Amico Romualdo
optimo doctissimo
Prva knjiga
1. Plemenitost i blagost nasledio sam od svoga dede Vera.[13]
2. Skromnost i muževnost od onoga što se o mome ocu [14] priča i što još sam znam o njemu.
3. Po majci[15] strah božji i darežljivost i ne samo strah od rđavih dela, već i od rđavih misli; od nje sam još nasledio i to da živim umerenim životom, daleko od života bogataša.
4. Od svoga pradede[16] primio sam načelo da ne posećujem javne zabave, predavanja i recitacije i prihvatio običaj da držim u kući dobre učitelje i ubeđenje da na takve stvari treba u velikoj meri trošiti.
5. Moj vaspitač[17] naučio me je da se ne oduševljavam ni za „zelene“ ni za „plave“, ni za „okrugli“ ni za „duguljasti štit“; ulio mi je moć da istrajem u naporima i da budem zadovoljan malim; osposobio me je da se sam umem latiti posla; da se prihvatim mnogih stvari i da nerado slušam klevete.
6. To što se ne bavim ništavnim stvarima, imam od Diogneta;[18] što ne verujem u priče čudotvoraca i čarobnjaka o bajanju i isterivanju demona ni u druge stvari te vrste; što se ne bavim odgajanjem prepelica niti me nešto slično može da zaludi; što volim da čujem i iskrenu reč; što sam upoznao filozofiju; što sam prvo slušao Bakheja, pa Tandasida i Markijana; što sam još kao dete pisao dijaloge; što volim grubo ležište prekriveno samo krznom, i što uopšte imam navike koje odgovaraju životu grčkih filozofa — zasluga je Diogneta.
7. Blagodareći Rustiku,[19] saznao sam da svoj karakter treba ispravljati i sređivati; nisam upao u sofističko oduševljenje; nisam pisao o naučnim teorijama, nisam izgovarao izreke koje treba da pobude na vrlinu, niti sam se prikazivao kao asket ili dobrotvor; nisam želeo da postanem govornik, pesnik ili kakav duhovit čovek; nisam kod kuće oblačio svečano ruho niti sam činio nešto slično; svoja pisma pisao sam jednostavno i prirodno, onako kao što je bilo njegovo pismo poslato iz Sinuese[20] mojoj majci; čim su ljudi koji su me uvredili ili učinili bilo kakav prestup prema meni sami hteli da opet poprave svoju krivicu, popuštao sam i pomirio se sa njima; navikavao sam se da pažljivo čitam i da se ne zadovoljavam samo time što ću površno shvatiti samo sadržinu; brbljivcima nisam lako verovao; i upoznao sam se sa spisima Epiktetovim, koje mi je on dao iz svoje biblioteke.
8. Od Apolonija[21] sam primio slobodu mišljenja i načelo da se ništa ne sme ostaviti slučaju, nego da se u celokupnom svome delanju ni jedan jedini trenutak ne sme imati pred očima ništa drugo nego razum; još sam primio postojano držanje u teškim patnjama i zbog gubitka deteta i u dugotrajnim bolestima; on sam bio mi je živi primer kako jedan te isti čovek može biti i veoma energičan i popustljiv; poučavajući druge, nije nikad bio nestrpljiv; u njemu sam upoznao čoveka koji je svoju veštinu i iskustvo u pretresanju naučnih pitanja smatrao za najneznatniju od svih svojih vrlina. Od njega sam naučio kako treba primate tobožnje usluge svojih prijatelja i da radi njih niti treba žrtvovati svoju nezavisnost, niti se opet mora ravnodušno preći preko njih.
9. Sekst[22] me je uputio da budem ljubazan; dao mi je primer kakva treba da bude kuća kojom upravlja otac; od njega sam saznao da treba živeti po prirodnim zakonima; naučio me je neusiljenom dostojanstvu; upoznao sam njegovu veliku pažnju i brigu za prijatelje; njegovo strpljenje prema neupućenim i neukim ljudima; njegovu sposobnost da se svakome prilagodi, tako da je druženje s njim bilo prijatnije od bilo kakvog laskanja, a istovremeno je svim tim ljudima ulivao poštovanje; on me je osposobio da pronađem i sredim svoja životna načela; nikada nije ispoljio gnev i nikada ga nije obuzela nikakva strast; nego je, naprotiv, u isto vreme bio i sasvim nepristrasan i veoma ljubazan; video sam i njegov način kako nenametljivo izriče pohvalu; kako je njegovo bogatstvo u znanju i kako se, ipak, njime ne razmeće.
