Severnoirski sukob, poznatiji kao Nevolje (The Troubles), predstavlja nastavak borbe irskih nacionalista za oslobođenje svih irskih okruga od britanske imperijalne vlasti. Konflikt je okončan potpisivanjem mirovnog sporazuma 1998. godine, nakon skoro tri decenije ratovanja između Irske republikanske armije (IRA) i njoj srodnih paravojnih organizacija s jedne strane i britanske vojske i policije smeštene u Severnoj Irskoj s druge strane4. Nevolje su još uvek potresale irsko ostrvo 1994. godine, u trenutku kada Martin Makdona, anglo-irski dramski pisac, piše svoje „irske” trilogije, u kojima se zapadni delovi Irske kao odabrano mesto radnje prepliću sa formom koju nudi britanska tradicija in-yer-face teatra. Kao oblik iskustvenog pozorišta, in-yerface teatar teži da „zgrabi publiku za okovratnike i trese je sve dok ne shvati poruku” (Sirz 2001: 4)5, a opisani cilj postiže se različitim kontroverznim sredstvima, počev od neprijatnih tema i tabua kojima se date drame bave, preko upotrebe opscenog jezika, do prikazivanja seksa, golotinje i nasilja. Navedenim dramskim elementima kod publike treba izazvati šok koji će zatim proizvesti i određenu reakciju (4–5). Iako sve Makdonine „irske” drame sadrže pomenute odlike in-yer-face teatra, kulminacija njihovog intenziteta javlja se u poslednjoj među njima – Poručniku sa Inišmora, dramskom komadu koji zajedno sa Sakatim Bilijem sa Inišmana pripada nedovršenoj Aran trilogiji. Poručnik je ujedno i jedina Makdonina „irska” drama u kojoj se eksplicitno govori o nacionalizmu i gorućim političkim temama u Irskoj. Kao i većina njegovih izjava u javnosti, Makdonin stav o nacionalizmu je kontroverzan: „Nikada nisam bio nacionalista. To mi se oduvek činilo glupim, bilo kakva vrsta ponosa zbog mesta u kojem ste rođeni” (O’Tul 1997). Sličan i podjednako izričit stav Makdona zauzima i kada govori o svojim ideološkim ubeđenjima:
Ne volim nikakve vrste definisanja, nikakve „-izme”, političke, društvene, religijske, kakve god. Nije da ne razmišljam o tim stvarima, ali sam došao u poziciju gde su dvosmislenosti mnogo zanimljivije od odabira jedne zacrtane putanje koju bih pratio. […] Instinktivno se trudim da sakrijem svoje društvene ili političke stavove, ali je normalno da nešto od toga i izađe na površinu.6
Patrik Lonergan u studiji o celokupnom Makdoninom opusu ističe nedovršenu Aran trilogiju kao skup dramskih tekstova čiji je cilj razračunavanje sa „mitotvoračkim sposobnostima Iraca”, koje u velikoj meri utiču na sliku koju irska nacija kreira da bi sebe predstavila ostatku sveta (Lonergan 2012: 58–59). Radnja Poručnika sa Inišmana odvija se „oko 1993. godine” (Makdona 2014: 1), kada je svima delovalo da se Severnoirski sukob nikada neće okončati, a u srži svih postupaka koji se odvijaju na sceni i van nje jeste nasilje, koje se doživljava i kao sastavni deo irskog nacionalizma i vekovne borbe za nezavisnost. Međutim, za razliku od uobičajenog predstavljanja nacionalističkih pokreta, gde se volja pojedinca podređuje volji grupe i višim ciljevima, u Makdoninoj drami je prisutna obrnuta situacija, pošto individualni stavovi likova nadjačavaju svaki organizovani sistem mišljenja.
