Magia sutra 49
49. Da li je prvobitno
Pod prvobitnim, po baštini, treba podrazumevati čovekovo stanje pre poremećaja (sagrešenja). To je Edenski vrt, ili Raj, ili Zlatno doba.
To je ona verodostojna (autentična) egzistencija o kojoj je u prvom delu bilo dosta reči. Prvobitno i Sofija su istovetni. Zbog toga antropologija treba da pođe ne od mikrokosmosa, nego od mikroteosa. Beme prvobitnost naziva Urstand, a ovu reč Lajoš Sabo prevodi kao osnovno stanje.
Ono što toliko otežava razumevanje ovoga pitanja jeste što izvan baštine postoji još jedna prvobitnost. A to je ona na koju upućuje iskupljenje. I budući da se Bog dublje i s veće dubine poduhvatio svojih sila u Iskupljenju, nego u stvaranju, i ova prvobitnost je dublja. Jer u iskupljenju čovek se ne vraća prvobitnom čoveku (Adamu) stvaranja, i ne vaspostavlja na svoje mesto zlatnodobnu egzistenciju. To je nezamislivo već i otuda, jer onda sve što je bilo i što jeste između kvareži stvaranja i ispunjenja iskupljenja treba da se nije zbilo i trebalo bi izbrisati, što je nonsens.
U prvom delu, kada je bilo reči o razlici između Vrta i Grada, Raja i Novog Jerusalima, ovu teškoću je trebalo posebno istaći. Jedan od nedostataka Bemeovog učenja jesto što on, budući da je bio pod veoma jakim uticajem sveta Starog zaveta (naročito Kabale, hebrejske mistike i gnoze), ne posvećuje pažnju razlikama i u svim slučajevima prima apostola Pavla, prema kome je čovek iskupljenja Novi Adam. Što znači da su početak iskupljenja i početak stvaranja istovetni. Ali ako znamo da je iskupljenje dublje delo nego što je stvaranje bilo, početak iskupljenja potiče iz veće dubine, odnosno, treba reći: čovek iskupljenja se ne vraća Adamu, nego ide napred ka Hristu, tako da je konačni cilj jedan od Adama primordijalniji početak. Ako ne bi bilo tako, celokupna istorija, između ostaloga, u tom trenutku bi postala besmislena. Jer istorija je ništa drugo do u doslovnom značenju reči apokalipsa, odnosno revelacija, odnosno ispoljavanje egzistencije (čoveka) Iskupljenja. A to nije ništa drugo do razvijanje i realizacija primordijalne praslike u čovekovoj životnoj mašti.
Znači dva početka treba međusobno odvojiti na taj način što prasliku zlatnodobnog početka koju objavljuje baština počev od trenutka iskupljenja treba smatrati nevažećom. Zapravo je ova praslika već i nevažeća. Ukoliko čovečanstvo živi u istoriji (apokalipsi), ono ide prema iskupljenju, što znači da ostvaruje početak iskupljenja. Istina, ovoj činjenici moguće je protivrečiti, ali nema mnogo smisla. Zato je usledila situacija da tokom istorije, naročito u ovom kasnom stadijumu apokalipse, danas, održavanje druge religije izvan hrišćanstva nema značaja. Živimo u novostvorenom svetu koji je stvoren posredstvom hrišćanstva iz dubljeg početka, i ovde je baština (hebrejska, budistička, taoistička, muhamedanska itd.) anahronizam u svim svojim oblicima.
Bela Hamvaš
