Neronova Zlatna kuća i kuće Livije i Avgusta
Aaah, Neronova Zlatna kuća (Domus Aurea), gde se ego susreće s arhitekturom!
Bio sam spreman za podzemnu avanturu i krenuo sam prema Neronovoj Zlatnoj kući, okrenutoj prema Koloseumu.
Pošto nisam imao ulaznicu, okušaću sreću i videti mogu li da uđem.
Nekoliko minuta kasnije na glavi sam imao žuti šlem i slušao sam uvodnu reč gospođe arheologa.
Objasnila je da je Domus Aurea otkrivena krajem petnaestog veka kad je neki mladi Rimljanin upao u rupu, pogledao uvis i obreo se u Neronovoj Zlatnoj kući.
Mnogi su krenuli za njim, posmatrali svodove ukrašene freskama i štukaturom i dobijali nadahnuće koje je uticalo na renesansnu umetnost.
Ali videli su samo tavanice zato što je kuća bila prepuna ruševina, u njoj su podignuti noseći stubovi, a povrh nje su sagrađene Trajanove terme.
Činilo se kao da je namerno pokušano da se izbrišu sva sećanja na Nerona i njegovu kuću, ali ipak smo ušli u nju!
Izgled Zlatne kuće izmenjen je zbog nosećih konstrukcija za terme.
Gornji delovi nekih prostorija uklonjeni su kako bi površina nad njima bila ravna, pa nam je gospođa arheolog pokazala dijagram kako bi objasnila da u kuću ulazimo kroz tunel izgrađen u Trajanovo vreme, a ne kroz glavni ulaz.
Zatim nas je ohrabrila da za njom krenemo u kuću i vratimo se u prošlost, u nastambu tog nemilosrdnog i fascinantnog cara.
Iako nije bio u Rimu za vreme Velikog požara 64. g.n.e, mnogi su za požar okrivili Nerona.
Nije bila tajna da je Neron želeo da sagradi palatu na Opijanu, ali nije mogao da dobije dozvolu Senata pošto je tu već bilo mnogo stambenih i poslovnih zgrada.
Kad je požar raščistio to područje, Neron je gradnju započeo gotovo odmah, zbog čega su mnogi Rimljani sumnjali da je umešan.
Lud i povremeno lucidan
Kad smo prošli kroz mračni hodnik i ušli u kuću, upitao sam se: „Zašto?“
Zašto je gradio dom na površini većoj od 80 hektara, ukrasio ga najboljim umetničkim delima opljačkanim iz drevnog sveta, sa veštačkim jezerom, šumom i sopstvenom statuom visokom 36 metara?
A onda živeo u nedovršenoj kući svega nekoliko godina pre nego što je izvršio samoubistvo 68. godine?
Čemu to, Nerone?
Kad se danas poseti Zlatna kuća, potrebno je malo mašte pošto je većina fresaka izbledela, mermer je uklonjen, raspored promenjen, a prozori i otvoreni prostori su zazidani.
Ali nešto od lepote tog mesta ostalo je i to je ono što toliko zbunjuje.
Ako je Neron bio potpuni ludak, kako je mogao nadgledati izgradnju tako veličanstvenog mesta?
Naredio je da mu bude ubijena i majka i prva supruga, a potom je i drugu suprugu izudarao na smrt.
Neron je takođe voleo da priređuje baštenske zabave na kojima su ljudske baklje osvetljavale svečanosti.
Ako je Neron bio zao i lud, očigledno je da je ili imao pokoji lucidan trenutak ili je jednostavno znao kako da nadgleda izgradnju uprkos svom ludilu.
Dok smo se prolazili kroz neke od 140 prostorija, koliko je otkriveno dosad, njihovo uređenje otkriva specifične obrasce gde se oživljavaju legende i mitovi uglavnom grčkog porekla, kazuju priče o herojima i bogovima iz prošlosti.