10. Filolog Aleksandar[23] naučio me je šta je obzirnost; on nije pogrdnim rečima uhvatio i prekorevao učenika kad bi ovaj upotrebio neki varvarski, pogrešni ili grubi izraz, nego je u vidu odgovora ili potvrde, ili izmenjujući misli o toj stvari a ne o toj reči, ili na neki drugi sličan i kao uzgredan način, spretno isticao baš onu reč koju je ovaj morao da upotrebi.
11. Od Frontona[24] sam saznao kolika je zavist i spletkarenje i neiskrenost kod tirana i da naše plemstvo, naši patriciji, imaju manje čovekoljublja nego ostali ljudi.
12. Platonik Aleksandar[25] ulio mi je osobinu da ne govorim često i bez potrebe i da ni u pismu ne napišem kako „nemam vremena“, te da se tako, izgovarajući se prilikama oko nas, neprestano ne izvlačim od dužnosti koje nam nameću odnosi prema našim bližnjima.
13. Katul[26] me je naučio da ne odbacujem prijatelja koji me, makar i bezrazložno, zbog nečega optužuje, nego da pokušavam da mu ponovo povratim pređašnje raspoloženje i naklonost prema sebi; da o svojim učiteljima govorim samo dobro i da to činim iz ubeđenja, kao što se priča za Domicija i Atenodota;[27] najzad, da iskreno volim svoju decu.
14. Od brata Severa[28] nasledio sam smisao za domaći život u ljubavi i ljubav prema istini i pravdi; preko njega sam upoznao Trazeja, Helvidija, Katona, Diona i Bruta i stekao predstavu o demokratskom uređenju, koje počiva na ravnopravnosti među građanima i na slobodi govora svih ljudi, i o monarhiji u kojoj sloboda podanika vredi više nego sve ostalo. Njegova je zasluga i to što sam duboko i nepokolebljivo cenio filozofiju; primio sam njegovu sklonost da činim dobro i obilno delim poklone; stekao ubeđenje da se od svojih prijatelja uvek mogu nadati najboljem i da mogu verovati njihovoj ljubavi; imam i njegovu otvorenost prema onima koji se sa njegovim postupcima nisu slagali: i iskrenost prema prijateljima koji nisu morali da nagađaju šta on želi, a šta ne, jer je bio otvoren prema njima.
15. Od Maksima[29] sam naučio da vladam sobom i da po svaku cenu istrajem na dobrom putu; da uvek, a naročito za vreme bolesti, sačuvam vedrinu duha; da uskladim svoj karakter onom lepom mešavinom ljubaznosti i ozbiljnoga dostojanstva; video sam kako je on bez muke i roptanja vršio svoje dužnosti; kako su svi imali poverenje u njega; kako je, kad god bi što rekao, isto tako i mislio, a sve što bi uradio, činio je bez ikakvih rđavih namera; kako se ničemu nije divio, ništa ga nije moglo izbaciti iz ravnoteže, nikad nije ni žurio ni oklevao, niti je bio u neprilici ili utučen; nikad nije vidno isticao svoju ljubaznost ili neljubaznost, nije se ljutio niti je bio podozriv; upoznao sam njegovu dobrotu, njegovu sklonost praštanju i njegovu ljubav prema istini; osetio sam da je to čovek koji zna kuda ide, a ne čovek koji se, pometen, vraća na pravi put; znam da niko nikada nije imao prilike da pomisli kako ga on prezire, ali i da se niko ne bi usudio da sebe smatra boljim čovekom nego što je on; umeo je da se ljubazno ophodi…
16. Od oca[30] sam nasledio blagost i nepokolebljivu postojanost u stavu koji bi zauzeo posle dugog razmišljanja; isto tako, njegovu uzdržljivost prema prividnim počastima; njegovu ljubav prema radu i njegovu istrajnost; i to što je umeo da čuje one koji su imali da predlože nešto što bi bilo od opšte koristi; što je sa svakim postupao prema njegovim zaslugama i svakome davao ono što je zaslužio; što je znao gde treba pritegnuti, a gde popustiti; što je ukinuo ljubav sa dečacima; zatim njegovo druželjublje; njegove ustupke prijateljima, koje nije primoravao ni da stalno ručavaju sa njim, ni da ga na putu prate, nego je uvek bio podjednako raspoložen i prema onima koji su, zbog nekog važnog razloga, ostajali kod kuće; što je na sednicama sve oštroumno i ne žureći se ispitivao a nije pre vremena prekidao istraživanje i zadovoljavao se površnim