Mačke u narodnim basnama i pričama o životinjama
Prisutne u religiji i folkloru brojnih naroda, obožavane i demonizovane, mačke su, kao i mnogi drugi predstavnici flore i faune, u svesti kolektiva prešle dug put od totema do simbola i alegorijske predstave, te njihovo mesto u usmenoj i književnoj zoologiji svedoči o kompleksnom karakteru koji prevazilazi kako drevno kulturno nasleđe tako i prirodne osobine i ponašanja životinje. Koliki je raspon u predstavljanju mačaka u srpskom usmenom i pisanom nasleđu pokazaće se na primeru žanra basne i priče o životinjama u usmenim kazivanjima i u delu Dositeja Obradovića. Iako su međusobne veze i uticaji neosporni, veća pažnja biće usmerena ka slojevitosti i složenosti stilizacije faune nego ka saglasnosti Dositejevih basni sa folklornim fondom.
U srpskoj folklornoj tradiciji pozicija mačke izrazito je kolebljiva. Naime, s obzirom na to da su tragovi drevnih verovanja, kao i profil preuzet iz demonološko-mitoloških predanja, duboko ukorenjeni u narodnu svest, mačka nosi određena htonska ili demonska obeležja, ali, s druge strane, promenom biološkog okruženja, postavši za čoveka korisna, domaća životinja, njene osobine neretko dobijaju pozitivan predznak. O toj ambivalenciji svedoče i narodna verovanja koja pripisuju poreklo mačke đavolu, jednako kao i Božjim poslenicima3.
Legenda, sa elementima etiološkog predanja, „Sveti Sava, mačka i rijeka Sava” pripisuje stvaranje mačke Svetom Savi (Ćorović 2020). Ali, kako je u legendi dominantnije osvetljen prehrišćanski profil sveca, poput kakvog staroslovenskog demijurga, u tom pogledu i čin stvaranja mačke od njegove bele rukavice (kako bi lovila miševe) poseduje upravo mitsko-magijsko značenje4. Sveti Jovan potom blagosilja Savino delo, te mačka tako stupa u krug izrazito korisnih i poželjnih životinja u čovekovom okruženju. Međutim, osim simboličke uloge koja mačku pozicionira samo kao zoomorfnu sliku nečeg drugog (najčešće mačkolikog demona, ali i božanskog pretka), u basnama i pričama o životinjama mačka može dobiti i status samostalnog književnog lika, u funkciji socijalne satire ili ozbiljne kritike društvenih i individualnih mana.
Prema svojim karakteristikama, mačka je uvek između domaće i divlje životinje, što takođe doprinosi njenoj ambivalenciji, a potiče iz biološkog profila ove životinjske vrste. Po svom biološkom poreklu divlja vrsta, predator i mesožder, mačka je pripitomljavanjem stekla i osobinu umiljatosti. Ipak, zadržavši svoj iskonski i instinktivni poriv za lovom, i u basnama i pričama o životinjama lik mačke će aktivirati pretežno takve mentalne predstave poput brzine, pokretljivosti, snalažljivosti i spretnosti. Mačka je naime tipski folklorni junak, za kojeg važi da kondenzuje „skup psiho-fizičkih osobenosti, koje nije potrebno detaljno objašnjavati, niti je nužno tumačiti i motivisati odluke i postupke tako markiranih likova” (Samardžija 2009: 8). Lakoća prepoznavanja ovog tipskog junaka potiče od univerzalne rasprostranjenosti porodice mačaka, ali se ne smeju prenebregnuti ni specifičnosti podneblja, prirodnih i društvenih realija, koje sužavaju semantičko polje u lokalnom okruženju. U svetu usmene proze prodor realija najuočljiviji je na planu hronotopa i predstavljanja junaka. Otuda se i u basnama i pričama o životinjama predstavljaju one životinje i vegetacija koje su u neposrednom okruženju pripovedača i njegove publike, dok se kodeks ponašanja, mentalitet sredine i drugi slični faktori često podrazumevaju u postupcima junaka (Samardžija 1997: 194). Osim određenih značenja vezanih za njenu prirodu i način života, književni lik mačke tako u usmenoj prozi aktivira i znanja vezana za okruženje, prirodno stanište i sl. Iz tog razloga, u srpskoj folklornoj tradiciji nailazimo pretežno na domaću mačku kao deo iskustvene realnosti našeg naroda, dok divlje, tačnije velike mačke, i kada se nađu u narodnoj priči, dospevaju tu mahom iz pisane književnosti, odnosno ponarodnjenih autorskih basni. Katkad, međutim, mačka kao tipski junak u narodnim basnama i pričama o životinjama sažima u sebi osobine čitave porodice. Iz svih navedenih razloga mačak/mačka nije uvek monolitna alegorijska predstava, već poseduje kompleksne osobine – duhovne, intelektualne, etičke, karakterne crte, uslovljene i odnosom sa drugim životinjama: mišem, orlom, zmijom, vukom, psom, lisicom, petlom, vukom, svinjom, medvedom itd.
Basne u srpskoj usmenoj prozi koje predstavljaju tipsku opoziciju mačke – miševi poznate su pod nazivima „Sastanak mačaka i miša”, „Miši vješali mački zvono” (a kod Dositeja Obradovića „Miševi i praporci”5) i sl. Kao što je predstavljeno i u etiološkom predanju, postanak domaće mačke vezuje se za njenog prirodnog neprijatelja, tj. plen – miševe. Pod nazivom domaća mačka pritom moramo imati na umu nekolike uloge koje se projektuju i na lik mačke u basnama. Prva i najpoznatija je kućna mačka, čovekov pratilac i neprijatelj kućnih glodara; druga uloga je mačka čiji je dom u dvorištu, gde štiti ambare i zalihe žita od glodara i živi u nametnutom primirju sa domaćom živinom; dok je treća uloga – divlja mačka, koja se često tako imenuje i u basnama, iako njena teritorija podrazumeva blizinu ljudskih staništa, prebiva na otvorenom (u šumi, polju) i samostalno se bori za opstanak.
I konačno velike mačke, kojih nema na našim prostorima, te se pretpostavlja da su te basne dospele kod nas iz folklora drugih naroda. Seoske mačke ponajviše odgovaraju prelaznoj kategoriji jer poseduju i izvestan stepen pitomosti koji bi ih isključio iz divlje kategorije, no ipak po svojoj nepoverljivoj prirodi mačka nikada nije potpuno vezana za čoveka. Da basne uspešno čuvaju razliku među vrstama mačaka, ilustruje basna koju beleži Vuk Vrčević pod nazivom „Planinski miš
i divlja mačka”. Mladi, radoznali miš sreće „strašno zvijere nalik zecu”6 i strada u leskovini. Iako mišica pokušava da se izbori za nekakvu pravdu, kao lovljena životinja, njen dijalog sa mačkom osvetljava odnos žrtva/plen – predator, tj. prirodne regule unutar kojih ne važe nikakvi etički principi već samo zakon jačega:
„– Šta to učini, te mi dijete zakla ni krivo ni dužno? Od kuda ti sad u ljeskovinu, kad lješnike ne jedeš?
