Reči vole svetlost, premda
najradije love noću, kao mačke.
Borislav Radović
Moderna poezija u okrilju srpske (pogotovu posleratne) književnosti dobila je svoje ogledalsko oličenje u specifičnom lajtmotivu pre svega nasleđenom iz jezgra poezije evropskog simbolizma. Taj lutalački, usamljenički lajtmotiv formiran u telu mačke nije retka pojava u pesničko-poetičkim programima srpskih pesnika, jer je pre svega u dubokoj vezi sa mitskim i religijskim slojevima, kao i sa kulturom čitanja, odnosno eruditskim bićima posleratnih srpskih stvaralaca. Iako retko možemo naći pesmu koja u naslovu najavljuje ovo visokosimbolično, aperceptivno biće, a takve pesme nalazimo kod umetnika koji su direktno uticali na lirske poetike posleratnih srpskih pesnika kao što su Bodler i Eliot, pesama sa referencijama na mačke u modernoj srpskoj pesničkoj produkciji, i onoj najnovijoj svakako ima nemali broj. Ukoliko je Čarls Darvin opisao tipično ponašanje mačke trljanjem svog tela o čovekovu nogu, kao odraz čovekove podsvesti, što bi značilo da mačka uistinu jeste tipično aperceptivno biće, jer ono ne opaža spoljašnjost, ona je spoljašnjost sama i slika sama, onda bi se u tumačenje pesničkog teksta uplela mreža psiholoških portreta pesnika, pesničkih subjekata ili pesničkih glasova.
A moderna poezija je zaista nešto više od toga, iako u sebe neminovno pohranjuje simbolizam ovog usamljeničkog bića upravo na nivou psihološkog poistovećivanja sa pozicijom i vizurom autora. Možda iz ovog razloga i ne čudi što Frederik Vitu, bivajući sam zaljubljenik u mačke, zapisuje u svom Rečniku zaljubljenika u mačke (2010) da „mačka je blisko povezana sa piscem“, ali isto tako taj odnos nije nimalo jednostran i jednostavan, zato isključuje dominaciju bilo objekta, bilo subjekta pesničke slike, jer onda ostaje gorak trag da „mačka je alibi loših pisaca“ (Vitu 2010: 108). Na ovaj način se obezbeđuje stvarna i poetička samosvojnost mačke kao simbola, amalgama, ili pesničkog bića-junaka. Jer, mačka u savremenoj srpskoj poeziji, bilo da je deo pesničke poetike Oskara Daviča, Borislava Radovića, Jovana Hristića, Branislava Petrovića, Dragana Boškovića, ili čitave jedne kulture mišljenja o mačkama u peru Šarla Bodlera ili Tomasa Sternsa Eliota, pored svoje upečatljivosti sobom nosi i posebnu vrstu ambigviteta. Pre svega govorimo o onoj dvojnoj udvojenosti o kojoj piše Bašlar, beležeći aksiom da „‘dvojnik’ je dvojnik dvojnog bića“ (Bašlar 1982: 106, kurziv autora). I pored toga što je mačka, kao i ona u svojim varijacijama (lav, panter, i sl.) u savremenoj srpskoj poeziji i simbol i slika-dekor u isto vreme (kao kod Borislava Radovića i Ljubomira Simovića, na primer), ona je u svim pesničkim programima koje smo naveli uglavnom vezana za pesničke poetike koje na specifičan način tretiraju spoljašnjost.
Tako se umetnički utisak širi u napregnutosti između svega onoga što mačka može značiti i smisla koji joj daje pesnička slika, ona što uistinu jeste odraz pesničkog bića jednog autora. U pesmi „Mrtva priroda iz Abukira“ Borislav Radović programski slika svet dinamizovan odnosima u prirodi i metafizičkim odgovorom na njih. Jedino su mačke u ovoj značajnoj pesmi izuzete od tipično poetičkog kataloga jednog od pesnika srpskog neosimbolizma:
ne s kakvoga groblja kraj mora, dušo moja,
nego „Kod Zamfira“, Grka iz Beheire
(koji vodi krčmu i ne zna za Pindara),
gledam kako grabež malakše na tanjiru
kad glave sustignu repove,
kad se sve slegne, oglodano,
u obaveznom prisustvu mačaka (Radović, „Mrtva priroda iz Abukira“)
Aluzija na Rilkea (morsko groblje), jezička materijalizacija iskustva, privođenje antičkih filosofa i mislilaca sadašnjosti, kafanskoj atmosferi i asfaltu bez kog mačke i ne mogu, svi ovi pesnički tropi i postupci tu su da jezički (slikovito) omeđe specifičnu situaciju. To jeste pesničko stanje praznine, samoće i lutalaštva, na prvi pogled sa romantičarskim prizvukom, a nadrealističkom realizacijom, ali to je i jedinstvena činjenica u istoriji srpske moderne poezije – aluzivnost kojoj izmiče čak i neobično prizivanje mačaka. One u ovoj višeslojnoj Radovićevoj pesmi nisu ni dekor, ni subjekat ni objekat, već su čisto prirodno prisustvo, najmanje stranci, a imenovane kao neko novi u tom društvu. Kao takve, nalaze se na kraju metaforičkog egzistencijalnog niza prikazanog navedenim stihovima, gde dolaze kao aluzija, referenca i slika nadolazećeg (pesničkog) iskustva. Nakon prostornih kategorija i literarnih aluzija na groblja pored mora potom krčme kao sledeće lokacije i jednog od stalnih mesta poezije i Branislava Petrovića i Borislava Radovića; vremenskih kategorija gde čitalac prati pogled pesničkog ja („kad glave sustignu repove / kad se sve slegne, oglodano“, kurziv O. V.), dopire se do same srži namere produžene pesničke slike i atmosfere pevanja, do jedine nepromenljive poetske srži – svega u prisustvu mačaka. Kriptičnost ovakvog saopštenja upravo se izvodi izabranim pesničkim sadržajem koji smo naveli, dok njegovu, više metaforičku formu preuzima figura mačke, tek usput spomenuta, iako nagoveštena brojnim motivima – to su pre svega groblje, uz koje mačka uvek ide kao alteritet i most između živih i mrtvih, potom krčma i ostaci hrane (riblje glave), kao put koji uvek vodi mačkama.