razlozima; nasledio sam njegovu veštinu da sačuva prijatelje; njemu oni nisu bili suvišni, ali nije ni ludovao za njima; od njega sam naučio da budem uvek veseo; da prozirem daleko u budućnost i budem spreman na svaku i najmanju slučajnost, ali da, pri tom, nikoga ne uznemiravam; uočio sam da je za vreme njegove vladavine nestalo klicanja i laskanja bilo koje vrste; da je stalno vodio nadzor nad potrebnim uredbama i razumno upravljao javnim dobrima; da je mirno podnosio nezadovoljstvo uobičajeno u takvim slučajevima; prema bogovima bio je bez praznoverja; i da, što se ljudi tiče, nije išao za tim da bude omiljen; uopšte, nije težio da se dopadne i nije činiο nikakve ustupke svetini, nego je u svima prilikama čuvao svoje trezveno rasuđivanje i svoj određeni stav: bio je neprijatelj prostačkih shvatanja i svih novotarija; umeo je da skromno i bez gordosti koristi sve stvari koje život čine lepim, i koje sreća tako obilato nudi; u svojoj skromnosti radovao se onome što je imao, a ono što nije imao, nije mu ni bilo potrebno; niko za njega nije mogao reći da je sofista, brbljivac ili cepidlaka, nego da je čovek zreloga duha, savršen u svakom pogledu, nepristupačan laskanju, priroda koja ume da upravlja i sobom i drugima; uza sve to, treba pomenuti da je prave filozofe poštovao, a one koji to nisu bili, nije prekorevao; ali nije dozvoljavao da oni utiču na njega; zatim, tu je njegov način ophođenja i njegova ljubaznost koja ipak nikada nije prelazila granice; onda, još njegova odmerena briga za telo i to što nimalo nije ličio na čoveka koji preterano voli život niti se, iako nije bio sasvim ravnodušan prema tome, trudio da sebe ulepša, nego je živeo tako da su mu, blagodareći toj pažnji, lekar, lekovi ili bilo kakva spoljna lečenja bili veoma retko potrebni. Odlikovao se jednom naročito lepom osobinom da se bez ikakve zavisti povlači prema ljudima koji raspolažu nekim naročitim znanjem, rečitošću na primer, temeljnim poznavanjem zakonodavstva, etike ili kakve druge stvari, i da se zajedno sa njima trudi kako bi svaki od njih bio cenjen prema svojim sposobnostima; i sve je to radio ugledajući se na svoje pretke, ali nije namerno stvarao utisak da se drži baš njihovih običaja; nije bio ni kolebljiv ni nestalan, već se rado zadržavao na istim mestima i istim poslovima; posle jakih napada glavobolje brzo se razvedravao i oduševljeno se opet vraćao svojim uobičajenim poslovima; retko i u malom broju slučajeva je nešto tajio, pa i to samo ako je bilo u pitanju opšte dobro; kada su priređivane javne igre, podizale se zgrade, delili pokloni ili se obavljalo nešto slično, bio je razuman i odmeren kao čovek koji vodi računa samo o onome što je potrebno, a ne brine se za slavu koja bi mu njegova dela mogla doneti; kupao se uvek samo kada je tome bilo vreme; nije se podavao strasti da neprestano zida i gradi; nije se zanosio ni dobrim jelima, ni tkanjem i bojom odela, ni lepotom mladih tela; odelo mu je stizalo iz Loriuma, sa njegovog imanja u ravnici, a najveći deo svojih potreba nabavljao je iz Lanuvija. Seti se i toga kako je u Tuskulu postupio prema cariniku koji ga je molio i drugih sličnih crta njegovoga karaktera; nije u njemu bilo ničega oštrog, ničeg nepristojnog, preteranog ili neumerenog, a najmanje je bilo neumoljive strogosti zbog koje bi mogao reći: „Do znoja!“; sve je na njemu do sitnica bilo smišljeno, nije bilo ni žurbe ni nemira, jedno je odgovaralo drugome, a sve je čvrsto I snažno bilo usklađeno sa samim sobom: moglo bi se i za njega reći ono što se govori za Sokrata, da je bio u stanju i da se odrekne i da uživa takve stvari koje prosečni ljudi nisu u stanju da odbiju, a u uživanju njihovom nemaju mere; ako je čovek postojan, jak i trezven u oba ova slučaja, onda je to dokaz njegovog ispravnog i nesalomljivog karaktera, a takav je bio moj otac u Maksimovoj bolesti.