– Bogme, odgovori mačka, svak za svojim lovom; ako ne jedem lješnike, ano lovim ono što lješnike jede. Ako ti je žao sina, siđi dole, pak ćemo se popravdati, da i ja tebe pitam, šta tebi lješnici učiniše, te ih lomiš i jedeš”. (Vrčević 1909: 60–61)
Iako je mačkin odgovor ironično obojen, za basnu tipičnim preplitanjem pouke sa humorom, pokreće brojna etička i filozofska pitanja koja i danas zaokupljaju čoveka, poput toga – da li je ono što je prirodno nužno i pravedno, svedočeći o opšteljudskim i svevremenim temama koje basna preispituje.
Siže zasnovan na biološkom sukobu među vrstama postaje i alegorija klasne borbe, slika borbe između tlačitelja i potlačenih. U basni naslovljenoj „Sastanak mačaka i miša” mačke obećavaju da neće dirati miševe ako im oni plaćaju „harač”, što je jasna socijalno-istorijska aluzija na namete nemuslimanskom stanovništvu u vreme Osmanske carevine, čime se mačke određuju kao vlast, uzurpatori, tlačitelji… O tome svedoči i napomena Vuka Vrčevića povodom basne „Miši vješali mački zvono”: „Da je ova pripovijetka svuda po narodu poznata, kazao je vladika crnogorski u Gorskom vijencu (strana 17. vrsta treća): ʼA evo smo kao oni miši, Te za mačku zvono pripravljahuʼ.” (Vrčević 1909: 6) Kada je posredi sukob mačaka i miševa, osobito se ističe antinomija mlad – star: u basni „Mlada mačka i mali miš” (Vrčević 1909: 25) stara mačka otima mladoj i neiskusnoj mački plen dok se ova igra s njim, a u prethodno pomenutim basnama iskustvo najstarijeg miša u borbi sa mačkama govori da se treba držati blizu skrovišta, pa se ponavlja gnomski iskaz najstarijeg miša „Ko je moj, blizu rupe stoj”. U skladu sa navedenom opozicijom i sukobom među vrstama, basna
„Boj između miševa i komaraca” donosi dodatnu – komičku poentu, koja proističe iz parodizacije epskog boja. Kao u šaljivim lirskim usmenim pesmama, u kojima životinje preuzimaju ljudske uloge, izazivajući smeh, u navedenoj basni mačka i lastavica pojavljuju se kao sudije u ratu između miševa i komaraca („Kad su u stara vremena miši nosili mačeve, a komari koplja…”), a sve sa ciljem da izvuku sopstvenu korist. Basna naime podučava o važnosti sloge među malim, nejakim i potlačenim bićima, jer se jedino snagom jedinstva mogu suprotstaviti silnima i izboriti se za svoj opstanak. Tako i miševi i komarci pribegavaju samostalnom sporazumu, postignutom pred opasnošću od pozvanih presuditelja. Sa istom poentom završava se i basna čiji su akteri velike mačke, odnosno lavovi – „Konj i vo na davu u lava”. Lav se ovde imenuje carem životinja i umesto da bude sudija u sukobu konja i vola, dodeljuje ih svojim rođacima za ručak.
Kada su divlje mačke junaci basne, iako je to u srpskim narodnim basnama retkost, uočava se znatno šira lepeza alegorijskih značenja roda mačaka. Lav i lavica, kao dominantna vrsta iz porodice mačaka, ipak su nedvosmisleno predstavljeni kao gordi, gospodstveni, kao carska vrsta. Ali, s obzirom na to da se u znatnom broju primera velikim mačkama suprotstavlja lisica, njihova dominantna crta postaje snaga, pa je poenta na lisičinom izvlačenju lukavstvom iz opasnosti koja joj preti od krvoločnih mačaka, ili kao u basni „Lav, medvjed i lisica” – o borbi za opstanak, kada lisica preuzima plen oko kojeg se lav i medved sukobljavaju, a lav izriče „naravoučenije”: ,,E, moj medo! Inat junaku pamet odnosi, a po životu ga kosi; tako i ja, a ne bi košuta kome je bila namenjena, no kome je suđena.”7 U narodnim basnama uobičajeno je da konstrukciju teksta zatvaraju poslovične fraze, koje se neretko i osamostale, potvrđujući alegorični potencijal basne, dok Dositej Obradović upravo eksplicira značenje premeštajući ga u formalno zasebni segment – naravoučenije (Samardžija 2008: 51).
Interesantan je primer basne „Lavica i mačka” (Vrčević 1909: 55), koja predstavlja varijantu Ezopove basne „Lavica i lisica”8, a čiju posrbu nalazimo i kod Dositeja, a u oba primera ističe se motiv maternje gordosti, jer se lisica, odnosno mačka hvali pred lavicom svojim brojnim porodom, a lavici prigovara što okoti samo jedno. U oba primera lavičin odgovor donosi poentu da – „nije u mnogomu dobro”, odnosno – kako sažeto stoji u Srpskim narodnim poslovicama – „Lavica jedno okoti, ali lava ili Lavica okoti jedno, ali vredno” (Karadžić 1849: 165). Ono što je za naše ispitivanje takođe značajno jeste činjenica da se mačka i lisica pokazuju ekvivalentnim i zamenjivim životinjama usled niza zajedničkih ili sličnih osobina.
Kao i lisica, u većini basana mačka je nosilac osobina poput lukavstva, dosetljivosti, pronicljivosti, obazrivosti, premda jedna basna pod nazivom „Prase i mačka” upravo razobličava takvu tipsku predstavu o mački, pa se i prase čudi otkuda mačka važi za lukavo biće kada zavidi prasetu na obilnim obrocima kojima ga „časti” domaćin uoči klanja.9 Na ovom primeru najbolje se ilustruje razlika koju smo uspostavili između divlje i domaće mačke, te kod domaće mačke pretežu osobine poput lakomosti, gramzivosti, neznanja i ograničenog pogleda na svet.
Obrti sa ironijskim ili parodijskim značenjima izuzetno su česti u narodnim basnama i pričama o životinjama u kojima je mačka jedan od protagonista. U pitanju su verbalna nadigravanja i duhovita nadmudrivanja sa drugim vrstama. Ovakvi komički obrti služe alegorijskom kompleksu i jačanju snage pouke, kao i pojačavanju karakterizacije likova.
