Dvadesetpetog oktobra 1973. otpočelo je suđenje Trima Marijama, autorkama knjige Nova portugalska pisma. U intervjuu za Esquerda.net, Marija Tereza Orta govorila je o procesu književnog stvaralaštva, o progonu i targetiranju, kao i pokretu solidarnosti od kojeg je strahovao fašistički režim.
Maja 1971. Marija Tereza Orta, Marija Izabel Bareno i Marija Veljo da Košta počele su da pišu Nova portugalska pisma u šest ruku. Dogovorile su se da će u zajedničkom pisanju poći od ljubavnih pisama Marijane Alkoforado upućenih francuskom oficiru, koje je u Portugalu u dovjezičnom izdanju objavila izdavačka kuća Asirio & Alvima, sa naslovom Portugalska pisma i u prevodu Euženija de Andradea.
U Novim portugalskim pismima, Marija Tereza Orta, Marija Izabel Bareno i Marija Veljo da Košta prkose diktaturi i patrijarhalnom poretku, društvenim konvencijama u zemlji. U knjizi se otkrivaju različiti oblici ugnjetavanja kojima su žene bile podvrgnute, pravosudni sistem koji je progonio književnice, kao i Kolonijalni rat i fašističko nasilje.
Pre tačno 47 godina, 25 oktobra 1973. otpočelo je suđenje Trima Marijama. Povodom ovog datuma, Esquerda.net intervjuisala je Mariju Terezu Orta, kojoj se zahvaljujemo na dostupnosti i ljubaznosti.
Kako ste upoznali Mariju Izabel Bareno i Mariju Veljo da Košta, druge dve Marije sa kojima ćete napisati Nova portugalska pisma?
Ja sam bila novinarka u redakciji Capital-a, gde sam uređivala dodatak Književnost i Umetnost i jednog dana sam intervjuisala Mariju Izabel Bareno. Od tada smo prijateljice. U međuvremenu, Fatima [Marija Veljo da Košta] objavljuje knjigu Maina Mendes. Nakon što sam je pročitala, razgovarala sam sa Izabel, kada mi je rekla da su njih dve bliske prijateljice i da rade u Nacionalnom institutu za industrijsko istraživanje. Uskoro mi je dala Fatimin kontakt kako bismo ugovorile intervju. Razgovarale smo šest sati, već je uveliko prošlo 19.00 kad je izašla iz moje kuće.
Posle tog susreta nas tri smo počele da se nalazimo svake sedmice. Osećale smo da imamo mnogo toga da kažemo jedna drugoj. Imale smo mnogo toga zajedničkog. Izabel bi dovezla Fatimu kolima i došle bi kod mene u redakciju. Ručale bismo uvek u restoranu Treze, u Bajru Altu, gde su se u to vreme sastajali novinari. Tokom naših susreta pomenule smo nekoliko puta da bismo mogle zajedno da napišemo nešto. Bio je to projekat koji smo stalno odgađale. Po objavljivanju moje knjige Minha Senhora de Mim (hrv. prevod Svoja Gospa) sve se promenilo. Nismo više bile samo prijateljice koje se nalaze da razgovaraju o književnosti, diktaturi i poziciji žena, već smo počele zajednički da pišemo knjigu: Nova portugalska pisma. Bio je to maj 1971.
Knjigu Svoja Gospa odmah je zaplenio PIDE* i koštala vas je čak i batina. Možete li mi reći nešto o tom progonu, čiji ste bili meta?
Nova portugalska pisma ne bi postojala da nije bilo knjige Svoja Gospa. Moj život se potpuno promenio kada sam je objavila. PIDE ju je zaplenio osam dana nakon što je Snu Abekasis, iz izdavačke kuće D. Quixote, pozvana da se pojavi pred direktorom Nacionalnog sekretarijata za Informaciju. Morejra Baptišta joj je zabranio da ponovo objavi neko moje delo. „Bilo koje?” pitala je Snu, na šta je on odgovorio: „Ako se knjiga zove Priče za laku noć i potpiše je Marija Tereza Orta, zatvoriću vam kuću.”
