Druga knjiga.
1. U zoru reci samome sebi: Danas ću naići na nametljivog, neblagodarnog, drskog, prepredenog, sklonog klevetama i nedruželjubivog čoveka. Sve te osobine imaju ljudi, jer ne znaju šta je dobro i zlo. Meni, međutim, zato što znam da je suština dobrog u lepom, a suština zla u ružnom, da je i čovek koji greši u srodstvu sa mnom — možda ne po krvi i po začetku, ali po duhu i po tome što je božanskog porekla — meni nijedan od njih ne može nauditi, jer ne može niko da me navede na sramno delo. Ja se ne mogu ljutiti ili biti neprijateljski raspoložen ni prema rođaku. Jer smo mi stvoreni za zajednički rad, kao ruke, noge i trepavice, i kao gornji i donji zubi. Kad bismo radili jedan protiv drugoga, bilo bi to protivno prirodi: a ljudi rade jedan proriv drugoga ako se jedan na drugoga ljute ili se međusobno izbegavaju.
2. Sve što jesam i sve što predstavljam, to je ovo malo mesa, malo daha i razum-vladar. Zato, odbaci knjige! Ne dozvoljavaj da te i dalje bune! Nemaš za to vremena! Prezri ovo bedno meso kao da si već na samrti! Ono nije ništa do krv, kosti i splet nerava, vena i arterija! Promisli i o tome šta je tvoj dah. Nestalni vetar koji ti u jednom trenutku izbacuješ, a u drugom opet uvlačiš! A treće u tebi je razum, vladajući deo. Seti se da si star. Ne dopuštaj, dakle, da ti razum robuje. Ne daj mu da ga neprijateljski nagoni povlače tamo-amo! A osim toga, ne ljuti se na svoju sadašnju sudbinu i ne kukaj nad budućom!
3. Božja su dela puna proviđenja. Slučajni događaji nisu neprirodni. Oni su povezani i isprepletani rukom proviđenja. Sve izvire iz njega. A naporedo s njim ide Nužnost i ono što koristi svemu, a čiji si ti samo sićušni delić. Ono što stvara priroda celokupnoga sveta, međutim, i čime se ona održava, korisno je i za svaki pojedini njen deo. A svet se održava tako što se elementi i tela nastala od njih menjaju. — Neka ti to bude dovoljno i kao neka vrsta principa. A da bi jednoga dana mogao umreti uistinu radosno, iskreno i od srca blagorodan bogovima, a ne gunđajući, odbaci žeđ za knjigama!
4. Seti se koliko si to odlagao i kako si često propuštao i nisi iskoristio priliku koju su ti dali bogovi! Ipak je krajnje vreme da postaneš svestan toga šta je svet čiji si ti samo jedan mali deo, i ko je vladar sveta, čiji si ti izliv. I da je veoma ograničeno tvoje vreme, pa ako ga ne upotrebiš na to da isteraš mrak iz duše, ono će proći nepovratno i biće svršeno s tobom, jer se više neće vratiti.
5. U svakom trenutku i kao Rimljanin i kao muž hrabro misli na to da svoje predstojeće poslove moraš obaviti sa ozbiljnim i neusiljenim dostojanstvom i ljubavlju prema ljudima, slobodno i pravično i da sve ostale misli odstraniš da bi mogao sačuvati svoje spokojstvo. U tome ćeš uspeti ako sve što radiš radiš svestan toga da bi to moglo biti poslednje delo u tvome životu, daleko od svake besciljnosti i bez strasne mržnje prema odluci razuma, bez pretvaranja i sebičnosti i bez roptanja na sudbinu koja ti je dodeljena. Vidiš li kako je sićušno ono što treba savladati da bismo mogli voditi srećan i bogobojažljiv život. Jer ni bogovi ne traže ništa više od onoga koji ovo ispuni.
6. Muči se, dušo, muči se! Nećeš više imati vremena da samoj sebi ukazuješ počast. Jer svako od nas ima samo jedan život. Tvoj je već skoro prošao i, pošto samu sebe nisi poštovala, tražiš sad spasenje u dušama drugih.
7. Da li te uznemiravaju događaji koji se zbivaju van tebe? Potrudi se da jednom naučiš nešto zaista korisno i prestani da lutaš. A čuvaj se i druge zablude: jer su budale oni koji se celog svoga veka trude i muče, a nemaju pred očima cilj prema kome bi mogli usmeriti svoje težnje i misli.