*
Unutarcitatno, ova pesnička slika, odnosno obraćanje izdvojeno iz Radovićeve pesme u uznemirujuće je ličnom dijalogu sa Bodlerovim stihovima iz soneta „Mačka“ (XXXIV). Iako Radović ne maskira i ne obrće obraćanje dragoj kao mački i obrnuto, određeni pesnički postupci u društvu osnovnog motiva mačke su slični. U somnabulnoj postavci Radovićeve pesme „Mrtva priroda iz Abukira“, u društvu „koječega što se koristi polumrakom, / što se ganja i uleće u šire ždrelo, / vari se glavačke u opštem kružnom crevu / i izlučuje se da bude usisano“, sa slikom simboličke vrteške tipične kafanske atmosfere pesnički glas poziva dragu, koju uvodi u ovu paradoksalno primamljivu priču kao momenat sjedinjavanja sa onim što upravo mačka simbolizuje u ovoj pesmi. Prisustvo jednog u mnoštvu, pozivanje na igru punog i praznog, u metaforičkom i doslovnom smislu, onako kako se tka sama pesma. Otud naturalistički poziv dragoj za proždiranjem onoga što je duh u sebe primio, otud poziv na saučesništvo što ponovo podrazumeva celo, jer „budim ti želju za takvim proždiranjem, / gde svaki zalogaj zahteva cela usta“. Dodir tela mačke (žene) kod Bodlera u Radovićoj pesmi se pretočilo u intelektualno zazivanje. Literarno proždiranje kod velikog pesnika srpskog neosimbolizma doseglo je bodlerovsku otvorenost autorskog ja prema čitaocu. Otud Radovićev poziv možda jeste upućen nekome, nekoj ženi, ali je upućen i čitaocu, samim tim lične lirske aluzije dobijaju mnogo širi simbolički dijapazon upravo uvođenjem neuhvatljive figure mačke. Kod Bodlera ona je opipljiva, neskriveno simbolički situirana („po mozgu mome mačka jedna / Kao po stanu svom se šetka“) i jezički jasno određena.
Radovićevu jezovitu sliku svega onoga što pesničko biće prima zapravo prekida, odnosno oličava prisustvo mačaka, njihovo prisustvo, ono dakle, unosi neku vrstu pesničkog i egzistencijalnog reza, neočekivanosti koja ne remeti utvrđenu poetičku shemu. Kod Bodlera toga nema, prisustvo mačke od samog početka jeste stigmatizovano kao dvojno, kao bašlarovski dvojno, tako da ono samo nije predmet jezičke igre u sonetu „Mačka“, samim tim njeno prisustvo nije nepredvidljivo, već ponašanje u dodiru sa pesničkim subjektom. S obzirom na to da sonetom dominira metonimija kao osnovni oblik pesničkog saopštenja ona omogućava ospoljavanje erotskog momenta koji je u Radovićevoj odložen pod dejstvom druge modernosti. Za razliku od pesme „Mrtva priroda iz Abukira“, intimnost u pesmi „Mačka“ Šarla Bodlera uspostavljena je tipičnim odnosom čoveka i zaljubljenika u mačke. Odnos prisnosti intenziviran je njihovim pogledima, odnosno očima mačke, dok Radović erotski momenat transponuje u začudnu igru sa dragom u kojoj dominira motiv usta pomoću kog je odložen momenat direktne intimnosti, a dat naturalistički prizvuk sjedinjavanja čoveka i životinje. Uostalom, u tom uzajamno sveprožimajućem tonu teče čitava pesma, jer slika mačke kao kulminativna i kumulativna srž pesme nije tu da uvede ovo biće ni kao subjekta ni kao objekta pesme, za razliku od obe uloge koje joj dodeljuje Bodler u svojoj pesmi. Igrajući se na granici koja uvodi činjenicu „kako riječi nemaju uvijek potpuno istu psihičku ‘težinu’ već prema tome da li pripadaju jeziku sanjarije ili jeziku jasnog života“ (Bašlar 1982: 82), i Bodler i Radović pozicioniraju životinju na liniji novog (često i travestiranog) kulta lepote. Mačke u Bodlerovom sonetu i Radovićevoj pesmi nisu aktivne, ali to ne znači da njihov simbolički dijapazon ne podrazumeva posebnost i novinu jezičkog sloja pesme koju sobom nose.