Tada me je Morejra Baptišta već mrzeo. Bila sam jedina upravnica jedne filmoteke. A filmoteke su bili centri velikog političkog otpora. Jednog dana otišli smo u Palasio Fož da se žalimo što je Morejra Baptišta zabranio ciklus Viskontijevih filmova koje smo organizovali. Kada me je ugledao, pitao je šta radi ovde ova devojčica. Objasnili su mu da nisam devojčica, da sam spisateljica, udata i direktorka ABC-a. Pogledao me je i rekao: „Jadna ova zemlja, kad ima žene da vode filmoteke”. Tada postaje moj najgori neprijatelj.
Nakon zaplene knjige Svoja Gospa, postala sam meta strahovitog progona. Bio je to proces čistog poniženja, nešto sramotno, izvedeno sa predumišljajem. Morala sam da prenesem kućni broj sa svog imena na ime Luiša [de Baroša]. U to vreme, bilo je mnogo čudno da telefon bude na ime žene. Zvali su u pet, u četiri, u tri ujutru da me vređaju i prete. Bilo je nepojmljivo. Govorili su stvari poput „Treba da te siluju da vidiš da li ti se sviđa”. Kada bi zvali ujutru ili posle podne, nekad bi se javio moj sin Luiš Žorže i slušao sve one skarednosti o svojoj majci. Bilo je gnusno nasilno. Ili bi se javio Luiš, kojem bi rekli da treba da „dovede ženu u red”. U Capital-u, telefonisti su morali da rade trijažu poziva, toliko je ljudi zvalo tamo da me traži.
Jedne noći, izašla sam iz kuće u socijalno naselje Arko do Sego, da se nađem sa Luišom. Krenula sam da se penjem u smeru statue Antonija Žozea de Almejde da uhvatim taksi. Bio je prilično pust put. Odjednom je neki auto upalio farove, krenuo u mom pravcu i popeo se uz trotoar kojim sam išla. Potom su dva muškarca izašla iz kola, dok je treći ostao za volanom. Bacili su me na pod i počeli da me tuku. „Ovo ti je za nauk i da ne pišeš više kao što pišeš”, rekli su mi. Tad sam uvidela da nije reč o pljački, bili su to fašisti. Pojavio se gospodin koji je stanovao u tom kraju, otac jedne moje drugarice. Pitao je „Šta je ovo? Šta se dešava?”, trčeći prema meni. Ona dvojica su se spakovala u auto i nestali. Gospodin me je odveo do bolnice, a njegova žena je zvala Dnevnik. Neko je trebalo da obavesti Luiša o tome šta se desilo. Odmah je došao neizmerno potresen. Ušili su me i stavili zavoj.
Sve to zbog knjige! I to divne knjige, koja nije čak ni najerotičnija koju sam napisala, tu i tamo je čak i naivna.
I nakon skandala prouzrokovanog knjigom Svoja Gospa i vašeg progona, kako ste odlučile da se suprotstavite fašističkom režimu i napišete u šest ruku Nova portugalska pisma? Kako je došlo do te ideje?
Nekih nedelju dana posle napada, otišla sam na ručak sa Izabel i Fatimom. Prvo sam se našla sa Fatimom. Kada me je videla, zgrozila se nad mojim stanjem, zbog svega što su mi učinili.
Pred pomamom izazvanom knjigom, skandalom koji se stvorio i zbog mog progona, pretnji i batina, Fatima je postavila izazov: „Ako samo jedna žena izaziva ovakvu konfuziju, ovakvu pomamu i skandal, šta bi se desilo kad bi nas bilo tri? ” Odmah sam pristala na zamisao. U međuvremenu smo stigle do Trezea. Izabel je nešto zapisivala na papiru. Pričale smo joj, veoma ushićene, o ideji da napišemo zajedno knjigu. Njena je reakcija bila: „Kako ste dosadne, stalno nešto izmišljate. Sada kada pišem A Morte da Mãe (Smrt majke)… ” (izvanredna knjiga). Naredne nedelje, kada smo se ponovo našle, Izabel je već imala prvi tekst, prvo pismo. Tako su nastala Nova portugalska pisma.
Poznato nam je autorstvo samo tog teksta. Uostalom, obećale ste jedna drugoj da nikada nećete razotkriti koja je šta napisala. Kako je izgledao taj kolektivni književni postupak?