8. Teško je naći čoveka koji će biti nesrećan zato što se ne brine o onome što se zbiva u dušama drugih ljudi. A oni koji ne vode računa o pokretima svoje sopstvene duše, moraju bezuslovno biti nesrećni.
9. Uvek moraš razmišljati o prirodi celine, i svojoj sopstvenoj, o tome kakav je odnos tvoje prirode prema onoj drugoj, kakav je delić i kakve celine tvoja priroda, i da nema nikoga koji bi te mogao sprečiti da uvek radiš i govoriš shodno prirodi čiji si ti delić.
10. Govoreći o porocima — ukoliko je uopšte moguće praviti poređenja sa običnim pojmovima — filozof Teofrast veli da su teži prestupi učinjeni iz požude nego oni koji se vrše u gnevu. Gnevan čovek ne sluša razum, ali čini to s nekim bolom i potištenošću; onaj, međutim, koji greši iz požude, pobuđen nasladom, manje je obuzdan i manje muško u svome grehu. Zato je Teofrast s pravom i kao pravi filozof rekao da teže prekore zaslužuje prestup izvršen pod uticajem naslade nego onaj koji se učini u bolu: gnevan čovek, uopšte, više liči na čoveka koji je prvo pretrpeo nepravdu, pa je onda u bolu zbog toga postao srdit. A onaj drugi je sam poželeo da učini greh, jer je dozvolio da ga požuda na to navede.
11. Neka svako tvoje delo, svaka reč i svaka pomisao budu takvi kao da je mogućnost tvoga odlaska iz ovoga života već tu. A, ako ima bogova, onda odlazak od ljudi nije ništa strašno. Jer te oni, svakako, neće gurnuti u zlo. Ako, međutim, bogova nema, ili ako se oni ne brinu za prilike u kojima se ljudi nalaze, šta je onda život na ovome svetu bez njih i njihovog proviđenja? Ali oni postoje, brinu se o ljudskim stvarima i oni čoveku pružaju mogućnost da ne padne u istinsko zlo. Čak i kad bi postojalo još neko drugo zlo, oni bi se pobrinuli da od svakog pojedinog čoveka zavisi hoće li ga to zlo zadesiti ili neće. A kako bi ono što samoga čoveka ne čini slabijim moglo učiniti da njegov život bude gori?
Priroda svemira ne bi učinila takvu grešku ni iz neznanja, ni – ako je imala znanje — iz nemogućnosti da tako nešto spreči ili popravi. Ne bi ni iz nemoći ni zbog nesposobnosti pogrešila toliko da bi i dobrim i zlim ljudima, ne praveći razliku među njima, poklanjala i dobro i zlo. Ali smrti život, slava i odsustvo njeno, bogatstvo i siromaštvo, sve to pripada i dobrim i rđavim ljudima, jer sve te stvari nisu ni lepe ni ružne. Stoga ne spadaju ni u dobro ni u zlo.
12. Kako brzo prolazi sve, na ovome svetu ljudi, a u večnosti uspomena na njih. Takva je priroda svih vidljivih stvari, a naročito onih koje nas mame nasladom ili plaše tegobom, ili koje prazna domišljatost čini čuvenim. Dužnost našeg razuma je da shvati kako su one malo vredne i dostojne prezrenja, kako su prljave, prolazne i mrtve. Ko su oni koje njihova mišljenja i reči čine slavnim? Šta je smrt? Ako je budeš posmatrao samu za sebe, i ako kritički odbaciš sve ono što joj mašta pripisuje, svu onu strahotu, naći ćeš u njoj samo delo prirode. A onaj koji se plaši dejstva prirode, taj je dete. Smrt, međutim, nije samo delo prirode, nego i delo koje prirodi koristi. Kako i kojim delom svoje prirode je čovek naslutio božanstvo? I šta je sa njim, sa tim delom čovekovim?