Njihova arhetipska konstantnost jeste ono što obe ove pesme obremenjuje smislom
*
Jednu od takvih arhetipskih slika, nedvosmisleno obojena folklorom kakav u dalekim odblescima nalazimo kod Bodlera i Daviča, jer je mačka direktno povezana sa ženskom figurom, sa erotskim i ljubavnim pesničkim hodom, nalazimo u rumunskoj bajci o čudesnom začeću i rođenju ženskog deteta sa prokletstvom da se dostigavši devojaštvo pretvori u mačku (prema Franc 2018: 18). Ova bajka preteča je modernog slikanja lirskih stanja u društvu i prisustvu mačaka jer sobom nosi velike simboličke potencijale metamorfoze. Kao jedno od organskih mesta poezije uopšte, metamorfoza ili moderna travestija jezički je odraz onoga što mačka znači. A koji je njen sadržaj? Pored toga što su mačke životinje koje ne žive u grupi, one na paradoksalan način modernog pesničkog subjekta obremenjuju prisustvom. Bilo da je to na neskriveno ljubavni način kao kod Bodlera i Daviča ili moderno-religiozni kao kod Boškovića gde je mačka u trouglu pesnički subjekt: Bogorodica (Ave Maria!). Mačka ostaje stvaralačka mantra, zapravo jezički štit od uroka – „I biću tu, Bogorodice, m m m, / rano izjutra ću biti, bićemo mi, čudo će biti“ (Ave Maria!). Opipljiv i u isto vreme metafizički trag Bogorodice na ovom svetu jeste mačka, ili mače, kako Bošković kaže, uzvišen i bolno poznat u isto vreme, muzika i tišina u nezaustavljivom biću pesme. Tako, ukoliko je simbolistička mačka u svim pesmama u okviru zbirke Cveće zla predstavljena i doživljena kroz taktilne („I dok ruka, luda od sreće / Naelektrisano telo pipka“), vizuelne („Same, ko velike sfinge, u sutonu / Otmeno leškare“) i auditivne („Glas taj se razleže u mom biću / Do kutaka dalekih svih, / Ispunjava me kao brujan stih“) senzacije, onda ovom višestrukom lirskom tkanju odgovara jedna druga poetika, odnosno pesma Oskara Daviča, „Volim tvoje ruke“. Na prvi pogled, može se videti, trivijalno rečeno da sve pesme koje smo izdvojili – i Bodlera, i Daviča, i Jovana Hristića, Borislava Radovića, i Branislava Petrovića, naposletku i poema Úristen Dragana Boškovića – konstituiše pesničke poetike, i poetiku pesme sa oglašavanjem motiva mačke uvek u prisustvu ljubavi, lepote, i naravno smrti. Zato je Davičova pesma najbliskiji sagovornik Bodlerove misli o mačkama, čakštaviše, ona je najbliskiji i najeliptičniji odgovor na (poetičke) senzacije koje ovo dualno biće ostavlja kod pesnika kakav je Bodler. S obzirom na to da je kratka, daćemo je u celini, sa vidno sličnim jezičkim materijalom i tropima koji se javljaju i kod Bodlera:
Volim tvoje ruke za igračke,
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.
Kako da nađem reči detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.
Ona naturalistička usta proždiranja kod Radovića, u Davičovoj pesmi ipak su zadržala svoju osnovnu funkciju. Uvek u društvu ljubavnika, noći i samoće, mačka se i u ovoj pesmi Oskara Daviča, kao i kod Bodlera, prvo osvešćuje kao u apoteozi lepote i čistog sklada. Ovakva mačka ujedinjuje toliko različite poetike srpskih pesnika u dosta velikom vremenskom razmaku, jer je ona i kod neoavangardnog Boškovića dučićevski sumanuta, skladna i razmahana, kao i vera sama, a kod Daviča i Bodlera nesputana i dalje nedovoljno iskazana. Taktilni momenat je ono što Bodlerovu pesmu privodi Davičovoj, a leksika i jedne i druge pesme je neobično slična, vodi nečemu što kasnije postaje konstanta neosimbolističkog pevanja. Sadržaj pesme obremenjen kontradiktornostima pogotovu od Bodlera svoju kulminaciju neretko doživljava u poeziji neosimbolista. U Bodlerovoj pesmi „Mačka“ (XXXIV), kao i u navedenoj Davičovoj pesmi, neskrivenom kultu lepote „suprotstavlja“ se jedno imenovanje. To je imenovanje u koje su podjednako uključeni žena, mačka i pesma, samim tim, poetički gledano, to imenovanje obeležava osnovnu semantičku liniju pesme jer sada ono unosi rez i presek. Interesantno je prisutno poklapanje u imenovanju Bodlera i Daviča, ono koje sva tri navedena pesnička fenomena – i mačku, i ženu, i pesmu – obeležava kao zver. U obe pesme promena u imenovanju i prisnosti dolazi i kod jednog i kod drugog pesnika nakon doživljene pesničko-ljubavne ekstaze, nakon slike zajedništva i apoteoze: „I dok ruka, luda od sreće / Naelektrisano telo pipka, // Vidim moju ženu. Sev iz oka / Sličan njenom, zveri ljupka / Hladan je i oštar“ (kurziv O. V.), kaže se u Bodlerovom sonetu. Na sličan način, iako ne suprotnim epitetima kao Bodler (hladan i oštar pogled), Davičo predstavlja ambivalenciju u imenovanju. Međutim, kod njega u osnovi navedenog problema leži ne osoba kao kod Bodlera, već posezanje za autopoetičkim materijalom, za (kontrastnim) rečima: „Kako da nađem reči detinje / da ti objasnim šta ljubav znači, / a da ne ranim to malo zverinje; / usnu na kojoj se mrve kolači“ (kurziv O. V.).