Kod Vuka Vrčevića nailazimo na basne za koje pretpostavljamo da su izuzetno stare jer ne upućuju ni na kakve klasne odnose, pa čak i ne sukobljavaju mačku sa njenim prirodnim neprijateljima, već po jednoj, čini se, mitskoj logici – sa orlom, zmijom i slepim mišem. U kontaktu/sukobu sa navedenim životinjama prepoznaje se trag htonske prirode mačke, s tim da orao nosi suprotan predznak, dok zmija i slepi miš imaju isti predznak u mitološkom sistemu kao i mačka. Ipak, većina životinja se pribojava mačke, nazivajući je čak i đavolom ili đavoljom živinom (Vrčević 1909: 67–68), a navedene basne poučavaju da se sa mačkom ne treba inatiti, niti nadmudrivati, već jednostavno izbegavati njeno društvo, pa i pobratimstvo. Zmija u basni izriče važan nauk kada je u pitanju kontakt drugih životinja sa mačkom – treba se čuvati širine, otvorenog prostora, polja i sl. (dakle, njenog prirodnog staništa), kao što se i miševi drže svoga skrovišta, a mačka slepom mišu objašnjava da je njen zanat da lovi životinje koje su sitnije od nje, te da joj je jedina briga i posao da joj stomak bude pun (1909: 83). I zaista, mačka je, osobito divlja, u svim basnama, ali i pričama o životinjama pretežno predstavljena u skladu sa svojim biološkim kodom, kao grabljivica, kao predator, proždrljiva i opasna životinja, ali čija lukavost, mudrost i ironični odgovori unose ipak određenu dozu profinjenosti i smisla za humor u njeno portretisanje.
Za razliku od basne koja uvek poseduje poučnu komponentu, priče o životinjama duhovitim dogodovštinama donekle neutrališu poučnu dimenziju, a poseduju realističnost koja ih približava novelama i šaljivim pričama, samo sa izmenjenim protagonistima. Prema zapažanju Nade Milošević Đorđević i Radmile Pešić, basne i priče o životinjama potiču iz vremena animističkog i animatističkog pogleda na svet i svedoče o iskonskoj sprezi ljudskog i životinjskog sveta (Milošević Đorđević, Pešić 1997: 25). Najčešći siže priča o životinjama zasnovan je na putovanju, tako da se priča i kompoziciono prilagođava formirajući tzv. verižnu kompoziciju, odnosno postupak nadovezivanja segmenata/epizoda (Samardžija 2002: 24) i priključivanja novih aktera. „Nakon prikazivanja razloga zbog kojih se glavni akter obreo izvan svog prirodnog okruženja, ubrzano mu se priključuju novi junaci” (Samardžija 2002: 23). Mačka/mačak ne samo da je često deo veće družine životinja već je i pokretač i jedna od najsnažnijih karika u verižnom lancu, odnosno ona životinja koja ostane najčešće do kraja i izvuče se iz neprijatnih i opasnih okolnosti. U pričama o životinjama i mačak, kao i svi ostali junaci, postaje „životniji”, višedimenzionalan lik, sa nešto kompleksnijim psihološkim profilom no što je to u basni, u kojoj je ta psihologizacija podređena nastojanjima da se kroz životinje alegorijski predstave ljudske osobine. U ovom slučaju životinje gube tu alegorijsku ravan, premda su i dalje tipski predstavljene10, pa je i u ovom žanrovskom okruženju za mačka rezervisana spretnost i domišljatost. Kada su posredi priče o životinjama, ističe se i rodni identitet, te preteže muški rod, odnosno mačak, kao individua koja nosi određene psiho-fizičke osobenosti, za razliku od basne gde se češće ističe u ženskom rodu, kao mačka, da ponese osobine čitave vrste, ili u množini, kada se želi odrediti etno-socijalni karakter.
U varijantama priče o mačkovoj ženidbi sklapa se savez11 ili brak sa lisicom i njih dvoje kao lukavije ali manje životinje nadmudre i prestraše divlje životinje snažnije od sebe: vepra, medveda i vuka, te im preuzmu plen (Samardžija 2002: 94). Obrt se u priči ostvaruje prema uobičajenom tipu komike u pričama o životinjama, a to je inverzija pozicija pobednik/žrtva (Samardžija 2002: 27), gde jača i veća životinja gubi od slabije i manje. Karikaturalno predstavljanje jačih i moćnijih životinja koje se u strahu pred nepoznatim (mačkom) kriju u šiblju i po drveću pre svega se dubinski povezuje sa karakterizacijom junaka, pokazujući i da je strah univerzalna osobina živih bića, ali još više ističe snalažljivost mačka kada se nađe izvan svog prirodnog okruženja, u novim, nepoznatim situacijama i okolnostima.
Veštine mačka koje se ističu u priči „Mačkova ženidba” ipak kod recipijenta izazivaju simpatije, ali da mačak u pričama o životinjama nije jednodimenzionalno prikazan ilustruje verovatno najpoznatija priča tog tipa „Međed, svinja i lisica”, u kojoj se mačkov lik nijansira tako da pretežu negativni aspekti njegovog karaktera. Naime, u navedenoj priči mačka određuje sklonost ka prevari, plašljivost, nespretnost, pohlepa – sa komičkim efektima koji delimično ublažavaju obračunavanje sa ovakvim karakterom.
Kao i u prethodnoj priči, lisica i mačak sklapaju savez, a lisica u nameri da zastraši medveda i svinju koji žele da je prevare i uzmu za sebe sav plen, mačka naziva „carskim čovekom” koji dolazi da donese razrešenje u njenu korist. S druge strane, humor se začinje baš u tome što lisica mačka poziva na guvno da hvataju miševe, a mačak se polakomi i pođe za njom. Komičan je i opis mačka kojeg izdaleka ugleda medved: „Zlo, svinjo! Eto lisice, đe vodi strašnoga bumbašira: ogrnuo ćurak od kune, pa i krilate tice vata oko puta” (Samardžija 2002: 94). Posredi je princip koji, u vezi sa bajkama pre svega, Nemanja Radulović naziva zakonom reakcije. Prema tome, mačak bi u priči „Međed, svinja i lisica” predstavljao faktor regularizacije odnosa, imajući u vidu da „Svaka akcija u kojoj se junakovo ponašanje dotiče etičkih kodova izaziva reakciju. Ono što se na nivou događanja ispoljava (tj. semantizuje) kao nagrada ili kazna, na dubljem nivou pokazuje se kao akcija i reakcija” (Radulović 2010: 108), koja u ovom slučaju nema veze sa stvarnim namerama aktera. S tim u vezi trebalo bi pomenuti i narodnu pripovetku „Slijepac bio, slijepac i ostao” (Čajkanović 1999: 176–179), koja predstavlja varijantu bajke „Mačak u čizmama”12. Iako je posredi žanr bajke, životinja-pomoćnik u ovom slučaju dobija glavnu ulogu, te obavlja sve zadatke umesto svog gospodara. Naime, mačak ženi svog siromašnog gospodara carevom ćerkom, prevarom stiče silno bogatstvo za njega i lukavstvom uspeva da savlada zmaja i njegove podanike tako što zatvori zmaja u šuplju vrbu. Pripovetka nesumnjivo ukazuje na jednu arhaičnu dimenziju iz totemističkih mitova o varalicama (Meletinski 2009: 74), osobito ako imamo u vidu zmajeubistvo koje počini mačak, što siže određuje kao relikt mita, ali i konačno iskušavanje mladića (mačak se pravi mrtav, a on ga baci na smetlište) koji zbog nepoštovanja zoomorfnog pomoćnika ostaje bez vida. Mačak će se i ovde pokazati kao važan činilac regularizacije odnosa jer iskopa oči nezahvalnom gospodaru.