Opisane okolnosti omogućavaju da se tradicionalni sistemi vrednosti u potpunosti izokrenu, usled čega se trivijalnosti posmatraju kao pojave od ključnog značaja za likove, dok se sve ono suštinski važno tretira kao beznačajno (v. Antonijević, Vlašković Ilić 2019b: 143). Unutar apsurdne koncepcije sveta koju Makdona prikazuje u Poručniku, ključno mesto zauzima „mačija filozofija” – u pitanju je pojam koji uvodi En Dilon Fareli, a odnosi se na činjenicu da se dobrobit dveju konkretnih mačaka u dramskom komadu posmatra kao najveća vrednost (v. Fareli 2004: 153).
„Mačija filozofija” uzrokuje da likovi vrednuju mačije živote značajno više od života drugih ljudi u svom okruženju, čak i kada govorimo o članovima najuže porodice ili političkim saveznicima. U ovom radu želimo da pokažemo da se opisana koncepcija u drami upotrebljava kako bi se u procesu preuveličavanja proizveo komični efekat. Međutim, smatramo da glavni cilj „mačije filozofije” nije humor sam po sebi, već osuda tradicionalnog viđenja irskog nacionalizma u javnosti, isticanje apsurdnosti nasilja tokom irske borbe za nezavisnost, a posebno tokom Severnoirskog sukoba, kao i razrušavanje romantičnog prizvuka koji republikanska osećanja izazivaju kod Iraca. Naglašenost besmisla opisanog terorističkog delovanja pritom može biti značajna i za internacionalnu publiku, budući da nas Makdona svojom dramom poziva da preispitamo kako se nasilje i terorizam kulturološki predstavljaju na globalnom nivou, ali i načine na koje kao pojedinci reagujemo na date kulturološke predstave.
Većina likova drame Poručnik sa Inišmora je direktno ili indirektno uključena u rad INLA7, što Makdona opravdava željom da isprovocira irske militantne nacionaliste: „Pokušavao sam da napišem komad zbog kojeg bi me ubili. Nisam se plašio da će se to zaista i dogoditi, jer se paravojske nikada ne bave dramskim piscima, ali ako bi ikada počele to da rade, hteo sam da napišem nešto što bi me postavilo na vrh spiska” (Makdona 2014: v). Ipak, u kasnijem intervjuu Makdona u izvesnoj meri ublažava prethodnu izjavu, navodeći da nasilje prikazano u drami predstavlja lični protest protiv nasilja u Severnoj Irskoj:
Odabrao sam INLA zbog toga što su mi delovali toliko ekstremni i, iskreno, zato što sam mislio da ću se tako izložiti manjem riziku. Ne pokušavam da ispadnem heroj ili nešto slično – to je samo bilo nešto o čemu sam osetio da moram da pišem. Komad je nastao iz pozicije koja se može nazvati pacifističkim besom … to je nasilan komad koji je svesrdno protiv nasilja. (Fini 1998: 28)8
Lonergan ističe da u Poručniku sa Inišmora Makdona vrši jukstapoziciju dva realistička tropa – tradicionalnih negativnih predstava irskih terorista, koji se u britanskim medijima redovno opisuju kao zveri, i jednako tradicionalnog osećanja empatije prema životinjama. Rezultat opisanog procesa jeste pojava da se u komadu životinje tretiraju kao da su ljudska bića, usled čega i prolaze mnogo bolje od ljudi (v. Makdona 2009: xli–xliii), što može predstavljati i glavni element provokacije navedenog dramskog komada. Uprkos brojnim ljudskim likovima, celokupna dramska radnja se vrti oko dva mačora koji su kućni ljubimci formalnih protagonista komada. Crni mačak po imenu Mali Tomas je ljubimac ’Ludog‘ Padrika Ozborna, mladića koji se u Belfastu bori u redovima Irske nacionalne oslobodilačke armije (INLA), dok je riđi mačak zvani Ser Rodžer u vlasništvu Marejd Klaven, militaristički nastrojene šesnaestogodišnjakinje kojoj je životni san da se u budućnosti pridruži Padriku u ratnim sukobima. Njihova privrženost ljubimcima je u Poručniku drastično preuveličana, jer je prikazana kao sila zbog koje su životi svih likova konstantno ugroženi, a mnogi zbog nje i stradaju na različite načine. I Padrik i Marejd pokazuju spremnost da ozbiljno naude svakome ko učini išta nažao njihovim mačkama, ne prezajući ni od ubistava.