17. Bogovima imam da zahvalim što sam imao valjane pretke, dobre roditelje, dobru sestru, dobre učitelje, dobru porodicu, rođake i prijatelje; kratko rečeno, skoro samo dobre ljude oko sebe, i zato što se nikada nisam toliko zaboravio da učinim prestup prema nekome od njih, iako sam, da se samo ukazala zgodna prilika, bio u stanju da zaista učinim tako nešto. Samo dobroti bogova zahvaljujem što se nije desilo ništa što bi moglo da me dovede u iskušenje; zahvaljujem im što nisam dugo bio vaspitavan kod miljenice moga dede i što sam svoju mladost sačuvao čistu, a nisam pre vremena počeo da trošim svoju mušku snagu, nego sam je sačuvao preko uobičajenog vremena; što sam za gospodara imao jednog vladara i oca koji me je oslobodio svake oholosti i najzad doveo do saznanja kako je i na dvoru moguće živeti bez telesne garde, bez sjajnih odela, lučunoša, kipova i sličnoga sjaja; kako je, štaviše, sasvim moguće da vladar živi skoro u istim uslovima kao i običan građanin, a da zato ipak ne bude ni malodušniji ni manje ravnodušan kada su u pitanju brige za opšte dobro. Što sam imao brata[31] koji me je svojim čestitim životom podstakao da se i ja staram o sebi i koji me je u isto vreme veselio svojim poštovanjem i ljubavlju; što nisam imao decu koja bi bila glupa ili sa nekim telesnim nedostacima; što u govorništvu, pesništvu i u ostalim mojim studijama nisam napredovao više nego što treba, jer bih ih, možda, da sam primetio kako u njima lepo napredujem, nastavio; što sam svoje vaspitače brzo uzdigao na položaje, za kojima su izgleda težili; i što ih, dok su još bili mladi, nisam samo tešio nadom da ću to učiniti kasnije; što sam upoznao Apolonija, Rustika i Maksima; što sam često i živo razmišljao o načinu prirodnoga života, tako da — ukoliko to zavisi od bogova i darova koje oni daju, od njihove pomoći i nadahnuća — ni sada ništa ne preči da živim po prirodi; ako sam još uvek daleko od toga ideala, onda je to moja krivica, jer nisam slušao božje savete i njihova — da ih tako nazovem — neposredna otkrovenja; bogovi su mi dali što je moje telo moglo tako dugo da lzdrži sve napore ovakvoga života; što nisam imao dodira sa ljudima kao što su Benedikt i Teodot, nego sam uspevao da se oslobodim ljubavne strasti kad bi me ona obuzela; što nikad nisam učinio ništa zbog čega bih kasnije morao da se kajem, iako je to bio razlog moje česte ljutnje na Rustika; što je moja majka, kojoj je bilo suđeno da umre rano, poslednje godine svoga života provela sa mnom; što, kad sam hteo da pomognem siromaška, ili nekoga koji se nalazio u nevolji, nikada nisam morao čuti da za to nemam novaca; što ja sam nisam nikada bio u takvoj nevolji, da bih od nekog drugog morao nešto uzeti; što sam imao ženu tako poslušnu, tako nežnu i tako jedno stavnu; što sam svojoj deci umeo da nađem primerne vaspitače; što sam u snu primao mnoge korisne savete, pre svega one kojima imam da zahvalim što sam prestao da izbacujem krv, što se izgubila moja nesvestica i za uputstvo onoga čoveka u Kajeti: „Kako ćeš se poslužiti tim sredstvom“; što, uprkos svojoj žudnji za filozofijom, nisam pao u ruke nekog sofiste; što nisam gubio vreme čitajući njihove spise, niti dospeo dotle da rešavam logične lažne zaključke i da se rasplinjavam u raspravljanju o nebeskim pojavama. Jep svi ovi poslovi traže božju pomoć i sreću.
Marko Aurelije
Pisano među Kvadima kod Granua.
[13]««— Ver: Marcus Annius Verus (umro 138. n. e.).
[14]««— otac Annius Verus.