Izvesna razlika u predstavljanju funkcije i karaktera mačke uočljiva je na nivou žanrovskih okvira, te se mačka ne predstavlja sasvim jednako u basnama i u pričama o životinjama, pre svega usled didaktičke i vaspitne vrednosti basne, odnosno zabavljačkog karaktera priče o životinjama. Analizom folklornog fonda uočeno je, dakle, da je mačak nosilac tipskih osobina, ali da u celini nije monolitna figura već da može poneti različite uloge, koje su i predstavljene u radu: predator, štetočina, prevarant, lopov / korisna, domišljata, snalažljiva životinja, pomoćnik / sudija, savetodavac, izricatelj poente itd.
Mačke u Dositejevim Basnama
Najranija istraživanja figure mačaka u srpskoj nauci o književnosti načinio je Veselin Čajkanović 1935. godine analizirajući lik Svetog Save u trima poznatijim narodnim pripovetkama („Sveti Savo i Sveti Pavo”, „Sveti Sava brani hrišćansku veru”, „Sveti Sava, mačka i rijeka Sava”)13. U navedenim pripovetkama „javlja se naročito jedan zajednički motiv – to je motiv Hvitingtonove mačke” (Čajkanović 1935: 121–122). Ovaj motiv potiče iz engleske narodne priče pod naslovom „Dik Hvitington i njegova mačka”. Reč je o trgovcu koji se obogatio prodajući mačku stanovnicima jedne zemlje opustošene od miševa. Motiv Hvitingtonove mačke javlja se u dvema varijantama: 1) u pričama o dobijanju mačke (mačka kao jedino nasledstvo ili mačka koja je kupljena poslednjim novčićem); 2) u pričama o prodaji mačke za veliko bogatstvo tamo gde se za mačku još uvek nije znalo (v. Aarne 1961: 470). Reč je o internacionalnom motivu, čije se prisustvo u pričama o Svetome Savi može razumeti u kontekstu Savinog putovanja u „mračnu zemlju”, gde „je na konaku naišao na mnogo miševa, koji su činili čitavu pustoš i protiv kojih se domaćin uzalud borio” (Čajkanović 1935: 122). S obzirom na to da Sveti Sava dolazi u „mračnu zemlju” gde mačaka nema, u navedenim pripovetkama prepoznaje se okosnica druge sižejne varijante uz izvesna odstupanja.
Kada je posredi ispitivanje srpske mitologije i istorije religije, Čajkanović čini osvrt na vremena kada su ljudi znali samo za teriomorfna božanstva. Mačka se dovodi u vezu sa ritualnim gostoprimstvom i verovanjem da „u kuću treba primiti i ugostiti svako biće u kome može biti inkarnirano božanstvo” (Čajkanović 1973: 75). Shodno tome, konstituisano je primarno značenja ovoga simbola – mačka je donosilac sreće – budući „da životinje (mačka, pas, izvesne tice kad naprave gnezdo) koje same dođu u čiju kuću — donose sreću i treba ih zadržati” (Čajkanović 1973: 75). Dominantna pozicija divljih/domaćih mačaka u Dositejevim Basnama potvrđuje da su basne nastajale u doba totemističkih verovanja. Levi Stros kazuje da je divlja mačka bila totem14 kod pojedinih naroda (v. Levi Stros 1979: 98), pri čemu se osobito izdvajaju sveti lav i panter u Africi (v. Levi Stros 1979: 28). Međutim, u mitologijama različitih naroda, kao i našoj tradiciji, usvojeno je i sekundarno značenje mačke – navestilac nesreće15 ili demonsko biće. Ukoliko preko pokojnika pređe ptica ili mačka, veruje se da taj mrtvac postaje vampir, koji se može javljati, takođe, „u životinjskom obliku (kao pas, mačka, vuk, magarac, konj” (Čajkanović 1973: 148). U egipatskoj mitologiji, na primer, mačka je povezivana sa mesecom i prinošena kao žrtva boginjama braka, međutim, „sekundarno simboličko značenje izvedeno je na osnovu boje: crna mačka asocira na mrak i smrt” (Kirlot 2001: 39)16. Primetno je da Dositej neretko bira životinje koje su opasni lovci, kako bi posredstvom njihovih prirodnih osobina predočio nedostatke iskvarene ljudske prirode – nepravdu, lakomost, grabežljivost, pohlepu. Zbog svoje usmerenosti ka plenu ove životinje su i pratioci lovaca ili božanstava prilikom odlaska u lov (lovački pas, mačka/pas uz boginju Dijanu i sl.). Dositejeva „Pohvala basni” najavljuje sadržinu onih basnenih priča, koje će predstavljati novu varijantu stare priče o zavadi mačke sa miševima17. Tema se najavljuje sledećim stihovima: „I kad mačka prede, liže se i gladi, / Mišu ona o pakosti i misli i radi.” (Obradović 2008: 19) O starini antagonističkog odnosa mačke i miševa svedoče crteži pronađeni iz drevnog Egipta: „Crteži iz petnaestog veka pre nove ere i kasnije prikazuju rat mačaka i miševa: masovni napad pacova na utvrđenje koje čuvaju mačke; zasebne sukobe glodara i mačaka; potčinjavanje mačke pacovima; i konačno potčinjavanje pacova mačkama.” (Idema 2019: 175)18
Književna figura domaće mačke zastupljena je u pet Dositejevih basnenih priča (1. „Mačak divji i petao”, 2. „Mačak i miševi”, 3. „Mišić i mišica”, 4. „Miševi i praporci”, 5. „Papagal i mačka”).