Zver kao prva asocijacija na Ivana V. Lalića i njegove „ozverene zvezde“ i „ozvezdane zveri“, jezičkom materijalu koji negativnosti ne dozvoljava da ostane čista i puka negativnost u Bodlerovom i Davičovom peru može se protumačiti upravo ovako. U svakom slučaju, zver u ovim pesmama ostaje metonimija za prisnost i privatnost shvaćenu i kao nešto što nastoji da se sakrije, i kao nešto neiskazivo, nešto što ne može da se poseduje (prema Krist 1999: 52). Zver kao imenovanje nekog neosvojivog ili nesagledivog dela žene – kod Bodlera je to oko, kod Daviča usta (ili ljubav) – javlja se zajedno sa simbolističkim kultovima lepote, sklada, harmonije, ali i hladnoće, što nas vraća širokom i prepoznatljivom pesničkom ambijentu Jovana Dučića čijoj poetici su mačke prirođene. Ovaj literarno-istorijski prelet nije slučajan. Bez ikakve druge identifikacije, mačke u savremenoj srpskoj poeziji samim spominjanjem unose ne-red, nešto sasvim drugo, početak ili povratak sebi, „vi koji zagrljeni sanjate o mesečini / Upletenoj u krzno mačke, iščezloj / U naborima zavese ili lavežu psa“ (Jovan Hristić, Dnevnik o Ulisu). Ostvarujući ulogu reza u modernoj pesmi, mačke u ovim pesničkim programima ostaju teorijski saziv idela ravnoteže, harmonije, čistog antičkog principa zaogrnutog u moderno jezičko ruho savremene pesme. Travestiranu, a ipak uzvišenu atmosferu Radovićeve „Mrtve prirode iz Abukira“ uravnotežuje spominjanje mačaka, zaokružitelja slike i pesničke priče. U pesmi istog pesnika, „Noću“ ista im je funkcija – one regulišu pesnički zanos unoseći ton naturalizma, zemlje, ovosvetskog.
Isto je i kod Bodlera i Daviča, jer pesnički iznijansirati ljubav znači uplesti je u okrilje zveri koje uvek idu uz himnu, apoteozu, ili pauzu (brejk) kao kod Boškovića. Dučićeve Plave legende, bajke ili pesme u prozi koje sobom nose drugačiji odnos muškarca i žene, sa razvijenim dvojnim, ambivalentnim i tragično nemilosrdnim ženskim junacima, odigravaju se uvek u uzvišenoj, začudnoj atmosferi čiji su dekor često životinje. Nakon Bodlerove posvećenosti očima ili glasu mačke, Davičovog dodira i mekote žene (mačke) dolazimo ili se vraćamo do Dučićevog najmanje ličnog, ali dosledno samoopisujućeg plesa žene koja u svetu bez ogledala posmatra sebe u zenicama svog čoveka; tad „poče da igra kao plamen, kao zraci, kao senke, kao žito, kao talasi, kao zmije, kao mačke, kao noćne sablasti“ (Plave legende, „Ogledala“).
*
Ono što je zajedničko svim ovim pesničkim posuvraćenjima u etologiju i uzdizanja večitih pesničkih tema i mitova jeste upravo činjenica, da bilo da se radi o simbolističkim poetikama, onim (neo) avangradnim ili neosimbolističkim jeste jezička, tehnička, formalna i strukturna pozicija zazivanja fenomena pesme čiji svet obeležava figura mačke. Pesmotvorni prostor svih navedenih poetika kulminira upravo u denotativnom i konotativnom spominjanju ove životinje. To znači da u izabranim pesmama o kojima govorimo mačka kao neka vrsta antropološke, podsvesne i uvrhunjene pesničke imaginacije dolazi na kraju stihovno-egzistencijalnog niza. Zato je mačka uvek na kraju pesničke poruke, pre tačke, ili pre nego što se misao završi. Možda odgovor na ovakvu pesničku praksu leži upravo u semiotičkim i simbološkim varijacijama motiva mačke u istoriji evropske pesničke misli. Upravo u srži semiotičkog dobacivanja smisla nalazi se podtekst ovako zasnovane pesničke tehnike koja materijal sa mačkama obrađuje na dualni način, uvek na kraju misli, pesničke slike ili egzistencije.
Pravi primer za rečeno jeste najnovija zbirka-poema Úristen Dragana Boškovića. Nakon prepoznatljivog poetičkog tkanja u kom je pesničko ja i akter i svedok sveopšteg kretanja, sa generisanom iskonskom željom za promenom, revolucijom i samopotkazujućim večito tamnim optimizmom, sa neprekinutom rečenicom i mišlju beskrajno propustljivog „ja“ pesme dolazi se do problema kraja pesme, višeznačnog modernog pesničkog problema koji (skoro uvek) ponire u prostore kraja egzistencije. Otud se na kraju i ove poeme, na obzorju epske sceničnosti obznanjuju prostori smrti, uvek u obaveznom prisustvu mačaka, kako pre Boškovića podseća Borislav Radović. Posebno je poetički intrigantno to što je prisustvo mačaka kao oličavanje i oglašavanje smrti stavljeno u epilog koji je kod Boškovića preimenovan u muzički termin „brejk“, u pauzu što sama ne znači kraj:
(brejk)
pripitomili smo je, braćo i sestre, pripitomili,
vidite, kao mače je smrt!
ajmo, sve dalje, idemo, hodajmo (…)
čujem našu revoluciju, našu malu revoluciju:
mijaaauuu…!
put smo, braćo i sestre, i put ćemo biti,
kao mače je smrt,
postali smo put…
(tuš…g-dur)
Wooow, mijaaau, Úuuur!
