Uvod u kulturnu teoriju alteriteta

Opis

Predmet ove monografije jeste skup novih pristupa u društvenoj teoriji koji se mogu zbirno označiti nazivima ontološkog obrta, perspektivizma i multinaturalizma. Ontološki obrt, kao poslednji u čitavom nizu „obrta” u teoriji 20. i početka 21. veka, baca izazov u lice osnovnim postavkama mišljenja zapadne civilizacije, uključujući i nauku. Taj izazov autorka prikazuje iz vizure oblikovane prevashodno antropološkom teorijom, naročito savremenim razumevanjem alteriteta, odnosno problema „drugog”, polazeći od pretpostavke da „ontološki obrt kao teorijsko-metodološki postupak ili školu mišljenja, možemo shvatiti i kao kulturnu teoriju sa fokusom na razumevanje drugosti”. Iako je u pitanju ontologija, rečima same autorke, „ovo nije studija iz metafizike o tome šta je svet, već pokušaj da se teorija kulture ozbiljno suoči sa drugošću koju ne može asimilirati konceptualnim aparatom kojim uobičajeno barata”. Neophodna je, dakle, korenita transformacija tog aparata, za koju se oslonac pronalazi u nativnim, ne-zapadnim tradicijama, koje sasvim drugačije postavljaju temeljne odnose „između stvari i subjekta, objekta i subjekta, materijalnosti i socijalnosti”… Ono što treba posebno naglasiti i što samim tim daje naročitu važnost ovoj knjizi jeste činjenica da je reč o najnovijim idejama, formulisanim u poslednjoj deceniji ili dve. O njima se trenutno vode žustre debate u interdisciplinarnom području u kojem se susreću filozofija, antropologija, društvena teorija i studije kulture.

Ivana Spasić

MARINA SIMIĆ, ONTOLOŠKI OBRT: UVOD U KULTURNU TEORIJU ALTERITETA, NOVI SAD: MEDITERRAN PUBLISHING, 2020.

Milica Resanović

Knjiga „Ontološki obrt: uvod u kulturnu teoriju alteriteta“ autorke prof. dr Marine Simić predstavlja prvu studi­ju u domaćoj akademskoj literaturi u kojoj se na sistematičan način predstavlja skup novih pristupa u društve­noj teoriji, formiranih i uobličavanih tokom protekle dve decenije, koji se označavaju terminima onotloškog obrta, perspektivizma i multinaturalizma. Ova studija ujedno predstavlja i hrabar teorijski podvig da se prikažu ovi novi teorijski pristupi oko kojih ne postoji ni u stranoj, kao ni u domaćoj literaturi, konsenzus u pogledu inter­pretacije, kao ni saglasnost u pogle­du ocene značaja ontološkog obrta za antropološku, šire gledano, društvenu teoriju. Štaviše, ontološki obrt pred­met je oštrih debata i žustrog suko­bljavanja, a ovu knjigu upravo mo­žemo čitati i kao jedan vodič kroz istoriju, glavne pojmove i figure on­tološkog obrta koji nam aktuelnu de­batu može učiniti razumljivijom.

U fokusu analize u ovoj studi­ji su novi teorijski pristupi potekli prvenstveno iz antropologije, koje

karakteriše pomeranje ka stvarima, interesovanje za kosmologiju i onto­logiju, te kritičko preispitivanje celo­kupne dotadašnje antropološke tradi­cije i njenog konceptualnog aparata. Reč je o poslednjem u nizu obrta, na­kon npr. „refleksivnog“ i „kulturnog“, a verovatno i najradikalnijem i najpro­vokativnijem od svih prethodnih. Svi autori koji se podvode pod ovaj kišo­bran termin, bez obzira na teorijske razlike koje postoje između njih, pra­ve izrazito oštar otklon od dotadašnje antropološke tradicije i menjaju neka­dašnje bazične teorijsko-metodološke postulate. U novim pravcima dolazi do izmene centralnog istraživačkog pitanja, od onoga kako možemo spo­znati drugog, u pravcu pitanja šta je uopšte to što vidimo i znamo. Drugim rečima, po sredi je zaokret od episte­mološkog ka ontološkom perspekti­vizmu, odnosno, od pretpostavke da postoji mnoštvo pogleda na (jednu) re­alnost, ka hipotezi da je ono što se me­nja svet koji vidimo, a ne perspektiva. Glavna teza knjige je da je ontološki obrt najvažnije čitati i razumevati kao bazu iz koje proizilaze teorijske pret­postavke i metodološki postulati (pr­venstveno u antropologiji i studijama kulture) koji omogućavaju stvarni su­sret sa radikalnom drugošću – alteri­tetom i dekolonizaciju nauke.