Motiv mačke koja se pretvara da je mrtva susrećemo u Dositejevoj basni br. 54 „Mačak i miševi” i Ezopovoj basni sa istovetnim naslovom. Karakteristike lukavog mačka u obema varijantama prenose se na ljudsku pritvornost i zloću. Međutim, miševi, koji ne veruju podmuklom mačku, nalikuju ljudima koji su svesni svoje samosvojnosti i sposobnosti da vladaju sobom oslanjajući se na dokaze sopstvenog iskustva. Miševi se spasavaju zahvaljujući znanju, što je uočljivo prilikom obraćanja staroga miša mačku rečima: „’Mešinu od tvoje kože da vidimo, ne bi k njojzi pristupili, nekamoli tebi jošte neoderatu!’” (Obradović 2007: 53) Shodno tome, neznanje čini čoveka opakim i nesrećnim, sprečava intelektualni razvoj, koji bi vodio ka odanosti zajednici i prevazilaženju ličnih interesa. U basni „Mačak i miševi” dolazi do znatnog semantičkog pomeranja: mačka kao simbol upućuje na ljudsku lukavost, kakvu je posedovala i u Ezopovoj basni, ali se ova osobina u eposi prosvećenosti motiviše nedostatkom brige o društvu i odsustvom želje za popravljanjem ljudskog stanja. Značenjsko proširenje figure miševa slično se uspostavlja: premda se „po vrlo raširenom verovanju, u ticama i u miševima nalaze duše pokojnika” (Čajkanović 1973: 102), miševi u Dositejevoj basni gube obeležja senovitih životinja i otkrivaju se kao nosioci prosvećenog uma.
Za proučavanje mačke kao književne životinje u usmenoj i pisanoj književnosti od posebnog značaja su Dositejeva basna „Miševi i praporci” (br. 107) i narodna basna „Miši vješali mački zvono”. S obzirom na to da kod Ezopa ne nalazimo motiv privezivanja zvona mačku, otvara se mogućnost sagledavanja ne samo uticaja narodne književnosti na Dositejevo basnopisanje već i obratno. Čini se da je moguće govoriti i o Dositejevom delovanju na nastanak narodnih basni19. U basni „Miševi i praporci” mačak, poput mačka u usmenoj varijanti, predstavlja uzurpatora. Međutim, miševi u ovoj priči manifestuju ljudsko nerazumevanje opštih zakona, jer, prema Dositeju, „sveti glas jestestva, a to će reći glas božji!” (Obradović 2007: 103) nije samo poziv za sagledavanje prirode već i primenu razmišljanja, budući da je neophodno religiozno otkrovenje, odnosno usaglašavanje objavljenog hrišćanstva sa načelima razuma i naučnog mišljenja. Miševe raspoznajemo kao ljude koji veruju da mogu učiniti nešto nemoguće. Ujedinjeni takvom namerom, prividnom opštom korišću, različiti narodi se dele i razjedinjuju.
Pozivajući čitaoce da „čuju” sveti glas prirode, naš prosvetitelj naravoučenijem uz navedenu basnu teorijski obrazlaže ideju o verskoj toleranciji. Ukoliko postoje univerzalne norme koje se tiču ljudske prirode, onda i sadržaji religioznih iskustava treba da budu jednaki za sve narode:
„Cerkov je Hristova, a niti je grčka ni latinska; nego samo gordost i inat i zloba uvela su ova imena, razdelila i omrazila tolike poštene i blaga srca ljude. I različni narodi pod jednim prosveštenim i zakonim carem jedno su opštestvo i familija, kojima je otac sudija i arhipastir\car. Upravitelji, sudije, oficiri, vojinstvo, episkopi, sveštenstvo i svi narodi, sve je to jedno telo, jedna duša i jedno sveto opštestvo kojega je sveštena glava car.” (Obradović 2007: 103)
Shodno tome, lik mačka tlačitelja iz narodne varijante, situiran u domenu opšte socijalno-istorijske sfere, biva modifikovan na tragu konkretnih uzajamnih odnosa pravoslavnih i katoličkih crkava tokom 18. veka. Odlaganjem samog čina privezivanja zvona mačku za vrat i izbegavanjem da se pristupi zadatku, jer stari miševi šalju mlade a mladi vešto odbijaju izvesnu nevolju, ospoljava se model opstanka tlačitelja. Pozicija mačka uzurpatora, kome nesložni i nejedinstveni miševi ne mogu nauditi, otkriva, dakle, istinu o načinu pretrajavanja ma kakvog socijalnog ili političkog zla. Zaslepljeni i samoljubivi pojedinci izazivaju deobe i podele koje sprečavaju razrešenje društvenih problema i kulturno-naučni boljitak. Dositej je likovima miševa i mačaka uveo veoma efektnu komičnu perspektivu kako bi naglasio besmislenost svakog apriornog prosuđivanja u društvenom životu.
Basna „Papagal i mačka” (br. 117) obuhvata dijalog dveju životinja o daru govorenja. Budući da je domaćin jedne kuće kupio papagaja, koji „po svom običaju načne sve što zna govoriti i pojati” (Obradović 2007: 118), mačak se javlja u ulozi takmaca i zavidljivca nemajući razvijenu samosvest o sopstvenim sposobnostima „govorenja”. Papagaj se pred domaćom mačkom hvali kazujući: „’Tebe niko rado ne sluša da maučeš, a mene koliko više govorim i vičem, toliko me draže kupuju, lepše drže i radije imaju.’” (Obradović 2007: 118) Rasprava životinja o načinu ophođenja nastavlja se naravoučenijem koje smisaono komunicira sa Obradovićevim esejima.
„Dositej dva puta u Sobraniju tematizuje pravila lepog govorenja: (1) u okviru osamnaeste glave („O nekoliko različnim veš[i]tma”), u eseju sa podnaslovom „Nekoliko pravila za ophoždenije i razgovor”; (2) u dvadeset prvoj glavi („O nekim različnim veštma, i prvo o vkusu”), u eseju sa podnaslovom „O dostojinstvu ophoždenija soglasno pravilam’ dobrodeteli i lepoga vospitanija”.” (Živković, Simić 2018: 135) Međutim, kako objavljivanje Basana (1788) prethodi pojavi Sobranija (1793), stičemo utisak da je naravoučenije uz basnu „Papagal i mačka” nastalo pod izrazitim uticajem Dositejevog prevoda propovedi Georga Joakima Colikofera pod naslovom Slovo poučitelno (1784) 20, s obzirom na to da se poznati nemački propovednik u svom tekstu, takođe, bavio temom usavršavanja ljudskog govora posredstvom jasnosti, tačnosti, istinitosti i vrline kao osnovnih merila dobrog i lepog govorenja. Srpski naravoučitelj osobito potcrtava važnost vaspitanja dece i nužnost korigovanja dečijeg govora ukoliko nije u saglasnosti sa onim što je istinito i tačno.