Pored našeg nedeljnog ručka u Trezeu, dogovorile smo se da se nalazimo jedanput nedeljno kod neke od nas kući. Zamisao je bila da povremeno menjamo mesto, samo što smo se na kraju u ogromnoj većini slučajeva okupljale u mojoj kući.
Odredile smo nekoliko pravila. Svaka od nas je trebalo da dâ ostalima jedan primerak onoga što je napisala iskucan na pisaćoj mašini. Tokom naših susreta nismo raspravljale samo o književnoj strukturi knjige, pričale smo i o drugim pitanjima koja su iskrsavala tokom procesa. U suštini, raspravljale smo o svemu. Morale smo naglas da čitamo naš tekst ostalima. I svaki je tekst mogao da bude odbijen. Nismo radile po principu „Ja pišem, a vi trpite”.
Posle smo imale smešne rituale. Na ulazu i izlazu smo uvek govorile određene reči, kao da su lozinke. Bilo je to poput kakve školske igre, uobičajeno za našu generaciju; koristili smo reči čije smo značenje samo mi znale.
Da li ste vam se desilo da nekad odbijete neki tekst?
Nijedan.
A da li ste ispravljale tekstove jedna drugoj?
Ne, nikad. Niti smo želele to da radimo. Ako se ne bismo složile, raspravile bismo o tome na licu mesta. Nastojale smo da ubedimo autorku teksta da ga izmeni. Naravno da smo mogle da odbijemo tekst u potpunosti. Ali zapravo nikada to nismo uradile. Niti je ijedna od nas rekla da joj se ne dopada tekst druge dve. I sve je to bila istina. Raspravljale smo mnogo o tekstovima i o razvoju priče. Kada bismo otpočele novi tekst, polazile smo od tekstova o kojima smo toga dana raspravljale. Često smo imale različita viđenja i pisale smo tekstove koji su odudarali od pravca koji je ona druga pratila. Radile smo to na književni, ne na kritički način.
Bilo je to veoma izazovno…
Pa zar ne? Provodile smo sate raspravljajući se tamo. Svaka bi govorila o tekstu druge dve i svaka od nas bi branila svoj tekst. Bilo je veoma intenzivno.
Sećam se da ste rekli da je pisanje ove knjige nešto najzabavnije i najuzbudljivije što ste ikada uradili u životu. Možete li da mi objasnite zašto?
Zaista jeste jedna od najvažnijih i najzabavnijih stvari koje sam ikada uradila. Toliko smo se smejale! Sve smo bile veoma duhovite. Knjiga je puna humora. Kada raspravljamo o maskulinitetu, ništa nije tako razarajuće kao upotreba humora da se naljute ta stvorenja.
Pokrenule ste jednu političku borbu…
Bila je iznimno politička. I bio je to politički proces, premda su fašisti stalno uveravali da je to bilo pitanje morala i dobrih navika. Mnogi su već znali da smo pisale knjigu i doživljavali su to kao vid osvete. Ne osvete muškarcima, već onima koji su nas stavljali pred sud i zabranjivali nam da pišemo, kao što je već bio slučaj sa Natalijom Korejo. I to je jedan od razloga koji je podstakao tolike ljude da se naposletku ponude kao svedoci u našu korist.
Koliko vam je trebalo da napišete knjigu?
Devet meseci. Od 1. marta 1971. do 25. novembra 1971. To smo uvidele tek kada smo pripremale primerke knjige da je predamo izdavačima. Bile smo kod mene kući. Natalija Koreja, iz Estúdios Cor, Liao de Kaštro, iz Europa-América i Pedro Tamen, iz Moraes Editores bili su u maloj prostoriji na donjem spratu, čekajući primerke knjige kako bi ih odneli i odlučili da li žele da ih objave. Dok smo spremale svežnje papira, pitala sam koliko dugo nam je trebalo da napišemo Nova portugalska pisma. Tada smo došle do tog zaključka: trebalo nam je devet meseci, koliko traje jedna trudnoća. Nemoguće da je u pitanju slučajnost.
Kako su izdavači reagovali na knjigu?