[15]««— majka Domitia Lucilla, ili, prema podacima Kapitolina, Domitia Calvilla.
[16]««— praded: ili Annius Verus, praded po ocu, rimski senator i pretor, ili Katilije Sever (Catilius Severus), praded po majci.
[17]««— Ko je ovaj vaspitač kojega Marko Aurelije ne pominje? To što filozof ne navodi njegovo ime, dokazuje da ga je Aurelije neobično voleo i da je ovom učitelju bio neobično zahvalan jer ga pominje odmah iza članova svoje porodice. Možda je ovaj čovek bio opšte poznata ličnost, pa prema tome nije ni bilo potrebno da ga pisac naročito spomene. Neki misle da je to možda neki Aleksandar iz Kotieona u Frigiji (vidi napomenu 11 u prvoj knjizi). Zanimljivo je to da ni Kapitolin u biografiji cara Marka Aurelija ne spominje toga čoveka po imenu, već samo kaže (caput 10) da je Marko plakao kad mu je ovaj učitelj umro. — U Rimu su postojale četiri organizacije koje su imale za zadatak priređivanje cirkuskih igara; one su raspolagale konjima i osobljem koje je bilo potrebno za održavanje trka i stavljale su ih na raspoloženje priređivačima igara uz odgovarajuću odštetu. Svaka od ovih organizacija je imala svoju boju i vozači su na trkama nosili tu boju. Te četiri organizacije su bile: 1. factio albata (beli), 2. Factio russata (crveni), 3. factio prasina (zeleni) i 4. Factio veneta (plavi). Car Domicijan uveo je još dve (carske) boje: zlatnu i purpurnu, ali se to nije dugo održalo. I narod je bio podeljen na četiri stranke. Oduševljenje naroda prilikom igara bilo je ogromno i mogli bismo ga uporediti sa oduševljenjem današnjih posmatrača utakmica između dva (ili više) klubova. — Neki gladijatori (takozvani hoplómachoi) nosili su duguljast štit (scutum), njihovi protivnici (provocatores) imali su okrugao štit (parma).
[18]««— Diognet (Diógnetos) je bio učitelj Marka Aurelija u slikarstvu, kao što priča Kapitolin (c. 4: operam praeterea pingendo sub magistro Diogneto dedit). — Prepelice su Grci držali već za vremena Sokrata i Platona. — Bakhej je bio prvi učitelj filozofije. On je stajao na čelu Platonove Akademije. — Tandasid i Markijan su nepoznata imena. Izgleda, štaviše, da nam ona nisu predata u pravilnom obliku, nego su prilikom prepisivanja rukopisa pretrpela izmene, te tako došla do nas u iskvarenom obliku. Ime Markijan treba, možda, prepraviti u Maecianus, ili Metianus koji je bio učitelj Marka Aurelija u pravnim naukama.
[19]««— Rustik (Rusticus) je bio stoički filozof i carev intiman prijatelj. Car ga je odlikovao i uzdigao do visokih počasti. U svome delu ga pominje dvaput.
[20]««— Sinuesa je grad u Lacijumu. Mesto je poznato kao vinorodno. — Epiktet, rođen oko 60. n. e. u Hieropolisu u Frigiji. Kao rob je došao u Rim, gde je došao u dodir sa stoikom Musonijem Rufom. Car Domicijan ga je prognao iz Rima. Flavije Arijan (Flavius Arrianus) sku-pio je predavanja svoga učitelja Epikteta u osam knjiga „diatribai”.
[21]««— Apolonije, stoički filozof iz Halkide. Njega je car Antonin (Antoninus Pius) pozvao u Rim i poverio mu vaspitavanje Marka Aurelija.
[22]««— Sekst (Sextos) iz Heroneje (Chaironeia u Beotiji, Grčka), rođak Plutarhov (Plútarchos), stoički filozof, odličan prijatelj cara Marka Aurelija.
[23]««— Aleksandar (Aléxandros), gramatik iz Kotiejona u Frigiji, bio je učitelj grčkog jezika caru Marku Aureliju i njegovom bratu (adoptivnom) Veru.
[24]««— Fronton (Fronto) iz Cirte u Numidiji (Afrika), poznati retor u Rimu za vreme cara Hadrijana (117-138). Sačuvana nam je njegova prepiska sa Markom i ona nam pokazuje koliko je car obožavao svoga učitelja i prijatelja.