„Ko odveć mnogo govori, obično malo misli i sudi, i ono što misli sve mu je nepostojano i zamršeno, jezik mu pred pameću trči, niti je kadar sebi vremena dati da rasudi o onom što misli reći. Otuda biva da takovi sebi svaki čas protivoslovi, i bez svakoga namjerenija laže baš i kad najmanje o laži misli. Ko god nije kadar u vreme mučati, sa vnimanijem druge slušati, i sverh svačesa što čuje tvrdo i postojano suditi, on će moći blebetati više nego koliko ti drago, al’ pametno neće nikad govoriti. U ovu pogrešku imući ljudi i gospodska deca vsegda počti padaju, zašto ih kvare, za svašto što govore hvaleći ih ne ispravljajući. Zato se običava reći: govori kao papagal, sireč ne misli| niti sudi o onom što besedi.” (Obradović 2007: 119)
Kako Dositej u navedenom odlomku upućuje upravo na etičko-estetičke kategorije koje susrećemo i u Colikoferovoj besedi, slutimo da je navedenim naravoučenijem najavio jednu od svojih omiljenih tema – jezik i govorenje – koju će razvijati u narednim književnim i esejističkim radovima. Jednostavni stil govorenja odraz je jasnog mišljenja, jer, kako Dositej kazuje, onome ko mnogo govori, tome je i ono što misli nepostojano i zamršeno. Basnom i poukom uobličava se zapravo zahtev za razgovetnošću, kojim se na indirektan način prezentuje prosvetiteljsko poimanje subjektiviteta utemeljenog izvesnom samoprisutnošću i prisebnošću. Dositejeva moralna filozofija pokazuje nesumnjivo poverenje u subjekt koji vlada sopstvenim mislima i kontroliše ih u skladu sa etičkim vrednostima dobra, istine, sreće, slobode, dužnosti i dostojanstva. Podsećajući čitaoce da je govor osobiti dar prirode, prosvetitelj skreće pažnju da se gotovo nijedan dar ne zloupotrebljava više nego dar govora, te predočava da su savršenstvo i nepogrešivost jezika uslovljeni visokim stepenom vrline i moralnog vaspitanja.
Izdvajajući posebno i situaciju u kojoj pojedinac laže bez ikakve zle namere, čak i ne pomišljajući da slaže štogod, Dositej naglašava neophodnost uspostavljanja saglasnosti između adekvatnog jezičkog izraza i duševnih/emotivnih moći subjekta. Shodno tome, istina zadobija povlašćeni status u moralnom sistemu srpske prosvećenosti, budući da podrazumeva podudarnost namere govornika ili spisatelja sa izrečenim sadržajem.
U Dositejevoj basni „Mačak divji i petao” (br. 53) manifestovane su tipične osobine mačka lovca, koji lovi petla, odnosno ma koju žrtvu, i kada nema opravdanja za svoj istrebljivački čin. Ova basne aludira na one ljude koji slepo slede svoj animalni nagon za održanjem i opstankom zaboravljajući da pripadaju socijalnom i humanističkom poretku. Basna „Mišić i mišica” (br. 63) predstavlja još jednu varijantu stare priče o lovu mačka na miševe. Kako mladi miš nije usvojio savet svoje majke, nastradao je zbog svoje neposlušnosti. Alegoriju ove basne možemo razumeti u pedagoškom smislu, kao jasno upozorenje deci da budu poslušna svojim roditeljima kako bi izbegla moguće opasnosti.
Osim korisne pouke, basna „Mišić i mišica” od značaja je prilikom izučavanja uticaja narodnog stvaralaštva i kazivanja na Dositejev rad, budući da sadrži sledeće izraze: „Paf! Mačak s šapom. ’Ci, ci, ciju’” (Obradović2007: 61). „Da bi pojačao ekspresivnost i uverljivost priče Dositej često koristi onomatopeje i usklike.” (Samardžija1991: 271) Veza Dositejeve basne sa narodnom basnom ne stvara se samo posredstvom tematskih analogija (mačka, miševi) veći komunikacijom umetničkog teksta sa različitim nivoima usmenog govora.
Kada jereč o divljim mačkama kao književnim figurama (lav, ris, tigar), u Dositejevim Basnama lav se javlja kao najzastupljeniji predator u dvadesetak primera (što može biti predmet jednog sasvim novog istraživanja). Tigar i ris javljaju se u samo dvema basnama („Ris i lisica”, „Lisica i tigar”). Dok se tigar profiliše kao simbolička predstava ljudske iskrenosti i autentičnosti prirode, značenja risa uspostavljaju se posredstvom narcističkog mitskog kompleksa. Budući da se ris samoogleda u potoku, funkcioniše u basnenoj priči kao figura samodopadljivosti pomoću koje Dositej uvodi filozofsku ideju o pravilnom kanalisanju samoljublja. Međutim, imajući na umu da divlje mačke nemaju svoju ulogu u paganskim verovanjima srpskog naroda, slutimo da se primetna zastupljenost lava u Dositejevim Basnama može razumeti u kontekstu Ezopovog uticaja. Ukoliko uporedimo likove domaćih mačaka i lavova, primetno je da mačka kod Dositeja ima uglavnom isključivo sekundarno (negativno) značenje – zla, pritvornosti i grabežljivosti, dok se simbolički raspon figure lava kreće od solarne snage i dobra do lakomosti, destrukcije i krvoločnosti. Dakle, smisaoni okviri prosvećenosti doprineli su da se izbegne stereotipna predstava lava kao simbola srditosti, silovitosti i podmuklosti, te se u znatnom broju Dositejevih basana lav opredeljuje i milosrđem, zahvalnošću, čistosrdačnošću, prijateljstvom i plašljivošću.
Neretko se alegorijskim predstavama lava zapravo posreduje Dositejev ideal prosvećenog vladara. Ako je milosrdni lav nosilac prosvećenog uma, to znači da priroda prosvećenog vladara, nenarušena sebičnim individualizmom, obećava pravedni politički i socijalni poredak. Ne bi li se organizovala reforma jednog društva/naroda, vladar mora započeti proces izlaska iz stanja „maloletnosti” istupajući protiv svake nepravde, neljudskosti i iskvarenosti narodnih običaja.