Neprestano se pojavljuju prizori iz Trojanskog rata pošto su Neron i Rimljani voleli da o sebi misle kao o potomcima trojanske kraljevske loze, a sam Neron je Eneju doživljavao kao svog pra-pra-pra-pra-pra-pra-pradedu!
Bez obzira na to da li je zasnovana na istoriji ili na pustim željama, rimska veza o Trojanskom ratu nagoveštava se u mnogim prostorijama gde je Neron provodio vreme.
Kad smo ušli u prostoriju u obliku osmougla, sa okulusom na sredini tavanice, gospođa arheolog nam je ispričala priču o drugoj, još neotkrivenoj osmougaonoj prostoriji u Neronovoj kući.
Imala je rotirajuću kasetiranu tavanicu pod kojom su se zvanice gostile dok su ih zasipali kapima ružine vodice i obasipali laticama cveća.
No cena koju je trebalo platiti da bi se tu večeralo sa Neronom mogla je podrazumevati da muž preda svoju ženu ako bi se dopala Neronu; muž se morao pretvarati da uživa u svečanostima dok mu je supruga sa carem imala seksualne odnose u susednoj prostoriji.
Teško je zamisliti goste koji se otimaju za poziv na večeru za Neronovom trpezom.
U prostoriji gde smo stajali bili su ostaci unutrašnjeg vodopada koji je odavao osećaj mira i tišine kakav je morao prožimati taj prostor kad je bio prazan.
Kad su tu pak bili Neron i njegovi gosti, spokoj žuboreće vode bio bi u suprotnosti s nelagodom koja je proizlazila iz neznanja o tome šta bi taj car mogao da učini u svakom trenutku.
Neron je mogao stajati na mestu gde sam sada stajao ja i gledati ženu nekog svog senatora.
Mogao je da razgovara o svom koncertu prethodne večeri, tokom kojeg je umeo da peva i nastupa toliko sati da bi se žene pretvarale da se porađaju samo da bi izašle.
Ili sam možda stajao na mestu takve žene koja se beznadežno nadala da se neće dopasti caru i u toj situaciji se osećala nemoćno.
Vodopad, svetlost iz okulusa, lepota, strah, degradacija, ludilo, političko manevrisanje, spletkarenje, žudnja za odlaskom i apsurdnost situacije na tom mestu gde sam stajao.
Kako smo dalje išli kroz Zlatnu kuću, smatrao sam da je neobično da je, u nastojanju da se uništi sećanje na Nerona i zatrpa njegova kuća, ona sačuvana u velikoj meri bolje od kuća svih ostalih careva u Rimu.
Prostorija za prostorijom, freska za freskom govorile su o opsednutosti ovog čoveka njegovim poreklom, vlašću i nastojanjem da svet impresionira najvećim, najboljim i nedostižnim.
Kraj dinastije
Juna 68. g.n.e. Neron je shvatio koliko je njegov položaj postao nesiguran: najpre je pretorijanska garda uskratila vernost caru.
Zatim su legije u Germaniji počele da podržavaju carevog suparnika.
Kad je shvatio da mu je život u opasnosti, Neron je pokušao da pobegne; otišao je u Ostiju da pokuša da se odveze brodom na sigurno, ali starešine nisu poslušale njegova naređenja.
Neron je tada smislio da ode u Partiju i zatraži zaštitu. Odustavši od te zamisli, seo je da napiše govor moleći za oproštaj i zaštitu naroda Rima; nameravao je da zatraži da ga pošalju u Egipat da vlada provincijom.
No nikad nije održao taj govor (koji je pronađen kasnije) pošto je shvatio da bi ga na putu do Foruma mogli rastrgnuti na komade.
Stoga je Neron odlučio da se vrati u svoju Zlatnu kuću i zaspao je.
Bila je skoro ponoć 8. juna 68. g.n.e. kad se, osetivši da nešto nije u redu, Neron probudio.
Ustavši iz postelje, otkrio je da u palati više nema stražara.
Poslao je poruke prijateljima koji su boravili u palati, ali nije dobio nijedan odgovor; obišao je njihove sobe i otkrio da su prazne.