13. Nema bednijeg stvorenja nego što je čovek koji oko svih stvari obilazi kao da ide u krug i koji, kao što pesnik kaže: „ispituje stvari u dubini zemlje“, pokušavajući da zaključcima pogodi šta se dešava u duši njegovog bližnjeg, a ne shvata da je dovoljno udružiti se sa demonom (genijem) koji je u njegovoj duši i primerno služiti samo njemu. A služiti ovome znači: sačuvati ga od strasti, besciljnosti i nezadovoljstva onim što dolazi od bogova i ljudi. Jer je ono što čine bogovi dostojno poštovanja baš zato što je savršeno; a ono što urade ljudi, drago je zato što nam je blisko, ali je ponekad i dostojno sažaljenja zbog toga što ljudi ne znaju šta su dobra a šta zla. A ova bolest nije ništa manja od one koja čoveku oduzima sposobnosti da razlikuje belo od crnog.
14. Čak i da živiš tri hiljade godina, ili možda deset puta toliko, uvek treba da misliš na to kako niko ne može izgubiti nikakav drugi život, do li onaj kojim je živeo i da niko nije živeo nekim drugim životom, nego onim koji je izgubio. Zato je i najduži život jednak onome koji je najkraći. Jer je sadašnji život isti za sve, onaj koji je izgubljen, nije više naš, a ono što gubimo, osećamo kao gubitak samo u jednom trenutku. Niko ne može izgubiti prošli ili budući život, jer kako neko može uzeti nekome ono što on nema? Prema tome, uvek treba misliti na ove dve istine: prvo, da je sve od pamtiveka isto, da se sve u određenim vremenskim razmacima ponovo vraća i da ne postoji nikakva razlika u tome da li iste stvari posmatraš tokom sto ili dvesta godina ili tokom čitave večnosti; drugo, da smrću podjednako gube i najstariji starac i najmlađi mladić. Jer svaki od njih može biti lišen samo sadašnjeg trenutka, pošto, u stvari, samo njega i ima, a ono što neko nema, ne može ni izgubiti.
15. Sve zavisi od shvatanja. Reči kinika Monima su jasne; jasna je i korist od njegove izreke, ako zaista shvatiš njeno jezgro.
16. Ljudska će duša lišiti sebe časti najviše onda kada svojom krivicom postane prišt ili neka vrsta čira na telu sveta. Nezadovoljstvo bilo čime što se dešava, isto je što i odvajanje od prirode koja u sebi sadrži prirode svih drugih bića. Duša se kalja i kad se odvraća od nekog čoveka, ili kad prema njemu zauzima neprijateljski stav, kao što čine duše onih koji se odaju gnevu.
Treći put izgubi čast tako što se poda nasladi ili bolu. Četvrti, ako se pretvara, pa u rečima i delima krije pritvorstvo i laž. Peti put, ako neko svoje delo ili zaključak izvrši bez određene svrhe, bez prethodnog razmišljanja i bez doslednosti, uprkos tome što se i pri vršenju najneznatnijih naših dela mora uzimati u obzir njihova poslednja svrha. A poslednja svrha razumnih bića je da se pokoravaju načelima i zakonima najstarije vladavine i uređenja, to jest kosmosa.
17. Dužina ljudskog života samo je tačka u vremenu, njegovo postojanje je u neprestanom toku, čula su mutna, sklop čitavoga tela podleže raspadanju i truleži, duša je čigra, sudbina je zagonetka, naš glas sumnjiv. Jednom rečju, sve što sačinjava telo, reka je, a što je u vezi sa dušom, san i dim. Život je borba i putovanje stranca; posmrtna slava je zaborav. Pa šta nas, onda, može da vodi? Samo i jedino filozofija. I to time što ćemo u sebi, kao pobednika nad nasladama i bolovima, čuvati demona od zlostavljanja i štete, što ništa nećemo raditi bez svrhe i služeći se laži i pretvaranjem, i što nećemo zavisiti od toga da li i neki drugi čovek radi to isto ili ne. Tako što ćemo ono što nam se desi i što nas snađe primiti sa ubeđenjem da sve to dolazi odnekud odakle i genije sam dolazi. I što ćemo u svima prilikama vedro očekivati smrt u ubeđenju da ona nije ništa drugo nego razdvajanje elemenata od kojih je svako pojedino biće sagrađeno. Pa, ako nema ničega strašnog u tome što se svaki pojedini elemenat neprestano menja u drugi, zašto bi onda čovek sa sumnjom posmatrao promenu i raspadanje svega? Ono se vrši po zakonima prirode, a što je prirodno, nije zlo.
Pisano u Karnuntu.
Marko Aurelije
