Kada sam se okrenuo, nisam je ugledao. Žmirkala su žuta svetla semafora i kola su doticala ivičnjak skijajući prema Novom Beogradu. Jedna žena u prolazu pomenu zvezde. Njen muškarac, visok, nem, pretećih brkova, lako joj se oslanjao o lakat. Gospode, izustih. Pristizale su noći osame i jutra u kojima se čezne za putovanjem: Amsterdam, severna Venecija, pa narandže kroz prozor u Nahariji, negde brodovi pri obali. Ugnežden u zelenilu Poljoprivrednog fakulteta, mrak prhnu pod svod. Podigoh pogled: da li ću je ugledati? Uputih se reci, a mislio sam: Krenuću kući.
Na sledećem uglu osetih snažan miris vode i katrana. Reka je nadošla, nabujala, i prolaznici su je ćutke posmatrali. Po njoj su plovili panjevi i užasni leševi konja i mačaka, ali niko nije ukazivao prstom. U tišini, čučeći, samo je jecao jedan ribar, a žena u marami stiskala mu je rame. Tog proleća potpuno su zanemarene devojke. One su podizale suknje iznad mutnih bara i kolena bi zasjala kao sveža krljušt. Ali, mladići se nisu obazirali. Važnim glasovima saopštavali su večernji vodostaj ili vremensku prognozu za sutra. Čovek u uniformi odbijao je dugačkim štapom leševe koji bi se upleli među obalsko bilje. Imao je čizme do bedara, i drhtao je, do članaka u vodi. Bolest je vladala gradom.
Tih dana su iščezli i poslednji ostaci mojih sumnji. Sumnja je, utvrdio sam, besmislena. Hodao sam i sanjao otvorenih očiju o kući usred šume, o mršavom poštaru koji donosi novine i časopise – pisma takođe – na biciklu, i možda o ženi. Vreme je, mislio sam, da zavolim, da se nenadano pojavim i oslovim je probranim rečima, da dotaknem, pred zalazak, njen dlan. A ona će se nasmejati, krenuti kao da želi da ode, i tek će se kasnije osvrnuti. Žene, kada se osvrću, znaju; tako će i ona znati. Šetaćemo, po tami, ukraj same vode.
S druge strane, kada pogledam kroz prozor, vidim tako malo parče neba da me je sramota. Ako se sagnem, u stvari tek kada se ispružim po podu, pred mojim očima rastvori se neslućen vidik visina i plave boje. Tada se okolne zgrade samo ocrtaju u mojim zenicama. Međutim, ova bezgranična uživanja kratko traju. Pojavljuju se moji poznanici, zatiču me u nedoličnom položaju i s razumevanjem klimaju glavom. Moram da ustanem. Tokom takvih dana maštam o krajevima gde horizont iščezava sam od sebe, ali kako do njih doći?
Treba otputovati i mahnuti maramicom porodici na peronu. Treba na širokoj krmi prekookeanskog broda ponuditi galebove mrvicama hleba, odmoriti se među staloženom decom kosih očiju koja nemilosrdno uočavaju moj mesnati nos, moja velika usta, moje sitne oči. A u podne, ili nešto ranije, kelneri donose visoke čaše martinija, i u njima, okrugla i čvrsta, pliva usamljena dalmatinska višnja. Tada se razmišlja o sreći.
Moja sreća zvala se Lucija, ili kraće, Luci. Njena kosa je bila svetla, njene oči plave. Raspolagala je onom divnom osobinom izuzetnih žena: da vam osmotri lice kada počne kiša. Desilo se, neobjašnjivom igrom slučaja i prirode, da je u vreme kada smo bili zajedno palo toliko kiša da je reka nadošla i počela da plavi najbliža polja. Odlazili smo skupa u grad bez ijedne reči. Držao sam kišobran, a Lucija me je gledala – gledala moje obraze, bore na čelu i oko usana. Svraćali smo u bioskop i u trećem redu od platna, kratkovidi, bučno grizli bajate moka kocke. Za vreme uzbudljivih scena ona me je pogledavala iskosa: ovako, i ponekad bi, uz uzdah, prislanjala čelo na moje rame. Nismo se ljubili.
U mojoj porodici, tog proleća, javljaju se osetne promene.
Moja sestra se udaje za Pavla, katolika, iznajmljuje stan i strepi: može li Bolest da utiče na njeno još nezačeto dete?
Otac prestaje da se žali na konjuktivitis, ali počinje da posvećuje više pažnje svom telu i izgledu. Njegovi zulufi se u blagom luku spuštaju do dna obraza, sede kovrdže kose padaju preko okovratnika jarkoplave košulje. Nedeljom, ujutru, stoji sasvim go u kupatilu i maže Tensanom sitne bubuljice na stražnjici. Izlazi namirisan, i podseća me na majku iz mog detinjstva. A njoj vene i dalje otiču. Ona leže rano u krevet i stiska ih rukama. Tuče u njoj tada srce na sve strane, zvone okna na prozorima. Ponedeljkom, odmorna, odlazi na sastanke Ženske sekcije pri Jevrejskoj opštini, vraća se puna utisaka i priča o razvodima, slobodnim parcelama na groblju i čarter letovima za Izrael. Sanja, danima, o slobodnom vremenu koje će joj doneti očev odlazak u penziju. I da ne zaboravim: sve se teže kreće.
Najvažnija promena, ipak, odigrala se u završnici košarkaškog prvenstva. Otkrili smo draž sporta, i subotom, svetim danom, prepuštali smo se glasu TV komentatora. Za vreme tajmauta majka zakuvava kafu, donosi napolitanke i saharin tablete za oca. Onda složno, iz svet glasa, do promuklosti – navijamo. Navijamo, jedino, za „Crvenu zvezdu“.