Išao je iz sobe u sobu vičući: „Zar nemam ni prijatelja ni neprijatelja?“
Pojavili su se neki oslobođenici, još uvek odani Neronu; pomogli su mu da se preruši i pobegne iz Rima da bi se sklonio u vilu nekog oslobođenika nekoliko kilometara izvan grada.
U međuvremenu se Senat našao u neprilici.
Neron je bio poslednji iz julijevsko-klaudijevske loze; njegova smrt bi značila kraj obožavane dinastije.
Senat je raspravljao o tome kako da Neronu sačuva život i istovremeno obuzda njegovo ludilo, te odlučio da pošalje po cara kako bi se pojavio u Senatu gde bi se mogao postići nekakav dogovor.
Neron je u međuvremenu dobio lažnu poruku da je Senat naredio njegovo pogubljenje; verovao je da dolaze da ga odvedu na Forum da ga pogube.
Nikad se tome ne bi potčinio, ali takođe nije mogao da se natera na samoubistvo.
„Ubij se prvi da me ohrabriš!“, naredio je jednom od svojih pratilaca kad se spolja začuo topot konjskih kopita.
„Kakav umetnik umire u meni“, mrmljao je stalno.
Zgrabivši mač, Neron i dalje nije mogao da ga zarije sebi u prsa, pa je zamolio svog pisara da to učini.
Kad su konjanici ušli i videli da Neron umire, pokušali su da zaustave krvarenje, ne iz ljubavi prema njemu već da bi sačuvali njegovu dinastiju, ali bez uspeha.
Neron je umro 9. juna 68. g.n.e. i sahranjen je u oblasti crkve Svete Marije od naroda na Narodnom trgu.
Bilo mi je dosta Nerona kad nas je gospođa vodič izvela na svetlost dana; obilazak je bio fantastičan, ali sad mi je trebalo malo zdrave pameti.
Krenuo sam prema Palatinu.
Romul i Rem, blizanci u žiži osnivanja Rima, rođeni su oko 770. godine p.n.e. Legenda kaže da ih je, kako bi im spasla živote, njihova majka princeza Rea Silvija stavila u korpu u Tibar; kad ih je vučica pronašla, othranila ih je umesto da ih pojede; potom ih je odgojio pastir Faustul.
Dosegnuvši muževno doba, njih dvojica su se borili oko značaja znamenja i osnivanja novog grada; Romul je ubio svog brata Rema i tako je rođen Rim.
Avgust je dobro poznavao tu priču i upotrebio ju je da uveća svoj ugled kao cara tako što je svoju palatu izgradio pored mesta gde je pronađena korpa.
Nisam bio zadovoljan što stojim u dugačkom redu za karte za ulazak na Forum i Palatin, ali ja sam bio kriv što nisam na vreme planirao. Razmišljao sam da li da dođem drugog dana, ali onda sam sebi rekao da se opustim.
Čekao sam četrdeset minuta da uđem.
Šetnja po Palatinu, gde nema bogzna šta do jedva vidljivih zidova i fragmenata, može predstavljati razočaranje, ali imao sam ulaznicu sa vremenskim žigom za obilazak kuća Avgusta i Livije; bio sam uzbuđen.
„Dove stanno le case di Augusto e Livia? / Gde su kuće Avgusta i Livije?“, upitao sam čuvara ne našavši putokaze. Nakon što sam dobio nekakvo komplikovano objašnjenje, odlučio sam da pratim druge turiste koji su, izgleda, znali kuda idu.
„Eccolo! / Evo je!“, rekao sam skrenuvši za ugao.
Nisam imao pojma o onome što ću videti, a kad je mala grupa nas koji govorimo engleski ušla u Livijinu kuću, nisam mogao da se obuzdam i izletelo mi je: „Opa!“
Stajao sam u pravougaonom atrijumu, koji je s jedne strane bio otvoren prema tri velike susedne prostorije pokrivene freskama.