Liao de Kaštro, vlasnik izdavačke kuće Europa-América, zvao me je da mi objasni da ne može da je objavi jer bi mu zatvorili kuću i ne bi mogao da plati štamparima. Direktori izdavaštva Pedra Tamena nisu prihvatili da objave Nova portugalska pisma. Natalija je pak rekla da će dati otkaz, ako joj je ne dozvole da objavi knjigu. Vlasnici kuće Estúdios Cor, koji su kasnije bili saslušani u procesu i odrekli se bilo kakve odgovornost, čak su ukazali Nataliji da iseče neke delove, ali ona je zamolila jednog od tipografa da objavi knjigu u celosti.
Nataliju su prvu ispitivali tokom suđenja. Htela je da preuzme potpunu odgovornost i time ustanovi da, ako postoji neko kome bi trebalo pripisati krivicu za tu izvanrednu knjigu, to je ona. Mi smo je napisale, ali ona je ta koja ju je objavila. Da nije bilo nje, knjiga nikada ne bi bila objavljena. Svi izdavači su odbili da je objave. „Ja sam jedina odgovorna što je knjiga završila u knjižarama”, istakla je Natalija. Digle smo buku u sudnici u pokušaju da je opovrgnemo i ućutkivali su nas.
Bila je odvažna žena…
Natalija je bila nesvakidašnja žena. Najhrabrija žena koju sam ikada upoznala. Inteligentna, solidarna, pisala je predivnu poeziju. Bila je zaista sjajna.
Fašisti su sadržaj Novih portugalskih pisama smatrali „žestoko pornografskim i napadom na javni moral” i pretili su zatvorskom kaznom od šest meseci do dve godine. Da li ste već bili svesni posledica sa kojima ćete se suočiti po objavljivanju knjige? Da li ste mislili da će progon toliko dugo trajati?
Bile smo radoznale. Mislim da je to odgovarajuća reč. Nikada nismo bile žene koje se plaše, posebno kada je u pitanju pisanje. Bio je to svakako veliki izazov. Uostalom, knjiga polazi od izazova Marije Veljo da Košte: „Ako samo jedna žena može da izazove toliku konfuziju, toliku pomamu i skandal, šta bi se desilo kada bi nas bilo tri?” Nikada nismo nameravale da previše oprezno pišemo nekakvu knjižicu.
Prkosile smo fašističkom režimu sa punom svešću o opasnosti sa kojom smo se suočavale. Tada je sve bilo smatrano subverzijom. Svi smo mi sa levice živeli u opasnosti. Policija je mogla da radi šta joj volja, kao na primer da dođe u šest ujutru na moja vrata, uđu i uhvati me za vrat, sa licem prislonjenim uza zid. Jedan od zadataka te gospode bio je da idu po kućama ljudi u to vreme. Bio je to sastavni deo zastrašivanja i konstantnog terora. Svako od nas je imao „gospodina agenta” koji je prisluškivao naše pozive. Sećam se razgovora sa Kardozom Pirešom kako mi je rekao: „Okej, sada ćemo da pričamo gospodinu agentu koji nas sluša.” [smeh] Uostalom, pre nas je Natalija Koreja već išla na sud i bila osuđena zbog Antologije erotske i satirične poezije.
Ono što nismo očekivale jeste toliko nasilje, od strane celog državnog aparata. Čule smo neverovatne i zastrašujuće stvari, čak i tokom ročišta. Dok smo još pisale knjigu, Izabel i Fatima su se rastale od svojih muževa. I nije to bila slučajnost, sve je povezano sa Novim portugalskim pismima. Naši životi su bili pogođeni u tako kratkom periodu. Čak i pre PIDE-a, policije i procesa.
Naši životi su se promenili i u drugom pogledu, upoznali smo neverovatne osobe, kao što su Dira ili Simon, prešle smo granice…
Postojala je neumoljiva inicijativa da se ponizite i zastrašite i da se stvori slika da se ne radi o političkom procesu. Ispitivala vas je čak i Policija za moral, zajedno sa prostitutkama. Da li je ovo upinjanje bilo eksplicitno tokom vašeg suđenja?