Simić studiju započinje rekon­strukcijom geneze novih antropo­loških pristupa, fokusirajući se na uticaje teorije aktera-mreže, kroz pr­venstveno Laturov (Bruno Latour) rad, i filozofiju Deleza (Gilles Deleuze) i Gatarija (Félix Guattari) na uobličava­nje ontološkog obrta u antropologiji. Ontološki obrt u antropologiji autor­ka dovodi u vezu sa „sveobuhvatni­jim“ obrtom u društvenoj misli, u koji spadaju i filozofski pravci objektno orijentisana ontologija i spekulativ­ni realizam koji su usmereni ka re­habilitaciji ontoloških pitanja o tome šta postoji. Ocrtava se intelektualna klima u kojoj dolazi do bujanja inte­resovanja za ontološke dileme, koje su bile marginalizovane u postkan­tovskoj tradiciji na račun proučava­nja epistemoloških pitanja. Objektno orijentisana ontologija i spekulativni realizam dele oštro kritički odnos pre­ma ideji o privilegovanom ljudskom subjektu, i nasuprot nje afirmišu zna­čaj istraživanja neljudske stvarnosti i ponovno promišljanje ideje objeka­ta, koja je ujedno i centralna premi­sa ontološkog obrta. Interesovanje za ne-ljudsku dejstvenost artikulisano je i u Laturovom pristupu teorije akte­ra-mreža u kome se uvodi koncept „aktanta“, nečeg što dela ili čemu je dejstvenost dodeljena bez obzira na to da li je reč o ljudskom, neljudskom ili hibridnom entitetu, koji predstavlja referentnu tačku mnogim savreme­nim antropolozima zainteresovanim za ontološka pitanja. Autorka ove stu­dije ocenjuje da je intenzivni dijalog sa ovim filozofskim pravcima i pristupi­ma u društvenoj teoriji u kombinaciji sa terenskim istraživanjem sprovede­nim u nativnim društvima Amazonije u osnovi razvoja radikalno drugači­jeg pojmovnog aparata u antropolo­giji i artikulacije poslednjeg zaokreta u pravcu ontologije.

Dakle, drugi važan korak u uobli­čavanju ontološkog obrta kao nove teorijsko-metodološke paradigme odigrala su novija antropološka istra­živanja animizma sprovedena među nativnim društvima u Amazoniji. U studiji je moguće pronaći kratak isto­rijski prikaz istraživanja animizma u antropologiji od osnivanja do danas, i autorka kroz rekonstrukciju dijaloga između starijih i novijih istraživanja animizma, predstavlja šta novo pred­stavnici ontološkog obrta donose u te­oriju i praksu u antropologiji. Važno je primetiti da su se klasici antropologi­je bavili animizmom prvenstveno kao „primitivnim“ stadijumom religije, u kome se postojanje duše pripisuje ra­zličitim ne-ljudskim entitetima, npr. životinjama i biljkama (npr. istraživa­nja Edvarda Tejlora (Edward Tylor)). Preokret se ogleda u tome što je u no­vijim istraživanjima interesovanje za animizam oživljeno, ali naravno ne kroz evolucionističku prizmu, već se animizmu pristupa kao ontološkom perspektivizmu. Današnji istraživači se oslanjaju na levistrosovsko nasleđe, unoseći izmene u originalnu struktu­ralističku maticu kako bi animizmu pristupili kao radikalno drugačijem „metafizičkom sistemu“ u poređenju sa zapadnim. Za razliku od zapadne metafizike u okviru koje je čovek uvek nosilac delanja, u animizmu su i ljudi i životinje obdareni dušom, te je po­sledično moć delanja lišena antropo­centričnog prizvuka.