Kako je poetička i smislotvorna konstanta da „Boškovićeva pesma otvara i ispražnjuje potencijal smrti“ (Nikolić 2018: 39), onda se dolazak, ništenje, pa povraćaj smrti proslavlja u moderno-himničnom ritmu, onom liotarovski dualnom. I ovde je ravnoteža uspostavljena, jer smrt ne ostaje zakočena slika i neminovnost, već trag na filmskoj traci koja nastavlja da se puni. Ukoliko se moderna stvaralačka tenzija uspostavlja sukobom između poimanja neke stvari i predočavanja neke stvari (Liotar 1990: 21), što leži u polifoniji pesničkih glasova sa lajtmotivom mačke u svom simboličkom jeziku, onda slika mačke kakvu iskustveno poznajemo (ili ne) dobija svoj odgovor u slici mačke kakvu čitamo. Bodlerovski ritam, kao glas violine jedne od njegovih mačaka u savremenoj post-apokaliptičnoj pesničkoj produkciji ostvaruje se drugačijom vrstom muzike (i) jezika. Boškovićeva moderna zagrcnutost, neretko na jezičkom mostu između kolokvijalnog uvek semiotički prepunjenog i prisvojeno-metafizičkog, odzvanja muzikom moderne pesničke slike. Ta je slika u navedenim stihovima večitu temu smrti animalizovala, tako je smrt samu odbila od čoveka i odvela u nerazjašnjenu hijerarhiju novog trougla metafizike, čoveka i životinje.
Pošto je antropomorfizacija izostala, naprotiv, na scenu stupaju dva „neljudska“ entiteta (mačka i smrt) koji menjaju uloge, što im je čovek (Pesnik) dopustio. Ispražnjenom sadržaju smrti okvir je mačka a sadržaj pripitomljenost, to znači da se jezik pesničkog ja promenio. On je postao mačka, postao je travestirani trag same smrti, postao je slika. I to ona paradigmatična slika, kao slika neke mačke, i to tako da „kako bi se uopšte moglo ‘omanuti’ pri slikanju neke mačke“ jer„nijedan fotograf se ne bi mogao proceniti na temelju fotografije neke mačke“ (Vitu 2010: 106). Mačka kao „gotov“jezički predmetni, metafizčki, reminiscentni, filosofski, simbolički proizvod unosi potrebnu sumnju u ono kako pesme i u ono šta pesme, dakle udvaja pesnički materijal
U svakom slučaju bilo da korene poimanja ili predočavanja neke stvari (ili nekog bića) tražimo u poetici (neo)simbolizma ili (neo) avangarde, mačka je izraz, ona je i iskustvo i praznina. Uostalom, kao egzistencija, autopoetika, žena ili smrt, u pesničkim programima o kojima govorimo. „Moj duh tu je dosta, ukras ruševine!“, kaže pesnik Mlade Parke (Rilke 1983: 26). Suprotstavljanje tom ubrzanju koje je kod nas pesnički imenovao Ivan V. Lalić, a teorijski eksplicirao upravo Rilke prisutno je kao želja, ali i usud u Boškovićevoj poetici, ne samo u zbirci-poemi Úristen. Upravo mačka kao takav ukras duha, kao slika promene ili zatečenosti ima veze sa vremenskim potencijalom moderne pesničke tvorevine, ona postaje ono „perceptivno tlo“ (Merlo-Ponti 1990: 294), pozadina sopstvenog života ili uvod u ono što Bašlar naziva „psihološkom poetikom“ (1982: 41). „I za vojsku mrtvih, izdajnika i plaćenika, / i trčim s njima, već jurim, letim, oluja sam / (molitva!!!)“, kaže Bošković u nesputanom jeziku modernog jezgra pesme, sa egzistencijalnom neizvesnošću obdarenom da sama sebe promišlja. Uostalom, „u ovim stihovima lišenim sebe samih“, kako autopoetički izgovara autor u sveopštoj vrtešci koju je Radović materijalizovao na sličan način, gde sve „vari se glavačke u opštem kružnom crevu“ („Mrtva priroda iz Abukira“), ono što vrvi od života u svim ovim pesničkim programima ima svoju drugu stranu, onu što vodi kraju, čak i određenom (poetičkom) rezu. Na tom mestu, ponavljano, kao kulminacija i početak u isto vreme nalazi se mačka. Tako je u poemi Dragana Boškovića, sa hodajućom slikom smrti, u pesmama Borislava Radovića ovenčanim žanr-slikom sveta sa mačkom u njegovom središtu, sa autopoetičkim prosijanjima Branislava Petrovića gde mačka ima čiste stvaralačke konotacije. S obzirom na to da mačka kao neobična semioma modernih pesničkih programa stoji obično na krajevima pesama ili pesničkih slika i egzistencije u isto vreme, ona kao jak psihološko-semantički znak ovde je, mislimo, ne da mistifikuje pojam osećajnosti, kako to kaže Zoran Mišić u eseju Pevanje i mišljenje (1976: 135), već naprotiv, da kao neka vrsta žaoke, probode nagomilane smislove čineći savremenu pesničku produkciju otvorenom za različita čitanja, a njen svet primamljivijim nego što jeste, baš zato što u njemu leži i opasnost, i dvosmislenost, i borba. Čakštaviše, pesme sa lajtmotivima mačke pokazuju novu vrstu onog rilkeovskog poiein-a, stvaranja u čijem je centru činjenica da „duh neprekidno nosi i odnosi od Istog do Drugog i menja ono što proizvodi njihovo najunutrašnjije biće“ (Valeri 2005: 13). Balansirajući između duha neprekidnosti i duha zatečenosti, svi pomenuti pesnički programi ostavljaju raznovrstan „rečnik zaljubljenika u mačke“.
