Južne Amerike Argentina je pobedila Brazil sa 3:0. Kakav je to bio tango Pjacole, kakav trio Kaskio, Sivori, Anđelilo. I kakav niz, pobeda: Kolumbija 8:2, Ekvador 3:0, Urugvaj 4:0, Čile 6:2 i Brazil 3:0. Sivori je već tada bio čuven po tunelu, po driblinzima kroz noge. Ali ne zato što je taj dribling efektan, nego zato što je funkcionalan, zato što jednim potezom (ako uradiš centarhalfa) možeš odbaciti celu odbranu i ostati sam sa golmanom na čistini. A kad je jedna devojka, Lima Nazario, novinar kolumbijskog radija, pitala Svorija kako uspeva taj dribling kad ga svi znaju, kad taj dribling svi očekuju, Sivori ju je pogledao ravno u oči i rekao da je pročitao davno dva stiha, ali da se ne seća ko je to napisao:
„Pa onda odoli, pa onda odoleti ne možeš“.
Na kraju sezone 1957. Sivori prelazi u Juventus za ogromni novac – oko 500.000 dolara. I odmah postaje glavni i najpopularniji igrač. Čudo u Torinu. Juventus osvaja prvo mesto 1958, 1960. i 1961. Te 1961. Omar Sivori ulazi u 27. godinu, a na 27 utakmica postiže 27 golova. Proglašen je za najboljeg igrača u Evropi. Zlatna lopta, Sivori.
Posvađaće se Sivori nešto u Juventusu, teško je bilo upravi Juventusa izdržati njegovu slavu. Sivori odlazi u Napulj, u Napoli. Maradona je u Napulj došao zbog Sivorija. Jer, neki se krugovi, neki putevi otvaraju a da mi ne znamo koji je pravi razlog tog puta. Poslednju utakmicu u Italiji Sivori je odigrao 20. decembra 1968. Zašto sam to zapamtio? Deset godina ranije, decembra 1958, jedna devojka iz moje ulice rekla je da će me vodit u kino i da ćemo gledati jedan film koji se meni neće dopasti jer nije vestern, nije kaubojski film. Naslov filma je Zaboravljeni ( Los olvidados). To sam zapamtio, ali nisam znao šta to znači. Još mi je ta devojka rekla – ona je bila na božićnim ferijama, a živela je već nekoliko godina u Finskoj, studirala je glumu – da će sa nama biti jedan mladić koji odlično igra lopte. Nije mi se dopao taj film. Zapamtio sam neke dečake koji su na jednoj ledini pratili nekog slepca. I sećam se kako je majka izbacila sina iz kuće zato što se kasno vratio kući. Taj dečak se zvao Pedro. Ali se najviše sećam tri mesingana kreveta u jednoj drvenoj baraci. Zapamtio sam te krevete jer smo i mi, na mansardi, imali dva takva kreveta. Ona mlada devojka vodila me u bioskop da bih ja igrao masku zbog onog mladića koji je dobro igrao lopte. Bila je stroga ta njena baka Mila Makrid. Njih dvoje su pričali, ja ništa nisam razumeo, mislim da sam znao da pričaju na italijanskom, ali kako sam znao to ne znam. Zapamtio sam samo da mu je ona govorila El Kabezon.
P.S.
Posle dve decenije o onom filmu pričaću sa Mirkom Kovačem. To je njegov omiljeni film, Los olvidados, i njegov omiljeni reditelj Luis Bunjuel. U listu Fudbal, nekoliko godina kasnije, videću fotografiju igrača sa spuštenim štucnama i velikom glavom.Bio je u crno-belom dresu, i kakav je to bio dribling. Kao da je toreador, ta elegancija i taj stav. Ispod je pisalo Omar Sivori. To je bio onaj mladić iz bioskopa koji je dobro igrao lopte.
U jednom tekstu, to je bio neki intervju, Sivori kaže o driblingu: Štucne spustiti, listove otvoriti, lopta se ne odvaja od mojih stopala jer vezana je smolom mrtvih.
Ni danas ne mogu da verujem da je pored mene u starom bioskopu u Nikšiću sedeo, red 12, sedišta 8,9 i 10, Omar Sivori. I da smo gledali film Zaboravljeni. I da je to bio 20. decembar, moj rođendan.