Dok sam razgledao prvu sobu, primetio sam krilate ljudske figure gotovo nalik anđelima, ali bez punačkih lica, kao i ukrase obojene tako da izgledaju kao mermerni umeci i detalje koji nagoveštavaju vrt.
Ali tada je započelo snimljeno pripovedanje, a iznenađujuće dobro osmišljena prezentacija je pomoću projekcija uspela da dočara kako su prostorije izgledale za Livijinog života.
Priča o (ne)srećnoj ljubavi
Prešli smo u centralnu prostoriju gde se nalazi izbledela freska, za koju je narator objasnio da predstavlja kiklopa Polifema i morsku nimfu Galateju.
Zanimljivo je da je Livija odabrala ovu sliku za središnji deo svoje kuće budući da je to priča o nesrećnoj ljubavi: Polifem, ogroman, ogorčen, jednook, bezmalo čudovište, zaljubio se u ljupku Galateju.
Polifem je nije zanimao pre svega zbog onoga šta je bio, a takođe i zato što je njeno srce pripadalo drugom, izvesnom pastiru po imenu Akid, Faunovom sinu. Ali Polifem nije odustajao i iz dana u dan je gledao u more tražeći Galateju.
Kiklop je tada smislio plan: napraviće frule na kojima će svirati kako bi namamio Galateju i dozivaće njeno ime, ali ona se nije obazirala na njegovo sviranje i odlučila je da se sakrije sa svojim draganom, Akidom.
U određenom trenutku Polifem je otkrio par i pobesneo; Galateja je skočila u more dok je Akid potrčao kopnom.
Polifem je zgrabio ogromnu stenu i bacio je na Akida, pogodio ga tako da je Akid ostao pod njom, a krv mu je pocurila iz stene.
Galateja je sve videla i zavapila bogovima da posvete to mesto.
U tom trenutku je potekao mlaz vode i ubrzo postao reka koja teče od Etne do mora; postala je svedočanstvo ljubavi između Akida i Galateje.
Da li je ova priča nekako bila povezana s Livijinim i Avgustovim odnosom, pitao sam se.
Kad su se upoznali, Livija i Avgust su već imali supružnike.
Livija je bila udata za Tiberija Klaudija Nerona, svog rođaka.
Već je imala sina po imenu Tiberije, a uz to je pod srcem nosila sina koji će se zvati Neron Klaudije Druz.
S druge strane, Avgust je u životu imao tri žene; kad je upoznao Liviju, bio je oženjen Skribonijom, a taj je brak bio gorak politički savez lišen ljubavi.
Avgust se od nje razveo istog dana kad je rodila njihovu ćerku Juliju Stariju, koja je Avgustovo jedino biološko dete.
Savremeni izvori tvrde da se Avgust odmah zaljubio u Liviju, te su se njih dvoje razveli od tadašnjih supružnika i odmah se venčali.
Livija je za kratko vreme naučila kako da igra ulogu odane žene i rimske matrone.
Ubrzo su je smatrali najmoćnijom ženom carstva.
Ali je li njihov brak bio srećan?
Iako je Livija tvrdila da jeste, Avgustova neverstva bila su dobro poznata, par nije imao dece, a političko manevrisanje postalo je glavna Livijina strast.
Kad je Avgust umro u 75. godini, kružile su glasine da je Livija ubacila otrov u smokve koje je pojeo što je prouzrokovalo njegovu smrt.
Stajao sam u njenom atrijumu i gledao u središte sobe i tog kiklopa koji je čeznuo za ljubavlju, a na kraju se osvetio i pitao sam se je li Livija nekako mogla da uspostavi vezu sa tom pričom.
Nakon što smo videli ostatak Livijinog doma, odveli su nas u Avgustovu kuću koja je odmah do Livijine.
Iako su imali dve odvojene kuće, supružnici su živeli zajedno u Avgustovoj, u koju smo ušli na bočni ulaz što nas je uveo u mračni prostor tako bremenit istorijom da sam je gotovo mogao opipati.
Prvo što sam uočio bila je crvena boja: ovaj momak je voleo crvenu boju na zidovima i svuda drugde.