*
U savremenoj poetici mačka kao ukras duha zatečenosti, kao arhetipska slika eruditnog sanjara dolazi na kraju pesničke slike, na kraju misli. Ona, samim tim, nedvosmisleno obeležava mnogoobličnu prirodu pesničkog glasa u sadašnjosti. Autopoetološki i autopoetički intonirana dvojna pesma Branislava Petrovića „Na tragu ti je“ jedina svoju srž posvećuje neobičnom životinjskom paru – i psu i mački. Samim tim, ona je reprezentativni primer onoga što iz aure autopoetike izbija kao autopsihološki fenomen, odnosno vodi bašlarovskoj psihološkoj poetici. Jer, kako bolje opisati „aždaju koja se hrani rukopisom“, kako pesnički prikazati moderni momenat agoničnog stvaranja bez referencije stranosti koja više od nas govori o nama samima. Ukoliko je istina da se baš u mačkama „zadržao jedan deo stranosti, deo divlje prirode“ (Vitu 2010: 352), njihova književno-filosofska uloga postaje jasnija, bilo da je ona bulgakovski ili poovski intonirana u istoriji svetske književnosti. Mitološka ili mitska uloga mačke u ovim poetikama, ona što vodi folkloru koji je prikazuje kao istovremeno blagotvorno i zloćudno stvorenje (Franc 2018: 75) suspendovana je u korist semantičkog sloja pesme.
Pesničke poetike okrenute implikacijama spoljašnjeg sveta, kao što su Radovićeva, Petrovićeva, i najposle Boškovićeva, figuru mačke resemantizuju zaista kao pesničku tačku. Kod Boškovića, mačku zatičemo koliko na prividnom kraju poeme gde konsekventno sobom nosi temu smrti, ali i puta, dok kod Petrovića ona dobija familijarne, bodlerovske vrednosti, postaje element izdaje onoliko koliko (auto) poetika sama. Pesma o zatajenosti i surovosti pesničkog čina, odnosno pesma o procesu umetničkog stvaranja, ta „uhoda neshvatljive revnosti“, čist i neskriveni autorov dvojnik koji nadzire i kažnjava, da parafraziramo Fukoa, svoje lice upisuje u porodicu autora koja počinje da mu okreće leđa. Mačka kao semioma koja sobom nosi značenje lovca u ovom slučaju je više nego dobro odabrana, pogotovu što se večita misterija jedne autopoetičke pesme ovim još više produbljuje.
Petrovićeva mačka na ovom i drugim mestima što obeležavaju baš zbirku Predosećanje budućnosti – a nije slučajno što je zbirka ovog naslova i poetike u pitanju – reprezent je posebne vrste poetičkog tkanja ovog savremenog srpskog pesnika.
Često blizak neosimbolizmu obradom klasičnih, večitih motiva srpskih neosimbolista (pre svih Miljkovića i Lalića), Petrović, kao i Radović svojim pesmama sa „usputnim“ a duboko promišljenim slikama mačaka okreće svoje pesničko pero spoljašnjosti, neobičnoj vrsti međusobnog gutanja sveta, autora i pesničkog čina. Uostalom, zar to ne poručuju mnoge pesme upravo Borislava Radovića sa prizvukom koji klizi od romantičarskog, nadrealističkog i (neo)simbolističkog sve do (auto)ironičnog, kad „nad svetom bdi jasno oko“, „nad svetom putuje gondola razbibrige“, „nad svetom putuje sjajna gondola spokoja“ („Noću“). Ta distopijska „gondola razbibrige“ u eri jasnog oka koje nas posmatra materijalizovana je njenim suprotnostima, zemaljskim čudima nezemaljskog karaktera. Takvo čudo je upravo pesničko stvaranje, ono što kod Petrovića trpi zlokobnu utvaru čuvara-dvojnika koji „na tvom radnom stolu šator je razapeo“, i kao sam večiti fenomen beline i praznine papira preti:
na njegov mig
tvoj verni pas će te rastrgnuti
glodare i sitne ptice
lovi za njega tvoja mačka
Aždaja koju hraniš rukopisom
kad bi ti bar ona ostala verna. (Branislav Petrović, „Na tragu ti je“)
Ovaj bodlerovski „magični blesak“ mačke koji „struji im kroz dlaku uzduž hrptenice“ („Mačke“, LXVI) podjednako zadivljujuć i preteći kao i aždaja koja se hrani rukopisom ostao je kod Petrovića u društvu ostalih životinja. To znači da se način obrade inspiracije u tipično neosimbolističkoj igri vidljivog i nevidljivog promenio tako da je pod pretnjom „stranca“ mačka ona koja je poovski izdajnička. U društvu gladi i hrane, kao kod Radovića koji ostavlja sliku oglodanosti sveta „u obaveznom prisustvu mačaka“, u otrežnjujućim naturalističkim momentima „kad glave sustignu repove“ („Mrtva priroda iz Abukira“), objavljuje se i Petrovićeva izdajnička mačka kao tačka preseka između onog pesničkog „mene“ i „njega“. S obzirom na to da je čitava sazdana od nedohvatnog, a jasnog stvaralačkog antagonizma ili samoizazivanja, pas i mačka kao članovi porodice – pored žene i ćerke – koje povlađuju tom pesničkom drugom – dovršavaju izdaju neophodnu da bi se sačinila pesma višeslojnog dramskog naboja. Mačka u ovoj pesmi nije ni slika, ni dekor, ona je delatni činilac, moj lovac koji ne lovi za mene, nego za „njega“.