Najviše pažnje u ovoj knjizi poklo­njeno je istraživanjima animizma Fi­lipa Deskole (Philippe Descola) i Vi­veirosa de Kastra (Eduardo Viveiros de Castro), koji se smatraju najzna­čajnijim predstavnicima ontološkog obrta, budući da se u njihovim radovi­ma najpotpunije razvija teorijsko-me­todološki postupak koji može obez­bediti alternativni pristup drugosti. Ističe se značaj tipologije ontoloških grupa Deskole, francuskog antropo­loga, koji je analizujući razlike između velikih, identifikovao 4 metafizička bloka: 1. totemizam, 2. analogizam, 3. animizam i 4. naturalizam. Tipo­logija je zasnovana na kriterijumu fi­zikalnosti i interiornosti, kao dvema dimenzijama bića između kojih može vladati kontinuitet i diskontinuitet. Prva dimenzija bića, fizikalnost, obu­hvata dispozicije koje omogućavaju fizičku akciju, dok druga dimenzija upućuje na samorefleksivnu unutra­šnjost, tj. kvalitete koji se prepozna­ju kao um, duša, duh ili svest. Našu zapadnu kosmologiju karakteriše di­stinkcija između, s jedne strane, je­dinstvenog i datog materijalnog sve­ta (iste fizikalnosti), i, s druge strane, mnogobrojnih, partikularnih, razno­vrsnih pogleda na svet (različitih in­teriornosti). U animističkim društvi­ma sistem je upravo obrnut, sličnost interiornosti svih bića omogućava svim bićima da ovladaju kulturom, te postoji jedinstvo duha, a raznolikost fizikalnosti, odnosno različitost pri­rode i tela. Dakle, iz ove sheme pro­izilazi da su animizam i naturalizam kao zapadni metafizički sistem direkt­no suprotstavljene kosmologije. Au­torka ističe važnost Deskolinog pri­stupa animizmu jer uviđa da postoji mnoštvo dejstvenih subjekata ljudskih i ne-ljudskih koji su obdareni dušom, te da posledično animistička kosmo­logija pretpostavlja ontološki konti­nuitet između ljudskog i neljudskog, nasuprot rascepa između ljudskog i neljudskog, živog i neživog koji ka­rakteriše ontologiju u kojoj mi živimo.

Uporište za tezu o dekolonizaciji naučne misli kao implikaciji dosled­no i uspešno sprovedenog ontolo­škog obrta autorka posebno prona­lazi u radu brazilskog antropologa Viveirosa de Kastra. Iako su svi auto­ri ontološkog obrta kritički nastrojeni prema upotrebi konceptualnog apara­ta modernosti prilikom interpretaci­je drugih, de Kastro najeksplicitnije problematizuje političku dimenziju u debati o razlici između metafizičkih sistema, suprotstavljajući animizam „narcističkom antropocentrizmu za­padnog evolucionizma“ (Viveiros de Castro, 2002, 375-376, u Simić, 2020: 173). Za de Kastra nije reč samo o jed­noj od mogućih varijanti metafizič­kih sistema, već o formi perspektivi­zma potentnoj da redefiniše i izmeni pojmove kojima u nauci operišemo. Amazonski perspektivizam ovaj au­tor vidi kao metafizički sistem na­tivnih američkih naroda prema kom različiti subjekti, ljudski i neljudski, kao što su na primer jaguari ili peka­ri1, svet posmatraju sa različitih tača­ka gledišta. Pored navedenog, autor­ka naglašava i važnost de Kastrovog pojma multinaturalizam i problema­tizaciji ovog koncepta posvećuje celo poglavlje. Važnost pojma ogleda se u tome što ga de Kastro osmišljava kao odraz u ogledalu multikulturalizma, koncepta formulisanog u okviru za­padne metafizike koji izražava ideju o mnoštvu kultura, polazeći od pretpo­stavke o distinkciji između različitih duša i jedinstva tela. Sa druge strane, multinaturalizam tragom animističke logike odražava mnoštvo priroda in­korporiranih u telo, koje dele jednu, zajedničku kulturu. Svojom teorijom i multinaturalizmom kao njenim cen­tralnim pojmom, Simić smatra da de Kastro izvrće konstitutivne elemente zapadne misli (distinkciju između pri­rode i kulture, antropocentrično viđe­nje delanja), a time i dovodi u pitanje implikacije multikulturalizma kao po­litičkog projekta koji iz nje proizilazi.