Zaista su hteli da nas ponize, da nas zgaze. Bilo je jezivo. Morale smo da se pojavimo pred Policijom za moral. Nikada nisu pristali da to nazovu političkim procesom, rekli su da je u pitanju atentat na javni moral. Ophodili su se prema nama kao prema besramnicama. Sve je ovo veoma bitno kako bi se shvatilo da su Nova portugalska pisma smatrana ozbiljnom pretnjom jer su ih napisale žene. I žene su se morale poniziti.
Kada smo došle do Policije za moral, naredili su nam da sednemo, nama i našim advokatima, u jednoj prostoriji gde su bile neke gospođe. Posle nekog vremena, jedna od njih, najstarija, ustala je i obratila nam se. „Šta vi devojke radite ovde?” pitala je. Moj advokat, Fransiško Rebelo, objasnio joj je da smo tamo zato što smo napisale Nova portugalska pisma. Ona se raspametila. Rekla nam je da ta prostorija nije namenjena spisateljicama, već prostitutkama i da ne bi trebalo da budemo tamo: „Izađite, devojke i idite u drugu prostoriju, ima ih nekoliko slobodnih.”
Ubola nas je u slabu tačku. Hteli su da nas stave u prostoriju sa prostitutkama kako bi pokušali da nas ponize. I bili su uvereni da ćemo progovoriti. Da će jedna od nas na kraju da progovori. Prvo su nas saslušali zajedno, potom su zvali jednu po jednu, svaku sa svojim advokatom. Kada su me saslušali, rekli su mi da treba da me je sramota, da znaju da sam ja ta koja je napisala knjigu. Nisu verovali da je knjiga napisana utroje, tako nešto ne postoji. Tada je Fransiško Rebelo izgovorio tu nesretnu opasku: „Ovo je kao neki cadavre exquis.”
Tokom čitavog procesa niste nikada razmatrale da odustanete sa pisanjem ili kasnije da se povučete?
Ne! Pisanje ove knjige bilo je nešto najbolje što nam se desilo u životu. Kako je to bilo moguće? Takav književni proces bio je nečuven u našoj zemlji, niti smo našle išta slično u drugim zemljama. Radile smo nešto jedinstveno: tri žene, tri spisateljice, tri prijateljice okupile su se da razgovaraju i pišu o onome što su htele u jednoj fašističkoj zemlji.
To što nas nije bilo strah jedna je od stvari koja ih je najviše razbesnela. Mislili su da zato što smo žene, da smo krhke i da će nam uterati strah u kosti. Ali nisu uspeli. Kada smo otišle na sud, nismo bile uplašene. Bile smo odlučne.
Vaš stav tokom suđenja bio je melem za oči, tako uverene, tako ste dobro vladale sobom…
Uvek izuzetno elegantne. Ali morale smo da doterujemo Izabel pre ročišta, jer su njoj bile strane te stvari. [smeh] I kasnila je. Sudija bi morao da je čeka. Naterali smo je da obeća da se poslednjeg dana pojavi u prelepom izdanju i zaista jeste.
I nije samo što ste bile elegantne, niste skidale osmeh sa lica.
Uprkos nasilju kojem smo bile podvrgnute, zapravo nikad nismo dopustile da pokažemo zastrašenost. I mnogo toga što nas je okruživalo zapravo je bivalo smešno: od asistenta koji je zapisivao sve što je izgovoreno, jer ništa nije bilo snimano i stalno je prekidao da bi pitao da li se sutura piše sa s ili ç, do tužioca koji je delovao kao da je vežbao nastup pred ogledalom pre nego što je došao na sud… Sve nas je to zasmejavalo. [smeh] Ne pamtim da me je jedan jedini put bilo strah. Čak ni kada sam izašla iz kuće do suda misleći da će sudija izreći presudu.
Prvi put kad ste se pojavile pred sudijom imale ste priliku da prisustvujete vrlo sumanutim situacijama. Možete mi reći nešto o tome?
Prvo ročište se odvilo na prvom spratu Suda Boa Ora, već u julu 1973.
Sledećeg dana otpočeo je odmor pravnicima, stoga se tri meseca nismo vratili na sud. Zvanični početak suđenja zakazan je za 25. oktobar, sa drugim sudijom i tužiocem.
