Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
Valensuelina proza je stilski raznovrsna – humoristična, lirska, razbarušena, samozapitana, ali i mračna, angažovana i provokativna, ponekad sve to istovremeno. U neobičnom svetu Simetrija, u koji se upliću apsurd i fantastika, pred čitaocem se smenjuju: nelagodna želja ćerke da ubije majku, magična pera i amajlije, religijski i pseudoreligijski obredi, erotske fantazije, kanibalizam, kobne poplave; prizori iz gradskog života, nepisana pravila tanga, čudnovati kafe u kome muškarci i žene sede odvojeno; metaknjiževne fantazije o princezama transponovanim u savremeno doba i ogorčenim na svog tvorca – pa sve do torture političkih zarobljenica u argentinskim logorima.
Iznad svega, ovo su priče o potrazi za ženskim glasom i identitetom. Za Valensuelu, taj je identitet ukorenjen u kolektivnom iskustvu, naslanja se na tradiciju i njene ideale „ženstvenosti” ali je i menja i podriva, a istorijska marginalizacija žena omogućava im da promišljaju sebe, svet i književnost na nov, smeo i vizionarski način.
Ana Marković
„Knjige Luise Valensuele su naša sadašnjost ali u njima je takođe sadržana naša budućnost; na svakoj njihovoj stranici nalazi se istinsko svetlo, istinska ljubav, istinska sloboda.”
Hulio Kortasar
„U srcu Valensueline proze nalazi se duboka zaokupljenost upotrebom i zloupotrebom moći, strukturama dominacije koje prožimaju najosnovnije aspekte našeg bivstvovanja. Te strukture dominacije očitavaju se u politici tela, politici seksualnosti, politici jezika i politici države, posebno autoritarne države. Valensuelina proza vešto oslikava međuzavisnost između svakog od ovih nivoa političke razmene.”
Gvendolin Dijas
„Ono što Luisa Valensuela piše o nama mnogo je više od svedočanstva: to je jedan novi znak koji nam omogućava da, zahvaljujući njoj, izrazimo naše lične, još uvek neimenovane oblasti, sve ono što pati i čemu je potrebno oslobođenje i pravda.”
Leopoldo Brisuela
Prevod sa španskog Ana Marković
Luisa Valensuela: Žene menjaju planetu
Argentinska književnica Luisa Valensuela, gošća 11. Prosefesta: Spisateljice promišljaju sebe i književnost na vizionarski način.
Piše: J. Simić
Izvor: novosti.rs
“Postmodernizam je iz književnosti prešao u politiku. Ono što je nekada bio književni pokret, poigravanje sa žanrovima i parodija, danas se može videti u politici, pa se umesto o postmodernizmu može govoriti o postistinama, što me istinski uznemirava.
Ovaj svoj nespokoj slavna argentinska književnica Luisa Valensuela (79), gošća 11. Prosefesta, podelila je sa ljubiteljima svoje proze preksinoć u Kulturnom centru Novog Sada.
Čitaocima širom sveta Valensuela je jedan od najomiljenijih argentinskih autora jer u svojoj književnosti objedinjuje dve teme: poslednju vojnu diktaturu u Argentini i falagocentričnu književnu tradiciju protiv koje autorka diže glas. U istoriji književnosti ostaće upamćena kao autorka “postbuma” koja konačno pokreće žensku književnost.
Od rane mladosti bila je okružena velikanima argentinske književnosti. U njenoj kući okupljali su se mnogi čuveni pisci – Borhes, Bjoj Kasares i Ernesto Sabato između ostalih. Njena majka, Luisa Mersedes Levinson, takođe je bila književnica. Sve to Luisu je podstaklo da vrlo rano počne da se bavi novinarstvom i književnošću.
Živela je u Francuskoj, Španiji, Meksiku i u Americi. U Njujorku, svom skloništu od vojnog režima u Argentini, provela je deset godina (1979-1989). Tamo je i napisala “Roman noar s Argentincima” (1990). Dobitnica je brojnih domaćih i međunarodnih priznanja, prevođena na mnoge svetske jezike, danas živi, radi i neumorno piše u Buenos Ajresu.
Novosađanima se predstavila knjigom priča “Simetrije” iz 1993. godine, koju je na srpski jezik prevela Ana Marković i zajedno sa učenicama Gimnazije “Svetozar Marković” predstavila publici intrigantnu gošću.
Valensuelina zbirka se bavi neobičnim svetom simetrija u koji se upliću apsurd i fantastika. Pred čitaocem se smenjuju: nelagodna želja ćerke da ubije majku, magična pera i amajlije, maske, religijski i pseudoreligijski obredi, erotske fantazije, kanibalizam, kobne poplave…
Ovo su priče o potrazi za ženskim glasom i identitetom, a taj identitet ukorenjen je u kolektivnom iskustvu, naslanja se na tradiciju i njene ideale “ženstvenosti”, ali je i menja i podriva – kazala je književnica i ovu svoju misao dopunila uverenjem da istorijska marginalizacija ženama omogućava da promišljaju sebe, svet i književnost na nov, smeo i vizionarski način.
Za ljubav novosadske publike, Valensuela se prisetila jedne anegdote u vezi sa slavnim sunarodnikom i piscem Horheom Luisom Borhesom (1899-1986) koji je, što je bio stariji, sve češće imao običaj da na dubokoumna pitanja odgovara kratko i mrzovoljno, a na kratka – opširno.
- Naročito se mrštio na pitanje otkud toliko bodeža u njegovim knjigama – kaže Valensuela koja je jednom prilikom već vremešnog pisca pokušala da isprovocira pitanjem – da li je bodež u njegovoj liretaturi zapravo metafora za falus?
On je odgovorio da mu se, u tom smislu, više sviđa metafora “božji prst”, a kada je Luisa primetila da je to malo pretenciozno, pisac je šeretski odmahnuo rukom: “To je ionako ideja koju sam uzeo od Viktora Igoa”.
http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=272&yyyy=2017&mm=04&dd=22&nav_id=1252943-