Mačka kao privrženi lovac, kao biće noći i groblja sobom očekivano nosi koliko stranost sebe same, toliko i onih koje dodiruje. Tako, u pesmi Borislava Radovića „Noću“, uspostavlja neku vrstu travestiranog odnosa sa panteističkim notama, gde čitamo čitav noćni katalog jednog insomničara. U taj katalog staje prva želja među svim pesničkim glasovima koje smo izdvojili – želja da se nađe u mačjem društvu:
Nek me odnese
na zvezdani trg, među prosce i razbojnike,
na prvu praznu i tvrdu klupu, na toplo stajsko đubre;
nek me ona spusti na džakove cementa, na rebra trulog čamca,
na kakav stari krov u mačje društvo,
a san će već doći, a san će stići
po svoju žrtvu, po rastresitu dušu.
S obzirom na to da „često se dešava da sanjarija traži našeg dvojnika negdje drugdje, daleko odavde. Još češće u nekoj negdašnjici, zanavjek nestaloj“ (Bašlar 1982: 105), sanjarija pesničkog subjekta Borislava Radovića zaista traži autoironično biće ili prostor poistovećivanja, čija je stigma sve ono što modernoj pesničkoj poetici mačka može da znači. U delu pesme koji smo izdvojili pesnička tehnika suprotstavljanja i gradacije ponovo stavlja mačku na mesto koje joj je moderno-pesnički otkriveno – na mesto reza, kraja pesničke misli i(li) slike nakon čega nastaje novi poredak. U nabrajanju želja gde da ga odnese gondola spokoja mačka zauzima poslednje mesto, na krovu sa kog samo može da sledi pohod na san koji dolazi „po svoju žrtvu, po rastresitu dušu“.
Sve ove različite poetike sjedinjene u želji da mačka zaista nešto znači dosledno odustaju od bilo kakvih okamenjenih epiteta koje mogu pratiti ovu folklorno-literarno-psihološki obeleženu životinju. Naprotiv, sve ono što se sprema za njenu jezičku objavu i što posle nje sledi pažljivo je odabrano da pripremi kontekst u kojoj se mačka, kao pesma sama, javlja. Ono što sledi u stihovima nakon objave i prizivanja mačjeg društva u ovoj pesmi Borislava Radovića jeste slika jednog drugog sveta – sveta ljubavnika. Ovim kao da se zatvara krug načet Bodlerom i Davičom, a posebno pojačan neobičnim mačjim likom u Hristićevoj poeziji, u zbirci Dnevnik o Ulisu. U Dnevniku o Ulisu, kao kakvom literarnom i metafizičkom sagovorniku Boškovićeve poeme Úristen po „demonu promene“, kretanja i jezičkog beskraja nesvodivog na kraj i početak pesme, mačka kao specifična metonimija obeležava momenat ljubavnog zanosa kao kod Borislava Radovića.
Onaj zatočeni panteizam Radovićeve pesme „Noću“ u kom „nad svetom se pustila rosa iz neizvesne tvari, / i mlaka rosa sitih ljubavnika, krvava rosa dokrajčenih / bitaka“ kod Hristića dolazi u tri ravni: autopoetičkoj, lutalačkoj i ljubavnoj. Zazivanje reči u prisustvu mačaka nije strano ni Radoviću, ni Brani Petroviću, ni Hristiću. Kad Radović u jednom od jedinstvenih malih eseja knjige Neke stvari kaže da „reči vole svetlost, premda najradije love noću, kao mačke“, on se pridružuje Hristiću u jedinstvenom stavu o modernoj pesničkoj reči. Ona je delatna, aktivna, ona je lovac, nikad lovina, zato je možda njihova sloboda ono što pritajeno i preti modernom pesniku:
Reči su uvek jače od nas, mi ne govorimo ono što mislimo, već mislimo ono što govorimo, jer su ono što govorimo reči, reči obične ili ne – svejedno – reči, a ono što mislimo još nisu reči (Hristić 1954: 11–12).
Ukoliko je reč kao mačka, kako insinuira Borislav Radović, onda je ona ta što vodi pesmu izlasku iz unutrašnjeg bića pesnika. Ako je mačka simbol za reč, usamljena, jaka i odlučna onda je misao o njoj koren jedinstvenog optimizma savremene srpske poezije. Uostalom, zar sam Ivan V. Lalić nije potcrtao da je osnovna novina isto tako nove poezije reći DA svetu? Pošto su reči uvek jače od nas kako kaže Hristić, onda je njihova mačka ono što od pesnika čini pravo stvaralačko, dualno biće.
Nije uzalud mačka svezana upravo za autopoetiku, kao u stvaralačkim aluzijama Branislava Petrovića u pesmi „Na tragu ti je“, koja kao da kolokvijalno poručuje šta je to što se nalazi odmah iza, na pesnikovom repu, namirisano i spremno za napad – dakle i mačka i reč: I šta da radimo sada sa tim mnoštvom reči u kome smo se izgubili, šta da radimo kad ništa od onoga što pomislimo ne može a da ne bude reč, ogromna kao neki veliki list koji nas prekriva (isto: 12).