Dan pre prvog zasedanja, ostala sam bez advokata. Na kraju me je zastupao Duarte Vidal, advokat od Izabel. Tužilac je bio toliko ushićen da je počeo da priča bez prestanka i sve glasnije, kako bi objasnio zašto smo na sudu i kako je ta knjiga tako strašna i opaka. Sve se odvijalo sa zatvorenim vratima, bez javnosti, tako da ne znam baš kome se toliko upinjao da objasni. Delovalo je kao da je uvežbao svoj nastup kod kuće sa ženom, kako bi utvrdio da mu dobro ide. Sudiji su ruke već bile na čelu, kao da je stavljao do znanja da mu je muka od slušanja. U nekom trenutku, tužilac, obučen u ono crno odelo, uzeo je primerak Novih portugalskih pisama i pročitao jedan pasus. Iskoristio je priliku da kaže da nismo dame, jer jedna dama nikada ne bi napisala onako nešto. Mislio je da nas mnogo vređa. Pasus koji je odabrao glasio je:
„Krhki su muškarci ove zemlje večno iste nostalgije i straha i kukavičluka. Krhkost u različitim pokušajima da se zabašuri: izazivanje bikova po koridama, na primer, trkački automobili i borbe prsa u prsa. O moja Portugalijo mužjaka koji bi da prevare impotenciju, matadori, pastuvi, tako loši ljubavnici, tako užurbani u krevetu, kojima je jedino važno da pokažu pišu.”
Nastao je opšti kikot. Advokati su prasnuli u smeh, i mi sa njima. Sudija je pokušao da prikrije smeh rukom preko usta. Bilo je presmešno. Ročište se tu završilo, između ostalog zato što je tužilac, čim je završio svoju predstavu, izašao na vrata.
Izabel, smirenošću kakvom je uvek odisala, zamolila nas je da je prikrijemo dok uzima knjigu sa poda. Pogledali smo je, sa njena dva metra visine i objasnili joj da bi uspelo samo ako bi se jedna drugoj popela na ramena, ali nismo znale da izvedemo te akrobacije. [smeh] Na kraju smo se drugačije snašle. Kada smo stigle nadomak knjige, stale smo, Izabel se sagnula i uzela je dok smo je zaklanjale. Sudija je video, nemoguće je da nije video. Ali ništa nije rekao. Kako Izabel nije imala ni torbicu, izašla je iz sudnice sa kjigom u ruci. Taj primerak je sad u kući njenog sina, kome sam ispričala ovu priču.
Tokom suđenja računale ste na podršku važnih ličnosti, kao što je Marija Lamaš. Kako je ona postala deo procesa?
Kada je Marselo Kaetano odobrio Mariji Lamaš povratak u Portugal, da pokaže kakva je dobričina, otpočinjao je proces povodom Novih portugalskih pisama. Pitala je da li može da svedoči u moju korist. Tada nisam razumela zašto; tek sam kasnije saznala da je Marija Lamaš jedna od žena koja je prisustvovala sastancima na koje je išla moja baka Kamila, i na koje me je vodila kad sam bila mala. Kako smo već imale mnogo svedoka, a postojao je dozvoljen maksimum, Paulo i Karmo ustupio je svoje mesto Mariji Lamaš. Ima jedna mnogo lepa epizoda sa suđenja. Kako je bila prilično gluva, sudija je naredio da joj donesu stolicu do njegovog stola, te joj je on postavljao pitanja. U nekom trenutku joj je rekao: „Dakle, dona Marija Lamaš smatra da su žene ugnjetavane?” Ona je odgovorila: „Da li mene ugnjetavaju? Ah, stalno, gospodine, moje ćerke.” To mi je toliko divno bilo. Naravno da je izazvalo opšti smeh. [smeh]
U nekom trenutku, zajedno sa Izabel i Fatimom odlučili ste da pošaljete u inostranstvo tri primerka knjige propraćena trima pismima: za Simon de Bovoar, Margerit Dira i Kristijan Rošfor. Zašto njih tri?