[25]««— Aleksandar, platonik i prijatelj carev, takođe njegov sekretar.
[26]««— Katul Cina (Catulus Cinna), neki stoik.
[27]««— Domicije i Atenodot. Domicije (Domitius) je jedan od Markovih predaka po majci, a Atenodot je, verovatno, Frontonov učitelj.
[28]««— Brat Sever (Severus): ne zna se ko je to. Marko Aurelije nije imao brata i zato neki izdavači i komentatori misle da je u tekstu prvobitno stajalo Ouérou (Veru). Ali Ver, (adoptivni) brat Markov, nije bio čovek takvih sposobnosti da bi ga Marko toliko hvalio. Verovatno je to ime nekog peripatetika Klaudija Severa (Claudius Severus). Taj Klaudije je bio otac Markovog tasta (?). — Thrasea Paetus, stoik, koji je izgubio život pod Neronom. Helvidije Prisk (Helvidius Priscus), republikanac, osuđen na smrt od cara Vespazijana (69-79). — Katon Mlađi (M. Porcius Cato), Dion iz Pruze (sa nadimkom „Zlatousti“, Chrysostómos), Brut (D. lunius Brutus), ubica Gaja Julija Cezara. Sve su to bili ljudi koji su izgubili život zbog svog republikanskog ubeđenja, kao mučenici.
[29]««— Klaudije Maksim (Claudius Maximus), stoički filozof,
koga je Marko Aurelije visoko cenio.
[30]««— otac: njegov adoptivni otac Antonin (Pius). — Pederastija je bila porok
kod starih Grka. Kod Doraca je pederastija bila čak od strane države organizovana.
Stariji je bio odgovoran za telesno i moralno obrazovanje i vladanje mlađeg i u
bici je stariji (erón, erastés) stajao pored mlađeg (erómenos). Tek rimsko
zakonodavstvo (Justinijan) je preduzelo korake protiv pederastije.
[31]««— Brat: Lucije Ver čiji primer bi pre mogao da odbija nego da privlači. Majka: Domicija Lucila (umrla 156). — Stari su verovali u snove (uporedi Homera) koje šalju bogovi, a naročito Asklepije (Aesculapius), bog lekarske veštine. — Zanimljivo je da Marko Aurelije tako lepo govori o svojoj ženi za koju biograf Elije Kapitolin (Aelius Capitolinus) veli (c. 19): Faustinam satis constat apud Gaietam condiciones sibi et nauticas et gladiatorias elegisse. A o njenom sinu Komodu veli: multi ferunt Commodum ex adulterio natum. Nemoguće je zamisliti da Marku Aureliju nije bilo poznato šta se u Rimu zuckalo. Nesreća za toga blagog čoveka je bila u tome što je imao takvoga sina: čudovište, za koga isti biograf veli: si felix fuisset (Marcus Aurelius), filium non reliquisset. Otac se, doduše, trudio da svome sinu nađe najbolje učitelje, ali sve to nije ništa pomoglo. Kolika li je razlika između ovakvog sina i tako plemenitog i uzvišenog oca! — Benedikt i Teodot. Imena su, svakako, hrišćanska, a hrišćane car nije voleo. To se može razabrati iz carevog „Dnevnika“. Držanje hrišćana u areni smatrao je teatralnim. To njegovo shvatanje je pomalo neobično kad, s druge strane, znamo kako je on lično gledao na stradanja i patnje i smrt. Ali su hrišćani bili neprijatelji religije (i, prema tome, države) a car je spas rimske države gledao u održavanju stare religije.
— Kod Kvada: Kvadi su bili germansko pleme u jugoistočnom delu Germanije (kasnije Moravske).
— Reka Gran. Misli se na reku Gran koja se uliva u Dunav.
— Meteorologija ovde ne znači ono što kod nas, nego bavljenje astronomijom, nebeskim stvarima.
— Sofisti, ili pseudofilozofi, pojavili su se nekako u drugoj polovini petog veka pre n. e. Najpoznatiji sofisti su bili: Protagora, Gorgija, Prodik (Pródikos), Hipija (Hippias). To su bili učitelji koji su za novac poučavali bogatiju decu (filozofiju, književnost, matematiku, astronomiju, etiku, itd.). Ne postoji apsolutno znanje i apsolutna istina. Međutim, učenje njihovo bilo je napredno, jer oni su težili da sprovedu reformu političkosocijalnog života u smislu razumnog napretka.