Martin Makdona u Poručniku sa Inišmora pokazuje kako „mačija filozofija” dominira nad svim aspektima društvenog ponašanja njegovih dramskih likova. Prvi tradicionalni sistem vrednosti koji se nalazi na udaru usled patološke ljubavi prema mačkama jeste poštovanje prema članovima uže i šire porodice. Čim Padrik po povratku kući na Inišmor shvati da je „njegov najbolji prijatelj na celom svetu” (Makdona 2014: 15) uginuo, on se ne libi da optuži svog oca Donija za nemar prema životinji. Međutim, optužba nije dovoljna, već Padrik smatra da se smrt njegovog voljenog mačka mora i osvetiti, i to krvnom osvetom. Stoga on preti da će ubiti oca9, ali i Marejdinog mlađeg brata Dejvija, budući da su njih dvojica saučestvovali u pokušaju da obmanu Padrika. Opisana reakcija pokazuje da je Padriku preči Mali Tomas nego roditelj. Navedena situacija u porodici Ozborn je gotovo preslikana i u porodici Klaven, pošto i Marejd doživljava svog Ser Rodžera kao „najboljeg prijatelja na celom svetu” (60), zbog čega ga favorizuje naspram svog mlađeg brata. Dok s jedne strane obožava svog mačka, Marejd s druge strane tretira Dejvija kao pokretnu metu na kojoj može da uvežbava gađanje iz vazdušne puške.
Tako na početku treće scene svedočimo situaciji da Marejd s velike udaljenosti uspeva da pogodi brata u obraz, pritom ga zamalo oslepevši na jedno oko (17).
Međutim, „mačija filozofija” ne zadire samo u porodične odnose likova, već definiše i njihove političke stavove i postupke. Prvi primer da su mačke vrednije od politike javlja se u trenutku kada Padrik u telefonskom razgovoru s Donijem sazna da je Malom Tomasu „loše” (14). Iako bi se očekivalo da borba za ujedinjenje Irske predstavlja viši cilj koji ima prednost u odnosu na zdravlje kućnog ljubimca, Padrikova lista prioriteta u praksi izgleda suprotno – Donijev poziv prekida Padrika u mučenju jednog zarobljenika, ali Padrik bez oklevanja prestaje sa torturom (v. 13–16) i napušta Belfast kako bi se vratio na Inišmor i lično se uverio u zdravstveno stanje svog ljubimca. Ipak, najdrastičniji vid mešanja „mačije filozofije” u politiku irskih terorističkih organizacija uočava se kada Padrik i drugi članovi INLA pokušaju da definišu svoje političke ciljeve koristeći mačke kao primere za uspostavljanje analogija. INLA je organizacija koja se otcepila od Irske republikanske armije (IRA), a sudeći po zvaničnim manifestima, njeno političko delovanje zasniva se na marksističkim principima10. Međutim, svaki put kada Padrik počne da objašnjava ideološke postulate INLA, primećujemo da u njegovim izjavama nema ni traga od marksizma, već kao razloge svoje političke borbe navodi isključivo svog mačka: „Znaš, sve što sam ikad želeo je da Irska bude slobodna. Slobodna da se u njoj deca igraju i trče. Slobodna da u njoj momci i cure igraju i pevaju. Slobodna da po njoj tumaraju mačke kojima niko neće rascopati glavu pištoljem” (60). Pošto se Padrikov ceo svet vrti oko Malog Tomasa, prisustvujemo apsurdu da se mačak nalazi i u središtu političkog programa svog ponosnog vlasnika. Stoga nas ne iznenađuje Padrikova rezigniranost nakon što shvati da mu je ljubimac mrtav – Padrik ne vidi nikakav smisao dalje političke borbe, jer je nestao njegov glavni životni oslonac, koji mu je služio i kao primarna inspiracija za sve zločine koje je ikada počinio:
Guraću dalje, znam, ali to neće imati nikakvog smisla sad kada Tomasa više nema. Neće mi više njegove nasmejane oči biti u pozadini uma, da me podbadaju, govoreći, ’Ovo je za mene i za Irsku, Padriče. Zapamti to‘, dok bih bacao bombu na pab, ili pucao na građevinca. Moj ceo svet je nestao, i nikada mi se više neće vratiti.