Na osnovu svega izrečenog, stičemo utisak da su simbolička značenja mačke u usmenim i Dositejevim basnama srodna, budući da se mačka neretko javlja kao opasna i proždrljiva životinja. Smisaoni dosluh posebno se uspostavlja među basnama koje sadrže predstavu mačke kao političkog uzurpatora ili tlačitelja. Humor je pak prepoznat kao zajedničko obeležje narodne priče o životinjama i Dositejeve basne, budući da se komičnim situacijama semantički potencijal mačke menja u smeru označavanja ljudske spretnosti, snalažljivosti i domišljatosti. S druge strane, kada su posredi razlike, ne samo da je uočena sadržinska nepodudarnost među literarnim slikama mačaka u narodnim basnama i pričama o životinjama već i znatno proširenje semantičkog prostora ove književne životinje u Dositejevim Basnama, gde su značenja uslovljena idejnim okvirom epohe srpske prosvećenosti. Na tom tragu, mačka je u Dositejevom delu protumačena kao označitelj samoživosti, sebičnosti, nezainteresovanosti za društveni boljitak i kulturni napredak zajednice. Štaviše, mačka je opredeljena poput subjekta koji zloupotrebljava sopstvene sposobnosti razuma i dragoceni dar govorenja. Međutim, uloga mačke kao silovitog takmaca i lakomog zavidljivca donekle je ublažena predočenim identitetom lava, koji je u Dositejevim Basnama primetnije udaljen od primarnog biološkog koda, te neretko postaje nosilac prosvećenog uma, milosrdnosti i zahvalnosti. Simbolički portreti (domaćih i divljih) mačaka potvrđuju povezanost usmene književnosti sa basnenom tradicijom epohe srpske prosvećenosti i očituju semantički razvoj protumačenih motiva od totemističkih obeležja, preko folklornih oblika poučnosti do uzoritosti prosvećenog bića/vladara. Zajedničko poreklo narodnog i Dositejevog basnopisanja prepoznaje se u domenima ritualne tradicije, a osobito je značajno što se naznačeni semantički registar, posredovan likovima mačaka, sporadično reaktivirao u potonjim epohama srpske književnosti (Sterija, Njegoš, Radičević, Zmaj, Lazarević, Sremac, Matavulj, Crnjanski, Ćopić, Pekić, Pavić i dr.).
Aleksandra D. Matić
Univerzitet u Kragujevcu
Filološko-umetnički fakultet
Odsek za filologiju
Katedra za srpsku književnost
Ana S. Živković
Univerzitet u Kragujevcu
Filološko-umetnički fakultet
Odsek za filologiju
3 Verovanja objašnjavaju poreklo mačke i od rukavice Božje Majke, dok u legendi o potopu mačka spasava Nojev kovčeg tako što repom zapušava rupu koju je progrizao miš, koga je stvorio đavo (Tolstoj, Radenković 2001: 349).
4 O Čajkanovićevom tumačenju navedene priče v. poglavlje „Mačke u Dositejevim Basnama” ovog rada.
5 Vuk Vrčević smatra da je navedena basna preuzeta od Ezopa, pa se iz pisane književnosti „spustila” u narod. Inače, s obzirom na to da basna dugo postoji naporedo i kao usmena i kao književna vrsta (prisutna još u Pančatantri, kao i kod antičkih pesnika, pa i na egipatskim papirusima), ne može se uvek pouzdano utvrditi smer uticaja. Vuk Vrčević u predgovoru Narodnim basnama ostavlja stoga napomenu: „Da se između ovih od mene sakupljenih basana nije koja prekalamila s učenog na naš prosti korijen, ne mogu jamčiti; ali, ako i bude koja, mogu jamčiti, da mojim perom nije ni jedna cigla prepisana, nego od naroda učena, pa za to neće biti baš onaka, nego da jedna drugoj dolikuje, o čemu će se čitaoci lasno uvjeriti.”(Vrčević 1909: 4) O Dositejevoj basni „Miševi i praporci” v. poglavlje „Mačke u Dositejevim Basnama”.
6 U basnama često dolazi do mešanja zeca i mačke, što se može pravdati time da obe vrste pripadaju tzv. krznašicama, jer su po simboličkom kodu suprotstavljene životinje.
7 Komički obrt nastupa kada slabija životinja snagom mudrosti i snalažljivosti prevari jaču.
8 Od ponarodnjenih Ezopovih basni kod Vrčevića nalazimo i: „Lav i zec”, „Lav i lisica”, „Tigar i lisica”…
9 Motiv zavisti nalazi se i kod Dositeja u basni „Magarac i konj oficirski”.
10 „Tipska crta junaka nije podignuta do apstrakcije, nije uopštena metaforična potpora poente, nego u predstavljenim događajima učestvuje pri psihološkom nijansiranju aktera” (Samardžija 2002: 25).
11 Kod Čajkanovića: „Priča o mačku”.
12 Dušica Potić navodi da je u Peroovoj bajci izuzetno izražena ironijska komponenta, upućena aktuelnom sistemu. „Poznati motiv mačka pomagača u bajci ʼMačak u čizmamaʼ već po sebi ima satiričnu dimenziju jer životinja uspeva da nadmudri – ni manje ni više nego – kralja. On pak površno uočava samo fine manire i otmeno ponašanje markiza od Karabasa. Završnica te priče još je očiglednija. Pošto je vešto vodio intrigu i srećno udomio svog gospodara, mačak je na dvoru dobio visoki položaj. Da li to Pero hoće da nam kaže kako su se zvanja na francuskim dvorovima dobijala i zbog ličnih zasluga, a kako je visoki zvaničnik mogao biti bilo ko, pa čak i mačak?” (Potić 2007: 101)
13 Osim navedenih pripovedaka o Svetome Savi, Čajkanović je uočio prisustvo motiva Hvitingtonove mačke i u pripovetkama koje ne sadrže lik ovog svetitelja. Reč je o sledećim narodnim pripovetkama: „Prava se muka ne da sakriti”, „Čovek se provlači”. U usmenoj pripoveci „Prava se muka ne da sakriti” mačak će takođe biti na korist svome gospodaru. U ovoj je pripoveci specifično to što se pojavljuje tzv. Brodska mačka (poznata svetskoj literaturi), koja ovde nije osamostaljen lik, kao što je prikazano u priči „Slijepac bio, slijepaci ostao”, ali je njena uloga ipak od velikog značaja za tok radnje jer, rasteravši u jednom gradu sve miševe i pacove za tri dana, gospodaru donosi tovar blaga. Skladno i žanru, mačka ovde figurira isključivo u realističkom oblikovanju kao životinja-pomoćnik. Smernice za dalje istraživanje motiva Hvitingtonove mačke možete naći u članku Veselina Čajkanovića (v. Čajkanović 1935: 122).
14 Čajkanović nas obaveštava koliko je mačka kao totem bila poštovana kod Misiraca: „Uostalom, u vrlo ranoj fazi paganizma obožavanje i kult životinja bio je, kod svih naroda, redovna pojava. U svakom udžbeniku misirske istorije ima posebna glava o tome kultu: o biku Apisu, ptici Ibisu, zmijama, krokodilima, mačkama. Jednog Cezarovog vojnika linčovali su Misirci zato što je, iako nehotice, ubio mačku; mumifikovane i svečano sahranjene mačke nađene su u Misiru u tako ogromnom broju da ih danas, pošto su svi muzeji njima dovoljno snabdeveni, upotrebljavaju za nagnojavanje zemljišta. Razume se da je kult životinja bio poznat i indoevropskim narodima, pa, naravno, i našim precima, i to u takvim razmerama da se čak može reći da je malo životinja koje nisu bile predmet kulta, opšteg ili lokalnog, redovnog ili uzgrednog.” (Čajkanović 1973: 110)
15 U Srpskom rječniku nalazimo kratku Vukovu napomenu iz odrednicu ’mačka’: „Kad mačka začesti krhati, valja reći: svoju glavu iskrhala! Jer misle da to nije dobro za onu kuću.” (Stefanović Karadžić 1986: 491)
16 Citat iz Kirlotovog Rečnika simbola dat je u našem prevodu, a u originalnom izdanju glasi ovako: „A secondary symbolism is derived from its colour; the black cat is associated with darkness and death.” (Kirlot 2001: 39)
17 Priče o ratu miševa protiv njihovih predatora, to jest mačaka, stekle su ogromnu popularnost širom Evrope i Bliskog Istoka tokom drugog milenijuma. U Ezopovim basnama nalazimo varijante dobro poznate priče o prevrtljivoj mački (v. Idema 2019: 176).