Da li sam već rekao da me je Lucijin hod podsećao na staru arapsku poeziju? Majka je prezrela Luciju odmah, pri prvom susretu. Rekla je: Tako mi je drago, i svi smo znali šta misli. Ja sam prethodno dugo pričao o Luciji, nisam zastajao, i oni su izrazili želju da je upoznaju. Ali kada je otac, ne spuštajući novine, promrmljao: Milo mi je, shvatio sam da ih moja sreća uopšte ne interesuje. Samo su želeli, i nisu poricali, da zatvorim usta. Nisam im, naime, svojom pričom dozvoljavao da odremaju posle ručka, a što je čovek stariji, objašnjavao je moj otac, san je dragoceniji. I lepši, dodavala je majka.
Lucija se uznemirila, rekla je da neće više nikada kročiti u moj stan. Nemoj to primati srcu, govorio sam, ta nemoj to primati srcu. – Ja imam tako lepu, skoro klasično nameštenu sobu, u kojoj mogu nesmetano da čitam i izvirujem kroz prozor. Izvan nje, kada nestanu police sa knjigama i zvuci tuba i oboa, ja sam izgubljen, a ljudi su ružni. – Zato sam je molio: Luci, rekao sam, o Luci. I ona je pristala. Dok su se moji roditelji predavali čarima sna, dolazila je sva u belom, i ja sam podizao krajeve njene bluze i dugo gledao široke, plave oči. Iznenada, u pola sedam, zapucketao bi televizijski ekran, a glas spikera, jednoličan i hrapav, objašnjavao je broj umrlih i obolelih, broj osumnjičenih – Bolest je vladala gradom.
Lucija je drhtala, trzaji su joj lutali kožom pri pomenu mrtvih. Ne boj se, tešio sam je, ništa nas neće rastaviti. Reka opada, uveravao sam je, vazduhom probijaju sunčevi zraci. Još malo, i ribari će spustiti čamce, njihove žene izneće praznične marame, a Lucija je odmahivala glavom i dugo, s mukom, sklapala kapke. Tada sam se bojao.
S razlogom; jer kada sam se zaposlio, život se pretvorio u crnu redovnicu: više nije bilo vremena. Zahvatila me je Bolest, i u vidu sitnih plikova pokazala se na mom srcu. Postao sam bezosećajan, nisam kao nekada težio granicama sveta. Lucija je sa strahom beležila promene u meni. Lomio sam, jednu za drugom, ploče starih majstora i cepao pesme trubadura. Obećali su nam, lukavim glasom, dobru zaradu uz prekovremeni rad kod kuće. Dovlačio sam vreće papira, žalbi i overenih prepisa, udarao sam pečate gde god bih stigao, i pevao punim grlom proletnje šlagere.
Kako se osloboditi boleštine? pitala je Lucija specijaliste.
A šta je s mladićem? interesovali su se lekari.
Ne podleže disciplini, rekla je Lucija, čezne za rekom kakvu niko ne pamti.
Lucija – zovete se Lucija, reče lekar, zar ne?
Da, reče Lucija.
Zašto nekud ne otputujete? reče lekar. Ne morate da idete daleko. Nekud gde ćete zaboraviti.
Zaboraviti šta? pitala je Lucija.
Zaboraviti, reče lekar. Sve.
A on, osvrnula se, a on?
Prepustite ga nama.
Kada sam se okrenuo, nisam je ugledao. Verovao sam da ću je opaziti, u trku, ali nje nije bilo. Žena u prolazu reče kako je nebo visoko i nedostižno, i kako niko ne zna tačan broj zvezda. Njen muškarac je ćutao, pretećih brkova, i nije podigao pogled. Među senkama u daljini odabrah Lucijinu; ona poče da me prati, iščezavajući u mraku. Išao sam prema reci, a mislio sam: Vratiću se kući.
* *
Lucija – dugujem objašnjenje – Lucija je otišla. Sve priče o srećnim ljubavima imaju isti kraj. Ne verujem da se od vremena Tristana i Izolde nešto promenilo, ako ne i od ranije. Jedino u bajkama ljubav ne skončava, a svi tako dobro znamo da su bajke plod najužarenije mašte.
Književnost je, shodno tome, proizvod mnogo intimnijih spekulacija. Pogotovo romantika. Izmišljaju se velike tragedije da bi se istakle kratkotrajne slike snažnih osećanja. Ali s anđelima je drugačije. Kabalisti četrnaestog veka znali su njihov tačan broj: 301655722. Anđeo proleća je Telvi, anđeo smrti nema imena: niko ga ne zna. Postoji i Šakziel, anđeo vodenih buba, međutim Lucija, taj prekobrojni anđeo, gde je ona sada, u čijoj priči prebiva? Želeo bih da sazna da moja borba tek započinje, iako ne mogu da joj sagledam kraj. Uzdam se u napredak medicine i humanost lekara. Ćutim pod njihovim rukama, poveravam im najskrivenije boljke tela, svaki napor uma. Pohvaljuju me zbog primernog vladanja, i provode me pored otvorenog prozora iza kojeg pršte cvetovi stare kruške. Tada me iznenade zaboravljeni mirisi i naslutim otkose sveže trave. Osetim snažnu želju da se otrgnem i da pobegnem, ali se primirim. Moram verovati u ljude.
Kada izađem, moja nagrada biće ceo svet.
David Albahari