U navedenoj izjavi uočavamo da se mačak opisuje kao jedini pokretač svih Padrikovih terorističkih poduhvata, a dati apsurd proizvodi komični efekat putem kojeg se u očima publike kompromituju sve odluke koje donose čelnici irskih oslobodilačkih organizacija. Kako ističe Imren Jelmiš, to postaje naročito značajno ako imamo u vidu da teroristi sebe uvek smatraju borcima za slobodu, čime se romantizuju i istovremeno pravdaju svi njihovi brutalni postupci (Jelmiš 2016: 132). Pritom, u Poručniku sa Inišmora kolektivne političke ideje ustupaju mesto individualnim tumačenjima. Ono što je lično i privatno postaje političko, zahvaljujući čemu se poduhvati INLA i njoj srodnih terorističkih organizacija banalizuju i pretvaraju u grotesku (v. 140–141).
Groteska se pojačava time što Mali Tomas ne predstavlja središte samo u Padrikovom sistemu političkih i ideoloških vrednosti, već postaje i centralna figura političkog delovanja ostalih članova INLA koji su prisutni u drami. Naime, Padrikovi saborci, Kristi, Brendan i Džoi, protive se Padrikovoj proizvoljnosti prilikom kažnjavanja određenih prestupnika, a kao konkretan primer navodi se mučenje koje je pretrpeo već pomenuti zarobljenik – narkodiler po imenu Džejms11.
Osim toga, Padrik je izrazio i želju da se otcepi od INLA i formira sopstvenu terorističku grupu, što pomenuta trojka takođe ne odobrava.
Iz navedenih razloga, Kristi smatra da Padrika treba likvidirati. On zaključuje da je Inišmor najbezbednije mesto za Padrikovu likvidaciju, pošto je ostrvo zabačeno i samim tim dovoljno udaljeno od očiju javnosti. Istovremeno, on je svestan koliko Padrik voli svog mačka. Stoga opisani trio odlučuje da ubije Malog Tomasa kako bi namamili Padrika da se vrati kući. Ipak, odluka nije doneta jednoglasno, budući da se Džoi protivio: „Nikad se ne bih ni priključio INLA da sam znao da će premlaćivanje mačaka biti na dnevnom redu” (Makdona 2014: 29), čime na scenu ponovo stupa „mačija filozofija”. Nakon što Kristi prizna kako nije uživao dok je ubijao Malog Tomasa, a odmah zatim i upita da li se treba boriti za slobodnu Irsku ili za srećne mačke, Džoi pomirljivo
odgovara: „Za slobodnu Irsku, Kristi. Iako bih voleo kombinaciju ta dva” (30). U nastavku scene, Kristi napominje da je kombinacija koju Džoi želi itekako moguća ako borba za slobodnu Irsku ostane prioritet, zato što korist od oslobođenja zemlje neće imati samo Irci, već i – njihove mačke:
Kristi: … Jer, zar neće i irske mačke postati srećnije kada više ne bude Engleza koji će da dolaze da im smetaju?
Džoi: Hoće.
Kristi: Znaš li ti koliko je mačaka ubio Oliver Kromvel u svoje vreme?
Brendan: Mnogo mačaka.