Da, odlučile smo da pošaljemo knige kada je situacija postala prilično opasna. Čim su zabranili knjigu, Duarte Vilar, prijatelj Marije Izabel i advokat, rekao joj je da bi trebalo da proširimo glas o tome šta se dešava i pitao ju je da li ima poznanstva u inostranstvu. Ona mu je rekla da nema, ali ja jesam imala kontakta, naime, sa grupama koje su radile sa Simon de Bovoar. Jedan prijatelj od Izabel ponudio se da ponese sa sobom tri knjige i tri pisma na svom putu za Pariz. Bilo je to veoma hrabro od njega, s obzirom na opasnost u koju se upuštao. Tada, kada bismo išli u inostranstvo, izvrnuli bi nam kofere na postavu. Da su iz PIDE-a videli tako nešto, prijatelja od Izabel bi momentalno uhapsili.
Kada smo razgovarale o feministkinjma kojima ćemo poslati knjige, dve su se figure odmah izdvojile. Jedna od njih bila je Simon. Ko bolji od Simon de Bovoar? Baš niko! Bila je sjajna žena i spisateljica poznata svuda po svetu pomalo. I nesumnjivo feministkinja. Takođe smo znali da je sarađivala sa nekoliko ženskih grupa, jedna od njih latinoamerička, koje su mogle da prevedu Nova portugalska pisma. Margerit Dira bila je i ostala moja strast. Ona mi je životni uzor. Teška i veličanstvena žena. Simon je bila već mnogo manje ozloglašena. Kristijan Rošfor je pisala mnogo o ženama. Ali, zapravo, dve žene koje su najviše uradile za knjigu bile su Dira i Simon.
Došlo je do velikog međunarodnog pokreta…
Da, fascinantnog! Simon de Bovoar je postigla predivne stvari. Delila je pamflete svuda, prikupljala potpise za peticiju koju su predali portugalskoj ambasadi u Parizu 3. jula 1973. U tom dokumentu, žene različitih nacionalnosti bunile su se protiv procesa koji se protiv nas vodio. Simon je, već januara 1974. godine, organizovala neki oblik „procesija sa svećama“ u sumrak, i bila na njegovom čelu, aludirajući na Fatimu. Mobilisala je žene i muškarce, pisce, novinare, glumice…
U noći 21. oktobra 1973. glumica i feministkinja Delfin Sejrig priredila je čitalačku predstavu u vezi sa Novim portugalskim pismima u Palati de Šajo. Video ove inicijative nalazi se u Audio-vizuelnom centru Simon de Bovoar, u Parizu. Ova predstava je potom ponovljena u Engleskoj i Sjedinjenim Američkim Državama. Simon je već tada jemčila prevod knjige na francuski, koja je na kraju prevedena i u nekoliko drugih zemalja.
Na slabu sreću fašista, suđenje se podudarilo sa prvom međunarodnom konferencijom žena koja se odvila u Bostonu, između 3. i 5. juna 1973. Centralna tema ovog susreta bila su Nova portugalska pisma, usvojena kao glavno međunarodno feminističko pitanje. Žene su se obavezale da daju podršku našoj borbi u svakoj od svojih zemalja. I međunarodna solidarna delanja su se samo umnožavala. Bilo je veličanstveno!
Da li je ta podrška raširena i medijski pokrivena u Portugalu?
Ne. Niko nije želeo da čuje za feminizam. Govorilo se da je feminizam nešto nepodnošljivo. Ne zaboravite da danas postoji profesor na Pravnom fakultetu koji kaže da su feministkinje nacistkinje… Tada niko nije govorio da su feministkinje nacistkinje, ali su nas smatrali ludim. Portugalske novine nisu čak ni pokrivale suđenje. I ako bi se usudili da to učine, cenzurisali bi ih.
Ali međunarodna mobilizacija se ispostavila kao suštinska, zar ne?