Zatim sam zapazio skromno uređenje.
Ovo je bio najmoćniji čovek drevnog sveta, a ipak, kako sam ovamo stigao iz Neronove Zlatne kuće, ovo mi je delovalo kao carevo prebivalište pre nego kao njegova glavna rezidencija.
Treća stvar su bile maske; Avgust je očigledno voleo pozorište pošto se motiv maske neprestano ponavljao.
Prekomerna upotreba crvene boje na freskama verovatno nije imala nikakvo simbolično značenje već je to bila popularna boja zidova, o čemu svedoči i uređenje kuća u Pompejima.
Sedamdesetih godina 20. veka u modi su bile zidne obloge od veštačkog drveta, a u Rimu, u Avgustovo doba – arhitektonski elementi i draperije oslikane crvenom bojom.
Kako crvena nije jedna od mojih omiljenih boja, nedostajali su mi plavi tonovi iz Livijine kuće.
I Avgust i Livija su se trudili da budu uzori kad su skromnost i gravitas posredi zato što se izbegavanje neumerenosti smatralo rimskom vrlinom.
Umesto da gradi iznova, Avgust je na Palatinu kupio kuću, koja je bila srednje veličine, lišena mermera ili ekstravagancije.
Priča se da je četrdeset godina spavao u istoj sobi.
Bilo je poznato da se hvali kako jednostavno živi i tvrdio je da jede samo hleb i sir.
Avgust je takođe oživeo tradicionalne društvene vrednosti i verske rituale, proizveo se u prvosveštenika i obnovio 82 zapuštena hrama.
Kad se (Halejeva) kometa pojavila iznad Rima, Avgust je tvrdio da je to znak da Julije Cezar blagosilja njegovu vladavinu.
Koliko je August bio štedljiv u kućnom priboru i pokućstvu, još se i danas može vidjeti po sačuvanim počivaljkama i stolovima, od kojih je većina jedva dovoljno elegantna za privatnika.
Kažu da je spavao samo na niskoj i skromno prostrtoj postelji. (Svetonije, Dvanaest rimskih careva – Suetonius, The Twelve Caesars, trans. Robert Graves, ed. James Rives; Penguin, London 2007; Gaj Svetonije Trankvil, Dvanaest rimskih careva, prevod Stjepan Hosu; Naprijed, Zagreb 1978, prim. prev.)
Narod ga je voleo zbog toga.
O Večnom gradu
U modernoj vrsti putopisa o Večnom gradu – „Zaljubljen u Rim“, koju je početkom godine objavila beogradska Laguna, u prevodu Žermena Filipovića, autor Mark Tedesko čitaoca iz poglavlja u poglavlje upoznaje sa svojim sagovornicima, žiteljima savremenog Rima, kroz čiju prizmu se on upoznaje, odnosno, zaljubljuje u ovaj grad. Putovanje započinje tako što čitalac prati autora koji, stojeći otvorenih usta ispred Mikelanđelovog Mojsija, gotovo da čuje kako umetnik viče na svoje delo: „Progovori!“. Odatle započinje odiseja čuda: šta je pozadina priče o Fontani di Trevi, o onoj steni usred Foruma, o sveštenicima i časnim sestrama kojih ima posvuda, o svemu na šta čovek nailazi i čemu se divi, gde se turisti fotografišu. Autor i čitalac potom nastavljaju da istražuju život na trgovima, druže se sa uličnim izvođačima, doživljavaju istoriju svim čulima, lutaju Rimom, posmatraju strance, otkrivaju jedinstvena mesta gde se dobro jede, razgovaraju sa Rimljanima, istražuju kuće Nerona, Avgusta i Livije, susreću duh Karavađa i ćaskaju sa iseljenicima…
Danas u dogovoru sa izdavačem objavljuje 9. poglavlje iz ove knjige. Oprema teksta je redakcijska.
Mark Tedesko
https://www.danas.rs/nedelja/neronova-zlatna-kuca-i-kuce-livije-i-avgusta/