Kristi: Mnogo mačaka. I to ih je žive spaljivao. Mi imamo još mnogo da se naradimo da bismo došli na nivo tog kopileta…
Kao što se može uočiti iz navedenog dijaloga, „mačija filozofija” je toliko jak ideološki podtekst za sve likove da dovodi i do ispisivanja alternativne istorije sukoba između Engleza i Iraca, koja zatim služi kao validan argument kojim se opravdavaju teroristički napadi u svakom obliku. Opisujući INLA kao organizaciju čiji se politički ciljevi zapravo vrte oko kućnih ljubimaca, Makdona diskredituje sve ranije sentimentalne opise irskih revolucionara, a kako navodi Ketrin Ris, dati postupak ističe i apsurdnost terorističkih poduhvata tokom Nevolja (v. Ris 2006: 135–136).
Postavljanje klopke u koju bi trebalo uloviti Padrika isprva teče po planu – on se vraća na Inišmor čim čuje da mu je ljubimac navodno bolestan. Međutim, Kristi, Brendan i Džoi ne uspevaju da u delo sprovedu i sačekušu u kojoj bi likvidirali Padrika: njihov plan je sve vreme prisluškivala Marejd, koja u odsudnom trenutku priskače Padriku u pomoć i, zahvaljujući zavidnim streljačkim sposobnostima, oslepljuje svu trojicu napadača pucnjima iz vazdušne puške (Makdona 2014: 50–
51). Kristi na samrti priznaje da je on odgovoran za smrt Malog Tomasa, što kod Padrika budi bes i želju da brutalno osveti ubijenog kućnog ljubimca. Zato on odlučuje da ne ubije Kristija po kratkom postupku, već želi da ga dugo i okrutno muči pre nego što ga likvidira – od Marejd traži da mu donese „nož, rende za sir, britvu, peglu i nešto čime bi moglo da se priguši vrištanje” (55).
Time što je osujetila Kristijeve planove i spasila Padriku život, Marejd se dokazuje kao vredan borac i istovremeno zarađuje Padrikovo poštovanje. Zahvaljujući opisanom razvoju događaja, Padrik i Marejd započinju romantičnu vezu i odmah potom planiraju da oforme zajedničku terorističku grupu, koja bi se zvala „Armija Malog Tomasa” (59) – naziv novoformirane grupe je novi signal uticaja „mačije filozofije” na njihovo političko razmišljanje. Čini se da njih dvoje jedno drugom postaju poput porodice, budući da se jedno prema drugom odnose s poštovanjem i pažnjom – upravo onako kako se nikada nisu ponašali prema članovima svojih porodica. Međutim, njihova romantična priča ipak nema srećan kraj jer se „mačija filozofija” iznova pozicionira kao neprikosnoveni životni princip po kojem funkcionišu i Padrik i Marejd. Naime, u trenutku kada shvate da se Padrik vraća kući, Doni i Dejvi pokušavaju da nađu crnu mačku lutalicu koju bi podmetnuli Padriku umesto mrtvog Malog Tomasa. Dejvi ne uspeva da nađe nijednu crnu mačku i umesto toga donosi Doniju riđeg mačora, kojeg zatim farbaju imalinom u crnu boju (22–23). Međutim, mačak kojeg je Dejvi doneo uopšte nije lutalica već Marejdin Ser Rodžer. Padrik po povratku kući odmah shvata da je mačka ofarbana, pa je zbog toga s besom i gađenjem odmah usmrćuje pucnjem iz pištolja (39–40). Nakon što se obračun sa Padrikovim bivšim saborcima okončao, Padrik moli Marejd da izbaci leš mačke napolje. On se pritom pravda da je mačku ubio zato što mu je „izgledala strašno štrokavo” (60). Naravno, Marejd odmah prepoznaje da je u pitanju njen ljubimac i „najbolji prijatelj na celom svetu” (Isto), usled čega odmah potiskuje sva svoja romantična osećanja prema Padriku i hladnokrvno ga ubija (64–66). Kao i u slučaju Padrikove želje za osvetom, i za Marejd je osveta smrti Ser Rodžera iznad svih ostalih životnih ciljeva, pa čak i snova o zajedničkoj budućnosti sa mladićem kojeg obožava.