Lisabon su preplavili feministi i feministkinje! „Hoće li svi doći ovde?” pitao je preplašen sudija Duartea Vilara. Došla nam je ovde i američka televizija, što je u ono vreme bilo nezamislivo. Bez mobilizacije koju je pokrenula Simon i svih onih koji su joj se pridružili, odmah bi nas zatvorili. Upravo zahvaljujući međunarodnoj mobilizaciji je sudija pristao da sasluša tolika svedočenja i na kraju je odložio čitanje presude. Da ročište nije bilo odloženo, završile bismo u zatvoru pre 25. aprila. Pazi, bilo bi to još jedno iskustvo… Već sam bila zamolila Luiša da mi donese u zatvor nešto za pisanje, olovku i penkalo i da popriča sa mojom majkom o odabiru garderobe. Nisam otišla na sud sa spremnim koferom, to bi bilo kao da sam samoj sebi presudila.
Knjiga je na kraju zadala ogroman udarac diktaturi?
Ostavila je strašne posledice na režim. Recimo da nas nije to dovelo do 25, aprila, ali halabuka koje se stvorila i nepoverenje prema režimu su takođe doprineli padu diktature. Fašiste je toliko zabrinula larma da su novembra 1973. zamolili advokaticu Ministarstva pravde da kontaktira mene, jer sam bila najpoznatija. Hteli su da se javno povučemo i da izjavimo da nismo imale nameru da „uvredimo Vladu, niti dobro ime Portugala”. Fašističke svinje još nisu zaključile da to nije imalo nikakve svrhe. Obilo im se o glavu. Čak je i njihova advokatica bila na našoj strani. A predstavnik Javnog tužilaštva, prilično mlad momak, zatražio je naše oslobođenje na saslušanju 4. aprila. Bilo je to veoma smelo. Naravno da je već sledećeg dana proteran i zamenjen. Uspela sam da mu se zahvalim kada sam ga srela u kafeu blizu Boa Ore, kuda smo išli posle suđenja. Odgovorio mi je da se plašio, ali da nije mogao više da igra tu ulogu. Zahtev za oslobođenje takođe je bio odlučan za odlaganje presude.
Tog dana kada je sudija trebalo da pročita presudu, tamo je već bilo puno feminista i feministkinja i televizija iz različitih zemalja. Američka televizija je čak tražila dozvolu za snimanje. Sve su oči bile uprte u sudiju. Na vratima suda bila su tri automobila specijalnih jedinica. Ja i Fatima smo otišle da pitamo jednog od agenata šta se tamo dešava. Rekao nam je da mi, „devojčice” treba da odemo odatle, „tri Marije” će biti uhapšene i nastaće veliki metež. U međuvremenu, službenica koja je vodila zapisnik suđenja izašla je napolje i sa vrha stepeništa nas obavestila da je sudija bolestan i da je čitanje presude odloženo. Advokatima je pao kamen sa srca, ali su se pravili da su besni i mnogo su se bunili.
Rekli ste u nekoliko navrata da je 25. april najsrećniji dan u vašem životu. Ovaj dan je bio odsudan i u kontekstu Novih portugalskih pisama…
Zaista jeste najsrećniji dan mog života. Sloboda, to što nismo morale da provedemo život okrećući se iza sebe da vidimo da li nas prate, da li nas prisluškuju… Neopisivo je!
A čitanje presude, zakazano za april 1974. odloženo je tačno za 25. april. Naravno da je sudija, kada smo se 7. maja vratile u sudnicu, tvrdio da je oduvek nameravao da zatraži oslobađanje. Laž! Ali na kraju je skrojio velike pohvale knjizi i čak ponudio večeru. U obrazloženju njegove odluke tvrdi da:
“Knjiga ‘Nova portugalska pisma’ nije pornografska, ni nemoralna. Naprotiv: reč je o umetničkom delu, uzdignutog nivoa, u nizu drugih umetničkih dela koje su autorke već proizvele”.
Sedmog maja 1974. autorke su oslobođene, a knjiga Nova portugalska pisma smatrana je remek-delom.
Neverovatno kako se stvari menjaju…
***
Izvorni tekst: https://www.esquerda.net/artigo/escrever-novas-cartas-portuguesas-foi-uma-das-coisas-mais-importantes-da-minha-vida/70843
Autorka: Marijana Karnejro
Prevod sa portugalskog: Tamara Nikolić
Redaktura: Mladen Ćirić
*PIDE: Polícia Internacional e de Defesa do Estado: Policija za međunarodno delovanje i odbranu zemlje