18 Preuzeti citat u originalnom izdanju glasi ovako: „Pictures from the fifteenth century BCE and later show cats and mice at war: a massive attack of rats on a fortification defended by cats; individual engagements of rodents and cats; the submission of the cat to the rats, and the final submission of the rats to the cats.” (Idema 2019: 175)
19 S obzirom na to da se u dosadašnjim istraživanjima porekla Dositejeve basne „Miševi i praporci” (br. 107) došlo do saznanja da ova basna najverovatnije potiče iz latinske tradicije, moguće je uzeti u razmatranje Dositejev uticaj na nastanak narodne basnene priče. Više o preklu ove basne, koju je i Lafonten preradio, možete videti u članku „Esopska basna u Basnama Dositeja Obradovića” Milivoja Sironića (v. Sironić 1961: 91). Premda Vuk Vrčević smatra da je posredi Ezopov uticaj, za naše istraživanje važno je znati da postoje basneni motivi koji su iz srpske pisane književnosti „prešli” u usmene prozne oblike.
20 Dositej u Lajpcigu 1784. godine objavljuje Sovjete zdravago razuma i prevod Colikoferove besede sa nemačkog jezika pod naslovom Slovo poučitelno gospodina Georgija Joakima Colikofera.
Izvori:
Vrčević 1909: V. Vrčević, Narodne basne, Dubrovnik: Naklada Dragutina Pretnera. Obradović 2007: D. Obradović, Basne; Istina i prelest; Put u jedan dan, Beograd: Zadužbina „Dositej Obradović”.
Obradović 2008: D. Obradović, Sobranije raznih naravoučitelnih veštej, Beograd: Zadužbina „Dositej Obradović”.
Samardžija 2002: Narodne basne i priče o životinjama: antologija, prir. S. Samardžija, Beograd: Gutengergova galaksija
Ćorović 2020: V. Ćorović, Narodne legende o Svetom Savi, elektronsko izdanje, https:// www.rastko.rs/knjizevnost/usmena/legende_o_savi_c.html, pristupljeno: 10. 9. 2020.
Čajkanović 1999: V. Čajkanović, Srpske narodne pripovetke, Beograd: Gutenbergova galaksija
Literatura:
Aarne 1961: A. Aarne, The types of the folktale: a classification and bibliography: Antti Aarne’s
Verzeichnis der Märchentypen (FF communications no. 3), Translated and Enlarged by Stith Thompson, Helsinki: Academia Scientiarum Fennica.
Živković, Simić 2018: A. Živković, A. Simić, Moralna filozofija Dositeja Obradovića i Georga Joakima Colikofera, u: Srpski jezik, književnost, umetnost (Zbornik sa XII međunarodnog naučnog skupa Srpski jezik, književnost, umetnost, održanog na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu 27–28.X 2017), knj. 2: Protestantizam, 2018, Kragujevac: FILUM, 131–140.
Idema 2019: W. L. Idema, Mouse vs. Cat in Chinese Literature: Tales and Commentary, Washington: University of Washington Press.
Karadžić 1849: V.S. Karadžić, Srpske narodne poslovice i druge različne kao one u običaj uzete riječi, Beč: Štamparija Jermenskoga manastira Stefanović Karadžić 1986: V. Stefanović Karadžić, Srpski rječnik, knj. I, Sabrana dela Vuka Karadžića, knj. 11, prir. Jovan Kašić, Beograd: BIGZ.
Kasumović 1914: I. Kasumović, Esopovska basna grčka i rimska u hrvatskom i srpskom narodnom pričanju, Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, urednik D. Boranić, Knj. 19, 1–34.
Kirlot 2001: J. E. Cirlot, A Dictionary od Symbols, Translated from the Spanish by Jack Sage, London: Taylor & Francis e-Library.
Levi Stros 1979: K. Levi Stros, Totemizam danas, Beograd: Beogradski izdavački- grafički zavod.
Milošević Đorđević, Pešić 1997: N. Milošević Đorđević, R. Pešić, Narodna književnost: rečnik, Beograd: Trebnik
Meletinski 2009: E. Meletinski, Uvod u istorijsku poetiku epa i romana, Beograd: Književna misao
Potić 2007: D. Potić, Poetika otklona: Šarl Pero i braća Grim – počeci umetničke bajke, Nasleđe br. 6, god. IV, ur. Dragan Bošković, Filološko-umetnički fakultet, Kragujevac, 99–111.
Radulović 2009: N. Radulović, Slika sveta u srskim narodnim bajkama, Beograd: Institut za književnost i umetnost
Samardžija 1991: S. Samardžija, Dositejeve i narodne basne, Naučni sastanak slavista u Vukove dane, br. 19, knj. 2, Beograd: Međunarodni slavistički centar na Filološkom fakultetu, 269–282.
Samardžija 1997: S. Samardžija, Poetika usmenih proznih oblika, Beograd: Narodna knjiga Samardžija 2002: S. Samardžija, Osobenosti narodne basne i priče o životinjama, Narodne basne i priče o životinjama: antologija, prir. S. Samardžija, Beograd: Gutengergova galaksija, 5–38.
Samardžija 2008: S. Samardžija, Dositejev odnos prema narodnoj književnosti u Ižici i Basnama, Književna istorija, br. 40, 47–74.
Samardžija 2010: S. Samardžija, Usmeni žanr i junak u semantičkoj aktivnosti, Likovi usmene književnosti, ur. S. Samardžija, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 7–29.
Sironić 1961: M. Sironić, Esopska basna u Basnama Dositeja Obradovića, Kovčežić, knj. 4: prilozi i građa o Dositeju i Vuku, Beograd: Rad, 40-107.
Tolstoj, Radenković 2001: S. Tolstoj, Lj. Radenković, Slovenska mitologija: enciklopedijski rečnik, Beograd: Zepter bookworld.
Čajkanović 1935: V. Čajkanović, Sveti Sava u narodnim pripovetkama, Beograd: Bogoslovlje, 10/ 2–3, Beograd, 121–127.
Čajkanović 1973: V. Čajkanović, Mit i religija u Srba, Beograd: Srpska književna zadruga.