Iz prethodnih opisa razvoja dramske radnje može se uočiti da je tempo razvoja događaja ubitačno brz i pun apsurdnih preokreta, a poslednji preokret Makdona ostavlja za sam kraj dramskog komada, pošto se, dok Doni i Dejvi kasape Padrikov leš po Marejdinoj naredbi, na sceni gotovo niotkuda pojavljuje crni mačak, kojeg obojica istog trenutka prepoznaju kao Malog Tomasa. Ispostavlja se da Kristi nije ubio pravog crnog mačora, već lutalicu, dok je Mali Tomas zapravo sve vreme bio u „provodu” sa ženkama12. Opisanim preokretom postaje potpuno očigledna besmislenost celokupnog prethodnog krvoprolića i gomile leševa kojima je prekrivena scena, a osećaj apsurdnosti pojačava dijalog između Dejvija i Donija:
Dejvi: Znači sav ovaj teror je bio apsolutno ni zbog čega?
Doni: Jeste!
Dejvi: I sve zato što je ovaj jebivetar jurio sojke? Četiri mrtva tipa, dve mrtve mačke… meni uništena frizura! Jesam li nešto propustio?
Doni: Tvojoj sestri slomljeno srce.
Dejvi: Mojoj sestri slomljeno srce.
Doni: Meni potrošen sav imalin.
Dejvi i Doni su podjednako besni što se Mali Tomas pojavio „među živima”; njihov revolt je toliko jak da u afektu žele da i zaista ubiju mačora. Tada „mačija filozofija” odnosi i konačnu pobedu u drami – nakon što su bez ikakvih problema na Padrikovu naredbu kasapili leševe ubijenih boraca INLA, a zatim i na Marejdinu naredbu učinili isto i sa ubijenim Padrikom, oni ipak ne mogu da se nateraju da ubiju suštinski nedužnu životinju (68–69).
Iz svega prethodno opisanog, može se uočiti da čitavom dramom dominira individualistički način posmatranja celokupnog razvoja događaja. Na prvom mestu, za sve likove u Poručniku je karakteristično da posmatraju svet iz perspektive koja tretira živote mačaka kao mnogo vrednije od života ljudi – opisana perspektiva, koju smo definisali kao „mačiju filozofiju”, dovodi do toga da većina likova ne želi da usmrti mačku, dok bez razmišljanja muči, kasapi, ubija ili želi da ubije nekog čoveka, makar to bio i član porodice ili trenutni životni saputnik.
Druga, podjednako važna odlika jeste prebrojavanje isključivo onih gubitaka koji su značajni pojedincu, ma koliko oni minorno delovali posmatraču sa strane. Dati gubici se takođe vrte oko mačaka, pa tako imamo slučaj da Padrik žali gubitak Malog Tomasa, Marejd tuguje za Ser Rodžerom, Dejvi oplakuje gubitak svoje duge kose13, a Doni žali što je potrošio sav imalin u uzaludnom pokušaju da njime prefarba Ser Rodžera u crno. Navedeni dramski postupci služe kao izvor humora u komadu, ali su istovremeno i sredstvo osvešćivanja gledalaca. Naime, opisanim procedurama Makdona ističe apsurdnost i proizvoljnost ciljeva za koje se bore teroristi. To ne važi samo za IRA, INLA i njima srodne republikanske grupe u Irskoj i Severnoj Irskoj, već je primenjivo i na sve terorističke organizacije na globalnom nivou. Međutim, to nije sve: upotrebom „mačije filozofije” Makdona se poigrava sa osećanjima svoje publike, pošto i gledaoci sa puno empatije žale stradanje životinja, dok se histerično smeju mnogobrojnim ljudskim žrtvama (v. Makdona 2009: xlvi). Navedenim postupkom se u prvi plan ističe svojevrsno licemerje publike, koja i sama svojim reakcijama podupire „mačiju filozofiju”. Naime, gledaoci su u savremenom društvu toliko oguglali na nasilje da ih više ne dotiče ljudsko stradanje prikazano na sceni, ali ih zato s druge strane šokira mogućnost da neka od mačaka nastrada14.