Ovo rvanje sa rečima i jezikom, tako blisko neosimbolistima dokaz je njihove dvojne prirode, zato i ne čudi što ih najbolje reprezentuje upravo mačka. Otud Hristićevo klizanje od usamljenosti do hrpe ljudi, sumnja i strah u sve što se vidi kroz odisejsko lutanje pesničkog subjekta gradskim asfaltom. Uostalom, otud hermetičnost slike ljubavnika kao hermetički zatvoreno krzno mačke, sve dok taj privid hermetičnosti ne postane čista i jasna usamljenost kao ćutanje i kao tišina. Dakle, sve ono što mačka kroz istoriju jeste. Svojstveno čoveku, pored reke slika i ljudi koji govore svojim, retko tuđim jezikom, „niko nije znao da je potpuno sam“ (isto: 14), čak ni oni ljubavnici čiji je svedok sjedinjenja bila upravo mačka, mačka-pomiriteljka kosmoloških motiva i čiste zemlje, mesečine i krzna, neba i tla po kom korača autorski udvojen glas u zbirci Dnevnik o Ulisu.
*
Kao čisto nadovezivanje na Hristića i njegovu polifoniju u kojoj se oglašavaju ljubavnici koliko i ljutopoetika, paralelno čitanje dve Petrovićeve pesme sa lajtmotivom mačke prava je suma svega rečenog. U ovakvoj postavci dve, moglo bi se reći, programske pesme ovog savremenog pesnika – pesama „Na tragu ti je“ i „Predosećanje budućnosti“ – objavljuje se nova funkcija mačjeg obličja. S obzirom na to da zauzima mesto velikog autopoetopsihološkog mesta u navedenim pesmama, mačka se u ovoj poetici jasno javlja kao simbol sklada, ravnoteže. U samostalnom čitanju dve pesme to nije vidljivo, ali u paralelnom čitanju dve pesme, kristališe se jasna namera autora. Od lovca, mačka je postala lovina, više ne ni pripitomljena smrt kao kod Boškovića, već žrtva budućeg čoveka. Nešto slično kao sa sanjarem u pesmi „Noću“ Borislava Radovića. Smenjujući nadrealističke, naturalističke i simboličke note, Branislav Petrović u dramatičnoj i moderno-apokaliptičnoj pesmi „Predosećanje budućnosti“ traga za prostorima sklada u poetičkoj konstanti njegovog pesništva – u večitim gradilištima. Tako, „kovači sveta bacajte čekiće! / Glava me boli od vašeg kova! / Nek novi majstori preuzmu posao / i nek rodi vaseljena nova!“. Sa dolaženjem nove vaseljene, novog stvaranja ili jednostavno novostvorenog menja se i uloga bivšeg čoveka:
Za nove lovce nova i lovišta,
bolje biti i miš no ne biti ništa,
i grickati zrno ječma i pšenice,
i krvlju mačke umivati lice. (Branislav Petrović, „Predosećanje budućnosti“)
Novi čovek ište nov magijski ritual, onaj što će biti toliko drugačiji da će postati normalan, uravnotežen, tražen, pored toga što slika neodoljivo odiše nekim plemenskim ritualom protiv zlih duhova ili modernom metamorfozom. Bolan nestanak „budućeg mrtvaca“ dobija jezičku regeneraciju. Mačka je ponovo rez, ona je na kraju pesničke slike, ona je uvod u pripadnost, kako kaže istoimena pesma Borislava Radovića. Ovakva vrsta magijskog obreda koji zapravo jeste normalnost budućnosti još uvek u klopci sadašnjosti, zajedno sa svim pesmama i poetikama koje su mačkifizovane nudi jedini mogući dijalog: „Kud ideš? Da svršim. / Zbog čeg? Biti smrt“ (Rilke 1983: 99). Međutim, biti smrt na način koji je posebno pesnički razvio i formulisao Branko Miljković u svom neosimbolističkom programu ispražnjenom od mačaka znači postati pesnički junak, postati glas što uvodi u nešto drugo, nešto primamljivo blisko, nesvodivo samo na reči.
Olja S. Vasileva
Univerzitet u Kragujevcu
Filološko-umetnički fakultet
Centar za proučavanje jezika i književnosti
IZVORI
Bodler 2005: Š. Bodler, Sabrani stihovi, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Bošković 2020: D. Bošković, Úristen, Beograd: D. Bošković.
Davičo 2006: O. Davičo, Detinjstvo i druge pesme, Beograd: Čigoja štampa.
Dučić 2008: J. Dučić, Pesme, Beograd: Štampar Makarije.
Petrović 1973 : B. Petrović, Predosećanje budućnosti, Beograd: Srpska književna zadruga.
Radović 2016: B. Radović, Pesme i Neke stvari, Beograd: Čigoja štampa.
Hristić 1954: J. Hristić, Dnevnik o Ulisu, Beograd: Novo pokolenje.
LITERATURA
Bašlar 1982: G. Bašlar, Poetika sanjarije, Sarajevo: „Veselin Masleša“.
Valeri 2005: P. Valeri, Predavanja o poetici, Beograd: Karganović Vitu 2010: F. Vitu, Rečnik zaljubljenika u mačke, Beograd: Službeni glasnik.
Krist 1999: E. Crist, Images of Animals: Anthropomorphism and Animal Mind, Philadephia: Temple University Press.
Merlo-Ponti 1990: M. Merleau-Ponty, Fenomenologija percepcije, Sarajevo: „Veselin Masleša“. Liotar 1990: J. F. Lyotard, Postmoderna protumačena djeci – pisma 1982–1985, Zagreb: Naprijed.
Mišić 1976: Z. Mišić, Kritika pesničkog iskustva, Beograd: SKZ.
Nikolić 2018: Č. Nikolić, Ritam dolaska ili Blaženi samo tiho odu, u: Dragan Bošković, Ave Maria!, Beograd: D. Bošković.
Rilke 1983: R. M. Rilke, Sabrane pesme, Beograd: Nolit.
Franc 2018: M. L. Fon Franc, Mačka, Beograd: Fedon.