Prema oceni autorke, radikalni no­vum odražava se u pristupanju animi­zmu kao ontološkoj perspektivi, što znači da se ne primenjuju pojmovi po­tekli iz zapadne nauke kao čeda zapad­ne kosmologije kako bi se svet drugih interpretirao, već kao teorijske pre­mise, odnosno potencijali izvor novih koncepata. Na metodološkom planu, uobličeno je novo shvatanje etnografi­je, prema kojoj se ne radi više „samo“ o posmatranju sa učestvovanjem, već o istraživačkom modusu, a sami etno­grafski podaci se tretiraju kao modu­si definisanja šta stvari jesu, a ne kao modusi reprezentacije. Studija izraža­va duboko argumentovani afirmativ­ni stav da etnografske podatke treba tretirati kao teorijski generator, a ne izvor podataka na koje se primenjuje teorija kako bi se obezbedilo tumače­nje drugih. Štaviše, autorka afirmiše postulat ontološkog obrta o nužnosti „etnografske ortodoksije“ koja će biti stavljena u službu dekolonizacije na­učnog tretiranja radikalne drugosti.

Posebna vrednost studije se ogle­da u tome što prilikom interpretacije radova predstavnika ontološkog obr­ta Simić ne beži od kritika koje su u antropološkoj zajednici upućivane na račun ovih autora. Iako autorka ne­sumnjivo veruje i svesrdno se trudi da i čitaocima predstavi da ontološki obrt donosi značajne teorijsko-me­todološke inovacije koje u biti me­njaju naše kapaciteta da pristupimo drugima, ali ona ne izbegava da na­pomene neke od spornih mesta ovih teorijskih pristupa, na koje su uka­zali kritičari, poput Maršala Salinsa (Marshall Sahlins) i Brusa Kapferera (Bruce Kapferer). Prvi problem koji se uviđa tiče se upotrebe zapadnih kon­cepata, uprkos tvrdnjama autora da ih se odriču i da osmišljavaju alternativni teorijski aparat. Tako na primer u slu­čaju gore navedene Deskoline sheme ontoloških sistema kritičari smatraju da distinkcija između interiornosti i eksteriornosti ima zaleđe u zapadnoj metafizici, a da ne predstavlja uni­verzalnu univerzalnu shemu. Drugi problem predstavlja kritiku sa kojom su se i brojni antropolozi pre ontolo­škog obrta susreli, a ogleda se u selek­tivnoj upotrebi terenskih podataka, tj. pozivanju samo na ona istraživa­nja koja potkrepljuju ranije osmišlje­nu tezu autora, dok se drugi dostup­ni etnografski podaci marginalizuju. Ipak, iako se autorka ne izbegava da napomene neke od značajnijih kritika upućenih na račun predstavnika onto­loškog obrta, njena kritička pozicija je krajnje blagonaklona. Recimo, Simić ne beži od toga da prisustvo eleme­nata zapadne metafizike u onome što se predstavlja kao ontološki perspek­tivizam treba ispitati, ali to pre vidi kao podsticaj za usavršavanje teorij­sko-metodološkog aparata ontološkog obrta, a ne kao kritike koje temeljno podrivaju validnost zaokreta.

Kvalitet studije se ogleda u tome što predstavlja ne samo sistematičan i vrlo iscrpan prikaz geneze i glavnih odlika teorijskih pristupa centralnih predstavnika ontološkog obrta, već i u veštini autorke da vrlo kompleksne te­orijske poduhvate, koje karakteriše ne samo novi način mišljenja, već i novi jezik, načini razumljivim za širu nauč­nu zajednice, a ne samo za one istra­živače koji imaju prethodnog čitalač­kog iskustva u ovoj oblasti. Lakoćom pisanja autorka uspeva da pridobije pažnju i onih istraživača i istraživa­čica (i dalje) duboko „uronjenih“ u modernistički konceptualni aparat i time otkloni, ili makar umanji, odboj­nost koji se javlja u susretu sa novim pravcima koje odlikuje zaumni jezik i namera da se radikalno redefiniše način mišljenja u kome su se istraži­vači obrazovali i i u kojem operišu. Zahvaljujući navedenim karakteri­stikama pisanja, studija ne samo da predstavlja vredan prikaz aktuelnih teorijskih debata, već ona budi reflek­sivnost svakog čitaoca pozivajući ga na preispitivanje mogućnosti deko­lonizacije misli, prvenstveno one na­učne, ali u nekom širem smislu i sva­ke druge. Stoga, možemo zaključiti da studija predstavlja široko teorijski elaboriran prikaz novih pristupa, ali ujedno i duboko promišljen pokušaj da se ontološki obrt predstavi kao teo­rijsko metodološki projekat koji omo­gućava da se radikalna drugost shvati odista ozbiljno.