Data reakcija pokazuje da davanje prioriteta mačijim životima u odnosu na ljudske i nije tako bizaran i apsurdan postupak Makdoninih likova, budući da i u savremenom društvu vlada identičan stav. Makdona u Poručniku sa Inišmora servira gledaocima neprijatnu istinu da se njihovi lični moralni stavovi iznenađujuće poklapaju sa idejama likova koji se bave terorizmom, a među njima i protagoniste kojeg svi ostali likovi nazivaju ludakom. Opisana spoznaja treba da posluži kao otrežnjenje, jer se od pojedinca traži da kritički sagleda i preispita kako reaguje na nasilje u neposrednom društvenom okruženju: prema kakvim primerima nasilnih postupaka je ravnodušan, kakvi ga događaji šokiraju, ali i kakve je poduhvate spreman da opravda kao legitimne načine borbe za slobodu.
Andrija Z. Antonijević
Biljana R. Vlašković Ilić
3 Rad predstavlja deo rezultata istraživanja u okviru međunarodnog naučno-istraživačkog projekta Eko(po)etika u književnosti, jeziku i kulturi.
4 Opširnije o uzrocima, toku i ishodu Severnoirskog sukoba, v. Moloni 2007.
5 Svi prevodi sa engleskog jezika su prevodi autora rada.
6 Međutim, jednu deceniju kasnije Makdona ipak svojevoljno klasifikuje svoje ideološke pozicije kao „levičarske, ili pacifističke, ili anarhističke”; opširnije v. O’Tul 2006.
7 Irish National Liberation Army
8 Opširnije o Makdoninom nastupu u javnosti i čestim protivrečnim izjavama, v. Nataša Antonijević i Biljana Vlašković Ilić, Autorstvo kao brend: Martin Makdona™, 2019a.
9 Ubistvo oca iz razloga koji na prvi pogled deluju banalno jeste motiv koji se javlja i u Usamljenom zapadu, drami koja pripada Makdoninoj Linejn trilogiji; u navedenom dramskom komadu, protagonista Kolman Konor ubija svog oca zato što je ismevao njegovu novu frizuru. Sam motiv ubistva oca aludira na čuvenu kontroverznu dramu Džona Milingtona Singa, Vilovnjak od zapadnih strana (prevod Borivoja Nedića, orig. The Playboy of the Western World).
10 Gas Martin napominje da je INLA i nakon otcepljenja od IRA nastavila da ističe borbu za ujedinjenje Republike Irske sa Severnom Irskom kao svoj glavni cilj. Međutim, za razliku od ostalih nacionalističkih grupacija u Irskoj, INLA se zalagala da novonastala ujedinjena irska država po svom političkom uređenju treba da bude socijalistička republika; opširnije v. Martin 2006: 244.
11 Padrik krivi Džejmsa što dilovanjem narkotika kvari katoličku omladinu, koja bi trebalo da se bavi sukobljavanjem sa policijom umesto drogiranjem. Stoga, on drakonski kažnjava narkodilera za opisani prestup: vezuje ga da visi naglavačke sa plafona, a zatim mu odseca dva nožna prsta. Planirao je da mu odseče i bradavice, ali ga u tome osujećuje Donijev poziv (10–13).
12 Povratak nekog od likova za kojeg se mislilo da je mrtav jeste čest motiv u Makdoninim dramama, budući da se pojavljuje u čak pet njegovih komada – osim u Poručniku, motiv je prisutan i u Lobanji iz Konemare, Sakatom Biliju sa Inišmana, Jastučku i Dželatima. Činjenicom da je u Poručniku navedeni lik mačor, Makdona dodatno naglašava da su životinje u drami ravnopravne sa ljudima, a često i u nadmoćnom položaju, budući da se mnogo više vodi računa o njihovoj dobrobiti.
13 Padrik je Dejviju odsekao kosu, što je bila odmazda za saučesništvo u pokušaju da se sakrije smrt Malog Tomasa (42).
14 U prilog datoj tezi govori i podatak da su svi gledaoci premijernog izvođenja Poručnika u Londonu 2001. godine dobili od uprave pozorišta pismo u kojem se navodi da „ni mačke ni ljudi neće biti stvarno povređeni” na sceni. Lonergan ističe važnost redosleda u nabrajanju – prvo se ne pominju ljudi, već mačke; opširnije v. Makdona 2009: l–li.
Literatura:
Antonijević, Vlašković Ilić 2019a: Nataša Antonijević i Biljana Vlašković Ilić, Autorstvo kao brend: Martin Makdona™, Kragujevac: Lipar: časopis za jezik, književnost, umetnost i kulturu, Godina XX, Broj 69, Kragujevac, 11–25.
Antonijević, Vlašković Ilić 2019b: N. Z. Antonijević, B. R. Vlašković Ilić, Branding the Irish nation: Martin McDonagh’s The Aran Trilogy, Niš: Philologia Mediana: Journal of Philological Studies, Year XI, Vol. 11, Niš, 137–151.
Jelmiš 2016: İ. Yelmiş, Representation of female evil as an instrument for satire on political
violence: Martin McDonagh’s The Lieutenant of Inishmore, in: Celal Bayar Üniversitesi Sosyal
Bilimler Dergisi, 14 (3). ‹https://www.semanticscholar.org/paper/REPRESENTATIONOF-
FEMALE-EVIL-AS-AN-INSTRUMENT-FOR-YELM%C4%B0%C5%9E/63aff25ef1c
8b87e28a11ed57af7de1001fcf7b8›. 11.08.2018.
Lonergan 2012: P. Lonergan, The Theatre and Films of Martin McDonagh, London: Methuen Drama.
Martin 22006: G. Martin, Understanding Terrorism: Challenges, Perspectives and Issues, London: Sage.
Makdona 2009: M. McDonagh, The Lieutanant of Inishmore, with commentary and notes by Patrick Lonergan, London: Bloomsbury Methuen Drama.
Makdona 2014: M. McDonagh, The Lieutanant of Inishmore, London: Bloomsbury Methuen Drama.
Moloni 22007: E. Moloney, A Secret History of the IRA, London: Penguin Books. O’Tul 1997: O’Toole, Nowhere Man, F. ‹https://www.irishtimes.com/news/nowhereman-1.66581›. 18.05.2019.
O’Tul 2006: O’Toole, F. A Mind in Connemara: The savage world of Martin McDonagh. ‹https:// www.newyorker.com/magazine/2006/03/06/a-mind-in-connemara›. 16.05.2019.
Rees 2006: C. Rees, The Politics of Morality: Martin McDonagh’s The Lieutenant of Inishmore, in: Lilian Chambers and Eamonn Jordan (eds.), The Theatre of Martin McDonagh: A World of Savage Stories, Dublin: Carysfort Press, 130–140.
Sirz 2001: A. Sierz, In-Yer-Face Theatre: British Drama Today, London: Faber and Faber Limited.
Fareli 2004: A. D. Farrelly, „It depends on the fella. And the cat.”: Negotiating humanness through the myth of Irish identity in the plays of Martin McDonagh. ‹https://etd.ohiolink.edu/
pg_10?::NO:10:P10_ETD_SUBID:63095›. 18.08.2018.
Fini 1998: Feeney, J. Martin McDonagh: Dramatist of the West. Studies: An Irish Quarterly
